Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

„Sve su odrasle osobe nekad bile deca. (Ali se malo njih toga seća.)”

„Odrasle osobe nikad ništa ne razumeju same, a decu zamara da im sve uvek iz početka objašnjavaju.”

„Dugo sam živeo među odraslima. To nije bitno popravilo moje mišljenje o njima.”

„Odrasli vole brojeve. Kad im pričate o nekom svom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je bitno. Nikad vam ne kažu: Kakav je zvuk njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?  Pitaju vas: Koliko ima godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu otac zarađuje? I tek tada veruju da su ga upoznali. Ako odraslima kažete: Video sam lepu kuću od ružičaste cigle s muškatlama u prozorima i golubovima na krovu…, oni neće moći da zamisle tu kuću. Njima valja reći: Video sam kuću od sto hiljada franaka. Tada će uzviknuti: Kako je lepa! (…) Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. No mi koji razumemo život, mi, naravno, ne marimo za brojeve!”

„Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš sebi dobro da sudiš, znači da si pravi mudrac.”

„Na idućoj planeti živeo je neki pijanac. Ta poseta beše vrlo kratka, ali je duboko rastužila Malog Princa. Šta ti tu radiš?, upita on pijanca, koga nađe kako ćutke sedi pred gomilom praznih i gomilom punih boca. Pijem, odgovori pijanac turobno. Zašto piješ?, upita ga Mali Princ. Da zaboravim, odgovori mu pijanac. Šta da zaboraviš?, raspitivao se Mali Princ, koji ga je već žalio. Da zaboravim da se stidim, priznade mu pijanac, obarajući glavu. Čega se stidiš?, raspitivao se Mali Princ, koji je želeo da mu pomogne. Stidim se što pijem!, završi pijanac i zauvek utonu u ćutanje. I Mali Princ pobeže zbunjen. Odrasli su zaista veoma, veoma čudni, reče on u sebi dok je putovao.”

Gde su ljudi?, nastavi, napokon, Mali Princ. Čovek je usamljen u pustinji…. Čovek je usamljen i među ljidima, dobaci zmija.”

„Ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže.”

Šta to znači pripitomiti? To je nešto već odavno zaboravljeno, objasni lisica. To znači uspostaviti veze. Uspostaviti veze? Naravno, potvrdi lisica. Ti si za mene još uvek samo dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I nisi mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe tek lisica nalik na stotine hiljade lisica. Ali ukoliko me pripitomiš, bićemo stvarno potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu.

„Ljudi više nemaju vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju već gotove stvari kod trgovaca. Ali kako ne postoje trgovci prijateljima, ljudi više namaju prijatelja.”

„Evo moje tajne. Vrlo je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo.”

„Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.”

„Ono što je važno ne vidi se.”

„Za vas, koji isto tako volite Malog Princa, kao i za mene, sve na svetu se menja ako je negde, bogzna gde, neka ovca koju ne poznajemo pojela jednu ružu ili nije… Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja… A nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da je to toliko važno.”

Andrićevi citati koji se pamte celog života>>

„Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.” (Besnilo)

„Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću…” (Besnilo)

„Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.” (Život na ledu)

„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)

pekic-citati-2

„Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi…Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Tamo gde loze plaču)

„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)

„Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje…Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena….Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.” (Rađanje Atlantide)

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Zlatno runo)

„Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.” (Rađanje Atlantide)

„Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.” (Besnilo)

„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali….Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi….Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema….Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Stope u pesku)

„Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament … Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” (Zlatno runo)

„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?” (Zlatno runo)

„Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.” (Zlatno runo)

„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…” (Život na ledu)

„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Život na ledu)

„Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.” (Kako upokojiti vampira)

„Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni. U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.” (Sabrana pisma iz tuđine)

„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Život na ledu)

„Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć… Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.” (Atlantida)

Fotografija: www.serbia.com

Bolje živeti sto godina kao milioner, nego 7 dana u bedi.

Nije važno učestvovati, važno je pobediti.

Ako misliš pobediti, ne smeš izgubiti.

Ko spava, nije budan.

Naoružaj se i beži.

Bolje nešto od nečega, nego ništa ni od čega.

Ako želite da pobedite u trci, morate prvi proći kroz cilj.

Ne predaj se nikad, osim kad moraš.

Alane, bež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!

Prokletstvo, ovaj zid je gladak poput glatkog zida.

Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine.

Ovde počiva onaj koga više nema (epitaf).

Ovde ležim ja, a stojiš ti, a bilo bi bolje da ležiš ti, a stojim ja (epitaf).

Mene će najviše pogoditi moja sopstvena smrt!

Bolje biti bogat nego ne biti.

Dole oni, živeo ja (grafit na zidu).

Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na sopstvenu.

Poznati sicilijanski advokat tvrdi da je sve to plod policijske mašte.

Ne veruj ženi koja laže.

Ko hoda, ne trči.

Ko leti, vredi; ko vredi, leti; ko ne leti, ne vredi.

Bolje izdati knjigu nego prijatelja.

Ovde leži, ne beži jer nije sveži (epitaf).

Možda po nacionalnosti Holanđanin, ali preci su mu sigurno bili Francuzi.

Za domovinu ću dati sve, pa čak i nokat.

Ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje (napis u bioskopu).

Halo, Bing, kako brat? Ukrao auto, a onda mu ga maznuli na prvom parkingu? Kakva vremena…

Udelite sirotom starcu bez nogu koji nema novaca ni cipele da kupi.

Bolje taktički uzmak nego krvavi poraz.

Bolje piti vodu nego naftu.

Ko leži, ne beži.

Bolje kukavički pobeći, nego junački poginuti.

Bolje ispasti budala, nego ispasti iz voza.

Natpis ispred bioskopa: Ulaz: slepi 50 centi, gluvi 50 centi, slepi i gluvi 1 dolar!

Ko izgubi dobitak, dobije gubitak!

Izvor: novi.ba
Slika: megasrbija.com