Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Sedmog oktobra 1908. godine Anđa Petrović, sestra slikarke Nadežde Petrović i pesnika i pisca Rastka Petrovića, devojka čiju je lepotu Ivan Meštrović ovekovečio u karijatidama na spomeniku Neznanom junaku na Avali – uputila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju pismo u kojem ga kao „apostola ugnjetenih” moli da „ustane u zaštitu Srba”, da se svojom „spasilačkom rečju” zauzme u Rusiji i pred Evropom za nepravedno ugroženu Bosnu i Hercegovinu.

To pismo, sačuvano u Tolstojevoj zaostavštini, zaslužuje da bude navedeno u celini.

Presvetlom grofu Tolstoju, filozofu i piscu!

Volela bih iznad svega da imate dovoljno strpljenja da ovo pismo pročitate do kraja.

Obraćati se Vama, filozofu i geniju XX veka – velika je smelost od jedne Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetavanih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost da se obratim Vama molbom naše male zemlje, Vama – poborniku hrišćanske čovečnosti.

Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da molim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži. Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača. Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.

Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom „Sloboda ili smrt”; i obresti se između užasa i spasenja.

Pa ipak, Oče, mi smo – poput lavova koje su lovci okružili ognjenim obručem – ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine položimo svoj život i sve svoje imanje, ostajući do poslednjeg daha verni domovini.

Mi moramo razrušiti zidove naše tamnice, koji nam pregrađuju put u slobodu i ka ostvarenju naših stremljenja; snage neprijatelja jače su od naših, dušmanin je neumoljiv prema jecajima i patnjama svojih robova, a mi ipak ne [ćemo da] klonemo duhom. U zagušljivom vazduhu tamnice mi se ne možemo boriti za plemenite hrišćanske ideale, a sva naša bodrenja bila bi uzaludna maštanja, traženje izmišljenog sveta gde nema stradanja i poniženja.

Danas u celoj raskomadanoj zemlji nema nijednog Srbina koji ne bi odlučno zahtevao rat s Austrijom i oslobođenje Bosne i Hercegovine.

Srbi se nikad nisu plašili rata, jer su uvereni da u borbi rastu snage i da patriotski polet sam ukazuje put i pravac svim zbivanjima proisteklim u toku borbe. Neka osporavaju Srbima sposobnost za društveni život, neka nam pripisuju svekolike poroke (nama, a ne Nemačkoj sa njenim intrigama usmerenim na naše uništenje) – nijedan narod nije znao za veće oduševljenje i veću spremnost na žrtvovanje sebe nego Srbi, koji su se vekovima borila protiv neprijateljskih intriga i najezda.

Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila.

Rusija ćuti! To strašno ćutanje može da staje života ceo narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko, ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?

Nije li istina da se taj humanizma javlja samo u odnosu na primitivne narode Azije i Afrike, propovedajući divljacima hrišćansko milosrđe, u isto vreme kada se na jugu Evrope mirno dopušta uništavanje celog naroda koji ima vekovnu istoriju i kulturu. Taj narod uništava se samo zato što pljačkašla Evropa nastavlja da vodi tajnu politiku i što Rusija štiti jedino interese Bugara – potomaka tatarskih došljaka.

Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu. Možemo li mi računati na pomoć Engleza i Nemaca koji, u suštini, žele slabljenje slovenstva?

Engleska se više od drugih protivi aneksiji Bosne i Hercegovine, ali ne zato što se krnje interesi Srba, nego zato što ona hoće da zadovolji svoju saveznicu Tursku. Sve zemlje koje su poboljšale svoje odnose sa Turskom jesu na dobitku. Za Bugarsku se to izrazilo u aneksiji Rumelije; Grčka je dobila Krit; Austrija – srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu. A Srbija zbog svoje lojalnosti nije dobila ništa. Takvi su bili ciljevi evropske politike. Turska se pokazala kao vrana ukrašena tuđim perjem, ali ovoga puta su se i druge ptice grabljivice odenule u tuđa perja. A Srbija je morala da stane na stranu očerupane Turske, svog bivšeg neprijatelja.

Strašno je kada se u kulturnom veku mora prolivati krv za svoja prava. Neka Evropa čuva interese germanskih naroda u Turaka, a herojska Srbija će bez straha krenuti u rat.

Ako je u pitanju zaštita stremljenja ka ujedinjenju, bolje je poginuti braneći od razbojnika svoje interese. Austrijska vojska će na primeru savezničke armije Srbije i Crne Gore još jedanput videti šta znači braniti otadžbinu a šta znači poći u lov na tuđe dobro.

Junačka smrt koja će pokositi sve do jednoga, ili sloboda nezavisnoj srpskoj zemlji! Čak i ako milost Svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće.

I neka vo vjeki vjekov ostane sveta uspomena na poslednje dane kraljevstva koje je izgrađeno na razvalinama moćnog balkanskog carstva, dostojnog velikog velikih predaka srpskog naroda.

Ja sam Vam otvorila dušu, pišem ono što je krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikad neće dospeti u ruke Vaše Milosti.

Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila u srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti.

Daj, Bože, da je kao plod moga pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja.

Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet osećanjima za malenu Srbiju.

Beograd, 7. oktobar 1908. g. 

Anđa Petrović

O sadržini Anđinog pisma Tolstoja je obavestio njegov lekar i sekretar Dušan Petrovič Makovicki. Tolstoj je Makovickom odmah izdiktirao odgovor. U pismu je „mladu Srpkinju”, zadivljen njenim rodoljubljem, zamolio da mu pošalje svoju fotografiju.

Postoji čitava priča o Anđinoj prepisci s ruskim piscem. Nju je svojevremeno ispričala Radmila Bunuševac.

Kada je jednoga novembarskog prepodneva poštar doneo pismo i paket, majk Anđina nalazila se u dvorištu. Čuvši da je pošiljka iz Rusije, stala je ubeđivati poštara da je došao na pogrešnu adresu: „Ali kažem vam da to nije ovde… Mi u Rusiji nemamo nikoga ko bi sada mogao da nam piše… Potražite po Beogradu. Ima još ovakvih imena.”

 Srećom, našla se tu Anđa i uzela poštu. U paketu su bile Tolstojeve knjige, i odgovor. Pažljivo je pročitala pismo.

Makovicki, koji je na kraju pisma ostavio i svoj potpis, prenosio je, pored ostalog, mladoj Srpkinji: „Molio je je Lav Nikolajevič da Vam napišem da baš onda kad nam izgleda da je sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život.”

(…)

U Tolstojevom Dnevniku  od 26. oktobra 1908. nalazimo:

Počeo samo da pišem srpsko pismo.

Četiri dana docnije beleži:

Juče sam spavao malo, a od jutra svojski pišem o Srbima.

Drugog novembra:

Juče sam se bavio – srpskim člankom. Završavam.

Rad Tolstojev O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji prvi put je objavljen u četiri nastavka. Počinje rečima:

Jedna Srpkinja obratila mi se pitanjem šta mislim o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji, koje je izvršeno ovih dana. Ja sam joj odgovorio kratko, ali ću tim povodom što mogu jasnije i podrobnije izneti svoje mišljenje o tom događaju onima koje to može interesovati.

(…)

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Tolstoj i Srbi>>

Fotografija: 3denglish.com.ua

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

vasicKnji­žev­no­u­met­nič­kom stva­ra­la­štvu u pra­vom smi­slu te re­či Dra­gi­ša Va­sić se po­sve­ću­je dva­de­se­tih go­di­na 20. sto­le­ća. Na­i­me, aku­mu­la­ci­ja umet­nič­ke ener­gi­je u rat­nim go­di­na­ma do­ži­ve­la je ja­snu ar­ti­ku­la­ci­ju 20-ih go­di­na pro­šlo­ga ve­ka. Srp­ska me­đu­rat­na knji­žev­nost, sva u uspo­nu, su­sti­že evrop­sko knji­žev­no stva­ra­la­štvo. Po­red Mi­lo­ša Cr­njan­skog i nje­go­ve zbir­ke Pri­če o mu­škom (1920), Na­sta­si­je­vi­će­ve zbir­ke Iz tam­nog vi­la­je­ta (1927), pri­po­ve­dač­kog ra­da Rast­ka Pe­tro­vi­ća i Ive An­dri­ća, zna­čaj­no pri­po­ve­dač­ko me­sto za­u­zi­ma i Dra­gi­ša Va­sić sa svo­jom zbir­kom pri­po­ve­da­ka Utu­lje­na kan­di­la, ob­ja­vlje­noj 1922. u iz­da­nju Ge­ce Ko­na, sa pred­go­vo­rom Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća.

