Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net

Određeni i neodređeni vid prideva je kategorija koju ima većina opisnih prideva.

Određeni vid prideva, koji se iskazuje oblicima adjektivne promene, znači da je ono na šta se odnosi imenica uz koju taj pridev stoji nešto određeno ili već pomenuto, npr. Stari mornar im dobaci uže.

Ovakvo značenje nema neodređeni pridevski vid, što se izražava oblicima mešovite promene, bilo atributski, npr. Star čovek se brzo umori, bilo imenski deo predikata, npr. Taj čovek je star.

Iako postoje posebni padežni nastavci za ova dva pridevska vida, u današnjem srpskom jeziku razlika među njima sačuvala se praktično samo u nominativu jednine muškog roda (star, stari).

Određeni pridevski vid koristi se obavezno:

– u sintagmi sa pokaznim zamenicama, npr. ovaj novi kaput (a ne ovaj nov kaput);

– u sastavu dvočlanog ili višečlanog imena ili naziva, npr. Sveti Simenon MirotočiviNovi SadMali Mokri Lug i sl.;

– u sastavu dvočlanih ili višečlanih izraza sa opisnim pridevom koji predstavljaju ustaljeni naziv ili zvaničnu titulu, npr. redovni profesorbeli slezodređeni vid i sl.

Neki pridevi uvek imaju oblik određenog vida:

– oni pridevi koji se završavaju na –ski, –čki, –ški, –ji, –nji, –šnji i –ći, npr. gradskislovačkibiološkivučjikrajnji, današnjigorući (gorući i goreći);

– svi komparativi i superlativi prideva, npr. lepšinajbolji;

– pridevi mali nemali s tendencijom da im se priključe veliki neveliki.

Ne preporučuje se upotreba prideva na –ći u obliku neodređenog vida, npr. Efekat je zastrašujućUsledio je iznenađujuć porast temperatureTon njegovog glasa je bio uznemirujuć. U takvim slučajevima treba upotrebiti oblik određenog vida: Efekat je zastrašujućiUsledio je iznenađujući porast temperatureTon njegovog glasa je bio uznemirujući.

Neodređeni pridevski vid koristi se obavezno:

– u imenskom delu predikata s pomoćnim glagolom, npr. Sneg je beo, Zadatak je lak, Jovan je jak;

– u imenskom delu predikata s nekim polupomoćnim glagolom (postajatiizgledatipraviti se i sl.) npr. On postaje dosadanOn izgleda umoranOn se pravi hrabar;

– u predikativnom atributu, npr. Dunav teče mutan;

– u apozitivu, npr. Dušan je, uporan i vredan, sve to izdržao.

Razlika u padežnim nastavcima

Oblici promene neodređenog vida, kakva se može naći u tekstovima starijih pisaca ili u ijekavskim govorima, razlikuju se od promene određenog vida, pre svega, u genitivu, dativu i lokativu jednine muškog i srednjeg roda. Genitiv ima nastavak –a, a dativ i lokativ –u, kao i imenice istog roda (dobri čovek, dobrog čoveka, dobrom čoveku; dobar čovek, dobra čoveka, dobru čoveku).

U ostalim padežima razlika postoji u dužini samoglasnika u nastavku (u određenoj promeni svi nastavci imaju dug samoglasnik u nastavku, u neodređenoj promeni samo neki), a donekle i u akcentu osnove.

Često slušamo o dobrim ili lošim izvedbama, pogotovo u poslednje vreme, i mnogi se pitaju čemu reč izvedba kada imamo našu reč, odnosno naviknuti smo na izvođenje. Ovo pitanje dalje vodi u raspravu o tome da li treba ili ne treba upotrebljavati strane reči (u ovom slučaju hrvatsku).

Ako nam određena reč „zvuči” kao strana, to nije razlog da je proglasimo tuđicom, a da ne zavirimo u Rečnik srpskoga jezika.

Rečnik objašnjava reč izvedba kao imenicu ženskog roda koja znači: izvođenje, izvršenje, ostvarenje nečega; izrada, proizvodanja; izvođenje, prikazivanje kakvog umetničkog dela.

Ako i dalje zvuči čudno, setimo se prosidbe, kosidbe, plovidbe i sl.

Saigrač ili suigrač?

Prenosimo deo teksta iz neobjavljene drame M. Vitezovića „Sterijin put u Srbe”.

Vuk-i-Sterija

Licej. Družestvo srpske slovesnosti. Članovi Družestva su među gledaocima. Na sceni su Jovan Sterijin Popović i Vuk Karadžić. Jovan ima na rukama bele rukavice i drži dve druge rukavice koje pruža Vuku.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Stavite ove rukavice. Svi članovi Družestva imaju ih na zasedanju (nasmeje se). Ovde nam je sve u rukavicama.

