Мојим матурантима на дар (писма једног професора)


На питање која је улога наставника у нашој земљи, која је моја улога, бићу слободан да после дугог размишљања, ако не и свакодневног, дам исти онај одговор који је дао Меша Селимовић када су га питали о смислу постојања.

На питање: „Којег онда смисла има постојање?” Меша Селимовић је одговорио:
„То је велико питање. Ја мислим оно што је Томас Вулф у једном роману рекао: ‘Ја знам да сутра неће бити боље, али ја то не смем рећи. Ја морам мислити да ће бити боље, да ће људи бити бољи…’ Зато ја овако одговарам на ваше питање: Ситно је оно што ја могу и свако може учинити, али је то ипак неко зрнце стављено у ту ризницу добрих искустава. Ја морам вјеровати да ће се добра искуства нагомилати, да ће људи на крају, једном… бити ближе Љубави. Ја уопште не бих постојао ако не бих томе тежио. Моја је заинтересованост окренута према људима. И то је моја морална обавеза — због чињенице смрти, што никад послије нећу моћи поправити ништа од онога што сада покварим. То мени намеће и моју етику и моје држање и моју хуманост.”

 

ГОДИНА ПРВА

Памтим први час. Не знам памте ли га они. Страх који сам тада осећао и одговорност осећам и данас. Не знам о чему сам им све причао, али знам да је то био најдужи час. Иначе ми увек недостаје минут-два да час довршим, али је тај први час одељењског старешине имао више минута од предвиђених, сигуран сам. Нико ме није учио да будем одељењски старешина. Предавао сам књижевност и језик годину дана пре тога, то је био мој терен. Сећам се да сам им причао о Платоновој пећини, о томе да је задатак наставника да им помогне да угледају светлост, као што су је угледали и они који су из пећине изашли. Они ће се отимати, батргати, ниховим очима, навикнутим на сенке и светлост ватре, неће пријати зрак Сунца – али је мој обавеза да их извучем из пећине. Сада схватам, задао сам себи претежак задатак, поласкао сам себи, без повода. Чиме ли сам и сȃм просветљен? Они су полако бивали моји РОЂАЦИ, ја сам полако бивао њихов ВУК. Одељење које је обећавало. Радили смо, дружили се, мотивисали су они мене, настојао да мотивишем и ја њих.

mojim-maturantima

Питају дете у вртићу: „Зашто волиш Новака Ђоковића?”
„Зато што увек побеђује!” – одговара дете.
Волео бих да једног дана на питање: „Зашто си толико волео своје рођаке?” одговорим уздигнуте главе: „Зато што су увек побеђивали!”

Било је и победа – започео је Игњат, са ликовним радом у пројекту EU PROGRESA за календар 2012. Уследили су и радови за Креативну школу, Ђорђе Ц., и Републичко из историје… И оне најважније: победили смо страхове, сујете, предрасуде, почели другачије да посматрамо себе и друге, да спознајемо свет око себе и да објашњавамо себе свету и свет себи… Било је и професорке георгафије која тражи више, и очекује много, преписивања, сналажења, читања – прескочио се Данте и Држић, и још понешто, знао сам, али сам зажмурио… Стефан Ђ. који је због географије хтео да напусти Гимназију (богами, многи су се размишљали да то учине и због мене – неки још увек размишљају), неки су претили дедама судијама; нису се часови тако лако правдали… Тражила се правда, исправљала кривда. Неуспела екскурзија. Успешна комуникација. Научили смо да је љубав брига за другог чак и кад си љут. „Ко се боји вука још?” Било је и поправних. Годину су обележили Антићеви стихови:

Да са мном
испод црног неба

пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш

ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

(Петар се наљутио Аци, то је било за време распуста, па се не рачуна.)

