Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

maca-1Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su oni bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, ovi su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!

19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l’ je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora – neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu, i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l’ mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!

24. avgust

E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode… Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!

29. avgust

Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP – kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.

3. septembar

Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao, znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem – slušaj ‘vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l’ to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!

 

11. septembar

Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između ‘inedible’ i ‘uneatable’ (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.

19. septembar

Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora – da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.

3. oktobar

Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l’ je ona normalna, a ona kaže – ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim – šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!

29. oktobar

Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.

5. novembar

Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!

17. novembar

Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!

25. novembar

Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni – koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže – sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar

Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja – sve sam ludak do ludaka!

Nego… Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!

P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.

Izvor: Klotfrket

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

„Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.”

Kakavo je srpsko školstvo? Ili najbolje ili najgore – u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Neki se prvo sete svih onih priča o našim đacima koji „razbijaju” kada odu u inostranstvo, a neki razočaravajućih rezultata na međunarodnim testiranjima školskog znanja. Jedni misle ne treba ništa menjati, drugi da treba promeniti sve. Treći, da i kad počnemo nešto da menjamo, radimo to na pogrešan način.

O tome kakva je zaista situacija u srpskom školstvu, da li i kako ga treba menjati i jesu li škole jedine odgovorne za nivo dečjeg znanja i intelektualnih sposobnosti govori dr Ranko Rajović, izvršni direktor organizacije Mensa Srbije, predsednik svetskog Mensa komiteta za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC (Nikola Tesla Centar) sistema učenja.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Kod nas još uvek postoji mišljenje da su deca koja se obrazuju u srpskim školama ispred svojih vršnjaka u zapadnim zemljama, koliko je to realno? Gde su đaci sa ovih prostora, kada je reč o znanju?

I ja sam verovao da su naša deca bolja od svojih vršnjaka, jer sam u Mensi skoro dvadeset godina. Uvek sam od naših članova slušao priče o tome kako su se lepo snašli, da su među najboljim učenicima ili studentima, imaju dobre poslove. I onda su neke države odlučile da provere svoj obrazovni sistem tako što će učestvovati u međunarodnom testiranju gde će se videti koliko je koji obrazovni sistem bolji ili lošiji. Nažalost, Srbija tu nije dobro prošla; zapravo, 2003. godine smo na PISA testu bili među najslabije plasiranim državama Evrope. Ti testovi se rade svake tri godine, a Srbija je relativno malo napredovala 2006. i 2009. Ove godine je ponovo rađen PISA test u preko 70 država sveta (možda i više, nemam zvanične podatke), pa će biti interesantno da vidimo da li smo bar još malo napredovali, kada početkom 2013. godine budu objavljeni rezultati.

Vremena i deca se menjaju, a školski sistem ne. Da li su i zašto su potrebne promene u načinu na koji škole rade sa decom?

Mislim da je to najvažnije – promeniti način pristupa školi. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku EU, a pošto smo mi među najslabijima u Evropi, onda bih rekao da je funkcionalno znanje za nas dupli prioritet. Jasno je da moramo nešto da menjamo, jer bez značajnih promena nema ni značajnijeg napretka.

Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?

Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

Zašto je uopšte funkcionalno znanje važno, i šta je uzrok te naše „funkcionalne nepismenosti”?

Ako realno sagledamo školski sistem, on se sporo menja, a pogledajte oko sebe. Države koje se prilagode, lakše će funkcionisati, a ukoliko školujemo decu na zastareo način, koji očigledno ne daje vrhunske rezultate, ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Evo, na primer, od deset najtraženijih zanimanja danas u svetu, nijedno od tih zanimanja ranije nije ni postojalo! Onda moramo da se upitamo šta naše dete uči, za koje zanimanje ga mi spremamo… Tu je važno da razumemo da je bitno naučiti dete da razmišlja, povezuje i donosi odluke. Ali sa ovim procesom moramo da krenemo mnogo ranije nego što to uobičajeno činimo u Evropi. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Napisali smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja” kao svojevrstan vodič za roditelje, kako bi u periodu razvoja dece pravili što manje grešaka.

Da li se previše očekuje od same škole? Može li dobar školski sistem da nadomesti nedostatak stimulacije u ranijem dobu?

Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste. Zvanična statistika kaže da je sve više dece sa razvojnim smetnjama, a za to škola nije kriva. Neuroanatomske promene kod te dece su formirane pre škole, ali se neki problemi primete tek kada dete krene u školu, tj. kada dete počne da piše, čita, uči… Onda imamo malo prostora da to ispravimo. Ali moramo i taj mali prostor da iskoristimo, a to zahteva dodatnu edukaciju učitelja i nastavnika, što radimo preko Saveza učitelja Srbije (naš program, NTC sistem učenja, je zvanično akreditovan i sprovodi se u vrtićima i školama koje nas pozovu).

Modernizacija školstva za mnoge znači samo uvođenje savremenih pomagala u nastavu, pre svega računara. Koliko mediji i tehnologija pomažu, a koliko možda čak odmažu razvoju dečjih sposobnosti?

Svakako da pomažu, ali moramo da znamo da preterana upotreba računara kod male dece može da dovede do nekih problema u razvoju. Do pete ili šeste godine moramo da budemo jako oprezni, jer to je period najbržeg razvoja mozga, pa ako radimo nešto što nije fiziološki (npr. kada dete provede u ležećem ili sedećem položaju po 4-5 sati dnevno, gleda u ekran, ne izgovara nijednu reč za to vreme…) možemo da usporimo ili oštetimo razvoj deteta.

