Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Sedmog oktobra 1908. godine Anđa Petrović, sestra slikarke Nadežde Petrović i pesnika i pisca Rastka Petrovića, devojka čiju je lepotu Ivan Meštrović ovekovečio u karijatidama na spomeniku Neznanom junaku na Avali – uputila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju pismo u kojem ga kao „apostola ugnjetenih” moli da „ustane u zaštitu Srba”, da se svojom „spasilačkom rečju” zauzme u Rusiji i pred Evropom za nepravedno ugroženu Bosnu i Hercegovinu.

To pismo, sačuvano u Tolstojevoj zaostavštini, zaslužuje da bude navedeno u celini.

Presvetlom grofu Tolstoju, filozofu i piscu!

Volela bih iznad svega da imate dovoljno strpljenja da ovo pismo pročitate do kraja.

Obraćati se Vama, filozofu i geniju XX veka – velika je smelost od jedne Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetavanih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost da se obratim Vama molbom naše male zemlje, Vama – poborniku hrišćanske čovečnosti.

Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da molim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži. Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača. Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.

Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom „Sloboda ili smrt”; i obresti se između užasa i spasenja.

Pa ipak, Oče, mi smo – poput lavova koje su lovci okružili ognjenim obručem – ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine položimo svoj život i sve svoje imanje, ostajući do poslednjeg daha verni domovini.

Mi moramo razrušiti zidove naše tamnice, koji nam pregrađuju put u slobodu i ka ostvarenju naših stremljenja; snage neprijatelja jače su od naših, dušmanin je neumoljiv prema jecajima i patnjama svojih robova, a mi ipak ne [ćemo da] klonemo duhom. U zagušljivom vazduhu tamnice mi se ne možemo boriti za plemenite hrišćanske ideale, a sva naša bodrenja bila bi uzaludna maštanja, traženje izmišljenog sveta gde nema stradanja i poniženja.

Danas u celoj raskomadanoj zemlji nema nijednog Srbina koji ne bi odlučno zahtevao rat s Austrijom i oslobođenje Bosne i Hercegovine.

Srbi se nikad nisu plašili rata, jer su uvereni da u borbi rastu snage i da patriotski polet sam ukazuje put i pravac svim zbivanjima proisteklim u toku borbe. Neka osporavaju Srbima sposobnost za društveni život, neka nam pripisuju svekolike poroke (nama, a ne Nemačkoj sa njenim intrigama usmerenim na naše uništenje) – nijedan narod nije znao za veće oduševljenje i veću spremnost na žrtvovanje sebe nego Srbi, koji su se vekovima borila protiv neprijateljskih intriga i najezda.

Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila.

Rusija ćuti! To strašno ćutanje može da staje života ceo narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko, ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?

Nije li istina da se taj humanizma javlja samo u odnosu na primitivne narode Azije i Afrike, propovedajući divljacima hrišćansko milosrđe, u isto vreme kada se na jugu Evrope mirno dopušta uništavanje celog naroda koji ima vekovnu istoriju i kulturu. Taj narod uništava se samo zato što pljačkašla Evropa nastavlja da vodi tajnu politiku i što Rusija štiti jedino interese Bugara – potomaka tatarskih došljaka.

Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu. Možemo li mi računati na pomoć Engleza i Nemaca koji, u suštini, žele slabljenje slovenstva?

Engleska se više od drugih protivi aneksiji Bosne i Hercegovine, ali ne zato što se krnje interesi Srba, nego zato što ona hoće da zadovolji svoju saveznicu Tursku. Sve zemlje koje su poboljšale svoje odnose sa Turskom jesu na dobitku. Za Bugarsku se to izrazilo u aneksiji Rumelije; Grčka je dobila Krit; Austrija – srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu. A Srbija zbog svoje lojalnosti nije dobila ništa. Takvi su bili ciljevi evropske politike. Turska se pokazala kao vrana ukrašena tuđim perjem, ali ovoga puta su se i druge ptice grabljivice odenule u tuđa perja. A Srbija je morala da stane na stranu očerupane Turske, svog bivšeg neprijatelja.

Strašno je kada se u kulturnom veku mora prolivati krv za svoja prava. Neka Evropa čuva interese germanskih naroda u Turaka, a herojska Srbija će bez straha krenuti u rat.

Ako je u pitanju zaštita stremljenja ka ujedinjenju, bolje je poginuti braneći od razbojnika svoje interese. Austrijska vojska će na primeru savezničke armije Srbije i Crne Gore još jedanput videti šta znači braniti otadžbinu a šta znači poći u lov na tuđe dobro.