 

ГОДИНА ДРУГА

Прижељкивана. Баш прижељкивана та друга година. Отишао Милан, дошла Оља. Смешила се ексурзија. Насмешили смо се и ми њој. Екскурзија на Тари и Златибору – дивно дружење, пркосили смо лошем времену, нељубазним рецепционарима, запуштеном хотелу. Показали су да није важно где су, већ с ким су – 5Д биоскоп, Урош и језеро (десет година ми је скратио живот), мали манекени, дискотека без алкохола, билијар, прехлада, лоша храна, неспавање, кореографија са кишобранима, мале подвале, ноћна дежурства, активиран апарат за гашење пожара, наставнице из београдске основне школе: шта ваша деца раде нашој деци? покушај да својим телима зауставе аутобус… Професор Пера: „Ово је била најбоља екскурзија од када радим у школи”. Сви смо ишли, само Сташу болело уво, зато смо јој и купили капу.

Моја писма рођацима

Драги моји,

Мени можете да кажете свашта, и да ме не уважавате. Можете да ме вређате, понижавате, оговарате, сваљујете сву кривицу код родитеља на мене – ви сте добри, паметни, вредни, учите, ја вас мрзим, имам нешто против вас лично, против ваших родитеља, баба, стрина, тетки (које додуше честито и не познајем, али нема везе). Дакле, нема везе, све ми је то познато, али ја не замерам, време ће показати, а ја времену верујем. Значи, о мени можете све најцрње, и на мене можете и дрвље и камење – то ми је некако и у опису посла, са једне стране, а са друге стране – ја сам нико и ништа у вашим животима – пролазна фигура, неко кога ћете се можда сетити кад дође 20 година матуре, или 30, ако се сетите, ако не, опет вам нећу замерити, јер ћу ја вас памтити, а то ми је јако важно. Али, то што мени можете све да кажете, не значи да једни друге можете да вређате и понижавате. Не могу да вас натерам да једни друге волите, јер то је глупо, али могу и морам да једни друге поштујете и уважавате. Ако нема поштовања, нема ни нормалних међуљудских односа, односно – нема ни људи. Хиљаду пута сам вам говорио да се све може решити разговором, само „кромањонци” урлају и једни другима подмећу ноге. Клоните се подмуклости, лицемерја, претварања, сагледајте себе и будите самокритични, а онда погледајте и друге – не мене ради, већ вас ради. Већина вас се познаје од вртића, живите у једном месту, сусретаћете се – немојте дозволити да једни другима окрећете главу, или да се гризете за језик због изговорених речи. Да парафразирам Свето писмо, у једном делу који говори о посту, каже – много је већи грех оно што из уста изађе, него оно што у уста уђе. (И да, наравно, већина вас ће се после ове реченице насмејати, већ вам видим осмех на лицу; насмејао сам се и ја, али и то је природно – људи смо, а људски је грешити.) Дакле, мерите речи, и будите искрени и према себи, и према другима, то не значи бити прост и бахат, већ бити отвореног срца. Не ликујте туђем неуспеху, немојте се превише понети ни кад успете, јер никад се не зна, можда вас иза успеха чека пораз и бол, а кад вас заболи, неће вам утеха бити успех, већ нека особа са којом ћете бол поделити, јер успех не може да прича, да теши, да вас саветује. Када се оголимо, све нестаје, сем чињенице какви смо људи. Верујем да у свима вама постоји потенцијал да будете људи. Све разумем, и бес, и нервозу због краја школске године, и ваше родитеље и њихове захтеве, али не дозволите да то помути здраву памет у вама. Сад губим своје драгоцено време на ово писаније, али ми није жао, јер ми је јако стало до тога да међу вама влада једна пријатна атмосфера, покажите да можете да будете изнад малограђанских и ћифтанских принципа којима се свакодневно подсмевате. Нисте ви паланачки духови, ви сте изнад паланке, ја у то дубоко верујем, само је потребно да се мало потрудите. Све се може, ако желимо и ако се потрудимо. Опет, и опет понављам – немојте труд да улажете због мене, или било ког другог, трудите се због вас самих, јер ако улажете труд због мене, ја сам онда омашио све, и то би ме јако растужило кад бих знао да је тако.
Неће се сутра памтити ко је какав ђак био, шта је знао, шта није знао (мада је знање веома важно, опет због вас самих), већ ко је какав човек био. Нека вам је то на памети увек. Можете да мислите да сам вам непријатељ, да вам наносим штету овим речима, можда и јесте тако, само – немој да прође време па да се испостави да су вам најближи пријатељи заправо били највећи непријатељи, јер су вас лажно саветовали – можда моји „лекови“ јесу горки, а лекови разних надрилекара јесу слати и лепљиви за ваше уво, јер вам повлађују, па вам самим тим и пријају. Из уста тих надрилекара можете чути само најлепше речи о себи, али – да ли ће вас те лагарије извести на прави пут, да ли ћете се потрудити да будете бољи ако од неког чујете да сте најбољи? Ниче, много мудрији од мене, рече: чувајте се утешитеља и ласкаваца, они су гори од надрилекара, само залече и пруже привремену утеху.