Da li se i koliko NTC program uvodi u školski sistem u Srbiji? Kako deca reaguju na ovaj sistem? Kakva su vaša iskustva i dosadašnji rezultati?

Program se uvodi preko Ministarstva obrazovanja, tj. Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), a sprovodi se u preko pedeset škola i vrtića u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Vrbas, Sombor, Kikinda, Šabac, Ruma, Pančevo, Kragujevac, Užice, Čačak, Pirot, Zaječar). Nadam se da ćemo u narednih nekoliko godina uspeti da sprovedemo obuku za vaspitače i učitelje u većini gradova Srbije. Rezultati su iznad svakog očekivanja, deca ponovo doživljavaju školu kao omiljeno mesto, imaju osećaj da se igraju, a zapravo sve nauče nekako usput, bez napora. Deo programa su i „Zagonetne priče”, jer je koautor programa naš pisac, Uroš Petrović, a njegov posao je da nauči učitelje/vaspitače da sami sastave pitanja iz aktuelnih lekcija. Po anketama koje smo radili, deca i bukvalno misle da su došla u školu da se igraju. Više detalja o programu ima na sajtu Mense Srbije.

Na početku svake školske godine roditelji razmišljaju o tome koje vanškolske aktivnosti još mogu da ponude detetu kako bi mu otvorili različite mogućnosti u budućnosti. Strani jezici, privatni časovi, treninzi… Da li i pretrpan raspored nekada može više da odmogne, nego pomogne razvoju dečjih sposobnosti?

Ambiciozni roditelji moraju da znaju da je za dete najvažnija igra. Pa, ako dete doživljava učenje muzike kao igru, to nije opterećenje. Ako dete voli neki sport i treninge, to nije opterećenje. U školi se vodi računa da dete ne bude opterećeno. Dete tek negde u trećem razredu počinje da oseća otpor prema školi (po anketi koju smo sproveli u osam škola, a obuhvatili smo dve hiljade učenika). Jedan deo NTC programa se bavi upravo ovim problemom, jer je neprirodno da dete oseća otpor prema školi, zbog toga što dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Tako uče najprimitivnije vrste, ponove nešto po sto puta, pa opet zaborave. Ljudski mozak radi na višem nivou, tako da je naš posao da naučimo učitelje i decu kako se aktiviraju skriveni potencijali mozga.

Intervju objavljen u časopisu „Roditelj i dete”, septembar 2012.

Izvor: Detinjarije

Fotografija: mojnovisad.com

Opšta kriza koja je obuzela savremeni svet, posvuda i gotovo u svakoj sferi života, manifestuje se različito u svakoj državi, obuhvatajući različita područja i pripremajući različite oblike. U Americi je to jedan od njenih najkarakterističnijih aspekata krize, koja je, barem u poslednjih deset godina, postala politički problem na najvišem nivou, o kojem gotovo svaki dan pišu novine.

Zasigurno nije potrebno imati bujnu maštu da se otkriju opasnosti sve većeg pada nivoa osnovnih standarda u celokupnom obrazovnom sistemu i ozbiljnost problema koju su pravilno istaknula brojna nastojanja obrazovnih autoriteta da spreče dalje propadanje. Ipak, ako uporedimo ovu krizu u obrazovanju s političkim iskustvima drugih zemalja u dvadesetom veku, s revolucionarnim previranjima nakon Prvog svetskog rata, s koncentracionim logorima, ili čak s opštom depresijom koja se širi Evropom od kraja Drugog svetskog rata, teško je krizu u obrazovanju shvatati onako ozbiljno kako bi trebalo. Zaista je izazov promatrati je kao lokalni fenomen, nepovezan s većim problemima, za koji treba okriviti neke posebnosti života u SAD, a kakvih nema u ostalim delovima sveta.

Da, da je sve ovo tačno, kriza u našem obrazovnom sistemu ne bi postala političko pitanje, a obrazovni autoriteti ne bi bili nemoćni i bavili bi se tim problemom na vreme. Ovaj problem svakako se ne svodi na puko pitanje zašto neko ne zna čitati. Štaviše, uvek želimo verovati da se bavimo specifičnim problemima koji ne prelaze istorijske i nacionalne okvire, te su važni samo onima koji su njima neposredno pogođeni. Baš se to verovanje u naše doba stalno pokazuje netačnim. Možemo kao opšte pravilo uzeti činjenicu da štogod je moguće u jednoj zemlji jednako je moguće, u bližoj budućnosti, u gotovo svakoj drugoj.

kriza-u-obrazovanju-1

Izuzev ovih uopštenih razloga zbog kojih bi laicima bilo preporučljivo da se bave problemima na područjima o kojima, u specijalističkom smislu te reči, ne znaju ništa, postoji čak jedan bolji razlog zbog kojeg bi se trebalo baviti nekom kritičnom situacijom koja ga direktno ne dira. I to je prilika, ukoliko se zaista radi o krizi – koja razara fasadu i miče predrasude – za istraživanje i propitivanje svega što je ogoljeno do same biti stvari, a bit obrazovanja je natalitet, činjenica da se na svetu rađaju ljudska bića.

