Nebrušeni dijAmant (O akcentima u srpskom jeziku)


Već se decenijama meri trajanje muka naših ’jezičkih vlasti’, novinara i govorničkog plebsa oko izgovora reči kao što su vodoprivreda, televizija, parlament, Australija, samozaštita, asistent, poljoprivreda, Alesandra, Faludža, incident. Među onima koji su odlučili da treba da propišu kako se ove reči izgovaraju prevladava stav da se mora govoriti vodOprivreda, telEvizija, parlAment. Novinari javnog servisa i još ponekog medija se trude da se tome stavu povinuju. Drugi novinari i svi mi koji one prve slušamo, proživljavamo raspoloženja od napada besa do tuge i apatije. Svi mi, od jezičkih zakonopisaca preko novinara obeju vrsta do običnih korisnika jezika u svim ostalim situacijama govorimo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt (ovde će neki autoritet srpske akcentologije reći: nije, ja se i sebi obraćam sa ’asIstente’).

Dobronamerni posmatrač se prirodno pita: zašto uopšte ikad vodOprivreda, telEvizija, parlAment? Da li to čini jezik boljim sredstvom razmišljanja, komunikacije i čuvanja ideja? Da li neka jezička zajednica – prirodni govor nekog područja, ili prirodni govor neke društvene grupacije – reči navedenog tipa izgovara na takav način? Ne.

Razlog za nametanje ovih suludih obrazaca izgovora leži u pogrešnom razumevanju predmeta sopstvenog istraživanja. Ovi lingvisti (izvinjavam se svim stvarnim lingvistima) smatraju da je jezik skup pravila o tome gde se piše veliko slovo, gde se pomera akcenat, gde se mora reći s obzirom a ne obzirom, i da se jezik tako i uči: pamte se i primenjuju jednostavna pravila navedenog tipa. I pošto standardni jezik, usled upliva jezičkog inženjeringa prilikom odlučivanja šta jeste a šta nije deo standarda, predstavlja jednu vrstu veštačkog jezika, oni onda veruju da je standardni jezik skup onih pravila koja su oni sami propisali. Od prirodnog jezika, njega razlikuje viši stepen pravilnosti: prirodni jezik ume da odstupi od pravila, ali standard ne bi smeo.

Ovakva su pravila previše gruba, na preterano konkretnom nivou da bi se njima u potpunosti opisao jezik. Kada bi standardni jezik bio zasnovan samo na pavilima propisanim u literaturi, ni dvadeseti deo rečenica koje danas izgovaramo govoreći standardnim srpskim ne bismo mogli da sklopimo jer ne bismo imali dovoljno informacija. Na primer, nijedan priručnik o standardnom jeziku ne propisuje da kada koordiniramo dve jedninske imenice ženskog roda, glagol se slaže u ženskom rodu, a sa dve srednjeg roda u muškom: knjiga i olovka su prodate, pismo i penkalo su prodati (ne može pismo i penkalo su prodata). Tipova ovakvih situacija gde izbor donosimo ne na osnovu priručnika već na osnovu jezičkog osećaja je na hiljade. Nijedan jezik, pogotovu ne standardni, nije moguće u potpunosti opisati, još manje propisati. Kad se standard ne bi izvodio iz nekog živog dijalekta, on bi ostao nepotpun, i samim tim neupotrebljiv. Naši preskriptivni lingvisti ovoga nisu svesni.

Takođe, suprotno shvatanju naših lingvista, nauka se ne bavi propisivanjem, pa čak ni opisivanjem pravila. Nauka se bavi prepoznavanjem pravilnosti u svetu oko nas, i pitanjem zašto svet odlikuju baš te pravilnosti a ne neke druge. Kada nauka uoči pravilnost, a onda se susretne sa odstupanjima od te pravinosti, ona pokušava da sazna da li je pravilnost bila loše prepoznata, ili su odstupanja rezultat nekog dodatnog faktora koji prethodno nije uziman u obzir. U oba slučaja, nauka zamenjuje staru formulaciju pravilnosti novom.