Смејте се, и шалите, али научите да се прво шалите на свој, па онда и на туђ рачун, прихватајте шале – то свима много више прија од уштогљене атмосфере.
Могао бих још много тога, али да оставимо нешто и за други пут…

Искрено,
ваш вук

Данка – Петар, Анђела – Данка: велике свађе, мали неспоразуми.

КА ТРЕЋОЈ ГОДИНИ

Драги моји,

Остало је још свега месец дана до почетка нове школске године – није лоше да резимирамо претходну.
*ТЕД, Врање – смештај добар, терасе и храна бљак – Милица и Каћа, њихова жеља да деле собу са осталима, много морбидних вицева до ситних сати, Љубица Бељански, Муви и његово ватрено крштење, много кише, мало сунца, нова познанства, чоколаде…

*Конференција УНИЦЕФ-а у Београду – луди хостел, покушај фотографисања америчке амбасаде, шетња до Калемегдана по цичи зими, антички амфитеатар, вино које се разбило близу хостела, тераса испред хостела, јоргани, томпуси, озбиљне приче о смислу живота, добра храна, опет неспавање, закључавање, досадне конференције сутрадан и одличан наступ глумаца, сјајан ручак, мале свађе, погрешно скретање, чика Бобан, наравно…

*Посета делегацији ЕУ, наравно, амбасадор, двоспратни аутобус, свако на своју страну, много гладних, велика врућина, мајице за све и сваког, два Стефана Ђ., чекања, сликања код Коња, нутрициониста и лоше варење, плазма, глупирања, сликања, опет Калемегдан, али по дану, тренер Партизана…

Мммммм!

*Крагујевац, Смотра – лепо време, добро друштво, лепа гимназија, ИвООна, баксуз, сјајно дружење, наочари, Арнаут, велика пива, поспана Исидора, неко није хтео да се врати за Лебана, наравно, опет неки гладни, двориште гимназије, хладовина, диван возач који је пристао да нас сачека док смо ми били на „журки“…

*Петница: Милица, Петар, Младен – слике говоре хиљаду речи и уздаси…

*Такмичења: Ђоле Ц., Анђела, Сташа, Милица – сјајни резултати…

*Стрипери: Данка, Игњат, Алекса – њихове креације, изложба у Лесковцу…

*Спортисти: Каћа, Муви, Стефан Станко, Аца, Ђоле, Петар П., Урош – победе, порази – навијали смо за њих…

*Манекенство: Данка – још мало па реклама, држимо јој палчеве…

*Аплицирање за школовање у иностранству: Ђоле и Петар – навијамо и даље за њих…

*Квиз Европа, то си ти: Стефан В. К., Петар Пауновић и Ђоле М. – сјајан резултат…