Nestajanje predrasuda, jednostavno, znači da smo izgubili odgovore na koje se obično oslanjamo, a da i ne shvatamo da su, u osnovi, to odgovori na pitanja. Kriza nas vraća na sama pitanja i od nas traži stare ili nove odgovore, no u svakom slučaju traži direktan zaključak. Kriza postaje katastrofa samo kad na nju odgovorimo unapred oblikovanim zaključcima, to jest predrasudama. Takav stav ne samo da produbljuje krizu već time gubimo pravo na realno iskustvo i priliku za razmišljanja koje ono nudi.

Bez obzira na to kako se jasno neki uopšteni problem može prikazati u trenucima krize, nikad nije moguće u potpunosti izolovati element univerzalnosti od tačno određenih i specifičnih okolnosti u kojima se kriza događa. Iako kriza u obrazovanju možda pogađa celi svet, karakteristično je to da nam se čini da je najgora u Americi, iz razloga što možda jedino u Americi kriza u obrazovanju može zaista postati neki faktor u politici. U stvari, u Americi obrazovanje ima različitu i, politički gledano, neuporedivo važniju ulogu nego u drugim zemljama. Tehnički, naravno, objašnjenje leži u činjenici da je Amerika oduvek zemlja useljenika; očito je da se jako teški proces sjedinjavanja najrazličitijih etničkih skupina – koji nije potpuno uspešan, ali je neprestano uspešniji nego što smo očekivali – može postići samo putem školovanja, obrazovanja i amerikanizacije useljeničke dece. S obzirom na to da većini te dece engleski nije materinji jezik, već ga moraju učiti u školi, škole očito moraju preuzeti uloge za koje se u nacionalnoj državi pretpostavlja da ih obavlja porodica.

Nadalje, još je od presudnijeg značaja za naše razmatranje uloga koju kontinuirano useljavanje ima u političkoj svesti i mentalnom okviru zemlje. Amerika nije tek kolonijalna država koja ima potrebu za useljenicima da bi se napučio neki prostor, koji bi imao nezavisnu političku strukturu. Za Ameriku je odredbeni faktor oduvek bio moto otisnut na svakoj novčanici dolara: Novus Ordo Seclorum, Novi svetski poredak. Useljenici, pridošlice, su državi garancija da ona predstavlja novi svetski poredak. Značenje, tog novog svetskog poretka, to osnivanje novog sveta nasuprot starom, bilo je i jeste još uvek ukidanje siromaštva i potlačenosti. No istovremeno, veličina toga leži u činjenici da se od početka taj novi poredak nije isključio iz spoljašnjeg sveta – kao što je inače bio slučaj kod osnivanja utopističkih zajednica – da bi mu se suprotstavio kao savršen uzor, niti mu je svrha provođenje imperijalnih težnji ili propovedanje Jevanđelja drugima. Njegov odnos sa spoljašnjim svetom od početka karakteriše činjenica da su u ovoj republici, koja je naumila ukinuti siromaštvo i ropstvo, dobrodošli svi siromašni i porobljeni na zemlji. Rečima Džona Adamsa iz 1765. godine – što je pre Deklaracije nezavisnosti: Oduvek smatram naseljavanje Amerike početkom opšteg zakona i plana Providnosti za prosvetljenjem i oslobođenjem porobljenog dela čovečanstva celog sveta. To je osnovna namera osnovnog zakona u skladu s kojim je Amerika započela svoje istorijsko i političko postojanje.

Neverovatan entuzijazam prema onome što je novo, koji se očitava u gotovo svim aspektima svakodnevnog američkog života, te verovanje u beskonačnu popravljivost – koju je Tocqueville istaknuo kao krilaticu običnog neukog čoveka i koja kao takva prethodi gotovo stotinu godina razvoju u ostalim zapadnim zemljama – koje bi u svakom slučaju verovatno rezultirao time da se pažnja posvećuje i veća važnost pridaje pridošlicama po rođenju, deci, koju su kad bi prerasli detinjstvo i trebalo kao mladi ljudi da uđu u zajednicu odraslih, Grci jednostavno zvali οί νεοί, novi.

Postoji još jedna činjenica, činjenica koja je postala presudna za značenje obrazovanja, a koji je taj patos novog, iako je znatno stariji od osamnaestog veka, u tom veku tek razvio konceptualno i politički. Iz tog izvora je na početku bio razvijen obrazovni ideal, na koji je u stvari Rousseau direktno uticao, a u kojem je obrazovanje postalo instrument politike, a sama politička aktivnost se smatrala oblikom obrazovanja.

Uloga koju obrazovanje igra u svim političkim utopijama od davnina naovamo pokazuje koliko je prirodno započeti novi svet s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se tiče politike, to uključuje ozbiljno pogrešno shvatanje: umesto da se udruže sa sebi jednakima u postizanju cilja, čak i s rizikom neuspeha, dolazi do diktatorske intervencije, koja se zasniva na apsolutnoj superiornosti odraslih, i do pokušaja stvaranja novog kao fait accompli, to jest kao da novo već postoji. Iz tog se razloga, u Evropi, verovanje da ukoliko želimo ostvariti nove uslove moramo početi s decom, zadržalo kao monopol tiranske kaste koja je, kad dođe na vlast, oduzimala decu roditeljima i jednostavno ih indoktrinirala.

