Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org

Mnogi nastavnici se pitaju kako da poboljšaju nivo koncentracije u učionici, to je i dilema sa kojom se susreću mnogi roditelji sa decom kod kuće. Kako bi se poboljšalo učenje i kako bi naučila što više na času, deca moraju da učestvuju i budu skoncentrisana.

Nastavnici su pokušali sve, od hodanja unaokolo po učionici, preko ograničavanja vremena utrošenog na predavanje, do smišljanja sopstvenog načina na koji će da uče decu. Međutim, jedna država je odlučila da je najbolji način da se poveća nivo koncentracije povećanje broja školskih odmora tokom dana.

U Finskoj, koja može da se pohvali jednim od najboljih javnih obrazovnih sistema u svetu, deca imaju školski odmor od 15 minuta na svakih sat vremena. Šezdesetih godina, država je preuredila obrazovni sistem, sa fokusom na to da obezbedi svakom detetu jednak početak u životu.

Obrazovanje je besplatno, postoji minimalno standardizovano testiranje i razredi su manji nego u drugim državama. Formalno obrazovanje počinje u sedmoj godini, do koje se mnogo vrednuju dečija igra i vreme provedeno napolju. Ovaj trend se nastavlja i nakon što dete krene u školu, sa učenicima koji u proseku provode sedamdeset i pet minuta na školskom odmoru svakog dana. Ovo je više nego dvostruko vremena koje deca u Americi prosečno provedu na odmoru za vreme običnog školskog dana.

Ovaj odmor omogućuje deci da troše energiju, zabave se i razvijaju socijalne veštine, daleko od toga da im odvlači pažnju. Nakon što se školski odmor od 15 minuta završi, nastavnici u Finskoj javljaju da su njihovi učenici ponovo skoncentrisani i spremni da uče.

Ako vremenski uslovi dozvole, školski odmor je napolju. Deca će se igrati na kiši, vetru, hladnoći i snegu i ući unutra samo ako su velike vremenske nepogode. Bitan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Igrama ne rukovode nastavnici, već je deci dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način.

skolovanje-u-finskoj

Tim Voker, američki nastavnik u Finskoj, napisao je u članku za Atlantik: „Tokom školske godine, moji učenici iz Finske bi posle odmora od 15 minuta obavezno ušli u učionicu skačući. I, najvažnije, bili su više fokusirani tokom časova”.

U drugim državama školski odmor se sve više i više skraćuje. Pored ograničavanja vremena namenjenog školskom odmoru svakog dana, neke škole zadržavaju učenike posle časova kao vid kažnjavanja lošeg ponašanja. To znači da deca koja se ne fokusiraju na časove, mogu da budu kažnjena neodlaskom na školski odmor koji im je i te kako potreban.

Fizička aktivnost može da poboljša moždane funkcije tako što povećava količinu kiseonika koja ide u mozak. Ovo može da poboljša rad mozga, što profesori smatraju korisnim. Igra na igralištu bi takođe mogla doprineti povećanju nivoa fizičke spremnosti među učenicima. Dečja gojaznost bi se mogla smanjiti podsticanjem dece da učestvuju u više fizičkih aktivnosti i kod kuće i na igralištu.

Igra deci isto tako pruža šansu da se socijalizuju i učestvuju u stvaranju sopstvenog načina zabave. Ako se deci pruži šansa da sami organizuju svoje igrice i da se redovno igraju jedni sa drugima, manje su šanse da će iskusiti onu vrstu dosade što muči decu koja učestvuju samo u planskoj igri ili onima koje se baziraju na tehnologiji.

Postoje mnogobrojna istraživanja koja podupiru pozitivan uticaj igranja i odmora u okruženjima za učenje. Ekspert i istraživač značaja školskog odmora Entoni Pelegrini, utvrdio je da se uzvrpoljenost učenika smanjuje nakon istog. Deca koja idu na odmor, isto tako, mogu bolje da se usredsrede na zadatke tokom časova. Školski odmor utiče na povećanje produktivnosti i pažnje na časovima. Takođe, utiče na povećanje samopoštovanja i sposobnosti rešavanja problema jer deca sama kontrolišu svoje aktivnosti. Pelegrini je takođe zaključio da školski odmor pomaže deci u razvitku kontrole uma.

