Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kada se u reči nađu u dodiru dva suglasnika različite zvučnosti, prvi u izgovornom nizu se prilagođava drugome. Drugi suglasnik od dva u neposrednom dodiru svojom artikulacijom utiče na prvi, pa se ovo jednačenje u fonetici naziva regresivna asimilacija suglasnika po zvučnosti.

Pravi suglasnici, po artikulaciono-akustičnom elementu zvučnost / bezvučnost podeljeni su u parove čiji se članovi artikulaciono-akustički razlikuju samo po zvučnosti.

Zvučni suglasnici:     B, G, D, Đ, Ž, Z, DŽ

Bezvučni suglasnici: P, K, T, Ć, Š, S, Č, F, H, C

Suglasnici F, H, C nemaju svoje zvučne parnjake.

Podela suglasnika u srpskom jeziku>>

U situaciji kada se zvučni nađu pred bezvučnim suglasnicima – pretvaraju se u svoje bezvučne oponente, i obrnuto, kada se bezvučni nađu pred zvučnim suglasnicima – pretvaraju se u svoje zvučne oponente.

vrabac – vrapca; top – tobdžija

beg – bekstvo; burek – buregdžija

nazadak – nazatka; svat – svadba

žeđ – žećca

držati – drška

naručiti – narudžbina; papuča – papudžija

Bezvučni suglasnici F, H, C ispred zvučnih suglasnika ostaju nezamenjeni jer nemaju svojih zvučnih parnjaka: Vrhbosna, Salihbegović. Naravno, pred njima će zvučni suglasnici biti zamenjeni svojim bezvučnim alternantima: pothraniti, rasformirati, iscureti.

Ispred sonanata (glasnika), koji su zvučni, ali – sa osobinama vokala, bezvučni suglasnici se neće zamenjivati svojim zvučnim alternantima: sjediniti, smrviti, slika, svojstvo, tvorba, tvrditi, tresti, pričati. Sa svoje strane, ni sonanti takođe ne menjaju svoju zvučnost kada se nađu pred bezvučnim suglasnicima: krst, rt, Janko, šampanj, cink, stranka, slamka, poljski.

Naš pravopis predviđa i neke izuzetke.

U pisanju, zvučno D ostaje neizmenjeno bezvučnim alternantom T ispred bezvučnih S i Š, i to u svim položajima u reči: odsustvo, a ne otsustvo; predsednik,  a ne pretsednik niti precednik; sredstvo, a ne sretstvo; predškolski, a ne pretškolski; odšetati, a ne otšetati; podšišati, a ne potšišati itd.

U pisanju, zvučno Đ ostaje neizmenjeno bezvučnim alternantom Ć u položaju ispred nastavka -stvo: vođstvo, a ne voćstvo.

Neizmenjeni ostaju i zvučni suglasnici pred bezvučnim, i obrnuto, kada se nalaze na kraju prefiksa, ili reči u složenicama u kojima bi dosledna zamena odgovarajućim alternantima uticala na značenje reči: predturski, a ne pretturski niti preturski; podtekst, a ne pottekst niti potekst; postdiplomski, jurisdikcija, adherentan i sl.

Do odstupanja dolazi i u pisanju nekih stranih imena i prideva od njih izvedenih: Vašington, a ne Vašinkton, vašingtonski; Pitsburg itd.

Čitajte o najčešćim jezičkim nedoumicama u srpskom jeziku OVDE.

Gramatika srpskog jezika za gimnazije i srednje škole, Živojin Stanojčić, Ljubomir Popović

Do alternacije koja se zove gubljenje suglasnika najčešće dolazi na granici između prefiksa i korena ili na granici predsufiksalnog dela osnove i sufiksa.

Kada se dva ista suglasnika, na granici osnove i sufiksa ili prefiksa i osnove, nađu jedan do drugog, svode se na jedan: rus + ski = ruski, bez zuba = bezub, od + deliti = odeliti.