VUK KARADŽIĆ (stavlja rukavice):

Dobro. Da se ne vučemo za jezik prljavim rukama!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (izlazi napred):

Gospodo, reč je o Nazivoslovnom odnosno terminološkom rečniku. Počeli smo se baviti stvaranjem naučne terminologije kada je Atanasije Nikolić podneo svoj Tehnički rečnik za struke matematičke, zemljomerne, hidrotehničke, hidraulične i arhitekturne. Sad smo taj rad nastavili za sve oblasti. Želimo da nazivoslovno obrazujemo srpski jezik i počeli smo…

VUK KARADŽIĆ (upada u reč):

Pogrešno! Obrazuju se ljudi, a ne jezik! Jezik obrazuje narod i samo narod!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

…a onda je iz Beča stigao gospodin Vuk Stefanović Karadžić, isto člen Družestva i podelio nas

VUK KARADŽIĆ:

Srpski jezik u svemu, pa i u terminologiji, može samo narod obrazovati, a ne mogu mu ga nametati pojedinci. Taj posao ne treba raditi, već valja ostaviti da se jezik narodnom prosvetom usavršava.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Družestvo nisu obični pojedinci, već naučevniji ljudi naroda našeg. Kada sam pisao pravila za konstituciju Družestva imao sam u vidu akademije nauka u drugim slobodnim i obrazovanim narodima. Nije Družestvo stvoreno da išta radi mimo narodne javnosti. Zato, gospodine Vuče, žalimo što se javnost pokazala nemarna prema ovome poslu. Srbi vole da im poslove urade drugi, kako bi imali sve razloge da budu protiv!

VUK KARADŽIĆ:

Nijesam ja od tih Srba! Ja mislim da Društvo treba da se okane građenja terminologije!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ko će ako neće Družestvo?

VUK KARADŽIĆ:

To je polje dugo i široko kome se lasno ne može na kraj doći.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Ako se tako gleda, nikad se neće početi. Polje se sagledava i sa početka i sa sredine. Kad budemo na kraju bićemo među kulturnim narodima sa svojom terminologijom.

VUK KARADŽIĆ:

Nema naroda u Evropi koji bi svu terminologiju hteo da prevede na svoj jezik… i mogao… Nema! (lupa šakom)

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Tačno je da se svaki narod ne može sam razviti i izobraziti, nego pozajmljuje prosveščenije od drugih. Ovo opet biva dvogubnim: ili mešajući se sa drugim narodima primamo njegove običaje, sprave, orudije, pa s njima i reči, ili se pojedini ljudi kod izobraženih naroda vaspitavaju i pocrpivši znanja i veštine rasprostranjuju ih među svojim sunarodnicima. Od reči stranih prvoga roda nije se sačuvao nijedan narod niti se može sačuvati. Družestvo nad Nazivoslovnim rečnikom želi da sačuvamo svojost našeg naroda. Ne možemo bez nužde tuđinstvo prisvajati i svoga se otuđivati. Uspemo li, bićemo i mi nekom primer.

VUK KARADŽIĆ:

Posao pravljenja riječi je težak, a osobito za naše književnike, koji niti znaju svoga jezika niti hoće da ga uče, nego ga po svome krivom znanju kvare i grde, niti znaju kojih riječi ima u našem jeziku, kojih nema! Društvo bi najbolje učinilo, kad bi se potrudilo, da naši književnici nauče svoj narodni jezik i to kako u rečima, tako u mislima. Svi se oni tuže da u jeziku nema reči za njihove misli, ali oni niti znaju reči niti misle srpski, već nemački ili latinski, jer su samo na tim jezicima školovani. Vi ste na latinski prevodili i prethodnog kneza srpskog, koji je rođen usred Srbije i srpski progovorio.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Nisam ga prevodio na latinski već upućivao na veliku mudrost i na rimske i grčke zakone i pravdu sadržanu u njima. Zar nisam u Nazivoslovnom rečniku latinske reči posrbljavao prema azbučnom redu i u Družestvu ih usvajali? Evo početka: A posteriori – čuvstvoizvorno, a priori – umoizvorno.

VUK KARADŽIĆ:

To nije posrbljeno, to je slovenoserbovano!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ovo: abalienare – otuđivati!

VUK KARADŽIĆ:

Bolje je – predavati.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abalienatio – otuđivanje!

VUK KARADŽIĆ:

Već rekoh – predavanje!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abdicatio – odrečenje! Ablegare – odaslati, otslati. Abelgatis – odslanik. Abeseratio – odstupanje. Abolitio – oslobođenje. Abrogatio – uništaj. abonnment – zaklada, pretplata, predupis. Aborigines – prvosedeoci. Abortus – pometak, pobacivanje…

VUK KARADŽIĆ:

Pobačaj je sa narodnih usta. Sve je to, gospodo, veliki pometak! Imali ste za gramatiku moju Pismenicu, ali uvodite jezikovku, a nudili su vam jezikoslovnicu, slovnicu i jezikoslovlje.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Jezikovlje se odnosi na jezik, a ostalo na pismena, slova, ortografiju. Pismenica je agitacija za vaša slova.

VUK KARADŽIĆ:

Uzećete je kad-tad! Ne možete mimo naroda!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (smiruje):

Znate da poštujem vaš dosadašnji književni i leksikografički rad, sem ortografije, na koju na pristajem. Što hoćete, da srušite sve do sada učinjeno u Nazivoslovnom rečniku?

VUK KARADŽIĆ.

