Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

Iako Pečorin, glavni lik Ljermontovljevog romana Junak našeg doba, ne predstavlja piščev autoportret, u Pečorinovom liku našle su odjeka neke autorove tendencije, pa je zbog toga za genezu pečorinskih motiva bitna piščeva biografija.

M. J. Ljermontov rođen je 1814. godine u Moskvi. Prerana smrt njegove majke uzrokovala je dugogodišnji sukob između njegove babe i oca oko njegovog starateljstva. Ovaj sukob nepovoljno se odrazio na duševnu ravnotežu mladog pisca, što se i vidi u njegovim ranim književnim pokušajima.
Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Fjodorovnu Ivanovu, koja ga je izneverila sa njegovim drugom, pa se može reći da je ova piščeva nesrećna ljubav bila izvor pečorinskog razočaranja u žene i prijatelje. Njegov kasniji odnos prema V. A. Lopuhinoj podseća na Pečorinov odnos prema Veri.
Ljermontov je rano došao u sukob sa socijalnom sredinom koja ga je okružavala. U to vreme Rusijom je vladao surovi Nikolaj I koji je strogo kažnjavao bilo kakvu kritiku svog režima. Ljermontovljeva pesma koju je ispevao povodom Puškinove smrti, u kojoj kao vinovnike pesnikove smrti smatra halapljivu gomilu koja je okružavala presto dospela je u ruke Nikolaja I, uz komentar anonimnog dostavljača: Poziv na revoluciju.

Ipak, zahvaljujući intervencijama njegove babe i pesnika Žukovskog, Ljermontov je dobio carev oproštaj. Međutim, nije mu oproštena uvreda koju je naneo carevoj kćeri, kneginji Mariji Nikolajevnoj. Pesnik je po kazni poslat na Kavkaz, gde su vođene žestoke borbe između Rusa i Čečenaca. Ali, Ljermontova nije ubio Čečenac već ruski oficir Martinov koji je pucao iako je pesnik držao spušten pištolj.

Mihail Jurjevič Ljermontov ogledao se u različitim literarnim vrstama; pored proze, uspešno se bavio i pisanjem lirskih pesama i poema u kojima je jasno vidljivo prisustvo pečorinskih motiva. Naime, iste godine kada se pojavio roman Junak našeg doba (1840), Ljermontov je napisao tri karakteristične pesme. Jedna od njih – I mučno, i tužno sadrži gotovo sve pečorinske teme: hladno i trezveno razmišljanje, prezriv odnos prema sopstvenoj ličnosti, iščezavanje strasti pred sopstvenim razumom… U pesmama Kako često šarenom gomilom okružen i Zbogom, neumivena Rusijo Ljermontov daje sliku ljudi iz plemićkog kruga njegovog doba, predstavljajući ih kao jednu šarenu i bezdušnu gomilu, a Rusiju kao zemlju robova i zemlju gospode.

junak-naseg-doba

U Ljermontovljevom stvaralaštvu stalno je prisutna i naglašena nota skepse; u pesmi Strahovanje (1830) ističe kako je sve podložno starenju, pa je bolje ostati sam i sam primiti jedan takav udarac, nego dva – za sebe i voljenu ženu. Takva filozofija ljubavi za trenutak se može učiniti izrazom egoističnog čuvanja sićušnog mira jedne sitničave duše koja je već polumrtva jer beži od života. Deset godina nakon pesme Strahovanje, Ljermontov će u pesmi I mučno, i tužno ponovo doći do zaključka:

Da voliš… al’ koga?… na kratko – ne vredi truda,
A večno se ne može voleti.
Zaviriš li u sebe? – tamo nema ni traga od prošlosti:
I radost, i muke, i sve je tamo ništavno.

Kroz Ljermontovljevu poeziju i prozu stalno se provlači usamljena i po svojoj psihološkoj konstituciji složena ličnost koja pred sobom i drugima postavlja velike zahteve. Takvu ličnost Ljermontov je najpotpunije razvio u poemi. Mi ćemo se zadržati na poemi Demon, jer istoimeni junak ove poeme „postaje svojevrsno oličenje opšte atmosfere, opšteg stanja duha pravog psihološki individualno izdiferenciranog junaka za kojim je, reklo bi se, u celom svom prethodnom stvaralaštvu tragao, a Ljermontov ga prvi put stvara u liku Pečorina” (M. Stojnić, Ruski pisci, knjiga I).

Ljermontov svog Demona naziva duhom saznanja i sumnje i time mu pridaje duboki um i neukrotivu gordost. Demon je gord i usamljen, utonuo je u duboku tugu, a večita usamljenost stvara mu patnju. S obzirom na to da njegov um sve podvrgava nemilosrdnoj kritici, a sebe stavlja u centar svega, samom svojom prirodom Demon je osuđen na usamljenost. Ovaj spev ima simbolički karakter. Naime, ljudi obdareni izuzetnim umom i težnjom ka slobodi osuđeni su na usamljenost, tugu i nerad. U takvim uslovima živeo je i Ljermontov i njegovi savremenici, kao i Pečorin, glavni junak romana Junak našeg doba.

Junak našeg doba počinje piščevim predgovorom koji ukazuje na tipičnost glavnog junaka, na aktuelnost problema recepcije književnog dela i na piščevu nameru da, slikanjem istorije Pečorinove duše, predstavi sve poroke naše generacije u punom njihovom razvoju, jer je društvu neophodno shvatanje i prihvatanje nedostataka. Međutim, Ljermontov ne predlaže rešenje, niti daje lek kojim će se lečiti bolesti društva, već samo konstatuje: Dovoljno je i to što je na bolest skrenuta pažnja, a kako je treba lečiti – sam bog zna! Pisac ne daje lek jer ne želi da leči svog junaka.

U romanu je sva pažnja usmerena ka Pečorinovom liku: kroz dve pripovetke daje se detaljno ocrtani portret Pečorina viđen očima prostodušnog Maksima Maksimiča (Bela) i očima oficira – intelektualca koji i sam pripada Pečorinovoj sredini (Maksim Maksimič), i kroz Pečorinov dnevnik koji se sastoji iz predgovora i tri dela (Tamanj, Kneginjica Meri i Fatalist). Tri priče napisane u obliku Pečorinovog dnevnika stvaraju mogućnost da se pred čitaocima otkrije i psihološki osvetli Pečorin, njegova razmišljanja i raspoloženja. Ono što je zajedničko i što povezuje ove delove romana u celinu, upravo je analiza i samoanaliza ličnosti Pečorina.