Va­sić će iste go­di­ne ob­ja­vi­ti i svo­je naj­zna­čaj­ni­je de­lo, ro­man Cr­ve­ne ma­gle, u iz­da­nju Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge. I po­red ka­sni­je ob­ja­vlje­nih zbir­ki pri­po­ve­da­ka Vi­tlo i dru­ge pri­če (1924) i Pad sa gra­đe­vi­ne (1932), zbir­ka Utu­lje­na kan­di­la osta­će Va­si­će­va umet­nič­ki naj­u­spe­li­ja pri­po­ve­dač­ka zbir­ka.

Utu­lje­na kan­di­la pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­sno umet­nič­ko sve­do­čan­stvo o rat­nim uža­si­ma i po­sle­rat­nom po­sr­nu­ću jed­no­ga na­ro­da i nje­go­vih ide­a­la. U vre­me­nu ka­da sve­u­kup­na evrop­ska, pa i srp­ska in­te­li­gen­ci­ja, ne­ga­tiv­no od­go­va­ra na pi­ta­nje o smi­slu ra­ta i žr­tve, Va­sić ar­ti­ku­li­še ide­ju o obe­smi­šlje­no­sti žr­tve. Osnov­na od­li­ka svih pet pri­po­ve­da­ka u zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la je­ste an­ti­rat­no ras­po­lo­že­nje.

Ju­na­ci Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka re­de­fi­ni­šu mno­ge ove­šta­le isti­ne o otadž­bi­ni, pa­tri­o­ti­zmu i ra­tu. Reč je o in­di­vi­du­al­nim sud­bi­na­ma ko­je me­to­ni­mij­ski pred­sta­vlja­ju isto­rij­sku dra­mu i tra­ge­di­ju či­ta­ve na­ci­je. Osli­ka­va­ju­ći psi­ho­lo­šku struk­tu­ru svo­jih ju­na­ka, Va­sić pri­po­ve­da o rat­noj i po­sle­rat­noj ka­ta­stro­fi, o po­ru­še­nim ide­a­li­ma – utu­lje­nim kan­di­li­ma – či­ja je sve­tlost to­kom ra­ta da­va­la sna­gu ju­na­ci­ma-rat­ni­ci­ma da pre­ži­ve sve stra­ho­te i is­ku­še­nja. Je­zgro­vi­tim pri­po­ve­da­njem Va­sić je is­ka­zao su­šti­nu Pr­vog svet­skog ra­ta, pro­go­vo­rio o nje­go­vim žr­tva­ma i za­blu­da­ma; ot­krio svu „ru­di­men­tar­nu sna­gu ero­sa i ta­na­to­sa” srp­skih ju­na­ka-rat­ni­ka, kao i erup­tiv­nu sna­gu srp­skih de­vo­ja­ka i lu­cid­nost nji­ho­ve pa­tri­jar­hal­ne „smer­no­sti”.

Su­kob „tra­di­ci­o­nal­nog” i „mo­der­nog”, ka­rak­te­ri­sti­čan za eks­pre­si­o­ni­zam, ogle­da se u Va­si­će­vom pri­po­ve­dač­kom po­stup­ku kao su­kob na­sle­đe­nog – či­ju su isti­ni­tost i vred­nost utvr­di­la pret­hod­na po­ko­le­nja (pa se sa­mim tim pri­hva­ta kao sle­pa nu­žnost: otadž­bi­na se vo­li i za nju vre­di po­gi­nu­ti), i is­ku­stve­nog (stvar­nog), ko­je ra­ci­o­na­li­zu­je i re­la­ti­vi­zu­je utvr­đe­ne isti­ne. U kon­fron­ti­ra­nju na­sle­đe­nog, ko­je je is­ku­stvo pro­šlog, i stvar­nog, ko­je je is­ku­stvo sa­da­šnjeg, ne­ma bu­duć­no­sti. Ra­za­pe­tost čo­ve­ka po­sle­rat­nog do­ba iz­me­đu dve pod­jed­na­ko pri­ma­mlji­ve si­le, iz­me­đu pro­šlog i sa­da­šnjeg, fru­stri­ra nje­go­vo bu­du­će de­la­nje. U toj ra­za­pe­to­sti ta­vo­re Va­si­će­vi ju­na­ci sa svo­jim utu­lje­nim eg­zi­sten­ci­ja­ma.

Psi­ho­lo­ška ne­u­rav­no­te­že­nost ju­na­ka pri­po­vet­ke „U go­sti­ma” (1921) po­sle­di­ca je rat­ne ka­ta­stro­fe ko­ju je pre­ži­veo sa svo­jim po­bra­ti­mom Ni­ko­lom. Na­kon ra­ta i Ni­ko­la do­ži­vlja­va pot­pu­nu ka­ta­kli­zmu, „utu­lje­nje” naj­sve­tli­jeg kan­di­la – po­ro­di­ce. Re­zig­ni­ran, on se pre­da­je al­ko­ho­lu i blud­ni­če­nju, i sam sve­stan da je reč o pri­vre­me­nom „be­gu” od re­al­no­sti.

Smrt ili „bek­stvo” u ne­ki bo­lji svet, ili ne­ku no­vu ide­ju, je­su je­di­ne pre­o­sta­le mo­guć­no­sti ju­na­ka Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka. Me­đu­tim, „beg” u svet, u „ne­što” bo­lje, ko­je je su­prot­sta­vlje­no jed­nom ve­li­kom „ni­šta”, je­ste ogrom­na ne­iz­ve­snost, sim­bo­lič­no na­zna­če­na grč­kim mo­rem u ko­je svo­je po­uz­da­nje po­la­žu ju­na­ci pri­po­vet­ke „Re­si­mić do­bo­šar” (1921). Va­sić či­ta­o­ca po­sred­no, pre­ko li­ka Se­ku­le Re­si­mi­ća, upo­zna­je i sa dru­gom stra­nom ra­ta, u ko­joj su su­ro­vost i on­to­lo­ška otu­đe­nost čo­ve­ka od čo­ve­ka ne­iz­be­žne. U po­me­nu­toj pri­po­ve­ci ne­ma vi­zi­o­nar­ske ide­je. Va­sić ov­de „na­gi­nje“ sar­ka­zmu i gro­te­ski: Se­ku­la je isto­vre­me­no obe­še­njak i he­roj, ko­ji ima na pa­me­ti ide­ju da u pot­pu­no­sti „iži­vi” svo­je da­ne. Sva nje­go­va ener­gi­ja, is­ti­če S. Jo­va­no­vić, ko­ja je u do­ba mi­ra bi­la je­dva pri­met­na, u ra­tu do­la­zi do pu­nog iz­ra­ža­ja. Lju­di po­put Se­ku­le neo­p­hod­ni su, a i su­vi­šni u sa­mom ra­tu.

Ide­ja o su­vi­šno­sti i isto­vre­me­noj po­treb­no­sti čo­ve­ka, ko­ju sre­će­mo u pri­po­ve­ci „Re­si­mić do­bo­šar”, pri­sut­na je i u „Re­kon­va­le­scen­ti­ma” (1922). U at­mos­fe­ri Če­ho­vlje­ve­ve pri­po­vet­ke „Pa­vi­ljon br. 6”, fi­lo­zof­ski se op­ser­vi­ra otadž­bi­na sprem­na da pri­mi žr­tvu, ali ne­sprem­na da se žr­tvu­je. Ne­sra­zme­nost in­stink­ta i ra­zu­ma je­ste pro­blem na­ci­je ko­ja per­ma­nent­no stra­da. In­stinkt od­no­si pre­va­gu nad ra­zu­mom, u to­me je tra­ge­di­ja na­ro­da uvek sprem­nog na ri­tu­al­nu žr­tvu, raz­mi­šlja je­dan od Va­si­će­vih re­kon­va­le­sce­na­ta.

U „Re­kon­va­le­scen­ti­ma” je da­ta sli­ka Sr­bi­je u ma­lom. Bez ras­pli­nu­to­sti u pri­po­ve­da­nju, iz­dvo­je­ne su naj­bit­ni­ji cr­te i raz­mi­šlja­nja po­je­di­na­ca ko­ji u svo­joj raz­li­či­to­sti či­ne ko­lek­tiv – na­ci­ju, a či­je shva­ta­nje ži­vo­ta od­u­da­ra od „ep­skog kre­ta­nja pri­ro­de” i isto­ri­je. Va­si­će­vi ju­na­ci raz­li­či­to per­ci­pi­ra­ju otadž­bi­nu, pa shod­no to­me za­u­zi­ma­ju i dru­ga­či­ji od­nos pre­ma njoj. Ali, ono što ih uje­di­nju­je je­ste sprem­nost na žr­tvu i od­ba­nu otadž­bi­ne; me­đu nji­ma ne­ma iz­daj­ni­ka. Smi­sao žr­tve sva­ka­ko se pro­ble­ma­ti­zu­je, ali neo­p­hod­nost uče­stvo­va­nja u ra­tu za od­bra­nu slo­bo­de, na­ro­da, do­sto­jan­stva, sop­stve­nih ide­a­la odi­še iskon­skom sta­me­no­šću. Žr­tva je za­jed­nič­ki krst Va­si­će­vih ju­na­ka, a po re­či­ma Mi­la Lom­pa­ra – i je­zgro svih nje­go­vih pri­po­ve­da­ka.