Često takva dva suglasnika nastaju usled jednačenja suglasnika po zvučnosti ili po mestu izgovora: ped + deset = peddeset = pedeset, šest + deset =šesddeset = šezddeset = šezdeset, bez stida = besstidan = bestidan, raz + žalostiti =ražžalostiti = ražalostiti, iz + šetati = isšetati = iššetati = išetati.

Izuzetak od ovog pravila je superlativ od prideva koji počinju na j: najjači, najjeftiniji, najjasniji i sl.

Udvojeni suglasnik zadržava se i u nekim novijim prefiksalnim tvorenicama, gde bi se svođenjem na jedan glas zamaglilo značenje prefiksa: protivvrednost, preddržavni, transsibirski, superrevizija i sl.

Na granici predsufiksalnog dela osnove i sufiksa suglasnici tse gube ispred afrikata c, č, dž, ć, đ: otac, otca, oca; zadatak, zadatci, zadaci; predak, predci, preci; govedo + če = govedče = goveče; sladoled + džija = sladoleddžija…

Mnoge tročlane suglasničke grupe svode se na dvočlane time što se td gube ako si ispred njih strujni suglasnici s, z, š ili ž a iza njih suglasnici b, k, l, lj, m, n ili nj. Ako odbacimo retke ili zastarele reči, ovo pravilo se svodi na grupe stn, stl, stk, stm, zdb, štn, koje gube t, odnosno d, kao u častan, časna, časno; vesnik (od vest + nik); zalistak, gen. zaliska, mn. zalisci…
Podela suglasnika u srpskom jeziku>>>

Predrag Piper, Ivan Klajn, Normativna gramatika srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2014.

Sibilarizacija (druga palatalizacija) predstavlja alternaciju kc, gz, ispred samoglasnika i.

Do sibilarizacije dolazi u sledećim slučajevima:

  • u množini imenica muškog roda sa osnovom koja se završava na –k, -g, -h: radnik – radnici, đak – đaci, metak – meci (od *metci), bubreg – bubrezi, filolog – filolozi, orah – orasi itd.;
  • u dativu-lokativu imenica na –ka, -ga, -ha: reka – reci, daska – dasci, biblioteki – biblioteci, briga – brizi, noga – nozi itd.;
  • u imperativu glagola pecipecite (osnova pek-), strizi, strizite (osnova strig-), vrsi, vrsite (osnova vrh-) itd.;
  • kao rezultat tvorbe nekih nesvršenih glagola od svršenih: micati (od maknuti), dizati (od dići, dignuti) itd.

 

Žurki ili žurci?

O pravoj palatalizaciji pročitajte OVDE.

Nepostojanim nazivamo ono a koje se javlja kao pretposlednji glas u osnovi na čijem je kraju grupa suglasnika, u nominativu i akuzativu jednine (kada je u nastavku nulta morfema) i/ili u genitivu množine (kada je u nastavku -a).

Nepostojano a se javlja u nominativu jednine (i u akuzativu, kada je jednak nominativu) imenica muškog roda u promeni imenica kada se množina završava na –ovi ili -evi, npr. bubanj (gen. bubnja, mn. bubnjevi), ritam (gen. ritma, mn. ritmovi), orao, petao (gen. orla, petla, mn. orlovi, petlovi).

U nominativu i akuzativu jednine imenica ženskog roda na –o koje je nastalo od –l, kao misao, zamisao (gen. misli, zamisli, mn. misli, zamisli).

Nepostojano se javlja i u nominativu jednine i genitivu množine imenica muškog roda kao borac, krivac, početak (gen. mn. boraca, krivaca, početaka; dat. i lok. borcu, krivcu, početku; nom. mn. borci, krivci, počeci itd.

Imenice sa sufiksom –lac imaju nepostojano samo u nominativu jednine i genitivu množine (posetilacposetilaca). U svim drugim oblicima tih imenica nema nepostojanog a, a l ispred c prelazi u o (posetiocu).

Posetilac ili posetioc?

Nepostojano a se javlja u genitivu množine nekih imenica muškog roda stranog porekla kao koncert, patent, student: gen. množne: koncerata, patenata, studenata.