Da bi što bolje i potpunije osvetlio Pečorinov lik, Ljermontov ga prikazuje u dodiru sa ljudima različitih društvenih slojeva i različitih karaktera. Sa Pečorinom nas upoznaje Maksim Maksimič (Bela), koji je jedno vreme živeo sa Pečorinom. Maksim Maksimič ga karakteriše kao čudnog, izdržljivog, razmaženog, ali i plemenitog čoveka sa detinjim osmehom: Divan je to bio mladić, verujte; samo malo neobičan. Eto, na primer, kad je kiša ili hladno vreme, ceo dan je u lovu, svi prozebu i zamore se, a njemu ništa. A drugi put sedi u svojoj sobi, vetrić samo malo pirne, on vas uverava da je nazebao, kapak lupne, on zadrhti i pobledi; a ja sam ga video kako ide sam na divljeg vepra; dešavalo se da čitave sate ne kaže ni reči, ali zato kad neki put počne da priča, da pukneš od smeha…

Iz ovog opisa oseća se i nazire emotivno skrhana osoba čija se nervna napetost ogleda u hipersenzitivnosti i čestim promenama raspoloženja.
Pečorin pripada tridesetim godinama 19. veka, periodu kada je društveni život u Rusiji bio još više ugušen u odnosu na prethodnu deceniju, a ljudi poput njega upali su u tešku i zagušljivu mašineriju nikolajevskog režima. Kada je Pečorin stupao u život, sebi je postavio visoke ciljeve i plemenite težnje, ali je ubrzo zaključio da će, pri datim društvenim uslovima, utonuti u osrednjost i ništavilo. Tako on počinje da svoj intelektualni potencijal i iskustvo troši na zadovoljenje svoje sujete koja je pojačana ličnim nezadovoljtsvom.

Pečorin se odlikuje veoma snažnom voljom, on neprestano traži avanture i izazove kako bi potisnuo i ugušio sopstvenu tugu. Jedan od njegovih izazova bila je Bela. Samo njeno otimanje predstavljalo je dvostruki izazov – jedan je Pečorin postavio sebi, a drugi njenom bratu Amazatu, koji ju je oteo. Način na koji je došao do Bele, kao i pridobijanje naklonosti, a kasnije i ljubavi ove lepe devojke, oslikava inteligentnog čoveka koji izuzetno dobro poznaje psihologiju muškarca i žene. Međutim, ovde se otkriva i egoistična priroda čoveka koji je u stanju da po cenu ostvarivanja svojih hirova povređuje druge ljude.

U početku je Bela bila više nego rezervisana prema Pečorinu, ali to je samo uslovilo da on bude uporniji i odlučniji, jer pripada ljudima koji jednostavno ne podnose poraze: Najmio sam našu krčmaricu: ona zna tatarski, paziće na nju i naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – dodao je on udarivši pesnicom po stolu.

Pečorinova izjava – naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – oslikava čoveka koji žene posmatra kao stvari koje će, nakon kraće verbalne dresure, obavezno posedovati i koje će, kada mu dosade, jednostavno odbaciti, smatrajući da, kao prava muškarčina, koja lupa pesnicom po stolu, ima potpuno pravo na to. U početku Pečorin pokušava da je osvoji raznovrsnim poklonima i lepim rečima, a konačno primenjuje krajnju taktiku za koju je siguran da uspeva – okretanje leđa. Ovo Pečorinovo sistematsko sprovođenje taktike odaje čoveka koji zaista dobro poznaje žene, a pritom ne podnosi da gubi. Međutim, Bela mu je ubrzo dosadila: Opet sam se prevario: ljubav divljakinje nije mnogo bolja od ljubavi ugledne gospođe; neznanje i jednostavnost jedne isto tako dosadi kao i kaćiperstvo druge; da vam pravo kažem, ja je još volim, ja sam joj zahvalan za nekoliko divnih trenutaka, daću za nju svoj život, ali – dosadno mi je sa njom…

U Belinoj ljubavi bilo je mnogo snage, ali se Pečorin nije mogao time zadovoljiti. Uzroke svojih osećanja i postupaka Pečorin pronalazi u svojoj prošlosti koju priča Maksimu Maksimiču. U ranoj mladosti Pečorin je uživao u raznim zadovoljstvima i svetskim razonodama, zaljubljivao se u divne lepotice koje su ga volele, čitao i učio – ali mu je sve to ubrzo postalo dosadno. Nadao se da će se dosade spasiti usred opasnosti i borbi, pa se obradovao premeštaju na Kavkaz; međutim, ni ovakav život ga nije dugo zabavljao.

Nesumnjiva je sličnost Pečorinove sudbine sa Onjeginovom, ali, za razliku od Onjegina, Pečorin je vrlo aktivan i odlikuje se snažnom voljom. Pečorinova pažnja je u velikoj meri usmerena samoanalizi sopstvenih unutrašnjih doživljaja. Tako se pred čitaocima otvaraju dva plana Pečorinovog dnevnika – jedan koji se odnosi na događaje koje Pečorin opisuje, i drugi – u kome Pečorin obrazlaže svoje postupke unutrašnjom motivacijom, u kome razmišlja, prosuđuje i analizira. Pečorinova ličnost se razdvaja i usled te razdvojenosti on pati, osuđuje sebe i postaje potpuno ravnodušan prema smrti: Već odavno ne živim srcem, nego razumom. Odmeravam i analiziram svoje strasti i postupke sa strogom radoznalošću, ali bez simpatija. U meni postoje dva čoveka: jedan živi u punom smislu te reči, a drugi razmišlja i procenjuje onog prvog…

Međutim, s obzirom na to da onaj prvi Pečorin potpuno besmisleno i uzaludno dela, njegov iskaz da živi u punom smislu te reči treba shvatiti uslovno. Zbog Pečorinove podvojenosti i sukoba sa samim sobom nastaje protivrečnost između njegove prirode i njegovih najčešće beznačajnih postupaka. Pečorin je izuzetno inteligentan i intuitivan čovek koji ništa ne radi nesvesno, a njegova urođena strast da protivreči i da dela poštujući svoje ”principe” utemeljene na predrasudama, usmerena je protiv njega samog: Čitav moj život bio je samo lanac tužnih i neuspelih protivrečnosti srcu ili razumu.