Da vam pošteno uzvratim. Vi sami znate koliko vaš književni rad smatram vrednim. Vi ste svojim komedijama, ismevajući, pokazali kakvi su karakteri i kakav je jezik onih koji su moji najveći protivnici. A u svojim tragedijama suočili ste naš narod sa svojom istorijom i sudbinom. Ali, šta će nam u tom Nazivoslovnom rečniku: pričina, bezumstvo, slovopoborno, načalnik, kad imamo uzorak, bezumlje, reč i beseda, načelnik?! Za dvobračje ili dvosupružje imamo dvoženstvo, za brakolomstvo tu je preljubništvo! Šta će kod Hadžića u zakonu bračnost i razvedenije?! Kad su se Srbi ženili i puštali. Šta će kod Nikolića postrojnica ili postrojastvenica? Mora ostati arhitektura da bismo se sa svetom razumeli, i isto izudnica mora biti anatomija…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Da se ne lovimo u nespretnostima koje se u tolikom trudu ne mogu izbeći, a koje se lako vremenom mogu ispravljati, ali kako, iako ne možemo mimo sveta koji napreduje, sačuvati sebe, ako sva orudija, hudožestva i sprave koja se usavršenstvuju ne krstimo srpski? Ako dampšif ne nazovemo parnjačom, ako za arhiv ne kažemo čuvarnica, ako kancelariju ne pretvorimo u pisarnicu, ako ekspeditora ne imenujemo otpravljačem?! Da bismo ostali Srbi moramo govoriti srpski u svojoj kući i u svojoj državi. Ako odmah ne nastavimo početi posao, mi ćemo zauvek ostati bez Nazivoslovnog rečnika, mimo sveta, ili će nas svet uzeti pod svoje svojim rečima. Nazovimo uru časokazom, pa gledajmo u njega koliko hoćemo. Neka nam majke, žene i sestre pletu, a ne štrikaju! Neka nam odeću prave krojači, a ne šnajderi! Izdajmo knjige u pečatnji, a ne u tipografiji! Imajmo urednike, a ne redaktore! Neka sve paze nadziratelji umesto inspektora! A zabranitelji nam ne trebaju ni kao cenzori!

VUK KARADŽIĆ:

Društvo kad nešto reče to treba da ostane, a ako ono pogreši onda uzakonjava pogreške, zato sve treba ostaviti profesorima, pa ako oni pogreše drugi će popraviti.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Vuče, shvatate li da ste u ovom protiv sebe?

VUK KARADŽIĆ:

Uvijek kad sam na strani naroda, ja sam kod učenih Srba protiv sebe. To oni ne shvataju!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici):

Gospodo slovesnici, što ste zamučali? Pokažite svoju učenost! Ćutite kao da svoje jezike nemate!

VUK KARADŽIĆ (prema Jovanu):

Nemaju za ovu priliku, jer je jezik narodni. Oni imaju tuđe jezike!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Gospodo slovesnici, zar ja sam da se sa Vukom sporim… kao da sam na dvoboju!

VUK KARADŽIĆ:

Jesmo, na dvoboju smo! Mačujemo se jezikom!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici, pita):

Što ćutite?

VUK KARADŽIĆ:

Vidite, gospodine Popoviću, kako priznaju da sam u pravu! (prema publici) Dobio sam dvoboj! Vaš jezik je mrtav! (prema Jovanu) Vi niste mrtvi, hvala Bogu!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (razljuti se, skida rukavicu i baca je Vuku u lice):

Ako hoćete dvoboj, imaćete ga! Sutra, pred narodom, pri izgrevu sunca, iza Tašmajdana, na Vračarskom polju! Naše se oružje zna – jezik! Tu je i groblje… Pa ko „padne” da se počasno sahrani!

Izvor: Politika

Već je bilo reči o paronimima, tj. rečima koje su po obliku vrlo slične, a po značenju sasvim različite. Zbog sličnosti oblika lako ih je zameniti, a zamenjivanje je nedopustivo jer prenosi pogrešnu informaciju, vodi u nesporazume i zabune. A jezik je sredstvo za sporazumevanje!

Tako, npr., toplota je jedno, a toplina je nešto drugo. Toplota je spoljna, fizička, a toplina je unutrašnja, duševna.

(…)

Treba razlikovati reči menjati zamenjivati, jer u novije vreme često dolazi do njihove zamene. Više o tome pročitajte OVDE.

(…)

Isto tako, prašiti znači: dizati prašinu, a zaprašivati – posipati praškom. Ne smeju se poistovećivati reči buniti zbunjivati. Pogrešno je reći: to me buni; treba: to me zbunjuje.

Jedan učenik, u svom pismenom sastavu, rado se seća svog četvorogodišnjeg učitelja, ali i jedan sasvim odrastao čovek priča o susretu sa jednom – kako reče – srednjovekovnom ženom, mada ona nije iz srednjeg veka, već je sredovečna.

Čak i jedan ministar, na televiziji, poslediplomski studij naziva magistratom (valjda po ugledu na doktorat). Magisterijum, međutim, nema nikakve veze sa magistratom, koji znači nešto drugo: gradsku kuću, gradsku upravu, činovnike!

Razmera je odnos dveju veličina, najčešće onaj o umanjenju geografskih karata (a : b), a srazmera proporcija, odnos dveju razmera (a : b = c : d).

(…)

Ito tako religiozan znači pobožan, a religijski se odnosi na religiju. Problemski može biti, npr., šah, a problematičan čovek. Sistemski se odnosi na sistem, a sistematičan znači dosledan, planski.

(…)

Prema tome, reči treba znati i treba ih meriti, birati. Samo tako će nam služiti. U protivnom će nas izdati, izneveriti.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami>>

Damir Boras, rektor Univerziteta u Zagrebu, predložio je novoj hrvatskoj vlasti da u osnovne škole vrati učenje ćirilice koja je iz programa nestala početkom devedesetih.

– Mislim da bi učenje ćirilice trebalo vratiti u škole, kao što bi trebalo glagoljicu ponuditi kao izborni predmet. To su starohrvatska pisma i bilo bi lijepo nanovo ih vidjeti u nastavi – kaže zagrebački rektor, uveren da će u stručnoj javnosti mnogi misliti isto.