U ra­tu, dvo­ja­kost čo­ve­ko­ve pri­ro­de, tač­ni­je mrač­na stra­na te dvo­ja­ko­sti bi­va iz­ra­že­ni­ja u od­no­su na mir­no­dop­ski ži­vot, pri­me­ću­je Va­sić su­bli­mi­šu­ći Froj­do­vu te­o­ri­ju i sop­stve­no is­ku­stvo. Su­o­čen sa tam­nom stra­nom čo­ve­ka, ju­na­ku pri­po­vet­ke „Ave­ti u lo­vu” (1922) osta­je je­di­no da svoj po­gled usme­ri ka ne­bu, ka sim­bo­lu „obe­ća­nog“ i sa­vr­še­nog, ali ni ta­mo ute­he ne­ma, jer je ne­bo pre­kri­ve­no cr­nim ga­vra­ni­ma. Pe­si­mi­zam kao op­šte sta­nje po­sle­rat­nog čo­ve­ka če­sto je ose­ća­nje sa ko­jim se či­ta­lac su­o­ča­va u Va­si­će­vom pri­po­ve­dač­kom de­lu.

Su­prot­sta­vlja­ju­ći ju­na­ka pri­po­vet­ke „U pra­znom ol­ta­ru” stra­vič­nim re­pre­si­ja­ma auto­krat­skog re­ži­ma sprem­nog na sva­ko­ja­ku tor­tu­ru ra­di svog op­stan­ka, Va­sić pri­po­ve­da o po­sle­rat­noj sud­bi­ni ju­na­ka-rat­ni­ka ko­ji je za isti taj re­žim – za kra­lja i otadž­bi­nu – gi­nuo. Svi­re­post otadž­bi­ne i dru­štva auti­stič­nog za ljud­sku pat­nju i stra­da­nje ni­su ide­a­li ju­na­ka-rat­ni­ka, pa shod­no pri­li­ka­ma on utu­lje­na kan­di­la za­me­nju­je ne­kim no­vim, re­vo­lu­ci­o­nar­nim ide­a­li­ma, či­ja će se sve­tlost tek na­zre­ti. (I sam Va­sić se, tri­de­se­tih go­di­na – ogor­čen ne­pra­ved­nim dru­štve­nim pri­li­ka­ma ko­je su, kao i u slu­ča­ju Pe­tro­ni­ja Svi­la­ra, ju­na­ka pri­po­vet­ke „U pra­znom ol­ta­ru”, po­ni­šti­le nje­go­vo ce­lo­kup­no ži­vot­no is­ku­stvo i pre­tvo­ri­le nje­go­ve mr­tve dru­go­ve u ka­ri­ka­tu­re – okre­će „na­ci­o­na­li­stič­kom kri­lu”, me­nja­ju­ći svoj ide­al otadž­bi­ne, no­vim ide­a­lom – svo­jim na­ro­dom. O Va­si­će­voj ide­o­lo­škoj „pre­o­ri­jen­ta­ci­ji” na ne­po­sre­dan na­čin sve­do­či nje­go­va pri­po­vet­ka „Po­gi­bi­ja Ja­ći­ma Me­de­ni­ce” (1931), u ko­joj je ide­ja ju­go­slo­ven­stva i fa­na­tič­no obo­go­tvo­re­nje te ide­je, ko­joj je me­di­o­kri­tet­ski duh bio naj­ve­ći po­klo­nik, do kraj­nih gra­ni­ca iro­ni­zo­va­na.)

Draza-i-Dragisa-Vasic-Lipovo-6-dec-42

General Draža Mihailović i major Dragiša Vasić, 6. decembra 1942. u selu Gornje Lipovo iznad Kolašina

Slo­bo­dan Jo­va­no­vić za­je­di­nič­ku pri­po­ve­dač­ku tač­ku zbir­ke Utu­lje­na kan­di­la pro­na­la­zi u ide­ji da čo­ve­ko­va sre­ća i nje­go­vo po­šte­nje za­vi­se od pri­li­ka u ko­ji­ma se na­la­zi. Ova­kva te­o­ri­ja u mno­go­me na­li­ku­je te­o­ri­ji Bje­lin­skog, po ko­joj čo­ve­ka de­ter­mi­ni­šu i nje­gov mo­ral od­re­đu­ju spo­lja­šnje okol­no­sti. Rat je, ne­sum­nji­vo, osta­vio ve­li­ke po­sle­di­ce na ju­na­ke Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka, ali ni­je je­di­ni de­ter­mi­na­tor nji­ho­vih po­stu­pa­ka.

Po­red ra­ta, u pri­po­vet­ka­ma na­zna­če­na, a u ro­ma­nu Cr­ve­ne ma­gle umet­nič­ki upe­ča­tlji­vo spro­ve­de­na, je­ste te­ma lju­ba­vi i ra­zor­ne čul­no­sti. Erot­ska strast ne zna za ogra­ni­če­nja i rat, ona ne vo­di ra­ču­na o pa­la­nač­kim ob­zi­ri­ma, već zah­te­va re­a­li­za­ci­ju, ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju, sad i od­mah. Za Va­si­će­ve ju­na­ke lju­bav je bor­ba, su­kob – bo­dle­rov­ska ide­ja o lju­ba­vi kao bor­bi i osva­ja­nju. I lju­bav, kao rat, iz­i­sku­je žr­tvu.

Hu­mor je, ta­ko­đe, jed­na o ka­rak­te­ri­sti­ka Va­si­će­vih pri­po­ve­da­ka; hu­mor ka­rak­te­ri­sti­čan za usme­na pri­po­ve­da­nja o ra­tu, ko­ji – ka­ko će pri­me­ti­ti Rast­ko Pe­tro­vić, ima za cilj da skre­ne pa­žnju sa pri­po­ve­da­nja o stra­da­nju i ka­ta­stro­fi. Ret­ko kad ver­ba­lan i iro­ni­čan, Va­si­ćev hu­mor je hu­mor si­tu­a­ci­je, maj­stor­ski pri­ka­za­ne i ve­što uve­de­ne u pri­po­ve­dač­ko tki­vo rat­ne pro­vi­ni­jen­ci­je.
Kao pri­meb­du, u svom pred­go­vo­ru zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la, S. Jo­va­no­vić na­vo­di la­ba­vost kom­po­zi­ci­je po­je­di­nih pri­po­ve­da­ka. Tač­no je da Va­sić pre­la­zi sa jed­nog na dru­gi pri­po­ve­dač­ki plan, me­đu ko­ji­ma če­sto ne­ma čvr­šće ve­ze, što sa­mim tim osta­vlja uti­sak la­ba­ve ko­po­zi­ci­je po­je­di­nih pri­po­ve­dač­kih ce­li­na. Me­đu­tim, svo­je­vr­sna „raz­ba­ru­še­nost” kom­po­zi­ci­je, ka­kvu sre­će­mo u zbir­ci Utu­lje­na kan­di­la, mo­že se ob­ja­sni­ti i „ne­sprem­no­šću” Dra­gi­še Va­si­ća da na svoj pri­po­ve­dač­ki svet do­sled­ni­je pri­me­ni teh­ni­ku film­skog ka­dri­ra­nja, ko­ja je u to vre­me već pri­sut­na u srp­skoj pro­zi, naj­vi­še i naj­bo­lje u pri­po­vet­ka­ma i u ro­ma­nu Kri­la (1922) Sta­ni­sla­va Kra­ko­va.

Dra­gi­ša Va­sić ve­što usme­ra­va svo­ju pri­po­ve­dač­ku pa­žnju na lič­no i ko­lek­tiv­no, na po­je­di­nač­no i op­šte. Go­vo­re­ći o po­je­din­cu, on go­vo­ri o ce­li­ni; i sli­ka­ju­ći čo­ve­ka, on na pa­me­ti ima na­rod.

Po iz­bo­ru te­ma i sa­dr­ža­ju pri­po­ve­da­nja, Dra­gi­ša Va­sić pri­pa­da eks­pre­si­o­ni­zmu, dok ga iza­bra­ni na­ra­tiv­ni po­stu­pak pri­bli­ža­va re­a­li­stič­koj tra­di­ci­ji. Zna­čaj Dra­gi­še Va­si­ća kao pri­po­ve­da­ča u sa­vre­me­nom kon­tek­stu ne­sum­njiv je. Nje­go­ve pri­po­vet­ke po­sta­vlja­ju pi­ta­nja i re­de­fi­ni­šu op­šte isti­ne ko­je su i da­nas ka­men spo­ti­ca­nja „mo­der­ne” srp­ske na­ci­je. Ak­tu­el­no je još uvek sta­nje, tzv. „post­kon­flikt­nog dru­štva” ra­za­pe­tog iz­me­đu pro­šlog i sa­da­šnjeg; na­ci­je utu­lje­nih kan­di­la bez ja­sne vi­zi­je bu­du­ćeg. Va­sić, svo­jim pri­po­vet­ka­ma, go­to­vo pro­roč­ki na­slu­ću­je srp­ska „mo­der­na vre­me­na”.