*Биоскоп: Шешир професора Косте Вујића – дивно по подне са рођацима…

*Барбело, о псима и деци – много муке, на крају друго место…

*Смотра аматерских позоришта – волонтери, изостајање са часова, ко ће, шта ће…

*Милица и РТС – фолклор…

*Хуманитарна акција – ваш новац значио је Кристини, дали сте одличан пример осталима – покренули сте читаву акцију…

*Бојкот писменог, изостајање, јединице, двојке, тројке, четворке, петице, свађе, отворене дискусије, конструктивне расправе, пријатни и мање пријатни разговори код Драговића (повећавали смо му профит)…

*Ђолету М. четворка из српског језика и књижевности за крај (никад то себи нећу опростити), али петица из хемије – то Нада неће себи опростити…

*Чашћавања, колачи, торте, сокови, рођендани…

*Никола столица…

*Нисмо се сликали…

Све у свему, занимљива и узбудљива година, много тога сам можда пропустио, па опростите због тога… Нисмо имали увек довољно разумевања једни за друге, али, што рече Винавер: „ми се чудно разумемо”. Постајете бољи људи, и то ме радује – нађите простора за друге у наредној години и, верујем, биће још боље и занимљивије…
Све у свему, сигуран сам да би сваки одељењски старешина био поносан на вас, као што сам и ја поносан.
Хвала вам што постојите!
ЗАЈЕДНО У НОВЕ ПОБЕДЕ!

(Распуст. Милица и Петар – пребацивање, друштвено-језички, прича, прича, прича Хисар… Ипак остају!)

 

ГОДИНА ТРЕЋА

Фрушка гора. Стефан Ђ. – богоугодно понашање. Лола. Стражилово, Данило – зеленило. Пунолетства. Порасла деца. Славило се. Много петничара: Милица, Младен, Ђорђе М., Стефан Ђ., Петар П., Игњат. Опет такмичења: књижевност, граматика, мали и велики фудбал, кошарка… Поплаве! Одлагање ексурзије. И опет хуманитарна акција, неки су били „муфљузи”, неки душом нису данули… Одлагање ексурзије. Дан пред полазак на екскурзију земљотрес у Македонији. 27. мај – коначно крећемо. Охрид – магија. Брод – умете ли да пливате? А умеш ли ти да летиш? Плажа – само ноге. Ипак купање, сушење, гитариста, Надалина. Ноћна шетња и разговори. Т’га за југ. До Атине – 13 сати, и опет магија. Урош фали! Ноћне шетње Атином. Каменчићи са Акропоља. Музеј. Кашњење: какав разредни такви ученици. Рашко! Рашко! Лифт! Олимпијакос! Тужан је поглед испред капије. Метро. Делфи – Шпањолка водич. Паралија. Ноћно купање: а сад да поразговарамо о оценама. У соби до моје, ма ништа… :-) Успавао сам се, наравно. Солун – нема Наталије и Николине. Шопингују! Тањче је супер! Повратак – и сви на журају код Игњата и Петра.
Још једном сте показали да можете да будете Људине, и ја се јако поносим вама. Знајте, кад год будете у животу чучнули, бићу ту да вам пружим руку. Ово је заиста била МАГИЈА! Како прецизно именовање. И кад једног дана будем фалио ја, реците само магија, биће довољно.

Београд. Авала. Народна скупштина, Милица председавајућа, замало да у тренеркама одржи уводну реч.