Javlja se i u genitivu množine imenica srednjeg roda čija se osnova završava suglasničkom grupom. Takve su imenice u srednjem rodu staklo, rebro, pismo, sredstvo, koplje itd. (gen. množine stakala, rebara, pisama itd.).

Takođe i u genitivu množine imenica ženskog roda čija se osnova završava suglasničkom grupom: basna, devojka, sestra, trešnja, crkva itd. (gen. množine basana, devojaka, sestara, trešanja, crkava itd.).

Nepostojano a se javlja u nominativu jednine muškog roda prideva, u neodređenom vidu: čudan (čudna, čudno), dobar (dobra, dobro), tanak (tanka, tanko).

O određenom i neodređenom vidu prideva pročitajte ovde.

 

Tako i kod pridevskih zamenica , npr. sav (sva, sve), takav (takva, takvo), i kod broja jedan (jedna, jedno)

Sve vreme ili svo vreme?

Nepostojano se dodaje predlozima s, k, uz, niz, kroz kada stoje ispred reči s kojom bi inače obrazovali teško izgovorljivu kombinaciju suglasnika: sa školom, ka gradu, niza stranu, uza zid, kroza zid i sl.

S, sa ili s’?

Predrag Piper, Ivan Klajn, Normativna gramatika srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2014.

Posebnu vrstu palatalizacije predstavljaju morfofonološke promene obuhvaćene pojmom jotovanje (po grčkom nazivu tog slova – jota), jer su nastale kada su se određeni suglasnici našli ispred poluvokala j (kada nije od jata).

O pravilima pisanja glasa j pročitajte OVDE.

U savremenom srpskom jeziku reč je o alternacijama suglasnika b, p, m, v, f, l, n, z, s, d, t, c, k, g, h, koji se, istim redom, realizuju kao blj, plj, mlj, vlj, flj, lj, nj, ž, p, đ, ć, č, č, ž, š, u poziciji ispred određenih nastavaka ili sufiksa.

Pojedinačni parovi suglasnika obuhvaćenih jotovanjem su sledeći:

b – blj, v – vlj, g – ž, d – đ, z – ž, k – č, l – lj, n – nj, m – mlj, p – plj, s – š, t – ć, f – flj, h – š, c – č.

Do jotovanja dolazi u sledećim slučajevima:

a) u prezentu pojedinih glagola (pretežno onih sa infinitivom na –ati), ispred nastavka –em, – itd. (prvobitno *-jem, –ješ itd.): glodati – glođem, disati – dišem, jahati – jašem, kazati – kažem, kapati – kapljem, klicati – kličem, kretati – krećem itd.;

b) u trpnom pridevu glagola na –iti, ispred nastavka –en (prvobitno –jen): bacati – bačen, gasiti – gašen, goniti – gonjen, zadimiti – zadimljen, ljubiti – ljubljen, maziti – mažen, paliti – paljen, roditi – rođen, slaviti – slavljen itd.;

v) u građenju pojedinih nesvršenih ili učestalih glagola od svršenih: zgroziti – zgražavati, platiti – plaćati, pošumiti – pošumljavati,  ugoditi – ugađati, uspavati – uspavljivati itd.;

g) u imperfektu, npr. graditi – građah, paliti – paljah, nositi – nošah, slaviti – slavljah;

d) u komparativu prideva (nastavak –ji): brz – brži, visok – viši, grub – grublji, dug – duži, žut – žući, jak – jači, mlad – mlađi, crn – crnji itd.;

Viši, višlji ili visočiji?

đ) u instrumentalu jednine imenica ženskog roda na suglasnik, ispred nastavka –ju: glad – glađu, zob – zoblju, krv – krvlju, smrt – smrću, so – solju itd.;

e) u tvorbi reči, ispred pojedinih sufiksa koji su nekada imali glas j ili ga i danas imaju: granje, grmlje, pruće, Beograđanin, Rimljanin, crnjak, goveđi, jesenji, pseći itd.

Sve što treba da znate o palatalizaciji pročitajte OVDE.

Predrag Piper, Ivan Klajn, Normativna gramatika srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2014.