Mnogi ljudi smatraju dečiju igru i učenje dvema zasebnim stvarima, dok deca zapravo nauče mnogo kroz igru. Za mlađu decu, igra je jedan od najboljih načina da se podstakne učenje, pogotovo kada je ta igra samousmerena. Kako deca rastu, igra i dalje ima važnu ulogu u učenju i obrazovanju. Školski odmor omogućuje deci da efikasnije uče, povećaju svoje samopouzdanje i izgrade snažne odnose sa svojim vršnjacima.

Podstiče decu da izađu, misle svojom glavom i učestvuju u fizičkim aktivnostima. Prilično je teško pronaći argument koji je protiv toga da deca ovako provode više vremena.

Izvor: pino-toys.rs

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i kompanija Zepter raspisuju konkurs za najbolji obrazovni film na temu „Moć vode”

1. Pravo učešća imaju učenici svih osnovnih škola na teritoriji Republike Srbije.

2. Za učešće na konkursu se prijavljuju timovi učenika osnovne škole sa svojim učiteljem, razrednim starešinom ili drugim mentorom projekta, i to u sledećim kategorijama:

– kategorija učenika mlađeg školskog uzrasta od prvog do trećeg razreda,
– kategorija učenika srednjeg školskog uzrasta od četvrtog do šestog razreda,
– kategorija učenika starijeg školskog uzrasta od sedmog do osmog razreda.

3. Jedan tim može da broji do 7 učenika.

4. Svaki tim mora da ima mentora.

5. Na konkursu može da učestvuje veći broj timova iz jedne škole ili odeljenja, ali ne sa istim filmom. Broj odeljenja koja se mogu prijaviti iz jedne osnovne škole nije ograničen.

6. Film može da traje najduže 7 minuta.

7. Film mora da bude snimljen u školi, školskim objektima , školskom dvorištu, u prirodnom staništu reke, bare, jezera, mora, ili u kombinaciji više prirodnih i veštačkih ambijenata, a može sadržati i delove posete objekata i institucije posećene u nastavne svrhe toga časa.

8. Sadržaj filma treba da prikazuje proces obrade nastavnog sadržaja koji govori o vodi ili je u vezi sa vodom. Može prikazati jednu nastavnu jedinicu ili više integrisanih nastavnih jedinica iz nastavnih i vannastavnih aktivnosti koje obrađuju temu konkursa.

Detaljnije o uslovima konkursa pročitajte OVDE.
Preuzmite PRIJAVNI FORMULAR.

ROK: 20. decembar 2015. godine

Izvor vesti: www.mpn.gov.rs

Pročitajte savete za roditelje školaraca koje daje poznati američki psiholog i autor više od 40 knjiga – dr Kevin Leman. On je međunarodno poznati psiholog, radijska i televizijska ličnost i govornik, član Udruženja američkih psihologa. Autor je preko 30 Tajmsovih bestselera i nagrađenih knjiga, i učestvovao je u svim najgledanijim američkim radio i televizijskim programima.

Pročitajte nekoliko njegovih najpoznatijih saveta za roditelje školske dece.

✔ 1. Nikada ne pitajte dete da li ima domaći zadatak. Stvorite takvu atmosferu u porodici da dete zna da očekujete da ima dobar uspeh u školi i daje sve od sebe, ali da je samo odgovorno za svoje obaveze, kao što su domaći zadaci. Naravno, ukoliko dete ne ispunjava svoje školske obaveze i to se odražava na uspeh, uskratićete mu razne privilegije kao što su izlasci, druženja, rođendani, igranje na računaru ili odlazak u bioskop.