Junačka smrt koja će pokositi sve do jednoga, ili sloboda nezavisnoj srpskoj zemlji! Čak i ako milost Svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće.

I neka vo vjeki vjekov ostane sveta uspomena na poslednje dane kraljevstva koje je izgrađeno na razvalinama moćnog balkanskog carstva, dostojnog velikog velikih predaka srpskog naroda.

Ja sam Vam otvorila dušu, pišem ono što je krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikad neće dospeti u ruke Vaše Milosti.

Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila u srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti.

Daj, Bože, da je kao plod moga pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja.

Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet osećanjima za malenu Srbiju.

Beograd, 7. oktobar 1908. g. 

Anđa Petrović

O sadržini Anđinog pisma Tolstoja je obavestio njegov lekar i sekretar Dušan Petrovič Makovicki. Tolstoj je Makovickom odmah izdiktirao odgovor. U pismu je „mladu Srpkinju”, zadivljen njenim rodoljubljem, zamolio da mu pošalje svoju fotografiju.

Postoji čitava priča o Anđinoj prepisci s ruskim piscem. Nju je svojevremeno ispričala Radmila Bunuševac.

Kada je jednoga novembarskog prepodneva poštar doneo pismo i paket, majk Anđina nalazila se u dvorištu. Čuvši da je pošiljka iz Rusije, stala je ubeđivati poštara da je došao na pogrešnu adresu: „Ali kažem vam da to nije ovde… Mi u Rusiji nemamo nikoga ko bi sada mogao da nam piše… Potražite po Beogradu. Ima još ovakvih imena.”

 Srećom, našla se tu Anđa i uzela poštu. U paketu su bile Tolstojeve knjige, i odgovor. Pažljivo je pročitala pismo.

Makovicki, koji je na kraju pisma ostavio i svoj potpis, prenosio je, pored ostalog, mladoj Srpkinji: „Molio je je Lav Nikolajevič da Vam napišem da baš onda kad nam izgleda da je sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život.”

(…)

U Tolstojevom Dnevniku  od 26. oktobra 1908. nalazimo:

Počeo samo da pišem srpsko pismo.

Četiri dana docnije beleži:

Juče sam spavao malo, a od jutra svojski pišem o Srbima.

Drugog novembra:

Juče sam se bavio – srpskim člankom. Završavam.

Rad Tolstojev O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji prvi put je objavljen u četiri nastavka. Počinje rečima:

Jedna Srpkinja obratila mi se pitanjem šta mislim o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji, koje je izvršeno ovih dana. Ja sam joj odgovorio kratko, ali ću tim povodom što mogu jasnije i podrobnije izneti svoje mišljenje o tom događaju onima koje to može interesovati.

(…)

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Tolstoj i Srbi>>

Fotografija: 3denglish.com.ua

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

L'ecrivain Albert Camus (1913-1960) au journal Combat ou il restera de 1944 a 1947 --- French writer Albert Camus (1913-1960) at Combat paper where he was from 1944 to 1947

L’ecrivain Albert Camus (1913-1960) au journal Combat ou il restera de 1944 a 1947 — French writer Albert Camus (1913-1960) at Combat paper where he was from 1944 to 1947

Alber Kami

 

Hemingway
Ernest Hemingvej

 

HermannHesse
Herman Hese

 

James-Joyce
Džejms Džojs

 

MarkTwain
Mark Tven

 

PabloNeruda
Pablo Neruda

 

SDHS_JDSalinger-029
Džerom Dejvid Selindžer

 

SimonedeBeauvoir
Simon de Bovuar

 

Thomas Mann
Tomas Man

 

virdzinija-vulf
Virdžinija Vulf

 

Zola
Emil Zola

 

Oscar Wilde

Oskar Vajld

 

Lewis-CarrollLuis Kerol

 

Tolstoy

Lav Tolstoj

 

Guillaume ApollinaireGijom Apoliner

Čitanje u svetu filma: 10 fotografija

Fotografije: awesomepeoplereading.tumblr.com

Više od 1000 ljudi, među kojima su i poznate ličnosti, danas je u Moskvi počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana „Rat i mir” Lava Tolstoja, na internetu, radiju i televiziji, tokom 60 sati.

javno-citanje-tolstoj

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, građana počelo je u 10 sati po ruskom vremenu čitanje četiri toma remek-dela ruske književnosti. Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio-stanica, kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti” u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj spomenuo u svom romanu.

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu”, rekla je praunuka književnika, Fekla Tolstoja, koja je incirala javno čitanje „Rata i mira”.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom, i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U svom čuvenom delu Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir” je jedno od dva najvažnija remek-dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor: Politika

Naslovna fotografija: wikimedia.org