Pečorin je čovek koji je pun predrasuda o ljudima, prijateljstvu, lepoti i o mnogim drugim stvarima. Predrasude koje je sebi nametnuo onemogućavaju mu da se ostvari kako u ljubavi, tako i u prijateljstvu u koje uopšte ne veruje. Evo šta on misli o prijateljstvu: Od dvojice prijatelja jedan je uvek rob drugoga, iako često ni jedan od njih neće to da prizna; – ja ne mogu da budem rob, a da zapovedam – suviše je zamorno, zato što istovremeno treba i lagati; uz to, imam poslugu i novac.

Njegova predubeđenja se ne zaustavljaju ovde. Pečorin dalje govori: Priznajem da imam jako predubeđenje o svim slepima, ćoravima, gluvima, nemima, grbavima, bez nogu, bez ruku, itd. Zapazio sam da uvek ima neka neobična veza između čovekove spoljašnosti i njegove duše: kao kad se izgubi jedan deo tela, duša izgubi neko osećanje. Ovakvo Pečorinovo gledanje na obogaljenost čoveka ne ukazuje na njegov estetizam, već na težnju za kompaktnošću i vitalnošću duše i tela, pa ovaj kratak opis ne predstavlja samo njegovu usputnu opservaciju, već ima funkciju osvetljavanja njegove ličnosti, kao, uostalom, i sva ostala njegova razmišljanja.

Pečorin je analitični posmatrač i izuzetni poznavalac ljudi i njihovih slabih strana; detaljno opisuje ljude sa kojima je u kontaktu (Grušnjickog, doktora Vernera, kneginju Ligovsku…) i precizno tumači njihove postupke i ponašanja. Takvo poznavanje psihologije čoveka Pečorinu omogućava dominaciju nad ljudima, kao i veliki uspeh kod žena koje, kako i sam kaže, prezire da ih ne bi voleo: Trebalo bi da žene žele da ih svi muškarci tako dobro poznaju kao ja, zato što ih ja volim sto puta više od kako ih se ne bojim i od kako sam prozreo sve njihove sitne nedostatke.

Međutim, Pečorin se i te kako boji karakternih žena koje bi mogle da ga zavedu i da mu oduzmu slobodu do koje mu je toliko stalo, pa, s tim u vezi, on kaže: Priznajem da zaista ne volim žene s karakterom: to nije njihova stvar!

Svojom hladnom razboritošću i sistematskom taktikom Pečorin zavodi kneginjicu Meri, iako mu uopšte nije stalo do nje, a zatim joj govori da je ne voli i ostavlja je. On se i sam pita zbog čega se uopšte upetljao u to besmisleno zavođenje, pa hladno i sebično kaže: A ipak postoji neizmerno uživanje osvojiti mladu, tek rascvetalu dušu! Ona je kao cvetić čiji najbolji miris isparava u susret prvom sunčevu zraku; treba ga otkinuti upravo u tom trenutku i kad se dovoljno zasitiš njegovim mirisom, baciš ga na put: možda će ga neko podići.

Pečorinova ljubav nikada nikome nije donela sreću, jer i kada je voleo, voleo je isključivo zbog sebe, ne žrtvujući ništa zarad onih koje je voleo. Njegova ljubav prema Veri bila je njegova najduža privrženost – ona je bila jedina žena koja ga je u potpunosti razumela. Međutim, ni sa njom nije mogao da ostvari trajnu vezu jer je za tako nešto nesposoban; on ne želi da izgubi svoju slobodu, iako ni sam ne zna kakva je i šta je, u stvari, prava sloboda.

Svi suvišni ljudi, pa i Pečorin među njima, kategorični su protivnici braka. Razlog tome je njihova egocentričnost i strah od gubitka slobode. S obzirom na to da osećaju delatnu zatočenost, strah od gubitka lične slobode kod njih je posebno izražena, posebno zbog toga što se (i bez žene) ne osećaju potpuno slobodnim. Pored toga, Pečorin priznaje da se u njegovoj duši stvorila neizreciva odvratnost prema ženidbi još dok je bio dečak – kada mu je vračara prorekla smrt od neke rđave žene.

Da bi postigao svoj cilj i uzvisio se u tuđim očima, Pečorin unižava sebe (to čine i Onjegin i Ruđin). Praveći se da je duboko uzbuđen, Pečorin priča kneginjici Meri svoju tužnu sudbinu: Bio sam skroman, optužili su me da sam lukav; postao sam povučen. (…) Bio sam spreman da vodim ceo svet – niko me nije razumeo: i ja sam se naučio da mrzim. (…) Govorio sam istinu – nisu mi verovali: počeo sam da varam. (…) Postao sam moralni invalid: jedna polovina moje duše nije postojala, ona se sasušila, isparila, umrla, ja sam je odsekao i odbacio; a druga polovina je još bila živa i spremna da svakoga usluži, ali to niko nije opazio, zato što niko nije znao da je postojala ona druga polovina koja je umrla…

junak-naseg-doba-2

Međutim, pišući o ovom događaju, Pečorin ne kaže da je kneginjicu Meri lagao. Ako imamo u vidu Pečorinovu samokritičnost i detaljnu samoanalizu koja je prisutna na gotovo svakoj stranici njegovog dnevnika, razlog neobrazlaganja i nepominjanja ovog monologa možemo tražiti u njegovoj istinitosti – patetično rečenoj zbog efekta koji treba da izazove.

S obzirom na to da Pečorin događaje, osećanja i razmišljanja povereva svom dnevniku koji ne planira da objavljuje, niti da ga čita pred nekim, sasvim je logično da on sve to beleži potpuno iskreno. Ipak, iz nekih mesta u Pečorinovom dnevniku vidi se da on, u stvari, sebe prikazuje gorim nego što jeste. Na primer, posle neuspelog pokušaja da stigne Veru, Pečorin pada na mokru travu i plače. Nesumnjivo je da je uzrok ovakvog izliva osećanja Pečorinova patnja i njegove emocije prema Veri, međutim, Pečorin to ne može da sebi prizna, pa svoje plakanje objašnjava svojim rastrojenim živcima i praznim želucem. U sceni opraštanja sa kneginjicom Meri, vidi se jedno dragoceno Pečorinovo priznanje: da je još koji minut stajao tu, pao bi pred njene noge.