Za raz­li­ku od ju­na­ka svo­je pri­po­vet­ke „U go­sti­ma”, Dra­gi­ša Va­sić ni­je „go­spod­ski” pu­to­vao kroz na­šu knji­žev­nu ba­šti­nu. Bi­lo je to ne­iz­ve­sno pu­to­va­nje, sa do­sta po­sr­ta­nja ve­što in­stru­i­sa­nih od stra­ne ra­znih „ma­ši­no­vo­đa“ i po­sle­ni­ka ko­mu­ni­stič­ko-so­ci­ja­li­stič­ke kul­tu­re do de­ve­de­se­tih go­di­na mi­nu­lo­ga ve­ka. Uče­snik bal­kan­skih i Pr­vog svet­skog ra­ta, pro­gla­šen je „na­rod­nim ne­pri­ja­te­ljem“, pa je sa­mim tim i nje­go­vo zna­čaj­no knji­žev­no de­lo go­di­na­ma bi­lo mar­gi­na­li­zo­va­no. Va­si­ćev po­vra­tak u kon­tekst srp­ske knji­žev­ne tra­di­ci­je, iz ko­je je po­ti­snut si­lom ide­o­lo­ških raz­lo­ga, bio je, pre­ma to­me – ne­iz­be­žan.

Autor: Dušan Blagojević

Fotografije: pogledi.rs

O važnosti mesa na srednjovekovnoj trpez srpskih velikaša nedvosmisleno govori beskrajno zanimljiva epizoda iz Teodosijevog Žitija Svetog Save u kojoj je opisana Nemanjina (1168–1195) predaja vlasti Stefanu Prvovenčanom 1195. Na prigodnom, opštenarodnom piru koji se odigrava pred crkvom Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, Nemanja se na zanimljiv način oprašta od mesa:

Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!

Izgon-trgovaca-iz-hrama-Decani-XIV-vek-1024x678

Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne konzumiraju meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane, njenog simbolizma i ritualnih značenja, neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa zapravo oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, ali i striktnom shvatanju i sprovođenju propisa vezanih za prehranu na osnovu prirodnog kvaliteta, koji pre svega podrazumeva pripadnost određenom društvenom sloju, dobar vladar je morao jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete koji ga definišu kao superiornog lidera i vojnika. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuju vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi, prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje.

Taja-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-14.-vek

Trijada – meso, hleb i vino je svojevrsna sinteza antičkog mediteranskog koncepta hleba i vina kao maksima civilizovanog čoveka, i zapadnjačkog konzumerizma mesa kao najvećeg izvora muškog principa, viriliteta i hrabrosti. Ova dva shvatanja posebnih kvaliteta hrane zadugo su bila u oprečnom odnosu blagodareći dominantnoj poziciji Rimskog, a zatim i Vizantijskog carstva čija je elita pobornik mediteranskog načina ishrane kojim dominiraju žitarice, povrće, sirevi i vino. Međutim, isto onako kako se Atila sa svojim Hunima poput otrovne strele „zario” u najranjiviju tačku rimske civilizacije u opadanju, tako se i varvarska navika jedenja velikih količina mesa prelila sa evropskog severa i zapada, odnosno azijskog istoka, na jelovnik jednog sveta koji je poput Avgusta, Dioklecijana i Cicerona bezuslovno verovao u plemenita svojstva sočiva, graška i kupusa.

Shvatanje o svojstvima hrane, baš kao i dva različita prehrambena obrasca, morala su se sresti na balkanskoj sredokraći, te podržana klimom, vegetacijom i stalnim pokretom ljudi i robe, oblikovati naročitu gastronomsku sliku koja sintetizuje istok i zapad, Rimljane i varvare, te mnoštvo drugih uticaja protokom vremena. Otuda balkanski, a sa njim i srpski gastronomski atlas, neopisivo podseća na fantastični dnevnik nekog probirljivog gurmana koji se često gostio za carskim stolovima, ali nije izbegavao ni prost, ali ukusan obrok seljaka i zanatlija. Taj kompleksni, šaren jelovnik očigledno se sastavlja još od davnina.

Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza koji stižu na naš prostor sa turskim osvjanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode, ali i namirnice koje na ovdašnje trgove i panađure stižu iz uvoza. Izvori nam jasno pokazuju da se na stolovima vladara i uglednijih ljudi, visokog crkvenog klera i imućnijih trgovaca, mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.

Tajna-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-XIV-vek-1024x736Pojedine freske, poput Predstave mora na Strašnom sudu u Gračanici ili Krštenja Hristovog u Ljeviškoj, nedvosmisleno sugerišu da su Nemanjićkoj Srbiji poznate raže, lignje, jegulje i različite vrste riba i plodova mora. Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama nedvosmisleno dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.

Srpskom srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda. Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozijeg ili ovčijeg mleka je baš kao i kiselo mleko proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji čiji status potvrđuju vladarski ukazi i različiti propisi.

Posebno skupocene namirnice su bili začini, šećer i vino. Najvećim delom su stizale iz uvoza, a da bi u kasnijim periodima, mahom na vladarskim i manastirskim imanjima započela proizvodnja vina.

Hrana se pripremala pečenjem ili kuvanjem. Ređe prženjem koje će kao kulinarska tehnika zadominirati tek neuporedivo tehnički bolje opremljenim kuhinjama novog veka u urbanim središtima.

Kad su u pitanju velike gozbe, nema sumnje da se najveći deo jela pripremao na otvorenom, a ne u vladarskim kuhinjama o kojima kada je reč o srpskim zemljama u srednjem veku još znamo zanemarljivo malo. Međutim, takozvana otvorena vatrišta koja podrazumevaju veći broj peći, a otkrivena su unutar naselja u tvrđavi Ras kod Novog Pazara i na području srednjovekovnog Braničeva, jasno ukazuju na koncept organizovane pripreme veće količine hrane za potrebe čitave zajednice unutar nekog srednjovekovnog naselja.

Parabola-o-bogatasu-i-ubogom-Lazaru-detalj-Mansija-15.-vekHrana se kuvala u loncima i najčešće pekla u crepuljama. Pojedine freske, poput one na kojoj je prestavljeno Rasejavanje pepela svetog u crkvi Svete Trojice u Sopoćanima, nagoveštavaju mogućnost postojanja neke vrste metalnih roštilja za pečenje mesa. Posuđe za pripremu hrane je u pravilu od keramike, a sasvim izuzetno se nailazi na gvozdene ili bronzane kotliće kakav je onaj pronađen u Rasu. Veće korišćenje kalajisanog bronzanog posuđa počeće tokom 14. veka kada srpske srednjovekovne zemlje ojačaju ekonomski.

Posuđe od glazirane i neglazirane keramike dominira i trpezom koja se u naročitim prilikama zastire i najfinijim lanenim stolnjacima i opasuje zanimljivom zajedničkom salvetom kakvu vidimo na freskama poput one koja prikazuju Gozbu starozavetne Trojice u liku tri anđela u Dragutinovoj kapeli u Đurđevim Stupovima u Rasu. O dugovečnosti ovih zajedničkih salveta ili peškira svedoče i naši prvi etnolozi, koji će primere njihove upotrebe zabeležiti početkom 20. veka.

Staklena-kupa-Novo-brdo-14-vek-Narodni-muzej-u-Beogradu1Staklene čaše i fine boce su prava retkost čak i na bogataškim trpezama pre sredine 14. veka. Tek jačanjem srpske vlastele u 14. veku, odnosno formiranjem moćnih i bogatih urbanih centara početkom 15. veka kakvi su oni u Beogradu, Novom Brdu ili Smederevu, na trpezama počinje da se pojavljuje neuporedivo luksuznije posuđe s posebnim akcentom na skupocenim čašama za vino od plemenitog metala. Najvećim delom je ovaj luksuzni mobilijar uvožen iz inostranstva posredstvom okretnih dubrovačkih trgovaca ili je naručivan, baš kao i luksuzna odeća, ponajpre u venecijanskim i radionicama drugih razvijenih italijanskih gradova-republika. Sasvim izuzetan primer predstavlja takozvana čaša cara Dušana za koju se pretpostavlja da je naručena u nekoj zanatskoj radionici u Kotoru.