✔ 2. Prestanite da budite decu i svakodnevno ih požurujete da kako ne bi zakasnila u školu. Vi niste budilnik u ljudskom obliku. Deca treba da dobiju svoj budilnik, i tu prestaje svako vaše angažovanje oko ustajanja. Naravno, u početku će verovatno kasniti, ali vi ni slučajno ne treba da ih budite niti štitite od posledica. Napišite učiteljici poruku i objasnite u njoj da dete nema nikakvo opravdanje za svoje kašnjenje, i tražite da postupi onako kako se postupa sa decom koja kasne na časove. Naravno, ukoliko školski uspeh deteta trpi zbog njegovih kašnjenja, opet stupa na scenu uskraćivanje privilegija.

✔ 3. Ne preterujte sa pohvalama. Kad dete donese iz škole peticu na kontrolnom, nemojte ga dizati u zvezde, već recite nešto poput: „Ooo, to je baš dobro za tebe!”. Time mu dajete do znanja da ne uči da bi vas učinilo srećnim, već da bi imalo uspešan život.

✔ 4. Nikad ne pitajte dete: „Kako je bilo u školi?” Dobro znate da ništa nećete saznati zapitkivanjem, a ipak uporno ponavljate ovu rečenicu svakog dana. Umesto toga, ćutite i čekajte da dete samo počne da priča. Kada se to desi, nemojte ni tada postavljati dodatna pitanja, već koristite čarobnu rečenicu: „Pričaj mi više o tome”. Za početak, u pitanju je zapovest, a ne pitanje, i to zapovest koja ne zvuči nimalo autoritarno, pa će je dete bez otpora prihvatiti, a vi ćete konačno početi da dobijate prave informacije.

✔ 5. Ne dozvolite da dete bude pretrpano vanškolskim aktivnostima. Deca nisu hrčci, skinite ih sa točka! Ona treba da provode više vremena u porodici, jer tamo grade karakter i usvajaju vrednosti. Svakodnevno jurcanje sa treninga na čas glume pa na kurs stranog jezika upropastiće vaš porodični život a vas pretvoriti u zombija. Striktno se držite pravila – samo jedna vannastavna aktivnost po detetu. A kada već počne da trenira fudbal ili uči engleski, ne dozvolite mu da brzo odustane, već ga naterajte da istraje neko vreme, jer ništa nije lako kad prvi put probate. Upozorite ga da će ove aktivnosti morati da se drži šest meseci pre nego što može da se prebaci na neku drugu.

Izvor: sajt Detinjarije

Ovogodišnje takmičenje učenika srednjih škola iz književnosti posvećeno je obeležavanju sledećih jubileja:

– Jovan Sterija Popović (1806–1856), dvesta deset godina od rođenja i sto šezdeset godina od smrti ovog velikana srpske kulture i književnosti;

– Petar Kočić (1876–1916), sto četrdeset godina od rođenja i sto godina od smrti ovog značajnog književnika;

– Borisav Stanković (1876–1927), sto četrdeset godina od rođenja ovog srpskog klasika;

– Vilijam Šekspir (1564–1616), četiristo godina od smrti čuvenog svetskog klasika.

Takmičenje obuhvata izradu drugog školskog pismenog zadatka na jednu od sledećih tema:

1. Sterija – naš savremenik,

2. Negativni junak u priči „Mračajski proto” Petra Kočića,

3. Vranje u književnom delu Borisava Stankovića,

4. Zašto se Hamlet koleba.

Rok za slanje radova, prema propozicijama objavljenim u Informatoru sa Republičkog zimskog seminara, je 10. decembar 2015. godine (četvrtak).

Srećno.

 

Izvor: drustvosj.fil.bg.ac.rs

Veliki broj istraživanja pokazao je da je nivo obrazovnih dostignuća u zemljama engleskog govornog područja u konstantnom padu. To je bio jedan od razloga da britanska delegacija nastavnika matematike poseti Šangaj, ne bi li utvrdila zašto kineski učenici na međunarodnim testovima postižu za 30% bolje rezultate u odnosu na britanske. Došli su do zaključka da tajna njihovog uspeha leži u metodama podučavanja, tradicionalnim metodama, koje su iz Velike Britanije proterane pre oko pola veka. Nakon posete Šangaju, britanski ministar obrazovanja Nick Gibb je za Mail on Sunday izjavio: „Bilo bi odlično kada bi se, posebno na časovima matematike, biologije i hemije, ponovo uspostavio metod podučavanja kompletnog razreda”.

sumnja-u-nove-metode

Naime, u Kini se koriste tradicionalne metode podučavanja kompletnog razreda (frontalni rad): nastavnik pred razredom predaje unapred pripremljenu lekciju, a onda učenicima postavlja pitanja kako bi proverio njihov nivo znanja.