Pečorin sebe prikazuje gorim nego što jeste zbog svoje ogorčenosti, a ne zbog hladnoće. „Na jednom stepenu ogorčenosti često se javlja ovakva težnja ka jednom ovakvom pečorinskom samooptuživanju, ili, da budemo precizniji, prema jednom ovakvom pečorinskom samounižavanju. Pečorinova tobožnja iskrenost umnogome je samo jedan specifičan oblik samounižavanja” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Ljermontovljev junak je doživeo razočaranja na društvenom i ličnom planu; on često govori o slomu svojih iluzija i sa gorčinom pristupa temi izdajstva u ljubavi i prijateljstvu.

Sukob karaktera u romanu Junak našeg doba vidljiv je u samoj ličnosti glavnog junaka – Pečorina. S jedne strane, Pečorin sebe posmatra kao potpuno razvijenog i formiranog čoveka koji je sve u životu već iskusio, pa mu pomisao na smrt ne izaziva strah, već potpunu ravnodušnost: Pa šta, ako treba umreti – neka umrem: gubitak neće biti veliki za ovaj svet, pa i meni samome je već prilično dosadno, ja sam kao čovek koji zeva na zabavi i koji ne ide da spava samo zato što njegova kola još nisu stigla. Međutim, sa druge strane, Pečorin u svojoj duši oseća neizmernu snagu koju ispoljava na krajnje besmislen i surov način; osnovni pokretač njegovog celokupnog delanja jeste volja za moć.

Pečorin ne želi da bude inertan, ali ne radi ništa istinski korisno, jer ne nalazi delatnost koja odgovara njegovoj snazi i duhu. On je, kako sam kaže, sličan geniju prikovanom za činovnički sto i osuđenom da prepisuje akta. „Pečorini su iznad stvarnosti koja ih okružuje i zato imaju pravo da preziru život i ljude; čitav njihov život jeste negiranje – kao reakcija na postojeći poredak stvari” (N. A. Dobroljubov, Šta je oblomovština).

U dvoboju sa Grušnjickim Pečorin kaže doktoru Verneru da možda i želi da bude ubijen. „Ova Pečorinova čudna želja – ma koliko se to možda paradoksalno činilo – baca novu svetlost na držanje samog Ljermontova za vreme dvoboja sa Martinovom. Zašto je pisac nepokretno i s oborenim pištoljem čekao da mu Martinov metkom oduzme život? Nije li, poput svog junaka, razočaran i ogorčen nepravdama i patnjama koje su ga snašle, i sam u stvari, želeo da bude ubijen? Samo ako Grušnjicki nije ispunio Pečorinovu želju, Martinov piščevu, na žalost, jeste” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Autor: Dušica Čukić

Puškin je svoj roman Evgenije Onjegin pisao punih devet godina, od 1823. do 1831. godine. Međutim, svom romanu definitivnu formu dao je godinu dana ranije, 1830. godine, dok je boravio na imanju svoga oca, u Boldinu. Usled karantina koji je propisan zbig epidemije kolere, na imanju u Boldinu Puškin je morao nepredviđeno provesti celu jesen. Taj period bio je za Puškina stvaralački izuzetno plodan, a u istoriji književnosti poznat je kao Puškinova boldinska jesen. Najznačajniji rezultat boldinske jeseni jeste dovršavanje Evgenija Onjegina koji je prvi put u celini objavljen 1833. godine.

Kroz lik Evgenija Onjegina, glavnog junaka istoimenog romana, Puškin je predstavio opšte društvene pojave iz dvadesetih godina 19. veka, kao i čoveka čija je tragedija ne samo u njegovom karakteru već i u tome što je prozreo i shvatio besmisao svoje sredine, ali nikada nije mogao da uguši u sebi predrasude sredine u kojoj je vaspitavan.

Onjegin-LenskiRomanom Evgenije Onjegin obuhvaćen je veliki broj ličnosti koje, svaka na svoj način, svojim postupcima i udelom u fabuli, stvaraju upečatljivu sliku istorijske epohe u Rusiji. Najznačajniji među njima svakako jesu Evgenije Onjegin, Tatjana Larin i Vladimir Lenski. Sva tri junaka predstavljaju plod društva, sredine u kojoj obitavaju, vaspitanja koje su stekli i literature pod čijim uticajem su se kao karakteri formirali, a istovremeno su u stalnom nerazrešivom kontrastu sa realnošću koja ih okružuje. Ovakav njihov odnos prema stvarnosti, koji istovremeno motiviše njihove postupke, mišljenja i izlaganja, pisac pokazuje posredno, nenametljivo, više nalik nagoveštaju i sugestiji, ali sa besprekornom tačnošću svakog, čak i naizgled sporednog detalja. Puškinov realistički umetnički postupak karakteriše njegova težnja da objašnjava karaktere glavnih junaka, pa zbog toga siže obuhvata događaje koji se dešavaju mnogo ranije od trenutka kada počinje sama fabula romana.

Onjegin – junak iz plemićke gradske sredine i Tatjana – junakinja iz plemićke (spahijske) seoske sredine, čine predstavnike dva pola ruskog društva 19. veka. „Tema Evgenija Onjegina je ljubav. Iz te okvirne teme grana se niz drugih: mimoilaženje srodnih ljudi; individualistička otuđenost; skepticizam; naivno idealizovanje života; emocionalni i moralni preporod; odnos književnosti prema životu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina). Temi svog romana Puškin je prilazio analitički, stvarao je karakter u razvoju i otkrivao uzročnoposledične odnose između materijalnog sveta i psiholoških pojava. Puškin nam otkriva sve uslove pod kojim se Onjegin formirao, kako se razvijao i šta je to što je dovelo do njegovog prezasićenja životom i demonstrativnog odlaska iz tog sveta.