Viljuska-noz-i-tanjir-od-majolikeSopocani-Ras-13-vek-Muzej-Ras-Novi-Pazar-1024x742Na vrhuncu moći krajem 14. i početkom 15. veka luksuzno trpezno posuđe na vladarske stolove despotovine stiže iz Nemačke, Ugarske i Italije. Uglavnom je reč o posuđu od stakla i metala, a sasvim izuzetno od skupocene, rukom slikane majolike.

Tamara Ognjević, iz kataloga izložbe Gozba

Izvor: avantartmagazin.com

„Radoznalost. Videti više, saznati više, shvatiti više, iskusiti više. Stvarati. I, buniti se. Boriti se. Ići protiv sistema.”

Aleksandar Lambros: Bog se nikad ne smeje

Od kako je 2014. godine objavljena, u izdanju Nove poetike, knjiga Aleksandra Lambrosa Bog se nikad ne smeje sa podnaslovom: „Zapis o ateističkom autovanju” izaziva brojne kontroverze, kao i sam autor. Pisanije, aktivizam i ličnost Aleksandra Lambrosa poznati su čitalačkoj i blogerskoj publici u Srbiji. Lucidan duh, zavidna erudicija, britak jezik, provocirajuća narcisoidnost, isključivost koja nije posledica impulsivnog i nepromišljenog reagovanja, argumentovana rasprava, specifičan smisao za humor, otvorenost, direktnost, smeli zaključci – osnovne su crte Lambrosovog spisatljeskog delanja, pa i same knjige. Sam naslov Lambrosove knjige je i suviše provokativan, ali ne i senzacionalistički – provocira čitalački duh, čitalačku misao u nadi da će probuditi sumnju, za koju i sam autor kaže da vodi do saznanja. Zašto se Bog zapravo ne smeje? Ima li raloga za smeh uopšte? I, naravno, oksimoronski karakter naslova nesumnjivo poziva na upitanost – kako bi se i smejao kad ne postoji?!

Da razjasnimo na samom početku, knjiga nije naučna studija, iako se Lambros poziva na brojne autore i istraživanja iz oblasti religije, sociologije, psihologije, filozofije; reč je o esejističkim zapisima koji su proizašli iz autorovog dugogodišnjeg bavljenja, najšire rečeno – kulturnim (verskim, političkim, društvenim, naučnim…) mehanizmima koji određuju način prihvatanja stvarnosti. Posebnu vrednost knjige čine i autobiografske reference iz života i rada samog autora.

Aleksandar Lambros, kako vidimo iz same knjige, zagovornik je ideje o neophodnosti svakog pojedinca da konstituiše sopstveni kulturni identitet, odbacivši koncept o unapred zadatom obrascu. Jer, identitet nije ništa drugao do zadatak koji treba ispuniti, a koji se formira kao rezultat delatnosti, razmene iskustava, gledišta i znanja. Identitet nije imperativ, zapovest koja se a priori prihvata. Ili jeste?! U tom slučaju, određene kulturne pojave (da ne dođe do zabune, kada govorim o kulturi pre svega imam na umu reči Isidore Sekulić o kulturi kao atributu života, o kulturi koja oplemenjivanje čoveka), kao što je religija – postaju istovremeno i uzrok i rezultat, pa samim tim uspostavljaju mehanizam kontrole koji podrazumeva da čovek u velikoj meri zavisi od prihvatanja ili odbacivanja verskih normi koje same po sebi nisu prirodne, već su konstruisane zahvaljujući disciplinujućim tehnikama. Lambrosovo kritičko pero usmereno je na religije, u prvom planu na hrišćansku, islamsku i judaističku doktrinu, i njene apologete (dok, su hinduizam i budizam u povlašćenijem položaju), odnosno na religiozne predstave stvarnosti koje se bitno razlikuju od nje same.

Knjiga Aleksandra Lambrosa je svakako društveno determinisana, jer njeno značenje se ne odvija u kulturnoj praznini, pišući o mizogenstvu, verskom licemerstvu, politizaciji religije, mizogenstvu, homofobiji, ksenofobiji, fašizmu, pedofiliji i svim zalima inspirisanim verskim pobudama, autor raskrinkava jednu matricu koja se vekovima prihvata kao apsolutni autoritet i večita istina. U neku ruku impresionistički pristup postaje objektivistički, pa i dokumentaristički, samo u slučajevima kada Lambros nastoji da obznani nedela božijih izaslanika koji u ime Boga suspenduju individualna prava zarad nekih viših, najčešće transcedentnih, kolektivnih ciljeva.

Knjizi se može zameriti tendencioznost i subjektivnost, jer autor nedvosmisleno religiju percipira kao pojavu koja ograničava čovekovu slobodu, a njene propovednike kao mračnjake koji vekovima osnažuju model aktivnosti koji, najblaže rečeno, dovodi do stagnacije, pa čak i nazadovanja čovečanstva (bar u onim delovima sveta gde religija ima neosporno jak uticaj). Međutim, Lambrosova namera i nije bila da ne bude tendenciozan, naprotiv. Sam autor jasno artikuliše sopstvene namere, i sebe deklariše kao borca za slobodu ljudi koji grcaju u okovima teokratije i političke diktature (građane, najčešće, po unapred isprobanim religioznim mehanizmima strahovlade). Strah, zastrašivanje, kazna – osnove su mehanizma.

Možda neko od čitalaca postavi pitanje – zašto autor nije našao bar jednu pozitivu stranu religije? Očekivano bi bilo da Aleksandar Lambros, kao istoričar umetnosti, pomene bar one primere kada su religije inspirisale umetnike zahvaljujući kojima su nastala velika umetnička dela. Ovo pitanje sam i sam postavio. Ali, ovo nije knjiga koja ima za cilj da na bilo koji način afirmiše religioznost, to bi bio možda najprecizniji odgovor. I kad govori o umetnosti koja u osnovi ima religiozne motive, Lambros iznosi krajnje inspirativana tumačenja, kako bi afirmisao život i umetnost, a ne religiju. Na primer, opisujući skulpturu Zanos svete Tereze Đanlorenca Berninija, autor kaže: „Berlinija nije zavarala vizija ocvale device. Pažljivim pogledom otkriva da je anđeo (koji probada Terezu, dodao D. B.) zapravo više Kupidon ili Eros nego hrišćansko bestelesno i bespolno mitsko stvorenje. I osmeh mu je pomalo demonski. Bogata zakovitlana draperija kao da sugeriše tu unutrašnju slast i vatru koju Tereza opisuje. Telo je od nje malaksalo, opušteno, kao što se vidi po njenoj ruci i stopalu, koje kao da upravo napušta grč. Iznad svega njene poluzatvorene oči i poluotvorena usta. I poslednji detalj, lako predvidiv jer zavisi od ugla posmatranja – strela nije uperena u srce. ‘Anđeo’ cilja niže. Gde strela, shvatimo li je kao metaforu, obično i cilja. Bernini je, zapravo, predstavio ženu o orgazmičkoj ekstazi.”

Knjiga Bog se nikad ne smeje započinje poglavljem „Gospa od Marsa” koje suštinski određuje dva glavna misaona toka samog autora: manipulisanje vernika raznoraznim čudima iz svetih knjiga, od strane matine-proroka, i dijametralnu suprotstavljnost verskih učenja naučnim saznanjima i otkrićima. Zaista, i sam se pitam kako je moguće da još uvek čovečanstvo zdravo za gotovo uzima da je Marija bezgrešno začela i rodila Hrista, i nakon porođaja ostala deva, a kao budalaštinu i sa podsmehom govori o Atininom rođenju iz Zevsove glave? Ima li razlike? O ovom pitanju možda ne bi bilo loše da se raspravlja na časovima verske nastave. (Inače, Lambrosova knjiga bi mogla, da smo liberalnija zemlja, biti neka vrsta priručnika o kome bi se baš na časovima verske nastave diskutovalo – mnogobrojna su pitanja za diskusiju, verujem, krajnje interesantnu za učenike starijih razreda srednje škole.)