Obrazovanje ne sme biti deo politike, jer se u politici bavimo onima koji su već obrazovani. Ko god želi obrazovati odrasle u stvari želi biti njihov staratelj i sprečiti njihovo političko delovanje. S obzirom na to da ne možemo obrazovati odrasle, reč obrazovanje u politici ima negativan prizvuk; postoji krinka obrazovanja, ali pravi je cilj prisila bez uporabe sile. Onaj ko zaista želi stvoriti novi politički poredak kroz obrazovanje, odnosno, ne kroz silu i ograničavanje, niti kroz uveravanje, mora doći do groznog platonskog zaključka: mora se ustanoviti načelo izbacivanja svih starijih ljudi iz države. No, čak i deci koju bi taj neko hteo obrazovati da budu građani utopijske sutrašnjice u stvari se oduzima njihova buduća uloga u političkom telu, jer, sa stajališta novih, bilo šta novo što bi svet odraslih mogao predložiti je nužno starije od njih samih. U samoj je ljudskoj prirodi da svaka nova generacija odrasta u starom svetu, pa bi stoga pripremanje nove generacije za novi svet značilo da bi netko novopridošlima hteo oduzeti priliku za novi početak.

kriza-u-obrazovanju-2

Sve ovo nikako ne vredi za Ameriku, i upravo zbog te činjenice teško je ta pitanja pravilno prosuditi. Politička uloga koju obrazovanje zapravo ima u zemlji useljenika, činjenica da škole ne služe samo za amerikanizaciju dece, već utiču i na njihove roditelje, da ovde, u stvari, u odbacivanju starog sveta i ulaska u novi, sve to podupire iluziju da se novi svet gradi kroz obrazovanje dece. Naravno da stvarna situacija uopše nije takva.

Svet na koji deca dolaze, čak i u Americi, stari je svet, odnosno, postojeći svet, koji se sastoji od živih i mrtvih, i koji je novi samo za one koji su u njega tek ušli useljenjem. No, ovde je iluzija jača od stvarnosti jer dolazi direktno iz temeljnog američkog iskustva, iskustva da se novi poredak može utemeljiti i, štaviše, osnovati s punom svešću o istorijskom kontinuumu, jer fraza novi svet svoje značenje uzima iz Starog svieta, koji je, koliko god bio zadivljujuć po nekim dostignućima, odbačen jer nije mogao rešiti problem siromaštva i potlačenosti.

Što se tiče samog obrazovanja, iluzija koja proizlazi iz patosa novog je prouzrokovala ozbiljne probleme tek u našem (ovom) veku. Kao prvo, omogućila je da razne savremene teorije obrazovanja, koje su nastale u Srednjoj Evropi i sastoje se od neverovatne mešavine smislenih i besmislenih stvari, pod maskom progresivnog obrazovanja, ostvare najradikalniju revoluciju u celokupnom obrazovnom sistemu. Ono što u Evropi nije otišlo dalje od eksperimenta, što je tu i tamo isprobano u pojedinim školama i izolovanim obrazovnim institucijama, da bi potom postupno širilo uticaj na određene četvrti, u Americi je pre otprilike dvadeset i pet godina potpuno zamenilo, gotovo u jednom danu, sve tradicije i sve ustaljene metode poučavanja i učenja.

Značajna je činjenica da su zbog nekih teorija, dobrih ili loših, sva pravila zdravog ljudskog razuma stavljena sa strane. Takvi postupci uvek imaju veliko i kobno značenje, posebno u državi koja u toliko velikoj meri zavisi od zdravog razuma u svom političkom životu. Kad god u pitanjima politike zdrav ljudski razum doživi neuspeh ili odustane od pronalaženja odgovora, suočavamo se s krizom; jer je upravo taj razum, u stvari zdrav razum, njime smo mi i naših pet pojedinačnih čula određeni u nama znanom svetu i pomoću njega se po tom svetu krećemo. Nestanak zdravog razuma danas je najsigurniji pokazatelj savremene krize. U svakoj se krizi delić sveta, nešto što nam je svima poznato, uništi. Nestanak zdravog razuma, poput vilinih rašlja pokazuje mesto na kojem se takvo urušavanje dogodilo.

U svakom slučaju, odgovor na pitanje zašto školski standardi prosečne američke škole toliko zaostaju za prosečnim standardima u svim zemljama Evrope, na nesreću, jednostavno nije taj da je ova zemlja mlada i još nije dostigla standarde starog sveta. Naprotiv, ova je zemlja na ovom polju jedna od najnaprednijih i najsavremenijih na svetu. I to je istina na dva načina: nigde problemi obrazovanja masovnog društva nisu postali tako akutni i nigde se savremene teorije na polju pedagogije nisu tako nekritički i doslovno prihvatale. Zbog toga kriza američkog obrazovanja, s jedne strane, najavljuje propast progresivnog obrazovanja, a s druge strane, predstavlja jako težak problem, koji se pojavio u uslovima i kao odgovor na masovno društvo. U svezi s tim moramo imati na umu još jedan uzrok koji zasigurno nije prouzrokovao krizu, ali ju je u znatnoj meri pogoršao, a to je jedinstvena uloga koju jednakost ima i oduvek je imala u američkom životu. To podrazumeva mnogo više od jednakosti pred zakonom, više od izjednačavanja klasnih razlika, više čak i od onoga što je izraženo frazom nedostatak diskriminacije, iako je to od većeg značaja u vezi s ovim, jer je američko stajalište da je pravo na obrazovanje jedno od neotuđivih građanskih prava. Drugo je bilo od presudne važnosti za strukturu državnog obrazovnog sistema, pa srednje škole u evropskom smislu postoje tek kao izuzeci.