Jedna od pravilnosti uočenih kod jednog broja dijalekata našeg jezika jeste da silazni akcenti (kao u Zorka i u kuća) kod najvećeg broja reči ne mogu stajati van prvog sloga u reči. Ova pravilnost rekonstruisana je kao rezultat promene koja je zahvatila ranije stanje. U ranijem stanju, naš jezik je imao samo dva silazna akcenta, i oni su se nalazili bilo gde u reči. Opšte stanje je bilo da se govorilo junAAk i svedOk. Onda se dogodila promena (o čijem uzroku još ne znamo dovoljno), koja je sve akcente koji su se mogli pomeriti pomerila za jedno mesto ka početku reči, i pritom ih pretvorila u uzlazne: jUnaak, svEdok. Tako smo od dva dobili četiri akcenta, dugi i kratki silazni i dugi i kratki uzlazni (mogu se ilustrovati imenima: Zorka, Stana, Milan i Miloš). Silazni su ostali samo tamo gde akcenti starog stanja nisu mogli da se pomere: onde gde su bili na prvom slogu.

Zakonopisci našeg jezika su ovo pretvorili u pravilo: silazni akcenti ne smeju da se izgovaraju van prvog sloga. Kada ih tamo nađeš, ti ih pomeri jedno mesto ka početku i pretvori u uzlazne. U rečima vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, svi mi izgovaramo silazne akcente van prvog sloga. Zakonopisci tu od nas očekuju da ih prevučemo ulevo i vozdvignemo u vodOprivreda, telEvizija, parlAment.

Postavljaju se sledeća dva pitanja.
Ako je jezik zaista pomerio sve akcente jedno mesto ulevo, kako to da ipak svi izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt – zašto se i oni nisu pomerili?
Ako svi ipak izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, kako zakonopisci našeg jezika sebi objašnjavaju odluku da standardni jezik modeluju prema pavilu koje je previše jednostavno da obuhvati jeziču realnost?

Odgovor na prvo pitanje je da postoje dodatni faktori, i da oni određuju domene koje pomeranje akcenata nije pogodilo ili ih bar ne pogađa direktno i bez odlaganja. Te domene čine na primer neke reči koje su pozajmljene sa silaznim akcentom van prvog sloga (parlamEnt), ili neki tipovi složnica kod kojih drugi član, kao upravni element, ima silazni akcenat na prvom slogu (vodo_prIvreda). Ovaj tekst nije mesto za ozbiljniju naučnu analizu, odnosno za odgovor na pitanje zašto baš ove reči. Važno je da postoje dodatni faktori koji ograničavaju prvobitno uočenu pravilnost.

Svoje tvrdo držanje pravila i tamo gde ono ne odgovara pravilnostima uočenim u jezičkoj stvarnosti naši jezički autoriteti objašnjavaju na dva načina. Jedan je da njihovo pravilo ustvari odgovara pravilnosti, samo govornici jezika od nje odstupaju. Drugi je da je standard ionako veštački jezik pa može da istrpi i pravilo koje pojednostavljuje stvari, i kada to pravilo ne odgovara jezičkoj stvarnosti.

Prvo objašnjenje je besmislica. Analogija je recimo da je Ajnštajn rekao: merenja u fizici ne odgovaraju Njutnovim zakonima, ali to mora biti zato što priroda odstupa od svojih zakona, i stoga ćemo se držati Njutnovih zakona, ljuteći se na prirodu što ih se ona ne drži. Budući naučnik, Ajnštajn je potražio složenije, a jošuvek elegantne zakone kojima je obuhvatio preciznije izmerenu stvarnost. Slično tome, jedini uvid lingvistike u ono što jezik jeste dolazi od onoga što govornici jezika produkuju, i kako jezičke izraze ocenjuju. Ako govornici produkuju vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, a varijante vodOprivreda, telEvizija, parlAment ocenjuju kao neprirodne, onda je to stvarnost a ne odstupanje govornika od nje.