Ovakve metode koristile su se i u Velikoj Britaniji, a onda su zamenjene novim pristupom, koji će se fokusirati na svako dete pojedinačno, i gde će đaci sami otkrivati znanje. Brzina kojom su usvajali gradivo zavisila je od njih samih; radili su pojedinačno ili u malim grupama; pomoć nastavnika bila je ograničena, samo ukoliko bi učenici to zatražili.

Novije obrazovne metode ne podrazumevaju memorisanje (kao, recimo, u slučaju učenja tablice množenja) ili računanje napamet. Učenje se zasniva na interesovanjima učenika. Dominantni su periferni načini učenja (vizuelno, čulno ili putem pokreta).

Naučne studije, kao što je ona koju su predstavili Paul Kirchner i saradnici 2006. godine u magazinu Educational Psychologist, došle su do zaključka da su nove metode manje uspešne u prenošenju znanja u odnosu na one tradicionalne.

Metode podučavanja koje se fokusiraju na svako dete pojedinačno razvile su se iz obrazovne doktrine koja se naziva developmentalizam, a koja predstavlja jednu vrstu romantičnog naturalizma, gde se prirodni razvoj stavlja u centar celog procesa; sve metode moraju biti kompatibilne sa prirodnim razvojem učenika.

Britanski Sutton Trust je u oktobru 2014. objavio pregled preko dve stotine istraživanja, čiji je cilj bio pronaći elemente sa najvećim brojem dokaza o uspehu u nastavnom procesu, ukazujući pritom na prakse koje nisu naučno utemeljene i koje mogu biti štetne. Naime, prečesto hvaljenje i puštanje da đaci sami otkrivaju ideje, grupisanje na osnovu njihovih sposobnosti ili predstavljanje informacija na osnovu preferiranih stilova učenja – samo su neki od primera takvih praksi.

Prema Kirschneru, ako uzmemo u obzir arhitekturu ljudske kognitivne strukture kratkotrajne i dugotrajne memorije, pokazuje se da nova metoda koja nastavnika stavlja na marginu, ograničavajući njegovo mešanje u nastavni proces, ne može biti plodotvorna. Kratkotrajna memorija je dominantna kognitivna struktura. Veštine rešavanja problema oslanjaju se na sveobuhvatno iskustvo koje je smešteno u dugoročnoj memoriji. Cilj podučavanja jeste doprineti dugoročnoj memoriji, te – ako joj ne dodamo ništa (iz kratkotrajne memorije), ništa nismo ni naučili.

Radna memorija procesuira mali broj elemenata, i informacije, ukoliko se ne koriste, vrlo brzo nestaju, zaboravljaju se. Kada koristimo metode koje podrazumevaju minimalnu uključenost nastavnika, krećemo sa pretpostavkom da radna memorija nema ograničenja kada procesira nove informacije. S druge strane, metoda podučavanja celog razreda ima cilj da pruži određene informacije o tome kako kognitivno upravljati informacijama i otpremiti rezultate u dugoročnu memoriju.

Akademski edukatori koji kroje metode podučavanja kao da ne mare za naučne dokaze. Radije biraju romantični naturalizam. Da se medicina, recimo, razvila na osnovu informacija koje nam pruža naturalizam, danas ne bismo mogli uživati u pronalascima kakvi su, recimo, antibiotici ili vakcine.

 

Prevedeno sa www.irishtimes.com.

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo?