Daleko je Lambrosova vizija Zemlje od ,,doline plača” i privremenog čovekovog staništa. Niti je telo hram duha, niti je duša besmrtna: „Zemlja jesmo, / ostalo su sve prividi”. Zato autor i predlaže da na ovom mestu, sada, bez odlaganja i iluzija o nekom lepšem i boljem mestu, potvrdimo svoje postojanje: „Potvrditi moć postojanja, nekim činom koji pojačava čisto imanentnu dimenziju življenja, ispunjava me srećom. Kao plivanje nag u moru, trčanje, a posebno tuširanje i miris kupke od limunove trave nakon njega, dobar mohito… seks. Baš seks, ne vođenje ljubavi, jer seks, čisto telesnog zadovoljstva radi, lep je i dobar koliko i onaj iz ljubavi (a često i bolji) i vreme je da zbacimo okove antiživotnog judeohrišćanskog seksualnog morala.” (Moraću da napravim jednu digresiju, i da se pozovem na knjigu profesora Dragana Žunića Otići, koja na duhovit način progovara o seksu kao jednoj vrsti transcedentnog izmeštanja čoveka sa zemaljskog prostora u neki metafizički: ,,Prema pričanju nekih mojih prijatelja, jedna dama, pretežno folkolornoga kulturnog profila, u dosezanju vrhunca zadovoljstva, u ekstazi, uzviknula je: ‘Odoh…!’ To se prepričavalo kao neki muški vic (mangupska posla), i izazivalo muški smeh (što više nije ni mangupski). A, zapravo, dama je bila na pravom putu odlaženja, privremenoga odlaženja iz ravnine i učmalosti svakodnevnoga života. Ona je bila na vrhuncu, i već skoro s one strane sveta i života, u transu, i poslednjim tračkom svesti, ‘izvestila’ o tome da ‘odlazi’. Kakav doživljaj – takvo imenovanje! Kako tačno označavanje! Hvala joj. Ona je doživela, ona zna! To je bilo odlaženje u bolji i lepši svet.” Eto, lepšeg sveta, boljeg od ovog, zemaljskog, ipak izgleda ima. Stiče se utisak da je Lambros svom snagom propovednik baš takvog boljeg i lepšeg sveta.

Poslednje poglavlje Lambrosove knjige nosi naziv „Čujte, Srbi! Čuvajte se sebe”. U ovom poglavlju autor analizira društveno-istorijske prilike u Srbiji, osvrće se na loš obrazovni sistem: „Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju”, kao i na nacionalne zablude i paranoje. Sa mnogo empatije progovara o sopstvenom narodu, o zabludama, mitološkim konstruktima, epskoj svesti, predrasudama, sujeverju i intelektualnoj jalovosti političkih moćnika. Progovara o našem neznanju, i o šansama koje smo u istoriji propustili. Zvučaće preterano, ali moram da konstatujem istinski i jasan patritizam kojim je čitavo poglavlje inspirisano: „Poenta je da stanemo. Da ne trzamo. Pogledamo u ogledalo. Povučemo crtu. Vidimo šta možemo da učinimo za sebe same. Zasučemo rukave. Pomognemo sebi. Krenemo da se dižemo. Pomognemo i onome do nas da se digne. Solidarnost ne može da promaši. Da promenimo sliku, ne onu koju svet ima o nama, već onu koju imamo o sebi.”

Da rezimiram, knjiga Bog se nikad ne smeje primer je knjige sa kojom se polemiše, koja može čitaoce da oduševi ili razgnevi, ali nikog ne može ostaviti ravnodušnim. Knjiga inspiriše na nova istraživanja, uznemirava i uveseljava samog čitaoca. Ovo je knjiga o izboru, slobodi, o netoleranciji netolerantnosti.

Autor: Dušan Blagojević

Fotografije: alexandarlambros.wordpress.com

Ulovio naš čovek zlatnu ribicu, a ona mu reče: „Ispuniću ti tri želje, samo kaži šta želiš”.

Čovek će ko iz topa: „Prva mi je želja da komšiji crkne krava”. Ribica se zaprepasti: „Šta?! Zar nemaš neku bolju želju, na primer da dobiješ veliki LCD televizor, da putuješ oko sveta, da ti deca nađu dobar posao, da pronađeš ćup sa blagom itd”.

„Ne, ne, samo ti tako uradi. Ja baš hoću to.” I komšiji crče krava.

Došao je red i na drugu želju: „Hoću da i drugom komšiji crkne krava”.

„Čoveče”, reče zgranuta ribica, „nećeš valjda na takve želje da potrošiš ovu životnu šansu. Zar je tebi najveći dobitak tuđa nesreća? Zar ništa razumnije nisi mogao da smisliš? Zar nije bolje da ti dam sto krava, ili da imaš firmu, ili nešto slično…”

Na to se naš čovek, duboko ubeđen u sopstvenu mudrost i vrlinu, izdra na ribicu: „Znaš li ti kakvi su to zlotvori, te moje komšije? Ovaj prvi podigao kuću na sprat, i sad mi baca senku na baštu. Umislio da je veći domaćin od mene što ima bolja kola! Pa šta ako mu sin radi u Nemačkoj? A sa ovim drugim se sporim oko međe već dvadeset godina. A on i dalje pušta baš tu kravu da mi pase oko ograde, samo što je nije srušila, a njegove koze mi brste lozu jer prelazi preko ograde na njegovu stranu. Pa šta ako je prešla na njegovu stranu? Opet je moja loza, nije njegova!”

„Pa čoveče, što ne tražiš da i tebi dam kuću, hotel, motel, kamion, avion, da imaš i ti i on, a ne ovako? Upropastićeš i komšije i sebe iz inata i zavisti!”

„Jesi li ti ribica ili pop? Šta ti meni tu držiš propovedi i pridike? Daj mi šta sam ti rekao il’ ću tako malu da te ispržim za ručak.”

I tako i drugom komšiji crče nesrećna krava, ni kriva ni dužna.

Smrknuta i tužna ribica upita našeg čoveka koja mu je treća želja. Podseti ga, tek da ne pogreši u izboru, da mu se pruža i poslednja mogućnost da se usreći bez znoja i muke. Nije li to san svakog čoveka koji ne voli da jede hleb koji je sam zaradio? „Dakle, šta hoćeš da ti dam?”, upita ribica našeg čoveka.

„Hoću da i meni crkne krava!”, reče ovaj sa čudnim sjajem u očima i grčem na licu.

Ribica iskolači one svoje ionako buljave oči, i zaćuta ko riba. Konačno nađe snage da se obrati ovom čudnom dvonošcu:

„Da ti crkne krava?! Pa čoveče, ti si lud! Kako to do sada nisam shvatila? Pa ti ćeš i sebe da upropastiš! Jesu li ti vrane popile mozak ili je đavo ušao u tebe?”

„Nisam ja uopšte lud; pametniji sam nego što misliš. Sve sam predvideo. Sad kad su komšijama crkle krave, još mi samo fali da dolaze k meni po mleko!”

krava-1

Ovaj crnohumorni prikaz već poslovične crte našeg mentaliteta nije, kao i obično, daleko od istine. Zavist, sebičnost i nesloga zaista su teško zlo među ljudima, bilo da je u pitanju porodica ili narod.

Već vekovima mnogi u našem narodu popreko gledaju svakog ko hoće da radi što on ne radi, da stekne više i napreduje, da preduzme nešto novo i drugačije. Zato folklorna mudrost nalaže da se ćuti, živi neupadljivo i gledaju svoja posla.

Zašto mnogi među nama zavide na sreći i uspehu svojim sunarodnicima? Zašto je naš čovek zavidljiv kad je njegov brat ili komšija bogatiji od njega? S druge strane, strancima, izgleda, praštamo kad su uspešniji i bogatiji, i kad im je država sređena. Njima se divimo, a svoga ne volimo, čim je po nečemu bolji ili naprosto drugačiji od nas. I baš zato što smo svesni da je bolji, baš zato nećemo da mu to priznamo i da ga poštujemo. Tuđa sreća i vrlina kao da nas ugrožava i kao da nam preti. Da li je tako zato što je uspeh drugoga ukor i opomena, prst uperen u lenjost i inat našeg čoveka, u njegovu nepreduzimljivost i prepuštanje bezvoljnosti, te stoga treba ugasiti to svetlo upereno u mrak onoga koji se mraku prepustio?

Tako je i u školama. Loši đaci često prete dobrima da ne smeju da se javljaju na času, jer će profesor to očekivati i od ostalih. Dobri ne smeju da pokažu koliko su dobri jer time pokazuju koliko su zapravo oni drugi loši.

No, ima tu nešto još gore – nedostatak solidarnosti sa zajednicom, sa drugim čovekom. Dok u drugim narodima vidimo kako pojedinci misle ne samo o sebi i svom džepu, nego i o društvu i državi, naš čovek gleda samo sebe, pogotovo kad je na vlasti, a brigu za opšte dobro ostavlja drugima. Problem je samo u tome što smo društvo i država – svi mi.

Ukratko, svojim kratkovidim i sebičnim ponašanjem većina naših ljudi, od običnog službenika do ministra, u suštini gleda da učini dobro sebi, a ne kolektivu. Ne živi i za druge, nego samo za sebe. Ne misli na opšte dobro, nego samo na svoje. Ne misli na sutra, nego samo na danas, sad. To nas podseća na razmišljanje pokojnog Moma Kapora o zadužbinama, kojih je danas malo. Ta sebičnost pokazuje karakter današnjih uspešnih ljudi. Koliko oni vole svoj narod? Ne ostavljaju za sobom, kao nekada, javne građevine, parkove i česme, škole i bolnice. Ostavljaju za sobom samo loš primer samoživosti.