Davor Dukić, redovni profesor Odsjeka za kroatistiku, Katedre za stariju hrvatsku književnost, navodi dva razloga zbog kojih bi bilo dobro učiti ćirilicu.

– Na ćirilici imamo niz starih tekstova, a poznavanje toga pisma pomaže učenju ruskog jezika. Drugi je razlog to što se u nama susjednim zemljama rabe i ćirilica i latinica, a savladavanjem osnova ćirilice u osnovnoj školi naši bi učenici dobili mogućnost čitanja stručne literature na ćirilici – kaže Dukić.

Slaže se s tezom da danas, da je ćirilica ostala u hrvatskom obrazovnom sastavu, ne bi u toj meri imali teškoća s uvođenjem ćiriličnih ploča u Vukovaru.

– Kada nešto bolje poznajete, manje od toga zazirete – kaže Davor Dukić.

Bivši dekan Filozofskog fakulteta (s početka devedesetih), akademik Josip Bratulić, stav o ćirilici u školama opravdava na sledeći način:

– Nijedno znanje čovjeka ne opterećuje da bi ga osiromašilo. U mozgu prostora ima, a znati pisma je vrlo dobro – onaj tko ne zna pisma, ne zna ni jezike.

Svestan da u dnevnopolitičkom kontekstu ovo pitanje može biti dočekano na nož, nudi rešenje:

– Problem je što ćirilici treba skinuti političku auru. Kako? Vrlo jednostavno – nazovimo je hrvatskom ćirilicom – predlaže akademik Bratulić.

Dok se neki s čuđenjem pitaju je li ovo neki oblik naknadne pameti, Željko Jozić sa Hrvatskog instituta za jezik pita se kako se dogodilo da se ćirilica u školama prestala učiti ako se jezikoslovci danas slažu da bi je trebalo vratiti u škole.

Jozić objašnjava kako je jasno da su ćirilica i glagoljica stara hrvatska pisma, a da su Hrvati bili tropismena nacija i pisali glagoljicom, ćirilicom i latinicom. – Činjenica jest i da su hrvatska ćirilica, tzv. bosančica, i glagoljica danas vrlo zanemarena pisma iako su njima pisani neki od najvažnijih dokumenata hrvatske povijesti.

A stručnjak za jezike s Odsjeka za lingvistiku, akademik Ranko Matasović, iako nema izgrađeno mišljenje o potrebi uvođenja ćirilice u škole, smatra da bi u njima trebalo znatno više učiti – ruski.

– To je jezik koji se lako uči i višestruko isplati. Učenje ruskog, doduše, povezano je s poznavanjem ćirilice, a i činjenica jest da su i glagoljica i ćirilica dio hrvatske nacionalne baštine – kaže akademik Matasović, uveren da su deca, posebno u osnovnim školama, preopterećena mnogim sadržajima, pa je pitanje gde naći prostora za učenje glagoljice i ćirilice.

– Na razini izbornih predmeta sve je moguće – kao izborni, mogao bi se učiti i kineski, no sve je stvar stručne analize kurikuluma – kaže Marasović.

– Ja znam pisati i čitati ćirilicu jer sam predavala u školi kada su se zadaće pisale i latinicom i ćirilicom. Znanje ćirilice čak me spasilo jedne ratne godine – kaže Ljilja Vokić, bivša ministarka prosvete i profesorka hrvatskog jezika. Prema njenom mišljenju, ćirilicu je i danas zgodno znati, no nije ju dobro nametati. Zato bi bivša ministarka otvorila učenicima mogućnost izbora učenja ćirilice. Ljilja Vokić pritom podseća da ćirilica nije obeležje jednog naroda da bi se zbog nje stvarala averzija.

– To nije srpsko pismo, samo su je Srbi zadržali, a Hrvati su se priklonili Zapadu i prihvatili latinicu. Kad bi se u školama otvorila mogućnost njezina učenja, vjerujem da bi bilo onih koji bi se odazvali – procjenjuje Vokić.

– Ne znam što je rektor Boras želio postići ovim prijedlogom, ali činjenica je da jedino u čemu se svi slažemo jest da nam je gradivo preopterećeno i nije u skladu s vremenom u kojem živimo. Ako ostavimo sa strane ćirilicu kao svojevrsno političko pitanje u Hrvatskoj, i uz uvažavanje da je i znanje tog pisma dio pismenosti, svejedno mislim da bi za buduće generacije bilo korisnije uvesti nešto novo, poput učenja informatike ili još jednog stranog jezika – rekao je Radovan Fuchs, bivši ministar nauke. Dodaje kako u Americi deca nemaju obavezan latinski, pa svejedno imaju izvrsne lečnike i pravnike.