Objektivnost pripovedanja Puškinovog realizma došla je do punog ispoljavanja u njegovom načinu prikazivanja karaktera. Izrazita psihološka tačnost, produbljenost i reljefnost u slikanju likova ne postiže se temeljnom analizom od strane pisca ili pak drugih likova, odnosno samoanalizom junaka, već opisom njihovih akcija, postupaka, okruženja, to jest – postupkom indirektne karakterizacije likova. U Onjeginov lik Puškin je uneo izvestan deo autobiografskog materijala i otuda pesnikova simpatija prema glavnoj ličnosti ( Ja ogorčen, on setom svladan. / Obojica smo u to doba / Poznali igru strasti jasno; / U oba srca žar je zgasno, / Obojicu je srela zloba / Fortune slepe i zlog sveta / Na samom jutru naših leta ); međutim, pisac upozorava da nije naslikao svoj portret i da uvek rado ističe razliku između sebe i svog junaka.

Evgenije Onjegin, potpuni predstavnik ruskog plemstva dvadesetih godina 19. veka, pažljivo je oblikovan i realistično prikazan dinamični književni lik. Puškin na specifičan način uvodi svog junaka u priču:

S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas k’o što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste
Il’ blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al’ meni sever slabo prija.

Posle ovog uvoda, postepeno, iz strofe u strofu, baš kao što će kasnije raditi realisti, predočava psihološki portret svoga junaka. Za razliku od Tatjane, čija se ličnost oformila u sredini najbližoj prirodi, on se formirao u okruženju na najvišem stepenu civilizacije. Po običaju koji je tada vladao u ruskom plemstvu, Onjegin je sticao obrazovanje od vaspitača i učitelja, pretežno Francuza, međutim to obrazovanje je bilo krajnje površno, pa se Puškin prema njemu odnosi ironično:

Pun znanja bio, al’ po modi;
(…)
Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati;
Znao je dosta Evgenije
Da može epigraf da shvati.
(…)
I pamtio je ko đak vredan
Iz Eneide distih jedan.

Onjegin nije posedovao istrajnost, upornost i sposobnost za praktičan društveni rad, pa, diže ruke od „učenja”, i uplovljava u krajnje lagodan i neplodan život bogatog plemstva. Međutim, ovaj slabo obrazovani plemić bio je prvak u zavođenju (Al’ ono što je ko genije / Od svih veština znao bolje / (…) / Beše veština nežne strasti.)  U sklopu opisivanja aktivnosti kojima je ispunjen Onjeginov dan, a koje ne idu dalje od doterivanja u kabinetu, ručkova, vremena provedenog u pozorištu, koje nezainteresovano prekraćuje ne bi li stigao na bal, Puškin prikazuje jedan prazan, jednodimenzionalan i jalov život prosečnog predstavnika mladog ruskog plemstva, koji ni po čemu bitnom ne odstupa od ostalih, njemu sličnih.

Pisac je ironičan prema Onjeginovom doterivanju i njegovoj kozmetici koju koristi kao pravi metroseksualac:

Brušeni kristal pun parfema;
Češljići, sjajne testerice,
(…)
Sto vrsta četki:nežne, grube,
Za nokte, kosu i za zube.
(…)
On dnevno pred ogledalima
Provede barem dva-tri sata,
I kad se najzad javi s vrata,
Kao Venera izgled ima,
Kad boginja u maske krene
Pa se u muško preodene.

Karakterističan je opis Onjeginovog odlaska u pozorište zato što se ovde ugao gledanja udvaja: jedan ugao gledanja je Puškinov, a drugi je Onjeginov odnos prema pozorištu. Naime, dok je pisac oduševljen pozorištem (Čarobni kute, divno mesto!), Onjegin tamo stiže poslednji i ubrzo počinje da se dosađuje, gledajući Didroov balet koji je pun mašte i nesvakidašnje lepote.

U vrlo protivrečnom karakteru Onjegina uporno egzistiraju različite i međusobno isključive osobine koje ukazuju na njegovu potrebu da bude u centru pažnje, pritvorenost (Iako zloba ljudskog roda / Njega da štedi nije znala), kao i na njegov izuzetan glumački dar:

Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno,
I nehajan u pismu strasnom,
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.

Ovaj tipični lik plemića s početka 19. veka, nezadovoljan svojom sredinom koju kasnije i napušta, ipak ostaje vezan tragovima te sredine od koje beži u vidu predrasuda, vaspitanja i konvencija, tako da, iako se i fizički i deklarativno razilazi sa okruženjem, opet sa njim ostaje povezan, jer ono određuje njegov karakter, motiviše njegovo ponašanje, diktira njegovu sudbinu.

Puškin postepeno počinje da govori o Onjeginovim pokušajima da živi drugačije; ukazuje na njegovo hlađenje prema zadovoljstvima prestoničkog života i na splin koji je ovladao Onjeginom. Miodrag Sibinović ističe da Puškin, „konkretizujući predstavu o toj bolesti, upotrebljava rusku reč handra (u prevodu na naš jezik – čamotinja) kojom kao da, depoetizujući pomodnu uvoznu pojavu, raspoloženje koje ona označava – spušta u rusku svakodnevnicu, u realnu stvarnost. Jer, ako se Puškin tako sistematično, kako je učinio u prvoj glavi romana, osvrće na junakovo vaspitanje, obrazovanje, način i sadržaj junakovog prethodnog života, nije li to upravo izraz – osmišljenog nastojanja da se poreklo, uzrok ove bolesti pronađe u konkretnim životnim uslovima junakove, ruske društvene sredine” (M. Sibinović, Ruski književni istočnici). Ovim je Puškin u svoj roman uneo shvatanje o čovekovom karakteru kao proizvodu društvene sredine u kojoj se formira i živi.

onjegin-tatjana

Nesposoban za nastavak uživanja u dotadašnjem načinu života koji u njemu izaziva dosadu, razočaranje i indiferentnost prema svemu što ga okružuje, Onjegin odlazi na selo, ali ne zbog toga što tamo vidi spas, već zbog nasleđenog imanja. Puškin je svoj roman počeo Onjeginovim razmišljanjima koja svojom iskrenošću na prvi pogled deluju surovo i bezosećajno:

Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al’, Bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno-
Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!