Često se, kod odraslih osoba kojima to ne priliči, vidi pojava koju je neko zgodno nazvao sindromom razbijenog prozora. Sigurno ste čuli ili videli neku napuštenu fabriku ili zgradu, sablasno pustu i mračnu. Onda se, jednog dana, neki mangup osmeli da, ko zna zašto, razbije prozor na napuštenom zdanju. Možda je u pitanju bila samo jedna fudbalska lopta čija se putanja ukrstila sa prozorom. Šta god da je, uskoro dečaci počinju da razbijaju i druge prozore, umesto da poprave taj jedan. A zašto da ga poprave? Ta zgrada nije ničija, nikom ne pripada, i oni nikom neće odgovarati što su razbili jedan prozor. Pošto nema kazne, mogu da razbijaju i ostale. I tako, jedan za drugim, prozori ostaju bez stakala koja su štitila zdgradu od propadanja.

Šta ovim želimo da kažemo? Samo to da, kada vidimo da kola idu nizbrdo, umesto da pomognemo, mi smo skloni da ih prepustimo propasti ili čak guramo kola da brže potonu. Ne verujemo ili ne želimo da obrnemo tendenciju, da spasemo ono što je posrnulo. Tako se odnosimo ne samo prema ljudima i porodicama, nego i prema sopstvenoj državi i njenim institucijama, prema narodnoj imovini, koja, verovali ili ne, ipak još uvek postoji; tako se odnosimo prema svemu među nama što se muči ili ima probleme.

Evolucionisti bi verovatno rekli da je to mehanizam kojim se slabiji odstranjuju iz utrke za preživljavanje. Neka im bude tako. Kako god, veoma često, kada vidimo da nam firma ili država propada, računamo da nas se to uopšte ne tiče ili bar da mi ionako ništa ne možemo da učinimo da se to spreči. To, međutim, nije tačno, i narodi i zemlje koji su se podigli iz pepela to jasno pokazuju.

Nemojmo da mislimo da su veliki krediti bili dovoljni da se Nemačka ili Japan izdignu iz pepela. Kredite smo imali i mi. I sad živimo od njih. Nemojmo da mislimo da je novac dovoljan da bi narod i država procvetali. Mnogo su za to važniji odgovornost, vredan rad i osećanje dužnosti prema svom narodu. Posebno onda kad je tom narodu veoma teško, i kada se vredan rad slabo isplati; i onda kada se odgovornost smatra ludošću i ismeva.

Mržnja prema komšiji zbog koje strada njegova krava vekovima kao rak-rana razara naše živote, dovodeći u pitanje budućnost društva. Nažalost, nije potrebno tragati za primerima ovakvog ponašanja, jer je ono deo celokupne naše stvarnosti. Evo jednog običnog primera.

U staroj i oronuloj zgradi u centru grada, skupština stanara razmatra predlog renomirane firme koja nudi da im finansira ugradnju lifta, lifta koji oni nikada nisu imali, pod uslovom da na bočnom zidu njihove zgrade naslika reklamni mural. Kako u zgradi ima dosta sveta u veoma ozbiljnim godinama, zamisao o liftu zvučala je odlično. Spratova nema malo, pa penjanje, čak i silaženje, nisu više jednostavne svakodnevne aktivnosti.

Međutim, predsednik skupštine stanara, ugledni intelektualac, tome se usprotivio: „Šta? Mi njih da reklamiramo? Znate li vi koliko će oni da zarade na toj reklami? Zašto neko na nama da zarađuje?” Ostali stanari su pokušali da ga urazume, objašnjavajući mu da svakako nemaju novca da lift ugrade sami. Prema tome, i oni će biti na dobitku. Uzalud. Predsednik je bio uporan i čak je uspeo da ubedi dovoljan broj stanara da ne dozvole da ih neka bogata firma iskoristi, te na kraju ostadoše bez lifta i sa oronulom fasadom na bočnom zidu. Ova firma je kasnije istu ponudu dala susednoj zdradi, koja je dobila i lift i renoviranu fasadu.

Neko će reći: „Stari su takvi, mladi nisu”. Naprotiv, mladi su često i bezosećajniji i nerazumniji.

Prošetajte se ujutro parkovima između zgrada: oko klupa i pored stabala zateći ćete limenke od piva, zgužvane pakle cigareta opuške, kese… To su tragovi noćnog života naše omladine. Pri tom, na samo nekoliko metara, nalazi se korpa za smeće. I tako od klupe do klupe, dok nekom komšiji u ozbiljnim godinama, koji ima osećaj za opšte dobro, ne dozlogrdi pa se prihvati da pokupi to smeće. To je budućnost nacije, koja živi noću, predajući se neobuzdano nagonima, u vreme dok razumni ljudi spavaju; potom, danju, ta naša mladost do podne trune u krevetu, umesto da stvara i uči.

Pitamo se samo: zar posle stotina godina nesreće, izdajstava, podmetanja, rušenja, ropstva, svakojake bede i zla, nismo naučili, niti učimo svoju decu da niko ne živi sam za sebe, da svi zavisimo jedni od drugih, da u celom svetu ljudi zavise više od komšije, nego od rođenog brata (posebno ako sa njim ne pričaju)? Zar nismo uvideli iz iskustva da čineći drugima dobro, činimo dobro i sebi, jer ceo svet funkcioniše po principu spojenih sudova? Jer niko ne živi sam za sebe.

U Svetom pismu, koje je merilo vere za sve hrišćane, jasno stoji poslovica koju je iznedrilo iskustvo: „Jedan prosipa [deli], i sve više ima; a drugi tvrduje suviše, i sve je siromašniji. Podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sam će biti napojen.” (Priče Solomunove 11:24,25)

Na drugom mestu nalazimo poslovicu koju odavno osećamo kao svoju: „Ko drugom jamu kopa, sam će u nju upasti” (Propovednik 10:8).

Pronaći ćemo i sledeće upozorenje: „Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati, i kad propadne, neka ne igra srce tvoje. Jer bi video Gospod i ne bi mu bilo milo […] Nemoj se žestiti radi nevaljalaca, nemoj zavideti bezbožnicima” (Priče Solomunove 24:17-19).

Pitamo se, sa žalošću u srcu, zašto iz svih svojih nesreća i grešaka, u miru i u brojnim ratovima, ne naučimo da samo narod u kom ljudi jedan drugom pomažu može da opstane u zlu, dok narod koji sam sebe jede propada i u miru.

Ne treba da se izgovaramo time što nam je istorija bila surova, i činjenicom da je gotovo svako pokolenje imalo svoje ratove, koji su rušili i odnosili mnoga dobra izgrađena rukama predaka. Tačno je da su nam drugi naneli mnogo zla, i još uvek to čine. Međutim, tačno je i ono što narod kaže, da je čovek sam sebi najveći neprijatelj. Nesloga je gora od spoljnog neprijatelja. Sami sebi smo mnogo naudili, a sebičnost, nezajažljivost i zavist kočili su svaki napredak.

Postoje neki drugi narodi čija je celokupna istorija prepuna rušenja i stradanja, narodi koji su okusili genocid i vekovnu tiranju tuđinaca. Ipak, boreći se da opstanu, gde god bi se našli, ovi su ljudi prianjali jedni za druge, pomagali jedni drugima, i oslanjali se jedni na druge. Bili su jedni drugima braća.

Čini se da je, od svega našeg, ostao samo narod. Sve drugo je tvoje i moje. Premalo razmišljamo da smo i sami deo celine, i da, sekući drvo, rušimo i granu na kojoj sedimo. Ukoliko svako od nas gleda samo svoja posla i puni samo svoju kasu, zajednička kasa ostaje prazna. Ako nema našeg, narod se pretvara u mnoštvo sebičnih pojedinaca koji gledaju samo svoje interese i kriju se u svojoj jazbini čim zagude teška vremena.

Istinsko rodoljublje nije urlanje pijanih besposličara na stadionima u uverenju da vole svoj narod. Rodoljublje nije kada toliko mrzite tuđe da iz besa uništavate svoje, što god vam se nađe na putu. Rodoljublje nije kad se više trudimo da mrzimo nego da radimo. To nije samoubilačko inaćenje, bacanje drvlja i kamenja na drugu stranku, na suparnički fudbalski tim, na komšiju, na brata kome je otac dao sto evra više, na sestru koja ima veću sobu. Patriotizam, naprotiv, znači dati sebe onima koji sačinjavaju tu otadžbinu – ljudima. Patriotizam znači, pre svega, RADITI VREDNO I STALNO. Ne sanjati večito o zemlji Dembeliji, gde ne radiš, a ‘leba jedeš. Patriotizam je učiti svoju decu da je rad Božiji dar, jer nam omogućuje da i sami stvaramo i ulepšavamo svet. Da se ne stide kad ih neko vidi da rade ili uče, nego da se time diče. U protivnom, ako se međusobno jedemo i istrebljujemo, i ako sanjamo velik novac stečen bez velikog rada, nestaćemo sa lica zemlje.