Osam zabluda o ćirilici>>

Izvor: www.jutarnji.hr

Fotografija: novilist.hr

NEPRAVILNO PRAVILNO
 euro  evro
 eksodus  egzodus
 ekstrat  ekstrakt
 ekspreso  espreso
 evaulacija  evaluacija
 eventuelno  eventualno
 europeizam  evropeizam
 Evropska Unija  Evropska unija
 egzaknost  egzaktnost
 eko turizam  eko-turizam
 ec. (ecc.) skraćeno od ekonomista  ek. skraćeno od ekonomista
 eks-šampion  eksšampion
 eks Čehoslovačka  eks-Čehoslovačka
 ekstazia  ekstazija
 ekstra-zarada  ekstrazarada
 ekstravertan  ekstrovertan
 eshumacija ekshumacija
 ekcentrik  ekscentrik
 ekces  eksces
 ekscem  ekcem
 elektro-privreda  elektroprivreda
 enbrion  embrion
 enpirijski  empirijski
 empiriski  empirijski
 enciklopedia  enciklopedija
 enciklopediski  enciklopedijski
 epidemia  epidemija
 erkodišn  erkondišn
 eksperanto  esperanto
 etiki (dat.)  etici (dat.)
 efendi-Mita  efendi Mita
 etno selo  etno-selo
 etno-lingvistika  etnolingvistika

Najčešće pravopisne greške (na slovo G)>>

Jezičke nedoumice

Prethodni tekstovi na temu standarda, preskripcije i normativizma su bili relativno apstraktni, i bavili su se ideologijom i principima standardizovanja među srbistima i traženjem uzroka za takvo stanje. Ovde bih se okrenuo konkretnim pitanjima, konkretnim takozvanim jezičkim nedoumicama, i ponudio rešenja na opštem planu, kao i konkretno za jedan broj takvih nedoumica, sa namerom da tako heuristički pojasnim svoje poglede na ove probleme.

Najpre ću vrlo kratko razmotriti osnovne mehanizme nastanka jezičkih nedoumica, kao i osnovne mehanizme koje bi trebalo slediti u standardizaciji, te i osnovne mehanizme koje bi bilo dobro razvijati kod govornika jezika kako bi takav standard lako učili i efikasno upotrebljavali. Nakon toga ću navesti tipične primere pogrešne ili nepotrebne normativne intervencije, razotkrivajući gde je moguće karakteristične logičke i strateške pogreške koje su do takve loše standardizacije dovele.

Najpre treba postaviti pitanje postoje li uopšte jezičke nedoumice ili je to konstrukt koji je stvorila agresivno preskriptivna lingvistika. Jezičkih nedoumica nema dok nema vrednosnog raslojavanja jezika. U društvima bez viših i nižih registara, i među govornicima bez vrednosnog suda o registrima, jezičkih nedoumica nema. Jezik se tu upotrebljava kao sredstvo da se stigne do cilja, i čak i gde postoje putanje koje se tim sredstvom ne mogu preći, spontano i nesvesno se prolazi obilaznicama. Jezičke nedoumice svakako postoje u svakoj jezičkoj zajednici u kojoj postoje viši, formalni registri.

burek-koji-se-moze-poneti

Kada zbog nečeg – zbog jasnoće izražavanja (u naučnom i pravnom registru), zbog estetskog efekta (u književnom jeziku), zbog osetljivih društvenih odnosa (u administrativnoj i političkoj upotrebi) – počnemo da obraćamo pažnju na jezičke izbore, počnu i da se javljaju nedoumice. One nastaju u susretu takve osetljivosti sa nekim prirodnim pojavama u jeziku. Sa jezičkom promenom koja se trenutno odvija: kada u istom trenutku, dok teče neka promena u jeziku, dve različite forme, zasnovane na međusobno isključivim pravilima, nalaze upotrebu bilo u svim domenima jezika, bilo u komplementarnoj distribuciji na oblike, registre ili govornike. Sa lakunama: pojavama da od pojedinih jezičkih jedinica ne možemo graditi neke, inače produktivne i frekventne jezičke forme. Sa suptilnim dijalekatskim razlikama i specifičnostima, kada govornik nije siguran da li neka dijalekatska forma ima standardni legitimitet.

U takvim situacijama, govornik se suočava sa nemogućnošću da jezički oblikuje neku misao (kao u poznatom primeru gde ćemo u standardu svi lako reći Čokolada je data detetu, ali ako umesto na dete u rečenici želimo da uputimo na dva deteta, nemamo načina da to izrazimo), ili sa potrebom da izabere između alternativa (na primer, da li se kaže čaršaf ili čaršav). Neke od ovakvih situacija, normativni priručnici su obradili, i odlučili da izaberu jedno od mogućih rešenja kao ispravno, a da ostala proglase neispravnim.

Pogrešna rešenja

Osnovni princip suočenja srbističke norme sa nedoumicom je parcijalno razrešenje prema nametnutoj, često pogrešnoj logici. Parcijalno u smislu da se ne traže najširi mogući principi kojima se može obuhvatiti najveći mogući broj nedoumica, tako da govornik uči jedno pravilo mesto nekoliko stotina konkretnih parova neispravnog i ispravnog izraza. Pogrešnoj logici u smislu da se principi ne traže u samom jeziku, u logici jezika kao sistema, već u nekoj površnoj i ideološki ekstremno normativističkoj jeziku stranoj logici lingvistički neobrazovanog propisivača.

Daleko bi produktivnije bilo pitati se zašto nedoumice nastaju, prepoznavati stvarne jezičke zakone čije međusobno sukobljavanje do njih dovodi, i trenirati korisnike jezika da i oni sami prepoznaju ove zakone, da sami pepoznaju moguća rešenja, i da ih sami vagaju i biraju najbolja po svojim merilima. Za ovo je neophodna norma koja 1) ne stigmatizuje narušavanje standarda čak ni u njegovim najsuverenijim domenima upotrebe, i čak i kada to narušavanje počne da postaje pravilo a ne izuzetak, i 2) koja se vodi principom da je u velikom broju slučajeva prihvatljiv veći broj rešenja, i da kada se pojavi novo rešenje i uzme maha među govornicima – to rešenje treba uvesti u normu kao novu mogućnost, a ne boriti se protiv njega u konzervativnom ropcu večito umirućeg.