S obzirom na to da je školovanje obavezno do šesnaeste godine, svako dete se mora upisati u srednju školu, pa je srednja škola, u stvari, neka vrsta produžene osnovne škole. Zbog toga srednje škole ne pripremaju učenike za upis na koledž, pa sami koledži moraju imati pripremne programe, stoga je njihov raspored kronično pretrpan, što, opet, utiče na kvalitet nastave koja se tamo odvija.

Na prvi pogled mogli bismo pomisliti da ova anomalija izvire iz same prirode masovnog društva u kojem obrazovanje više nije privilegija bogatih. Ako bacimo pogled na Englesku, u kojoj je, kao što svi znamo, srednjoškolsko obrazovanje poslednjih godina takođe postalo dostupno svim slojevima stanovništva, videćemo da ova teza nije tačna. Jer u Engleskoj na kraju osnovne škole, kad učenici imaju jedanaest godina, postoji strašan ispit koji odstranjuje sve osim nekih 10% učenika, koji su sposobni za srednjoškolsko obrazovanje.

Strogost ovakve selekcije nije ni u Engleskoj prihvaćena bez negodovanja; no u Americi bi to bilo, jednostavno, nemoguće. Ono što se u Engleskoj želi postići je meritokracija, što je očito opet uspostavljanje oligarhije, ovaj put ne po bogatstvu ili po rođenju, već po nadarenosti. No to ujedno znači i, iako ljudima u Engleskoj možda to nije jasno, da će se zemljom, čak i pod socijalističkom vladom, nastaviti upravljati onako kako je to od pamtiveka, odnosno, ne kao monarhijom ili demokratski, već će vladati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se uvidi da su najnadareniji ujedno i najbolji, što nije sigurno.

U Americi bi takva, gotovo fizička, podela na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokracija je međusobno isključiva s načelom jednakosti. Ono što obrazovnu krizu u Americi čini još gorom je politička narav zemlje, koja se sama u sebi bori da ujednači ili da što je više moguće izbriše razlike između mladog i starog, nadarenog i nenadarenog, na kraju i između dece i odraslih, posebno između učenika i nastavnika. Očito je da se takvo izjednačavanje zaista može postići jedino po cenu autoriteta nastavnika i na štetu nadarenih učenika. Isto je tako očito, barem svima onima koji su ikad došli u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da ova poteškoća, koja je ukorenjena u političkom stavu zemlje, ima i velike prednosti ne samo na ljudskom nivou, već i na obrazovnom; u svakom slučaju ovi opšti uslovi ne mogu objasniti krizu u kojoj se danas nalazimo, niti opravdati mere kojima se ta kriza suzbija.

kriza-u-obrazovanju-3

U normalnim uslovima deca se sa svetom upoznaju u školi. Škola nije svet i ne sme se tako ponašati; to je institucija koju smo postavili između doma s jedne strane, i sveta s druge, da bi prelazak iz porodice u svet uopšte bio moguć. I u ovoj su fazi odrasli odgovorni za dete, no sad to više nije odgovornost za dobrobit bića koje raste, već za ono što nazivamo slobodan razvoj kvaliteta i nadarenosti. To je, uopšteno gledajući, nešto po čemu se svaki čovek razlikuje od drugog.

S obzirom na to da dete još nije naviklo na svet, mora se postupno upoznavati s njim. Jer je novi, mora se paziti da se u odnosu na svet ostvari kao osoba. U svakom slučaju, pedagozi u odnosu prema mladom čoveku predstavljaju svet i za to moraju preuzeti odgovornost, iako oni sami nisu taj svet stvorili onakvim kakav jeste, i iako možda, otvoreno ili potajno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije pedagozima data proizvoljno, implicirana je činjenicom da odrasli mlade upoznaju sa svetom koji se neprestano menja. Niko ko ne želi preuzeti kolektivnu odgovornost za svet ne bi trebalo da ima decu i ne bi smeo biti deo obrazovnog procesa.

U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i stručnost nastavnika nisu isto. Iako je nivo stručnosti preko potrebna za postizanje autoriteta, ni najveća moguća stručnost sama po sebi ne može biti autoritet. Stručnost nastavnika sastoji se od poznavanja sveta i mogućnosti poučavanja drugih tome, no njegov se autoritet nalazi u njegovom preuzimanju odgovornosti za taj svet.