Možemo li da krenemo napred ako među nama ima tako mnogo onih koji se bolje osećaju kada komšiji crkne krava nego kad muzu svoju sopstvenu?

Tatjana Samardžija

Izvor: znakoviporedputa.com

U novije vreme, posebno u jeziku sredstava javnog informisanja izvan Srbije, vladaju šarenilo i nedoumice oko upotrebe prisvojnih prideva srpskisrbijanski  u spojevima sa imenicom vladapolicijaustav i sl. Neki novinari uz njih upotrebljavaju atribut srpski, a neki – srbijanski. Šta je pravilno? – postavlja se pitanje. (A bolje bi bilo da ga postavljaju novinari!)

Na prvi pogled, izgleda da to i nije neki problem, ali se pokazuje da jeste, i to komplikovan problem. („Zasluga” je to istorije i politike.) O tome su, naročito u poslednje vreme, pisali najpoznatiji srpski lingvisti E. Fekete, M. Nikolić, I. Klajn, i (kritički, ispitivački) M. Šipka, čiji rad će nam poslužiti da – u najkraćem, ali celovito – ukažemo na uzroke problema i mogućnosti njegovog prevladavanja.

Dodajmo, nije problem samo u pridevima srpski srbijanski nego i u imenicama Srbi Srbijanci.

U rečnicima srpskog jezika (Matice srpske i Jednotomnom) značenje prideva srpski je: koji se odnosi na Srbe i na Srbiju (zemlja, narod, jezik i dr.). Dakle, pripadanje narodu čija većina živi u Srbiji, tj. Srbima u celini (etničko značenje) i pripadanje zemlji u kojoj živi većina Srba (teritorijalno značenje).

U etničkom značenju, kad označava pripadnost Srbima u celini, pridev srpski ne izaziva nesporazume: srpski jezik, srpski narod, srpska kultura, srpski običaji, srpska istorija… Problem nastaje kad se pridev srpski upotrebljava u značenju pripadanja Srbiji (teritorijalno značenje), dakle, u vezama reči: srpska vlada, srpska policija, srpski ustav… Ovde dolazi do „sudara” dva značenja prideva srpski – etničkog i teritorijalnog. Jer srpska vlada nije vlada svih Srba, niti u Srbiji, kao državi, žive samo Srbi. Zato neki u ovom značenju upotrebljavaju pridev srbijanski: srbijanski premijer, srbijanska policija…

Jeste jednostavno, ali to nije rešenje problema, jer i pridev srbijanski ima – kao i srpski – dva značenja: a) koji se odnosi na Srbiju i b) koji se odnosi na Srbijance. A ni Srbijanci nisu samo građani Srbije nego i Srbi iz Srbije (nasuprot Srbima iz BiH, Crne Gore itd.). Da Srbijanac znači (i) Srbin iz Srbije, potvrđuje i pesma „Jelek, anterija i opanci – po tome se znaju Srbijanci”, tj. Srbi iz Srbije. (Tu nošnju ne nose ni Šiptari ni Lale.) Prema tome, srbijanska vlada, srbijanska policija i sl. može biti shvaćeno kao vlada i policija Srba, a ne drugih stanovnika Srbije. Kao dvoznačan i neodređen, i pridev srbijanski je u ovim spojevima, dakle, neprihvatljiv.

Neprihvatljivosti prideva srbijanski u ovim vezama reči, kao i naziva Srbijanac, doprinosi negativan emocionalni odnos Srba u Srbiji prema tim rečima. Smatraju ih nacionalno uvredljivim, jer im se oduzima nacionalno ime (Srbinsrpski) i zamenjuje teritorijalnim, geografskim. (Iz istog razloga ni Srbi izvan Srbije ne prihvataju da budu, npr., bosanski Srbi, hrvatski Srbi i sl., već Srbi iz Bosne, Srbi iz Hrvatske…)

Tako imamo dva suprotstavljena mišljenja – da sve što se odnosi na Srbiju (kao zemlju, državu) treba označiti pridevom srpski: srpske reke, srpske planine…, pa tako i: srpska vlada, srpska policija… Upotreba prideva srbijanski u ovim vezama za njih je neprihvatljiva. Drugo mišljenje je da u svim tim slučajevima treba upotrebljavati pridev srbijanski, a nikako srpski, jer on ima etničko značenje, te bi značilo da te reke, planine, pa i vlada i policija pripadaju svim Srbima, naciji kao celini.

Kakav je, onda, odgovor na pitanje iz naslova?

Pridev srpski treba upotrebljavati uz pojmove koji se odnose na Srbe kao naciju: srpski narod, srpski jezik, srpska kultura… Nije ga dobro upotrebljavati u značenju pripadanja državi Srbiji: srpski premijer, srpski ustav, srpska policija… S ciljem izbegavanja dvoznačnosti i nesporazuma, u ovim sintagmama umesto prisvojnog prideva (bilo srpski, bilo srbijanski) bolje je upotrebljavati prisvojni genitiv – Srbije: Vlada Srbije, predsednik Srbije, Ustav Srbije, policija Srbije.

Pridev srbijanski može se upotrebljavati kada se odnosi na Srbiju u užem smislu ili na njen deo (u prošlosti i sadašnjosti): srbijanske varoši, srbijanski govori i sl. – u opoziciji prema, npr., vojvođanskim varošima, vojvođanskim govorima… Ovaj pridev se, doduše, može upotrebiti i kad se odnosi na Srbiju u celini, naročito u smislu razgraničavanja: srbijansko-bosanska ili srbijansko-crnogorska granica, na primer.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Budžet za kulturu i informisanje za narednu godinu manji je za oko pet milijardi dinara, izjavio je danas ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac.

Odbor za kulturu i informisanje prihvatio je u načelu predloženi budžet za narednu godinu i predložio ga parlamentu na usvajanje.

„Ako poredimo 2015. i 2016. godinu, u 2015. budžet je bio 16,4 milijardi dinara, a u 2016. je 11,4 milijardi, to je smanjenje od nekih pet milijardi. Kada od toga oduzmemo subvencije za javne servise, Tanjug, Radio Jugoslaviju, vidimo da je na toj poziciji sa 8,9 milijardi smanjeno na četiri milijarde dinara, čime je tu ostvarena ušteda od oko četiri milijarde dinara”, rekao je Tasovac.

Ministar je pojasnio da će, međutim, novac za kulturu biti nešto veći i to za 392 miliona dinara.

„Vlada Srbije izvanredno prepoznaje značaj kulture, ali moramo biti svesni da niti se snažna kultura može razvijati bez snažne kulture i da nema jakog društva bez jake kulture. Mi smo se rukovodili tim elementima kada smo pravili budžet”, rekao je Tasovac.

Pošto je predsednica Odbora Vesna Marjanović (DS) pitala zašto se najavljeno povećanje plata u javnom sektoru ne odnosi i na zaposlene u kulturi, Tasovac je odgovorio da će kultura biti prva sledeća kada je povećanje plata u pitanju.

„Ja bih bio najsrećniji da je kultura bila prva oblast koja je dobila povećanje, ali mislim da smo ove godine uspeli nešto drugo, dugi niz godina je bila primedba što kultura ide uz prosvetu i druge sisteme koji imaju mnogo zaposlenih. Jasno je da ćemo razmatrati kulturu kao oblast, prvi put posebno”, rekao je Tasovac.

Marjanović je Tasovca pitala i za argumentaciju za nastavak delimičnog finansiranja iz budžeta RTS i RTV, a ministar je rekao da je zakonom propisan maksimalan iznos takse, a da će upravni odbori te dve kuće doneti konačnu odluku.

Ministar je rekao i da predložene izmene i dopune Zakona o javnim medijskim servisima predviđaju da se RTS i RTV delimično finansiraju iz republičkog budžeta i iz taksi.

Izvor: Tanjug

U vreme kada je Srbija ulazila u jedno od najburnijih i najmračnijih razdoblja svoje istorije, Vladislav Petković Dis je 1910. napisao pesmu Naši dani – lirsku crnu hroniku početka dvadesetog veka. Njena aktuelnost traje i dan-danas.

 

NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigô se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
Kô jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu kô pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

 

Vladimir Jovičić, Izabrane pesme – Vladislav Petković Dis, Beograd, 1986.

Fotografija Vladislava Petkovića Disa u vojnom odelu (šinjelu), snimljena najverovatnije u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, izvor: Zavičajne kolekcije Čačka.

Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice, piše u dnevniku

Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.

Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.

Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže: niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.

Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao.

Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.

Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla.

Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!

Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.

Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.

Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!

Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.

Izvor: Klotfrket