Опет писмо

Драги моји,
Овако, да нам се ова школска година не би завршила неславно, а све до сада мирише на поражавајући завршетак, пре свега поражавајући за мене како педагога (јер како ствари стоје биће две петице, која четворка, остало тројке, двојке и јединице), што свакако сведочи и о мом неуспеху. Али, засигурно, не желим да свој неуспех маскирам тиме што ћу вам исписати и испоклањати оцене, јер не желим да лажем ни себе ни вас. Мене су учили на факултету да ученицима поклањам своје време, да се не штедим, да им будем сервилан и доступан, јер сам у школи ја због њих, а не они због мене. Дакле, свему томе су ме научили, али ме никад нису учили да поклањам оцене. С тим у вези, долазићу од понедељка до среде сваки дан, иако немам часове, да одговарате. Жртвујте и ви мало своје време, смањите кафенисање јутарње, поподневно, вечерње, шетање, изласке, блејање; будите бар мало одговорни према себи, и не доводите ме у непријатну ситуацију. Не тражите кривине, не покушавајте да ме забушите, преварите, да шибицарите (сваки човек прво потегне за таквим решењима кад загусти), већ књигу у шаке. Најадрагоценије што један човек може да поклони некоме јесте време. Пред вама ја време, па изволите – поклоните га, не мени, већ српском језику и књижевности и вама самима.
П. С. И, да, нема потребе за ургенцијама: маме, тате, стрине, ујке и остала шира и ужа родбина, и сами знате да нема вајде.