Činjenica da nedoumice postoje i bez agresivnog i rigidnog normativizma ne znači da takav normativizam ne doprinosi njihovom nastanku. U nekom ovlašnom pregledu na relativno malom uzorku teksta, čini se da tek svaka dvadeseta jezička nedoumica dolazi od prirode jezika, dok ostale imaju koren u normativističkom pritisku.

Na primer, govornicima nekih bosanskih dijalekata dešava se da reč sako izgovaraju i pišu sakao. Razlog je što isti ti govornici participe pevao, plivao, gledao izgovaraju pevo, plivo, gledo, sa dugim krajnjim vokalom o. Od ranog detinjstva, u tom izgovoru se susreću sa normativnim pritiskom da se umesto dugog o na kaju reči izgovara ao. U njihovom umu razvija se filter kroz koji prolazi sav materijal koji njihova gramatika generiše, i u kome se pre izgovora ili pisanja svako dugo o na kraju reči zamenjuje sa ao. Kako je o na kraju reči sako dugo, to ga filter menja sa ao, te oni izgovaraju sakao.

Ova pojava, koju lingvistika naziva hiperkorekcija, razlog je ogromnom broju jezičkih grešaka, verovatno jedinih oblika jezičkog ponašanja kod govornika bez jezičkih nedostataka koji se mogu smatrati greškom. Hiperkorekcija je i kad govornik torlačkog ili staroštokavskog dijalekta kaže Stigao sam na stanici – on zna da često „greši” kada uz predlog i upotrebi akuzativ (dakle, kada u skladu sa svojim dijalektom, kaže Čekao sam na stanicu), pa onda i gde ne treba ovaj oblik menja lokativom. Hiperkorekcija je kada nekom nešto hvali – on uz menjanje svog pirodnog fala u standardno hvala, menja i glagol nastao pozajmicom iz nemačkog, faliti – u hvaliti. Hiperkorekcijom je nastalo i ono što se dugo vezivalo za izraz beogradski govor – govor kod koga se akcenti pomeraju ka početku reči. Od svega onoga što bi jedan normativni inspektor prepozao kao grešku u jeziku, verovatno bar petinu čine hiperkorekcije.

Jedan broj grešaka odnosi se na probleme imanentne pravopisnom sistemu. Pravila pisanja često moraju da povuku granice u poljima koja su inače kontinualna, ili da pronađu rešenja za pisanje nekih specifičnih izraza. Na primer, pisanje negacije odvojeno od glagola (Ona ga ne voli.) naspram pisanja iste takve negacije uz particip istog tog glagola (On je nevoljen.) zahteva ozbiljno eksplicitno ili implicitno poznavanje gramatike.

Na drugoj strani, nijedna strategija za pisanje 3 CD-a ćiriličnim pismom ne daje elegantan rezultat (3 cedea, 3 ce-de-a, 3 CDa – zahvaljujem se Maji Vukić na većem broju primera ovog tipa). Ovde kruti stav norme indukuje veliki broj grešaka koje to ne bi morale da budu, ako bi se norma postavila malo fleksibilnije, i bar kod nekih od ovih obrazaca prihvatila više od jedne varijante.

Ostatak bi činile veštački proizvedene greške. Greške koje to ni po čemu nisu. Jezički izrazi koji su legitimni članovi jezičkog sistema, ali ih je neko proglasio greškama. Obično ih proglašavaju greškama ljudi koji se jezikom bave bez dobrog lingvističkog obrazovanja, i koji neku svoju jednostavnu logiku pokušavaju da nametnu daleko složenijim lingvističkim pojavama. Tamo gde se jezička stvarnost ne uklopi u njihove uske okvire pojednostavljene jezičke, ili češće nejezičke logike, oni prepoznaju grešku. Kako će takvih primera biti najviše u ostatku teksta, ovde ne navodim nijedan primer.

Odjeci purizma

Puristički razlozi stoje iza normativnog progona izraza poput bureka za poneti ili Škotlanđanina. Oba izraza se odbacuju jer su načinjeni prema obrascima iz nemačkog jezika. Dodatno ih diskvalifikuje to što su rašireni među hrvatskim govornicima. Dok se umesto Škotlanđanin preporučuje kraće i elegantnije Škot, umesto bureka za poneti norma savetuje burek koji se može poneti. I ovde mislim da komentar nije potreban. Osim da strano poreklo obrasca po sebi nije smetnja upotrebi jezičkog izraza. Ako obrazac zaživi u jeziku, znači da mu je bio potreban. Ako ne zaživi, izraz ostaje izolovan, a obrazac ima idiomatski karakter, bez uticaja na gramatiku jezika. I u jednom i u drugom slučaju, jezik je bogatiji za nešto što mu je potrebno. Jer: zamislite da radite u pekari, i neko naruči burek koji se može poneti (za razliku od bureka koji se ne može poneti?).burek-koji-se-moze-poneti-2

Iz sličnih, konzervativnih razloga, norma zabranjuje upotrebu pozajmljene reči skripta kao imenice ženskog roda jednine. Dakle, ne može pišem skriptu, lakše mi je sa skiptom – ispravno je isključivo pišem skripta, lakše mi je sa skriptima. Razlog je što je u vreme pozajmljivanja imenica zaista primljena kao pluralia tantum po obrascu srednjeg roda množine. U međuvemenu, ona se usled frekventne upotrebe među studentskom populacijom potpuno prilagodila našoj morfologiji i prešla u neutralniji oblik, koji pritom odgovara njenoj semantici: postala je imenica ženskog roda, sa jedninskim i množinskim oblicima. To studentu omogućuje da razlikuje između jedne skripte i nekoliko skripti, nešto što sa prvobitnom, isključivo pluralnom imenicom nije bilo moguće. Mistička svest o tome da je promena u jeziku kvarenje sprečava normativiste da se pomire sa ovom činjenicom.