Znamo kako danas stvari stoje po pitanju autoriteta. Kakav god da je nečiji stav o tome, očito je da u javnom i političkom životu autoritet ili nema nikakvu ulogu – jer nasilje i teror kakav provode totalitarne države nema nikakve veze s autoritetom – ili većinom ima vrlo osporavanu ulogu. To, jednostavno, znači da ljudi ne žele tražiti i ne žele dati da bilo ko preuzme odgovornost za sve, jer gde je god pravi autoritet postojao, morao je preuzeti odgovornost za stanje stvari u svetu. Ako iz javnog i političkog života maknemo autoritet, to bi moglo značiti da od svih ljudi ponaosob tražimo da preuzmu, svaki svoj deo odgovornosti za situaciju u svetu. No, to može značiti i da se odričemo zahteva sveta i potrebe reda u njemu; odbacuje se svaka odgovornost za svet, odgovornost i za davanje, ali i za izvršavanje naredbi. Nema sumnje da je u savremenom gubitku autoriteta i jedno i drugo imalo uticaja.

U obrazovanju ne sme biti takve nedorečenosti u pogledu gubitka autoriteta danas. Deca ne mogu odbaciti obrazovne autoritete, iako su potlačeni od strane većine odraslih – no čak i taj apsurd poimanja dece kao potlačene manjine koju treba osloboditi može se iskoristiti u savremenoj obrazovnoj praksi. Autoritet su odbacili odrasli, a to može značiti samo jedno: da odrasli odbijaju preuzeti odgovornost za svet na koji su doneli svoju decu.

Što je nepoverenje prema autoritetu u javnom životu veće, manja je verovatnoća da će i privatna sfera ostati netaknuta. Uz to je i činjenica, a ta je od presudne važnosti, da smo od pamtiveka u tradiciji naše političke misli naviknuti poimati autoritet roditelja nad detetom, nastavnika nad učenikom, kao model prema kojem shvatamo politički autoritet. Upravo taj model, koji možemo naći čak i kod Platona i Aristotela, koncept političkog autoriteta čini tako nejasnim. Kao prvo, zasniva se na apsolutnoj nadmoći kakva nikad ne može postojati među odraslima i koja, sa stajališta ljudskog dostojanstva, nikad ne bi ni smela postojati. Kao drugo, prema modelu dečjeg vrtića, zasniva se na privremenoj nadmoći, koja tako postaje kontradiktorna sama sa sobom ako se primenjuje na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – kao što je odnos vladara i naroda kojim vlada. Stoga ono što je uzrok – i po prirodi današnje krize autoriteta i po prirodi naše tradicionalne političke misli – a to je gubitak autoriteta, koji je počeo u političkoj sferi, ali završiće u privatnoj. Zato ne čudi da je mesto na kojem je politički autoritet prvi put potkopan, a to je Amerika, upravo i mesto na kojem se savremena kriza obrazovanja najjače oseća.

kriza-u-obrazovanju-4

Stvaran problem u savremenom obrazovanju leži u činjenici da, uprkos modernom pričanju o novom konzervativizmu, čak je i taj minimum očuvanja i takvom stava, bez kojeg obrazovanje, jednostavno, nije moguće, u današnje vreme zaista teško postići. Za to postoje dobri razlozi. Kriza autoriteta u obrazovanju je usko povezana s krizom tradicije, odnosno s krizom u našem stavu o realitetima prošlosti. Ovaj deo savremene krize teško pada nastavnicima, jer je upravo njihova uloga posredovati između starog i novog, tako da samo to zanimanje zahteva od osobe poštovanje prema prošlosti. Kroz duga razdoblja rimske i hršćanske civilizacije, čovek nije nužno trebalo da ima tu osobinu, jer je obožavanje prošlosti bilo normalno za rimski mentalni sklop, a to se u hršćanstvu nije promenilo, već se samo promenila osnova obožavanja.

(…)

Obrazovati, po rečima Polibija, je jednostavno značilo videti jesi li dostojan svojih predaka . (…) Problem obrazovanja u savremenom svetu leži u činjenici da se obrazovanje po svojoj prirodi ne može odreći ni autoriteta ni tradicije, a mora delovati u svetu koji niti je strukturiran autoritetom, niti ga na okupu drži tradicija. To znači da ne samo nastavnici i pedagozi, već mi svi, dok god u tom svetu živimo sa svojom decom i mladim ljudima, moramo prema njima zauzeti radikalno drukčiji stav od onoga koji zauzimamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti realitet obrazovanja od drugih realiteta, posebno od realiteta javnog i političkog života, da bismo samo na njega primenili koncept autoriteta i stava o prošlosti, koji su tom realitetu primereni i nemaju opštu vrednost u svetu odraslih.

Stoga ono što je važno za sve nas ne može biti predmet bavljenja isključivo uskog kruga stručnjaka pedagoga, a to je odnos odraslih i dece uopšt, ili naš stav prema rođenju: činjenici da smo svi mi na ovaj svet došli rođenjem, te da se taj svet neprestano rođenjem obnavlja. Obrazovanje je tačka u kojoj se odlučujemo volimo li taj svet dovoljno da preuzmemo odgovornost za njega i da ga spasimo od propasti koja bi, da nije obnavljanja, da nije dolaska novih i mlađih, bila neizbežna. Obrazovanje je i polje na kojem pokazujemo volimo li svoju decu dovoljno da ih ne teramo iz svog sveta i ne prepuštamo njima samima, da im ne oduzimamo priliku da pokušaju nešto novo, već da ih unapred pripremimo na zadatak obnavljanja tog našeg sveta.

Kako izbeći dolinu smrti u obrazovanju?

Pročitajte i: Sumnja u moderne načine podučavanja

 

Odlomci su deo eseja: Kriza u obrazovanju, Hana Arend

Izvor: Filozofski magazin

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao.