Mnogi čitaoci izraziće negodovanje zbog ovakve Onjeginove „bezosećajnosti” prema stricu koji mu ostavlja imanje koje mu, inače, zakonski i pripada. Puškin nije želeo da prikaže navodno brižnog i tužnog rođaka, već iskrenog i realnog čoveka koji nimalo nije blizak sa svojim stricem, pa bi, s tim u vezi, bilo licemerno žaliti i plakati ako se iskreno ne oseća tako, samo zato što umire neko koga nasleđuje.

Revolucionarni demokrata, književni kritičar Dmitrij Pisarev, oštro je opovrgao ocenu Bjelinskog da je Evgenije Onjegin „enciklopedija ruskog života”, zasnivajući svoje stavove na negativnoj oceni Onjeginove ljudske vrednosti: „Onjegin ne tuguje zbog toga što ne može da pronađe mogućnost za razumnu aktivnost, niti zbog toga što je sam visoka priroda, niti pak zato što svaki razumni stvor tuguje, nego jednostavno zbog toga što ima u džepu lude pare koje mu pružaju mogućnost da mnogo jede, mnogo pije i da, kako mu se prohte, krivi lice u razne grimase. Njegov um nije ništa ohladilo – on je samo netaknut i nerazvijen”. Međutim, ukoliko Onjegina posmatramo kao „suvišnog čoveka”, Pisarevljeva ocena (iako vrlo smislena i logična) je – neistorična.

Onjegin nikako ne spada u red prosečnih ljudi koji, ne želeći mnogo, bivaju zadovoljni i srećni sobom i svima. On, možda, ne zna šta mu treba i šta bi hteo, ali sigurno zna šta ne želi. U nadi da će se bolje osećati, Onjegin se okreće selu i prirodi, ali vrlo brzo shvata da se promenom mesta ne menja suština neizbežnih okolnosti koje ne zavise od nas samih:

I on već jasno vide tada:
Iako dvorci bulevara,
Balovi, karte ne postoje,
Da i u selu dosadno je;
Stražari i tu čama stara
I progoni ga svakog trena
Ko senka ili verna žena.

U krilu prirode Onjeginu je bilo dosadno. Pokušao je da izvrši neke socijalne promene, upoznao se sa Lenskim, išao kod Larinih – i sve to iz dosade! (Da je morao da obezbeđuje svoju egzistenciju, radio bi, pa se, verovatno, ne bi toliko dosađivao.)

Protivrečnosti u ličnosti Onjegina upadljivo se ogledaju u njegovom odnosu prema Tatjani Larin. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ona će na njega ostaviti pozitivan utisak, ali daleko od toga da će ga zainteresovati kao žena. U susretu Onjegina i Tatjane, Puškin je doveo u vezu dve, po prirodi jake ličnosti. „Sučeljavanjem svojih junaka on je ostvario susret dveju suprotnih koncepcija života (optimističke i rezignantne), dvaju tipova ljudske ličnosti (jedne, koja je celovita, spontana, samopožrtvovana i druge, koja je nagrižena skepsom, duhovno raspolućena i egoistična), i susret dveju sredina (plemićke, spahijske seoske, koja je, u bližem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, i plemićke gradske, koja je na višem stupnju civilizacije, ali je odnarođena i dehumanizovana)” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

Iako je raskinuo sa konvencijama faze svog plemićkog života, one su ipak duboko usađene u ovom čoveku koji je nesposoban za nežnost i ljubav pa, s tim u vezi, ocenjuje da mu ona nije par, niti on njoj. Iako je Tatjanino pismo uspelo živo da ga trone, a njena iskrenost oživela roj davno mrtvih osećaja, Onjegin odbija njenu ljubav, a svoje odbijanje obrazlaže nespremnošću da svoj život ograniči mirnim, kućnim krugom i ubeđenošću da nije stvoren za sreću. Između ostalog, govori joj kako je nije dostojan, ali kada bi ga mamile slike porodične, / srce u meni tad zacelo, / nevestu drugu ne bi htelo.

Onjegin, pošto nije bio u stanju da voli onako kao Tatjana, kad je primio njeno pismo pravedno i pošteno odlučuje da joj to direktno kaže, kako bi odmah ubio u njoj svaku nadu i samim tim joj pomogao da se oslobodi od nepotrebne i beznadežne ljubavi. Međutim, Onjegin u tome nije dosledan, pa, iskvaren u prestoničkim salonima, u teškim trenucima za Tatjanu, ne može da se uzdrži od koketiranja i otvara joj nadu: Ja gajim ljubav prema Vama / Ko brat, il’ veću, može biti . Bondi zaključuje da se u tim postupcima ispoljava Onjeginov ”egoizam i nepažnja prema ljudima”, tj. nepažnja prema tuđim osećanjima.

Da li je Onjegin bio iskren prema Tatjani? Može li on, uopšte, da voli? Da li je pravi uzrok njegovog odbijanja, u stvari, to što mu je Tatjana dala svoje srce na dlanu, pa je ljubav bez borbe za njega izgubila svaku draž? Ovo su pitanja čiji bi odgovori mogli biti različiti, međutim, ako Onjegina posmatramo kao člana porodice suvišnih ljudi, odgovor je jedan i treba ga tražiti u samom Onjeginu. Puškin ga daje kroz sledeće stihove:

U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom-
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;

Napuštao ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.

Da Tatjana nije potpuno otvoreno i naivno pristupila ljubavi koju je osetila, da je bila malo proračunata, tj. kako Puškin kaže:

Odložimo dok skoči cena,
Zapletimo u mrežu dublje,
Budimo nadom samoljublje,
A kad u našoj bude vlasti,
Umorimo ga sumnjom sporom
I prenimo ga ljubomorom,
Jer inače će, lišen slasti,
Lukavi sužanj rad slobode
Da zbaci okov i da ode…,

verovatno bi zainteresovala Onjegina, ali, ako imamo u vidu njegov karakter, oduševljenje ne bi trajalo predugo.

Onegin-TatjanaSukob suprotnih polova karaktera Onjegina, kao stalni pratilac njegovog delanja i kontakta sa ljudima, ispoljila se i u odnosu sa Vladimirom Lenskim. Za razliku od Onjegina, koji je naoružan skepsom i realan u svemu, Lenski potpuno idealistički posmatra stvarnost, pogrešno procenjuje ljude i ne uspeva da pronađe sebe, bez obzira na svoje poštenje i čiste namere.