Purizam ne mora imati perspektivu sopstvenog jezika. Takav je slučaj sa parovima Ćezare ili Čezare, Čelzi ili Čelsi, čaršav ili čaršaf. Čest je slučaj da pozajmljena reč izvesno vreme ne može da smiri dušu u drugom životu koji dobije u novom jeziku. Kako će biti prihvaćena zavisi od toga kako je izgovarana i kako je zvučala uhu (ili uvu) pozajmioca u vreme kada je prihvaćena, od toga kako se izgovara i zvuči danas, i od brojnih drugih fonoloških i leksičkih principa. Novija normativna literatura zahteva da se govori i piše isključivo Čezare, kapučino i bočanje. Ne vidim razlog da ako je izgovor Ćezare, kapućino, boćanje opšteprihvaćen među govornicima nasilnom intervencijom namećemo izmenu koja se verovatno neće ni primiti, ali će na duži period proizvesti ogroman broj grešaka (svaki napisani ili izgovoreni kapućino postaje greška), a pošto većina govornika ni ne zna za svaku reč sa glasom ć je li italijanskog porekla ili nije – dodatno i značajan broj grešaka usled hiperkorekcije.

Najzad, ako neko drugi kaže ili napiše Čezare – ne vidim da je jezik ugrožen mogućnošću dvojakog izgovora i pisanja italijanizama. Dvojako pisanje i izgovor ne smetaju kod reči uvo/uho početkom istog ovog pasusa. Zašto onda smeta da se može govoriti i pisati i Čelsi i Čelzi, i čaršaf i čaršav.

Ko ne voli varijaciju, neka se odluči koju će verziju on u svom jeziku upotrebljavati, a kome ne smeta može u istoj rečenici gledati Čelsi i navijati protiv Čelzija, svet se neće raspasti uprkos jezi koju svi mi ispranih mozgova osetimo pri pomisli na dekriminalizaciju takozvane intra-govorničke varijacije. Naravno, trebamo imati poverenja jedni u druge da se takve stvari realno neće dešavati bez ozbiljnih razloga.

Car je go: logika gluposti i neznanja

Dobar indikator nestabilnih polja u jeziku, domena na ivici promene, ili onih koje je promena već zahvatila, jeste proces usvajanja jezika kod dece. Često kod dece prepoznajemo obrasce koji nisu deo naše gramatike, i koje doživljavamo kao greške. Nekad su ovo samo faze koje se neminovno prolaze na putu do usvajanja odrasle gramatike. Ali često su u pitanju domeni jezika gde manji broj izuzetaka u frekventnoj upotrebi narušava jednostavnost i naučivost sistema. Izuzetke učimo napamet, produktivne izraze svaki put iznova gradimo od komponenti. Govornici, pogotovu deca, teže da se izuzetaka oslobode, odnosno da ih vrate u sistem gde se izvode istim obrascima kao njima srodni izrazi. Tako, dok norma odbacuje komparative tipa višlji i strožiji u korist izuzetaka viši i stroži, deca i govornici bez normativnog drila uglavnom ostaju pošteđeni ovog pritiska, i često izgovaraju višlji i strožiji.

Slično je sa glagolom protest(v)ovati. Norma propisuje upotrebu bez glasa v. Objašnjenje je da se kaže protest, a ne protestv, pa je time i glagol bez ovog sonanta. Evo odličnog primera kako plitka logika lingviste ume da siluje jezik ne prepoznajući njegove stvarne zakone. Dovoljan je primer fonološki ekvivalentne imenice napast (dva sloga, završetak na -ast), od koje se gradi glagol napastvovati, nikako napastovati, iako v ima isti status u oba navedena primera.

Slično je i sa imenicom razočarenje. Iz gramatički motivisanih razloga o kojima je pisano u literaturi, govornici teže da u nekim značenjima glagolsku imenicu od glagola razočarati grade sa vokalom -e mesto vokala -a. Norma ovo ne prepoznaje, već primenjuje plitku logiku da je osnova razočara-, i da imenica mora biti samo razočaranje. Uprkos normativnom pritisku, i uprkos svom odstupanju od bazičnog produktivnog obrsaca, oblik razočarenje daleko je frekventniji u upotrebi od varijante sa a (i niko se ne pita zašto, već nastavlja da osporava). I ovde, jezik ne bi izgubio ništa ako bi se u situacijama ovog tipa dozvolili dubletni oblici. Naprotiv.

Standardna gramatika propisuje isključivo upotrebu kvantifikatora sve, nikako svo, kada se upotrebljava uz imenice sa masenim značenjem. Dakle, ne svo vreme, samo sve vreme, ne svo zlo nego samo sve zlo, ne svo sivilo, nego samo sve sivilo. Objašnjenje je da je u staroslovenskom ekvivalent ovog izraza glasio vse, gde je s bilo meko, i nije trpelo uz sebe vokal o. To što danas, osim ako se podvrgnu temeljnom autogenom treningu, svi govornici izgovaraju svo nije nikakav argument u poređenju sa pravilom koje je važilo u nekom drugom jeziku, u neko drugo vreme.