Ка четвртој години

Драги моји пријатељи, другари, ученици, рођаци (довољно је и само – драги МОЈИ),

Осећам потребу да вам се обратим већ дуже време, али никако да нађем прави начин, речи, и да смогнем снаге да то учиним. (Рећи ће Аца: „Ево, сад још једно патетично глаголање”. Можда је у праву.) Зашто вам се обраћам? Могао бих да пренебрегнем све што се догодило, и што се није догодило, а могло је; могу да се направим луд, да искулирам, да зажмурим и пређем или не пређем преко свега. Могао бих, али не желим. Нисам ни вас томе учио – инсистирао сам на разговору, не на ћутању и потаји; на искрености и отворености – не на иронији и заједљивом сарказму. Са друге стране, ја једноставно не могу гумицом да избришем 27 људи и да заборавим све оне лепе тренутке које сам са вама доживео, а било их је напретек. Сигуран сам да ћу се многих сећати до краја / можда и почетка, мотивисаће ме, биће критеријум за моја будућа очекивања (додао би сад Аца: „велика”). Не могу да игноришем чињеницу да сам за 27 делова мањи, невреднији, непотпунijи. Да почнемо испочетка, тако је ваљда најбоље. Ако се сећате, на почетку школске године сви сте добили по један златник (чоколадни), а у групи вас је сачекала парабола о талантима из Јеванђеља по Матеји. Симболично, требало је ваш талант да умножите, а не да га закопате у земљу. Да ли сте?! То је сада питање, мање-више неважно. Кад се млеко проспе, већ је штета. Огроман део кривице преузимам на себе. Прилично млад сам добио задатак да будем одељењски старешина, да усмеравам младе људе – да будем, бићу слободан да кажем, ваш Вергилије који ће вас водити. Велика одговорност, огромна – које се и дан-данас уплашим. Снаге сам имао, себе нисам штедео, умножавао сам се предајући се вама – свако моје делање било је мотивисано најдобронамернијим намерама. Настојао сам да свима помогнем, колико је било у мојој моћи, трудио сам се да вам средњошколско школовање остане у лепом сећању, да све време за живот учите, не за школу. Кажем трудио сам се, нисам посустајао, борио сам се – не жалим, то бих опет урадио, али очигледно да нисам имао довољно мудрости, знања и вештине да будем ваш водич, ваш смерничар (схватите ово у најпозитивнијем могућем смислу). Негде сам грешио, наслућујем и где – дозволио сам себи да постанете део мене, и ту је био крај. Више није било назад. Много тога сам научио од вас, спознао ваше светове, ваша размишљања, ваше идеје, енергију, луцидност, позитиву и мрачњаштво, ситне сујете, радости – и што је најважније спознао лепоту давања. Искрено, захваљујући вама (и неколицини мојих пријатеља) ја сам се променио – био сам једна егоцентрична, егоистична, можда и претерано амбициозна особа, нисам знао шта значи закочити, стати, спустити лопту. Био сам увек у праву (бар сам тако мислио), уживао сам у надмудривањима и победама, трудио се да будем супериоран – ретко сам праштао, још ређе заборављао. Враћао сам танте за танте. Не постоје велика чуда и велике победе. Али, постоје мала чуда и мале победе које се дешавају унутар човека и које човека покрећу да постаје бољи човек – ја сам са вама постајао бољи човек (бар желим да верујем да сам бољи него што сам био). Са свима вама дешавало се једно ново чудо, једна нова победа, једно ново искуство – нисам то показивао (емоције, то сте приметили, не показујем често). Много сам анализирао, много размишљао – данима, у школи, ван школе. Немојте мислити да многе ствари нисам примећивао, или нисам регистровао – све сам видео, све регистровао, о свему промишљао – о многим никада нисам говорио, нисам коментарисао. И што сам видео нисам видео, и што сам чуо нисам чуо – нисам желео да се осетите непријатно, да поцрвените, да у мом присуству осетите било какву нелагоду, да повредим вашу интиму – желео сам да испоштујем вашу личност. Настојао сам да никада не осетите да сам ја наставник, а ви ученици (кажем настојао, трудио се, а да ли сам успео – не знам). Знате онај чувени афоризам Душка Радовића: ,,Могу ли људи бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства…” Моја основна замисао је била да вас мотивишем да се не плашите да почнете да будете бољи (у сваком погледу, пре свега као људи), искуства су често лоша – али то не значи да треба одустати, па не чине живот само победе, успеси и добра искуства. Не знам да ли сам успео да вас довољно мотивишем, али опет кажем – трудио сам се. Ви сте имали једну перспективу, један поглед, ваше сопствене околности, ваше сопствене проблеме, ваша саопствена искуства при извођењу закључака и доношењу неког суда. Ја сам има обавезу да све сагледам из 27 