Draga deco,

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga…

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće; 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!

Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi” imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi” (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!”

Ne obazirite se na „nemoderno”, već na: „nepošteno”.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada. Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja”. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!

Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore, nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam”, pitajte ga: „Šta je to romantizam?” I videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog: „Romantizam – to je duša”.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova Boris Pasternak (Maladaja gvardija, 2005)

Izvor: Detinjarije

Fotografija: www.flickr.com

Kako je deci koja idu u školu, a ne vole je? Kakvo znanje će iz nje poneti? Kako se osećaju deca koja uče zato što moraju, zbog ocene, a ne zato što zaista žele da nauče nešto korisno?

Obrazovanje ne treba i ne sme da bude mehanički sistem koji funkcioniše po principima standardizacije, naredebi i izvršenja. Ono je organski sistem namenjen ljudima i njihovom učenju. Obrazovanje mora da poštuje osnovne zakonitosti po kojima se ljudski život razvija i napreduje.

Oni koji kreiraju i uređuju obrazovni sistem u jednoj zemlji uvek moraju imati na umu da su ljudi po svojoj prirodi različiti, i da im treba pružiti mogućnost da razvijaju sve delove svog bića, da ulažu u svoje mogućnosti i jačaju svoj potencijal.

Treba da budu svesni da je radoznalost motor postignuća i da deca spontano i zadovoljno uče samo ukoliko ih zainteresujete, ukoliko probudite i podstaknete njihovu kreativnost i individualnost. Samo tako će zaista naučiti.

Ken Robinson kroz poređenje sa Dolinom smrti objašnjava kakvi su sistemi obrazovanja danas zastupljeni u većini zemalja i zašto su nam što pre potrebne promene u obrazovanju.

Dolina smrti je najpustije mesto u Americi jer tamo nikada nema kiše. Međutim, u zimu 2004. godine, pala je kiša i u proleće 2005. desilo se čudo – Dolina smrti bila je prekrivena cvećem. Ovo je pokazalo da Dolina smrti, zapravo, nije mrtva, već samo uspavana.

Koristeći ovaj slikoviti primer, Robinson u stvari govori da se odmah ispod površine krije seme kojem su neophodni odgovarajući uslovi da bi izniklo. Za sve organiske sisteme važi da je napredak neizbežan ako su uslovi povoljni i pravi.

Ako ovu metaforu primenimo na obrazovni sistem: promenimo uslove rada i učenja, proširimo mogućnosti, promenimo odnos između nastavnika i učenika na viši nivo, ponudimo pravo učenicima da budu kreativni i inovativni, škole bi „procvetale”.

Suština je u tome da se u obrazovnom sistemu stvori klima mogućnosti. Sve ostalo će doći prirodno.

Fotografija: www.thirteen.org

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org

Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice, piše u dnevniku

Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.

Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.

Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže: niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.

Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao.

Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.

Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla.

Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!

Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.

Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.

Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!

Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.

Izvor: Klotfrket

✉ Pročitajte pismo koje je Abraham Linkoln napisao učitelju svog sina.

Danas moj mali sin kreće u školu – i sve će mu onde neko vreme biti strano i novo i zato bih molio da budete nežni prema njemu. On kreće u pustolovinu koja ga može odvesti preko kontinenata u avanturu koju će verovatno pratiti ratovi, tragedija, patnja. Takav će život zahtevati veru, ljubav i hrabrost.

Zato, dragi učitelju, molim vas, uhvatite ga za ruku i naučite ga onome što mora znati. Naučite ga, ali blago, ako možete. Naučite ga da na svakog neprijatelja dolazi i jedan prijatelj. Moraće naučiti da nisu svi ljudi pravedni, ni iskreni. Ali naučite ga takođe da na svakog lošeg dolazi jedan heroj, na svakog pokvarenog političara jedan predani vođa.

Naučite ga da deset zarađenih centi vredi mnogo više nego jedan nađeni dolar, da je u školi mnogo časnije grešiti, nego varati. Naučite ga kako dostojanstveno da gubi i kako da uživa u pobedi kada dobija. Naučite ga da bude obazriv s obazrivima, a nedopustiv s grubima. Naučite ga odmah da je najlakše nadvladati nasilnike.

Odvratite ga od zavisti ako možete i naučite ga tajni spokojnog osmeha. Naučite ga, ako možete, kako se nasmejati kada si tužan; naučite ga da suze nisu sramota; naučite ga da slava može biti i u porazu, a očaj u uspehu.

Naučite ga da se ne obazire na cinike. Naučite ga, ako možete, čudesnosti knjiga, ali dajte mu vremena da duboko razmišlja o večnoj zagonetki ptica na nebu, pčela na suncu i cveća na zelenom brežuljku. Naučite ga da veruje u vlastite ideje, čak i ako mu svi kažu da su one pogrešne.

Pokušajte mom sinu dati snagu da ne sledi gomilu kada svi to čine. Naučite ga da svakoga sluša, ali naučite ga takođe, da probere sve što čuje i zadrži samo ono dobro što prođe kroz sito istine.

Naučite ga da proda svoje talente i mozak najboljim ponuđačima, ali da nikada nema cenu svog srca i duše. Neka ima hrabrosti da bude nestrpljiv, neka ima strpljena da bude hrabar.