Prosvetni radnici se decenijama bore za bolje uslove rada. Država ne iznosi nove mogućnosti i rešenja, a društvo se ne obazire. Društvena indolentnost, ali i nepoštovanje razlili su se poput nekog mutiranog društvenog fenomena. To su osetili i sagledali svi oni koji imaju oči, uši, srce i stid. Podrazumeva se da su u školama loši uslovi za rad, i podrazumevalo se godinama, i na to su ljudi prestali da obraćaju pažnju. Dozvolilo se da društvo obezvređuje funkciju prosvetnih radnika i da čak i deca danas ne uvažavaju autoritet profesora i škole.

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo. Jesmo zasuti morem informacija, dok se masmedijatizovani događaji oko nas preklapaju i smenjuju neverovatnom brzinom, ali da li je moguće da nam takva stvarnost potiskuje osnovne, ljudske emocije prema spoljašnjem svetu? Postoji površinska osetljivost na svet oko nas, ali istovremeno postoji i duboka apatičnost. Modernost nam zaklanja prave vrednosti, zadržavajući poštovanje jedino sile i moći. Moć intelekta se zapostavlja, jer ona, nažalost, više ne predstavlja vrednost ka kojoj se stremi.

Tokom studija književnosti, bezbroj puta su mene i moje kolege snishodljivo pitali šta ćemo uopšte „sa tim” kada završimo? Podsmešljivo su već procenjivali našu vrednost u budućnosti. Našu tržišnu vrednost. Zaboravljajući kakva je ona društvena, i koliki uticaj i moć ovaj poziv nosi sa sobom. Ravnodušnost društva prema ovom pozivu suštinski predstavlja ravnodušnost prema sebi.

Profesori su ti koji podstiču decu na rad i zalaganje, veće nego što su deca ikad mislila za sebe da mogu. Profesori su ti koji mogu da učine da se prosečna trojka oseti kao pobednik, a da se petica sa minusom stidi. Profesori se svaki dan bore da pažnju dece skrenu sa telefona, tableta i drugih digitalnih uređaja, kako bi ih motivisali i obogatili novim znanjima. Profesori javljaju roditeljima sve promene koje primete na njihovoj deci u društvu i školskim okolnostima, za koje roditelji ne bi mogli drugačije da saznaju. Oni, kad treba, podsećaju roditelje na ono što njihova deca mogu da budu.

Profesori podstiču decu da razmišljaju, zamišljaju, da pitaju, kritikuju, da se iskreno izvine i da pišu, stvaraju i čitaju. Da promišljaju ono što rade i ono što ih okružuje. Da izgrade stav prema svetu i njegovim pojavama. Da razvijaju znanje, da budu racionalni, ali i prate svoje srce. Da se suprotstave svima koji žele da njih i njihove vrednosti na bilo koji način povrede i obezvrede. Oni bude, podstiču i podržavaju različitost dece. To je ono što rade pošto završe svoje studije, i tako utiču na svet u kojem živimo. Profesori prave razliku.

Dipl. filolog

Deana Dimitrijević

Izvor: Politika

Vlada Republike Srbije,
premijer Aleksandar Vučić

OTVORENO PISMO PREMIJERU

Poštovani g. Vučiću,

Ovim želimo da prenesemo reakciju naših članova na Vašu jučerašnju ponudu da se prosvetnim radnicima isplati jednokratna pomoć u iznosu od 6.000 dinara.

Mi, profesori beogradskih gimnazija, zahvaljujemo se na Vašoj velikodušnoj ponudi, ali je iz profesionalnih i moralnih razloga ne možemo prihvatiti. Samim tim što je ne prihvatamo, mi ovim odbijamo da je primimo.

Toplo Vam preporučujemo da ovaj ogroman novac ponudite nekom drugom, a mi, profesori beogradskih gimnazija, snaći ćemo se već nekako.

Forum beogradskih gimnazija će narednih dana pozvati svoje članstvo i druge sindikate prosvete na zajedničku akciju, kako bi profesori svih škola u Srbiji, na poseban način, javno izrazili svoj stav po pitanju Vaše ponude.

Srdačno,
Milica Milenović, predsednica FBG

Izvor: www.fbg.org.rs