Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Reč je najmanji oblik na koji može biti svedena neka rečenica, npr. Gori! Vatra! Ovamo! Bravo!, odnosno reč je najmanja jezička jedinica koja može funkcionisati kao samostalan iskaz. Ovo se, pre svega, odnosi na osnovne vrste reči i uzvike, a uglavnom je netipično za pomoćne reči kao što su predlozi i veznici (ponekad i rečce).

Reči su sastavljene od glasova (u pisanju – slova), koji su u sastavu reči udruženi u slogove i morfeme. Reč može biti svedena na samo jednu morfemu (npr. a kao veznik); međutim, reči su uglavnom sastavljene od dve ili više morfema.

Slog je izgovorna jedinica koju konstituiše jedan samoglasnik, sam ili sa suglasnikom, odnosno sa suglasnicima ispred i/ili iza njega.

Više o slogu i o podeli reči na slogove pročitajte OVDE.

Morfema je najmanja jezička jedinica koja ima značenje. Morfeme su sastavljene od fonema, a mogu biti udružene u složenije delove reči (npr. neke složene osnove sadrže više morfema) ili mogu biti udružene u cele, oformljene reči, odnosno gramatičke oblike.

Ista morfema može biti upotrebljena u manje ili više različitim pojavnim oblicima (alomorfima), npr. u rečima Srb-in srp-ski imamo istu korensku morfemu, koja se u prvom primeru izgovara i piše sa završnim b, a u drugom primeru se izgovara i piše sa završnim p, zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti.

Koji su zvučni a koji bezvučni suglasnici u srpskom jeziku pročitajte OVDE.

Slog je izgovorna jedinica koju konstituiše jedan samoglasnik, sam ili sa suglasnikom, odnosno sa suglasnicima ispred i/ili iza njega.

U srpskom jeziku glasovna struktura je takva da unutar sloga postoji težnja ka rastućoj zvučnosti (sonarnosti). Zato se unutar reči granica sloga najčešće nalazi iza samoglasnika. Ako unutar reči postoji grupa koja počinje sonantom za kojim sledi suglasnik ili drugi sonant, granica sloga se nalazi iza tog sonanta (npr. Želj-ko, mar-ka, mal-ter, per-la, him-na, am-ne-zija).

Sonanti su srpskom jeziku su>>>

Prvi slog u reči može biti samoglasnik ili može počinjati samoglasnikom (npr. a-ko, am-bar). Poslednji slog reči može se završavati suglasnikom, što se zove zatvoreni slog (npr. ku-pac, za-kon, če-kić).

Slog može biti identičan sa morfemom (npr. na, tu, u, na-pad, u-pis) ili može biti nepodudaran sa bilo kojom morfemom (npr. vra-na, pe-ron, tu-nel), kao što i struktura morfeme nije uvek podudarna sa strukturom sloga, npr. morfeme k, s, pst nisu slogovi.