перспектива, 27 околности, 27 животних прича, проблема, искустава. Признаћете, нимало лак задатак са којим је требало да се носим, а опет да останем прибран, сталожен, уравнотежен и реалан. Знам, многи су мислили – форсирам неког, неки су повлашћени, неки су запостављени – могуће је, али имајте у виду број 27 и све оно што сте ви посматрали као јединке, а ја као целину, ви као тренутак, а ја као континуитет. Ви сте били пред многим животним изазовима, ја сам настојао да будем подршка. Наравно, никада нисам на силу покушавао да уђем у ваш лични простор, увек сам улазио онолико колико је свако од вас то дозвољавао и желео. Моја улога је била да подстакнем у вама вољу за уздизањем и да вас ојачам – да кроз један динамичан однос покажем свима вама да МОЖЕТЕ. Да ископам снагу у вама. Дакле, ја ћу успети само ако ВИ УСПЕТЕ. Увек сам се питао: „Славимо ли ДОБРОТУ? Ојачавамо ли ДОБРОТУ?” Ајнштајн је једном рекао: „Ако желиш да водиш испуњен живот, вежи га за циљ.” Е, видите – мој циљ са вама био је управо везан за два претходна питања, и том циљу сам имао намеру да се посветим у нашем четворогодишњем дружењу. С обзиром на то да сам у томе видео испуњење нашег заједничког суживота, прилично ме је заболео неславан завршетак школске године. И ако сам вас у једном од последњих постова замолио да и у кризним ситуацијама сачувате достојанство, знајући да су људи склони посртању када је најтеже – ви сте ипак посумњали у ДОБРО. Ви нисте ојачали добро у себи, а то значи, да ја нисам на ваљан начин трагао за добрим у вама, или да вам сопственим примером нисам показао како се ДОБРОТА слави и ојачава. Можда вам никада нисам рекао, али, ево, искористићу ову прилику – ваши мали чинови мени много значе. Тако би ми много значило да Петар није подметнуо рад свог најбољег друга, тако би ми много значило да Пауновић није изразио жељу да набраја мраве и врсте земљишта (блата) у Сеобама Милоша Црњанског, тако би ми много значило да је Андрија испоштовао договор који смо постигли, тако би ми много значило да Милица није изговорила реченицу да мисли да треба да јој се поклони оцена, тако би ми много значило да је Аца после дебакла на такмичњеу уложио бар мало труда и повадио „флеке”, тако би ми много значило да се Младен јавио да одговара граматику, тако би ми много значило да Стефани није изговорила реченицу да као одељењски старешина треба да јој поклоним оцену, тако би ми много значило да је Алекса прочитао бар пет лектира, а не интерпретације, тако би ми много значило да Данка није покушала да препише рад са интернета, тако би ми много значило да је Ђорђе М., као председник одељењске заједнице, иницирао разговор након оног неспоразума, тако би ми много значило МНОГО ТОГА МАЛОГ ОД ВАС. Као што ми је много значило што је Стефан Ђ. заиста показао видну промену, и потрудио се да тежи Добру. Све набројано и ненабројано нема за циљ да неког прозове, него да скрене пажњу како мале ствари много значе, али исто тако и много боле. И ово се не тиче мене, ово се тиче вас – јер тиме повређујете себе, делате против сопственог Добра. Међутим, све побројано не може да замагли и поништи Лепоту коју сте ми ви приуштили. Хвала вам! Ова година је по много чему специфична – улазите у свет одраслих, али вас молим да сачувате голубија срца која имате – не гушите их, ниједна оцена није вредна тога, ниједна награда, нијадан успех – оно најважније никада не може бити конкретизовано, не може бити материјализовано, не може стати у једну реч… То је оно између мене и вас, оно што можда никада нећемо моћи да изговоримо, она пријатност и радост коју осетим када сам у вашем друштву и када вас видим, па чак и онда када глумим да сам љут… Ова година је важна и за нашег друга / пријатеља Пауновића – напушта нас рођак, иде у далеки свет, у ренесансну Италију. Желим ти, драги Петре, срећан пут: буди убећен, памтићу те по добру, а ти праштај, грешио сам и ја сигурно, праштај мени и твојим друговима, и молим те, сети нас се понекад, јер ми тебе нећемо заборавити. Не заборави да се сетиш да у једном малом месту, постоје људи чији си ти део живота, и, верујем, они део твог. Драги Петре, када једног дана будеш успешан научник, правник, психолог, професор, желим ти да имаш ученика / сарадника / клијента / студента као што сам ја имао тебе, да ти залупи врата, да те пита да прича о мравима, да те замоли да га упишеш због невршења редарских дужности – и да ти поред свега тога буде драг, да му се не наљутиш, и да се поносиш њиме, јер запамти (а и ви остали) Егзиперијеве речи: ДОБРО СЕ ВИДИ САМО СРЦЕМ: ОНО БИТНО ОКУ ЈЕ НЕВИДЉИВО!