Iako u razgorima koja ova dvojica vode primećujemo superiorni stav Onjegina prema svom mlađem sagovorniku bez dovoljno životnog iskustva, ipak u njemu ima i dosta pokroviteljskog razumevanja i blagonaklonosti prema nečemu što je bilo sastavni deo njegove (Onjeginove) prošlosti. Hercen ističe: „Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato što je on sam Onjegin, što je – ideal njegove mladosti. Puškin je video da takav čovek u Rusiji nema šta da traži, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo i, nišaneći, čak nije hteo da ga rani” . (I. Gercen, Sočinenija v 9-ti tomah). 

Iako prezire društvo i njegove moralne norme, Onjeginu je stalo do javnog mišljenja tog društva, pa sve to, u kombinaciji sa strastvenim osećanjem duga i časti romantičnog Lenskog, prouzrokuje dvoboj sa fatalnim posledicama. Uzrok Onjeginovog razočaranja i nesreće je u sukobu koji je zasnovan na dubokim protivrečnostima u samoj njegovoj ličnosti. On je na sopstvenom sudu strogom priznao svoju krivicu i osudio sebe, čak je i poželeo da Lenskom sve objasni i da pokaže da predrasuda sužanj nije, / ni neki deran prek i smeo, / već častan čovek i muž zreo, ali je, ipak, pucao na svog prijatelja i ubio ga, iako ga je mogao samo raniti.

Postavlja se pitanje zbog čega je Onjegin uopšte prihvatio izazov na dvoboj sa čovekom prema kome gaji prijateljska osećanja, kad i sam zna da ne postoji pravi razlog za taj dvoboj. U literaturi o Evgeniju Onjeginu postoje različita tumačenja ovog dvoboja koja se mogu sistematizovati u tri grupe najzanimljivijih. Prvu grupu predstavlja već navedeno Hercenovo tumačenje. Prema drugom tumačenju, Onjegin prihvata izazov na besmisleni dvoboj, jer, iako ima visoko mišljenje o sebi i prezire sve što ga okružuje, ipak ne uspeva da se oslobodi društvenih predrasuda – boji se da će biti ismejan i proglašen kukavicom. Takvo tumačenje zastupa i Bjelinski . Prema trećem tumačenju, Onjegin prihvata dvoboj iz egoističke težnje da sačuva svoj mir. Ovo tumačenje obrazlaže Tamarčenko, koji polazi od toga da je Onjeginova ohlađenost prema životu rezultirala težnjom da se izoluje od života, da ogradi svoj mir. I Bondi smatra da je do besmislenog dvoboja i do nesreće došlo zbog egoističke prirode Onjegina, koji prema svima i svemu odnosi pasivno i ravnodušno, osim prema narušavanju sopstvenog mira: Onjegin pasivno ide za događajima: dolazi na mesto dvoboja, ne rešava se da Lenskom objasni svu neosnovanost njegove ljubomore i, uopšte ne misleći šta čini, ubija na mestu svog mladog prijatelja…

Ipak, ishod ovog dvoboja Onjegina duboko potresa i izbacuje ga iz dotadašnjeg životnog koloseka. Pritisnut grižom savesti, Onjegin gubi svoj mir, a u seoskoj sredini biva za svagda žigosan kao nepoželjan i opasan čovek.

Dok je Lenski primio smrt i u tome našao izlaz, Onjegin, kao podeljena ličnost prezasićena praznim bitisanjem, gubi spontanost u životu i naoružava se skepsom, jednom od njegovih najdominantnijih crta. Pogibija Lenskog je stvorila uslove da Onjegin i Tatjana prošire svoja iskustva o životu – Onjegin na širokim prostorima Rusije, a Tatjana u visokom moskovskom i petrogradskom društvu. Ponovni susret sa Tatjanom, doduše sada novom i drugačijom, učiniće preokret u Onjeginovoj svesti i životu, prouzrokovaće iznenadni, okrepljujući emocionalni preporod na planu zakržljalih osećanja. Međutim, to će se desiti tek pošto Onjegin sazna da je ona sada tuđa žena koja prema njemu više ne pokazuje nikakve emocije:

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrene;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći…

Savremeni analitičari Evgenija Onjegina uglavnom se slažu u tome da je na kraju Onjegin zaista doživeo iskrenu i duboku ljubav prema Tatjani.  Posle njenog neodgovaranja na pismo i odbijanja njegovog udvaranja u razgovoru, besmisao i krajnja bezvoljnost dobijaju vrednost nepobitnih činjenica. Psihički stabilna i moralno jaka Tatjana kojoj je još uvek stalo do Onjegina, odbija njegovu ljubav delom i zbog toga što, verovatno, ne veruje da je on zaista voli:

A šta je sada vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete sitnoj strasti?

Glavni junak sebe konačno pronalazi u redu ljudi koji su suvišni na svetu i, da bi pobegao iz mučne praznine, kreće na putovanja u Nižnji Novgorod, Astrahan, na Kavkaz, Tavridu. Onjegin ostaje bez tako potrebne mogućnosti da pronađe cilj u životu, da vidi svrhu svog postojanja, osećaj da je suvišan na svetu, i po tome postaje preteča suvišnih ljudi, koji će biti predmet postpuškinovske književnosti, poput Pečorina Ljermontova ili Ruđina Turgenjeva.

Autor: Dušica Čukić

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Ilustracije: en.wikipedia.org, krasnov.tv, illustrada.ru.

Puškinov Onjegin (Evgenije Onjegin) i Ljermontovljev Pečorin (Junak našeg doba) otvaraju galeriju takozvanih suvišnih ljudi, čija je pojava u književnosti uslovljena posebnom društvenopolitičkom i duhovnom klimom u Rusiji tog doba.