Naučite ga da uvek ima uzvišenu veru u sebe, jer tada će uvek imati uzvišenu veru u čovečanstvo i Boga. Ovo je veliki zahtev, ali pogledajte što možete učiniti. On je tako drag mali dečak, i on je moj sin.

Izvor: ucenici.info

Fotografija: pinterest.com

Mnogi nastavnici se pitaju kako da poboljšaju nivo koncentracije u učionici, to je i dilema sa kojom se susreću mnogi roditelji sa decom kod kuće. Kako bi se poboljšalo učenje i kako bi naučila što više na času, deca moraju da učestvuju i budu skoncentrisana.

Nastavnici su pokušali sve, od hodanja unaokolo po učionici, preko ograničavanja vremena utrošenog na predavanje, do smišljanja sopstvenog načina na koji će da uče decu. Međutim, jedna država je odlučila da je najbolji način da se poveća nivo koncentracije povećanje broja školskih odmora tokom dana.

U Finskoj, koja može da se pohvali jednim od najboljih javnih obrazovnih sistema u svetu, deca imaju školski odmor od 15 minuta na svakih sat vremena. Šezdesetih godina, država je preuredila obrazovni sistem, sa fokusom na to da obezbedi svakom detetu jednak početak u životu.

Obrazovanje je besplatno, postoji minimalno standardizovano testiranje i razredi su manji nego u drugim državama. Formalno obrazovanje počinje u sedmoj godini, do koje se mnogo vrednuju dečija igra i vreme provedeno napolju. Ovaj trend se nastavlja i nakon što dete krene u školu, sa učenicima koji u proseku provode sedamdeset i pet minuta na školskom odmoru svakog dana. Ovo je više nego dvostruko vremena koje deca u Americi prosečno provedu na odmoru za vreme običnog školskog dana.

Ovaj odmor omogućuje deci da troše energiju, zabave se i razvijaju socijalne veštine, daleko od toga da im odvlači pažnju. Nakon što se školski odmor od 15 minuta završi, nastavnici u Finskoj javljaju da su njihovi učenici ponovo skoncentrisani i spremni da uče.

Ako vremenski uslovi dozvole, školski odmor je napolju. Deca će se igrati na kiši, vetru, hladnoći i snegu i ući unutra samo ako su velike vremenske nepogode. Bitan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Igrama ne rukovode nastavnici, već je deci dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način.

skolovanje-u-finskoj

Tim Voker, američki nastavnik u Finskoj, napisao je u članku za Atlantik: „Tokom školske godine, moji učenici iz Finske bi posle odmora od 15 minuta obavezno ušli u učionicu skačući. I, najvažnije, bili su više fokusirani tokom časova”.

U drugim državama školski odmor se sve više i više skraćuje. Pored ograničavanja vremena namenjenog školskom odmoru svakog dana, neke škole zadržavaju učenike posle časova kao vid kažnjavanja lošeg ponašanja. To znači da deca koja se ne fokusiraju na časove, mogu da budu kažnjena neodlaskom na školski odmor koji im je i te kako potreban.

Fizička aktivnost može da poboljša moždane funkcije tako što povećava količinu kiseonika koja ide u mozak. Ovo može da poboljša rad mozga, što profesori smatraju korisnim. Igra na igralištu bi takođe mogla doprineti povećanju nivoa fizičke spremnosti među učenicima. Dečja gojaznost bi se mogla smanjiti podsticanjem dece da učestvuju u više fizičkih aktivnosti i kod kuće i na igralištu.

Igra deci isto tako pruža šansu da se socijalizuju i učestvuju u stvaranju sopstvenog načina zabave. Ako se deci pruži šansa da sami organizuju svoje igrice i da se redovno igraju jedni sa drugima, manje su šanse da će iskusiti onu vrstu dosade što muči decu koja učestvuju samo u planskoj igri ili onima koje se baziraju na tehnologiji.

Postoje mnogobrojna istraživanja koja podupiru pozitivan uticaj igranja i odmora u okruženjima za učenje. Ekspert i istraživač značaja školskog odmora Entoni Pelegrini, utvrdio je da se uzvrpoljenost učenika smanjuje nakon istog. Deca koja idu na odmor, isto tako, mogu bolje da se usredsrede na zadatke tokom časova. Školski odmor utiče na povećanje produktivnosti i pažnje na časovima. Takođe, utiče na povećanje samopoštovanja i sposobnosti rešavanja problema jer deca sama kontrolišu svoje aktivnosti. Pelegrini je takođe zaključio da školski odmor pomaže deci u razvitku kontrole uma.

Mnogi ljudi smatraju dečiju igru i učenje dvema zasebnim stvarima, dok deca zapravo nauče mnogo kroz igru. Za mlađu decu, igra je jedan od najboljih načina da se podstakne učenje, pogotovo kada je ta igra samousmerena. Kako deca rastu, igra i dalje ima važnu ulogu u učenju i obrazovanju. Školski odmor omogućuje deci da efikasnije uče, povećaju svoje samopouzdanje i izgrade snažne odnose sa svojim vršnjacima.

Podstiče decu da izađu, misle svojom glavom i učestvuju u fizičkim aktivnostima. Prilično je teško pronaći argument koji je protiv toga da deca ovako provode više vremena.

Izvor: pino-toys.rs