Ја ћу успети само ако ви успете,
ваш вук

mojim-maturantima-1

 

ГОДИНА ЧЕТВРТА / ШаљемВамЉубав

Коначно, од прве године припреман, Сајам књига у Београду. Било је и позоришта: представа „Галеб” (два и по сата – мало ли је). Ђорђе М. и Стефан Ђ. – посланици да буду у сред Европског парламента. Акција – Добар комшија за Стефана – помогли смо колико смо могли. Нажалост, иако сви путеви воде у Рим, ми до Рима не дођосмо. Не мари, биће прилике једног дана – можда Тоскана. Венеција – само покушај. Много укора, још више изостанака. Сашка није изостајала (ни Драгана – мало сарказма, да олакшам душу). Још више успеха – наша Милица првакиња државе из руског. Наши глумци – пет републичких награда. Крагујевац (пута два) – неки нови људи, нова познанства, стара Ивона. Ми се тако дивно не слажемо! Ђорђе С. – чувена петица на писменом. Алекса и неке ружичасте овчице. Проблеми! Проблеми! Проблеми! Нажалост, неки су осетили како је то кад живот заболи…

Преиспитивање

Почело је одбројавање, пресабирање, одузимање… Елем, за који месец завршава генерација којој сам био одељенски старешина, много посртања са моје стране, много затезања, покушај да будем и друг и „строг” наставник, често сам их критиковао, стално сам их критиковао, али и подржавао, кад год је некоме подршка била потребна, био сам ветар у леђе, трудио сам се… Можда сам многима и одмогао, ко би то знао… Све више и више размишљам, где сам погрешио, и да ли сам погрешио… Хоћу ли грешке моћи да исправим – не, не… Која глупост! Да ли да поделим ову цртицу са њима (можда ипак – не)… Превише сам очекивао?! Љубав је радост, а не немоћ и препуштање. Љубав је борба, без мржње. Љубав је делање, и то човечно делање достојно нашег занимања. Несебично давање. Љубав је добро које постоји само у несводивом мноштву добрих дела. Свако од нас поседује само оно што је добио – ми смо постали захваљујући другима или насупрот њима. Ми смо потрага за срећом. Ми смо покрет – покушај да покажемо другом да може. Треба ископати снагу другог, јер снага другог – то смо ми. То је Љубав. Као наставник покушавам да одгонетнем загонетку – какво је могуће делити без сабирања и множења? Мој став је будућност другог. Сваки човек је важан. Не штедети себе. Дељењем се умножаваш. То је Љубав. Трагам ли за Добрим? Мотивишем ли Добро? „Одморићемо се” – рече Чехов. Благост према другима. Смиловати се и кад осуђујемо. Све ово подразумева да човек надрасте себе – да превазиђе сопствена ограничења, да угуши своје ситне сујете и страсти. Преда мном су велики задаци. Можда их никада нећу решити…

Све се сведе на оцене. Разочарења. Можда и није тако?! Оштримо ли плугове да изоремо море, како рече директор? Зар нам ишта друго преостаје? Сваки дан је био дан за памћење – рече Алекса. Тачно је – нема лошег и доброг искуства, постоје само искуства. Да ли је све ово била игра Аске и вука у покушају да се избегне време смрти? Може бити да је тако. И куда ћемо – заиста куда? Они одлазе, ја остајем. Не може се отићи, а да се не остане!

Пун је сила свет, али од човека ништа јаче, рече Софокле.

Елем, смогните снаге и саберите силу у вама која ће вам бити потребна за дане будуће, а и садашње на путу који је најтежи – пут човечији. Сетите се самих, старих, болесних, усамљених, патника и злопатника, оних којима је потребан загрљај и људска реч. Смогните силу у себи и пожелите им Добро, оно искрено и од срца. Опростите, лепше се живи. Преиспитајте се, како бисте пронашли мир који ћете моћи да поделите са другима.

Желим вам срећан пут, рођаци, драги матуранти! Пронађите мирне забране и сигурне Итаке. Лутајте слободно, одуприте се злу и неподопштини. Пронађите снагу и да у неслагању будете сложни! Срећан вам пут!

 

Аутор: Професор

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

dnevnik-jedne-mace
Дневник једне Маце, носиоца сертификата
13/07/2016
dete-cita
Како да ваше дете заволи књигу и стекне читалачке навике
25/03/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
nastavnici-glagolaju
10 наставничких глаголања
09/02/2016
rajovic-ranko
Др Ранко Рајовић: Нема знања од бубања
02/02/2016
neuroticne-smetnje-studenata
Владета Јеротић: Најчешће неуротичне сметње студената
28/01/2016
rajovic
Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?
18/01/2016
kriza-u-obrazovanju
Криза у образовању
29/12/2015
vrlodobar-ili-vrlo-dobar
Закон или Правопис: врло добар или врлодобар
17/12/2015