Ruski kritičar Nikolaj Dobroljubov je u članku Šta je to oblomovština? Onjegina uvrstio u poseban književni tip ruske literature 19. veka, u tip takozvanih suvišnih ljudi, zajedno sa Ljermontovljevim Pečorinom, Hercenovim Beljtovom, Turgenjevljevim Ruđinom i Gončarovljevim Oblomovom. „Suvišan čovek je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zbog toga što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Suvišan čovek se prema ljudima odnosi visokomerno. Potcenjuje ih i drži se nadmeno. U odnosu prema ženi je egoista: uživa u igri ženskim srcima, ali ne prihvata obaveze i, po pravilu, izbegava bračnu vezu. Obrazovanje suvišnih ljudi je površno. Njihov odnos prema radu je nesistematičan. Nedostaje im upornost. Zbog toga su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka u ime pozitivnih promena u društvu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

suvisni-ljudi

Godine 1785. Katarina II je Podarenom poveljom propisala prava i dužnost plemića. Za vreme vladavine Katarine II visoko plemstvo, koje je činio prosvećen i obrazovan stalež, dostiglo je najviši stepen u svom razvoju. Odmah za visokim plemstvom formirala se klasa srednjeg plemstva. Za vreme vladavine cara Aleksandra Blagoslovenog, plemićki ugled je sve više rastao, pa se tako obrazovalo društvo za koje su plemenita uživanja već postala životna potreba, kao obeležje novog duhovnog života. Plemićka klasa je bila ne samo glavni predstavnik društva, već i glavni neposredni izvor obrazovanosti čitavog društva. „Dvadesetih godina 19. veka ruska književnost, koja je bila podražavalačka, počinje težiti za originalnošću: pojavio se Puškin. On je voleo stalež u kome se skoro isključivo ispoljio napredak ruskoga društva kome je i sam pripadao – i odlučio je da nam u Onjeginu prikaže duševni život toga staleža, a zajedno sa njim i društvo, onakvo kakvo je bilo u eposi koju je izabrao, tj. dvadesetih godina 19. veka” (V. G. Bjelinski, Književno-kritički članci).

Međutim, iako društveni roman u koji ulazi čitav ruski život sa političkim idejama, tadašnjom kulturom, vaspitanjem, kao i celokupna ideologija epohe, Puškinov Evgenije Onjegin predstavlja izuzetnu psihološku studiju karaktera junaka.

Dok je Puškin kroz Onjeginov lik dao sliku plemića dvadesetih godina, Ljermontov je glavnim likom svog romana Junak našeg doba – Pečorinom, dao sliku tipičnog predstavnika epohe tridesetih godina 19. veka, a književna kritika ga ubrzo prihvatila kao predstavnika takozvanih suvišnih ljudi u ruskoj književnosti. Pečorinov lik pisac izoštrava osvetljavajući ga iznutra, navodeći čitaoce da se i sami pridruže univerzalnim filozofsko-etičkim pitanjima o sreći, nesreći, ljubavi, prijateljstvu, sudbini, strasti, egoizmu, genijalnosti, koja Pečorin postavlja sebi i drugima. Junak našeg doba smatra se jednim od prvih vrhunskih psiholoških i filozofskih romana u ruskoj proznoj književnosti 19. veka.
„Junak tridesetih godina”, Junak našeg doba bio je „dekabrista” – aristokrata, vojno lice i čovek političke prakse, a „junak četrdesetih” svoje obrazovanje sticao je na Moskovskom univerzitetu – poezija, nauka i filozofija bili su u centru njegovih interesovanja i oduševljenja. Takvog jednog čoveka, „nepraktičnog viteza reči”, prikazao je Turgenjev kroz lik Ruđina, koji predstavlja još jednu od varijanti suvišnih ljudi, ali ne i ponavljanje onjeginsko-pečorinskog tipa.

Ličnosti poput Onjegina, Pečorina, Ruđina, Oblomova – tipovi koje su stvorili veliki talenti, žive i danas – u malo drugačijim društvenim uslovima. To su ljudi koji ne čine ništa ni za ličnu niti za opštu korist; za njih ne postoje stvari koje bi im predstavljale životnu potrebu bez koje ne bi mogli da žive.

Iako postoji razlika u temperamentu Onjegina, Pečorina i Ruđina, svi oni imaju karaktere koji su u velikoj meri sputani nepovoljnim društvenim prilikama. Možda bi njihovo besmisleno (ne)delanje dobilo neki plemenitiji smisao u drugačijim društvenim okolnostima. Međutim, njihovo (ne)delanje nisu samo uzrokovale dvadesete, tridesete i četrdesete godine 19. veka u Rusiji, već prvenstveno njihovi karakteri i njihova samoživa priroda. Oni su razmaženi egocentrici, koji misle da su centar sveta koji se oko njih i zbog njih okreće, pa, s tim u vezi, sebi daju za pravo da povređuju ljude koji to uopšte ne zaslužuju, i to isključivo radi ličnih nezadovoljstava, hirova i kompleksa.

Suvišni ljudi nisu samo po svojoj prirodi lišeni sposobnosti da se kreću i delaju po sopstvenoj volji – njihova apatija i splin rezultat su njihovog vaspitanja, neostvarenih težnji i sredine u kojoj se kreću. Svi članovi porodice suvišnih ljudi imaju sličan odnos prema ljudima – preziru njihov „sitan” rad i njihove skučene težnje, iako ni sami ne uspevaju da ostvare svoje. Oni vrlo dobro znaju za čim ne teže, ali uopšte ne znaju šta žele i kakav je njihov cilj (ako ga uopšte i imaju) i smisao njihovog delanja, što ih, između ostalog, čini aktuelnim i danas.

Oni ne znaju šta treba tražiti u životu, kao ni u ljubavi – plaše se gubitka slobode koju i ne poseduju, pa ne uspevaju da se vežu ni za žene, a ni za prijatelje. Vođeni idejom o slobodi, a ne i samom slobodom i emocijama koje su im na putu do samoostvarivanja zakržljale, nikada ne dosežu do potpune slobode. Svi su oni puni samoljublja i potpuno su svesni taštine društva koje ih okružuje. Međutim, njihove reči nikada ne postaju dela; oni imaju svoje principe, ali ne i snažne unutrašnje potrebe koje bi, zajedno sa tim principima, predstavljale njihovu pokretačku snagu, koja bi im, pre svega, stvorila potrebu i cilj, a potom i put do ostvarenja istih.

Promašeni životi u Čehovljevom Ujka Vanji>>

Autor: Dušica Čukić