Drugo objašnjenje pruža prostor za debatu. Jednostavnije pravilo je lakše za učenje. Ako želimo da i govornici koji kod kuće usvajaju dijalekte udaljene od standarda mogu da nauče standard, možda ćemo im pomoći jednostavnijim pravilima. Ovo intuitivno prihvatljivo objašnjenje, nažalost se u realnosti pokazuje kao pogrešno. Osim što sam već pomenuo da jezik nije moguće opisati, pa ni veštački izgraditi, skupom grubih pravila ovog tipa, praktična je činjenica da ni Leskovčaninu, ni Piroćancu, ni Nišliji, ni Kruševljaninu nije lakše da nauči da kaže vodOprivreda, telEvizija, parlAment nego vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, bilo da ostale reči izgovara kako standard očekuje, bilo da to ne čini.

Postoji još jedan važan koren ovog naopakog pristupa. Srpska lingvistika, kao i lingvistike drugih bivših jugoslovenskih republika, ekstremno je, čak za jednu nauku bolesno hijerarhijski ustrojen sistem, nalik sistemu crkve. Reči ’svetih otaca’ Karadžića, Daničića, Belića, Stevanovića, Ivića prihvataju se kao dogma, i svako makar delimično neslaganje sa njima uzima se kao težak prekršaj koji zajednica ume strogo da kazni. Pritom, naučnici čiji položaj i uticaj su rezultat poltronske eksploatacije hijerarhije, a ne naučnih kapaciteta, vrlo često njihove stavove nekompetentno interpretiraju. I najveća glupost može se dobro prodati ako se pripiše jednom od ovih zaista velikih imena naše nauke o jeziku. U svakom slučaju, reči i stavovi navedenih autoriteta nedvosmisleno su nadređeni svakoj realnosti ponašanja govornika jezika. Ako je Daničić rekao da su se silazni akcenti van prvog sloga povukli jedno mesto napred i postali uzlazni, onda svaki govornik koji kaže vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, ujedno govori i protiv (inae pogrešnog interpretiranja) Daničića, i zajednica to mora da spreči.

Ovakvih problema ne bi bilo kada bi naša lingvistička zajednica smogla snage da shvati da je standardni jezik utoliko bolji, ukoliko ima manje veštačkih elemenata. Pogotovu veštačkih pravila. Drugim rečima, on je utoliko bolji ukoliko se više zasniva na živom jeziku. Standardizacija treba da se svede na prepoznavanje i opisivanje onoga jezika koji se sam uspostavlja prilikom komunikacije govornika različitih dijalekata. Veštačko u njemu može eventualno da bude biranje nekih varijanata kao standardnih, i obeležavanje drugih kao nestandardnih, tamo gde za istu gramatičku strukturu ili isti pojam postoji više načina realizacije. Ako neko kaže ’stajala je u izlog’, a neko drugi ’stajala je u izlogu’, lingvist može da veštački prelomi da samo druga opcija bude deo standarda. Ali same opcije moraju doći iz živog jezika. Reči vodOprivreda, telEvizija, parlAment ne dolaze iz živog jezika, a njihova upotreba nema ni validnog ’veštačkog’ lingvističkog opravdanja. I zato nam toliko smetaju.

Autor: Boban Arsenijević

Od istog autora pročitajte i O pozajmljenicama.

Izvor: inform-al.blogspot.rs

1 komentar

Dušan
Odgovor 29/11/2016

Poštovani, Vaš primer Ajnštajna je GRDAN i loš ..demagoški u krajnji liniji ..znam ...nije bio zlonameran ..
Pozdrav od fizičara, astrofizičara ,...i velikog zaljublenika u REČ !

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

o-pozajmljenicama
Društvo mrtvojezičara (O pozajmljenicama)
28/06/2016
postoje-li-jezicke-nedoumice
Boban Arsenijević: Burek koji se može poneti
18/01/2016
u-jeziku-je-duhovnost-naroda-telebek
U jeziku je duhovnost naroda
28/12/2015