Slično je sa rečima poput, za aktuelni srpski standard jedino prihvatljivog srednjovekovni, i većini govornika prirodnijeg srednjevekovni. Tako norma dozvoljava samo srednjoistočni, a zabranjuje srednjeistočni, samo srednjotehnička, nikako srednjetehnička. Razlog koji norma navodi je da srednje u ovim primerima ne znači meru između visoko i nisko, koji u sličnim složenicama imaju vokal o (niskokalorični, srednjekalorični, visokokalorični), te valjda da bi se razlikovalo značenje komponente srednje njoj treba nametnuti drugi vokal. Ovakvo maštovito pravilo nameće govorniku budnost i praćenje neće li se u nizu njegovog govora pojaviti reč koja sadrži srednje, i onda dodatno promišljanje o tome je li upotrebljeno u značenju mere ili nekom drugom značenju, i time je pokazuje svoju veštačku, nejezičku prirodu.

Ostaje nejasno zašto je normativisti bilo neprihvatljivo mnogo očiglednije pravilo: ovi pridevi u sve složenice ulaze u svom obliku za srednji rod: visoko, nisko i srednje. Upotreba oblika srednjo je štetnija za naučivost standarda nego, recimo, upotreba oblika visoke i niske, jer ova dva oblika postoje u paradigmi prideva (genitiv jednine i nominativ i akuzativ množine u ženskom rodu). Drugim rečima, srednjoistočni je našem umu neprirodnije i teže za prihvatanje nego niskekalorično ili visokerizično.

Za kraj, normativisti ponekad odluče da opovrgnu ili ignorišu neke od osnovnih osobina jezičkog znaka. Tako se za priloge poput dosta, ili puno kaže kako nije pravilno reći puno ti hvala ili dosta mi je važno da završim ovaj posao, jer puno ima značenje suprotnog od praznog, dosta suprotno od ko zna čega (treba još?), te se ne mogu koristiti za veliku količinu. Ovde je primenjena logika da jedna reč sme imati samo jedno značenje, o čijoj besmislenosti ne bih trošio reči, samo bih uputio na baš dosta literature koja se puno bavi pomovima polisemije i homonimije. I na fine stilističke razlike između parova izraza tipa Na proslavi se dosta plesalo i Na proslavi se mnogo plesalo (u potonjem slučaju moguća je interpretacija da je plesanja bilo previše), odnosno rogobatnog Na proslavi se plesalo u velikoj meri.

Standard tako umesto skupa minimalnih intervencija u poljima koje smo na početku teksta prepoznali kao polja stvarnih jezičkih nedoumica, zasnovanih na logici jezičkog sistema i usmerenih ka funkcionalnosti, postaje palimpsest proizvoljnih i svake logike ili cilja oslobođenih rezbarija, komplikovanih ornamenata bez mnogo estetske vrednosti, koji umesto da nedoumice razrešavaju, zapravo stvaraju ogroman broj veštačkih nedoumica, i koji standardni jezik čine nekoherentnim, nemogućim za učenje, i nefunkcionalnim u upotrebi. Agresivni pritisak na korisnike jezika da ovakav standard koriste, i to ne samo u uobičajenim domenima upotrebe standarda, već i tamo gde standard nema šta da traži, stvara kod korisnika jezika osećaj nesigurnosti, čini ih lošim govornicima i kvariteljima sopstvenog jezika, i tera ih u hiperkorekciju, sa kojom rađa povratnu spregu.

Ljudski je grešiti

U tekstu koji pišem sa Markom Simonovićem, iz sasvim drugačijih razloga, citiramo sledeći pasaž iz Normatvne gramatike srpskog jezika Predraga Pipera i Ivana Klajna:

Za postizanje ciljeva primenjene normativne lingvistike bitno je višekratno naglašavati da od stabilnosti književnojezičke norme u dobroj meri zavisi stabilnost književnog jezika, kao što od stabilnosti književnog jezika dosta zavisi stabilnost nacionalne kulture, i kao što u krajnjoj liniji od stabilnosti nacionalne kulture dosta zavisi ukupna društvena stabilnost u nekom društvu.

Svaki inspektor jezičke ispravnosti koji pročita ovaj pasaž, ako za trenutak zaboravi ko su mu autori, primetiće upotrebu priloga dosta na način koji je osporen logikom ljutog normativiste, o kojoj govori kraj prethodne sekcije. Ovde su, naravno, u pravu Piper i Klajn govornici, a ne Piper i Klajn normativisti. Pasaž nosi i jednu stilsku nesavršenost: nespretno je reći društvena stabilnost u nekom društvu. Poenta ove sekcije nije kritika – poenta je upadljiva težnja najstrožih zilota jezičkog normativizma da uprkos ogromnoj pažnji ka jezičkoj ispravnosti čine ono što sami pogrešno vide kao jezičke greške.

burek-koji-se-moze-poneti-3

Mudre glave i mudro standardizovanje

Komentari korisnika na društvenim mrežama i čitalaca u elektronskim medijima upućuju na sliku koju ima obični korisnik jezika, i prema kojoj normativna pravila određuju ljudi sa dobrim obrazovanjem i velikim iskustvom u lingvistici. U jednom komentaru kaže se da su ta pravila nekad osmislile neke mudre glave i da zato mi danas treba da ih se držimo. Nažalost, ta slika je daleko od stvarnosti našeg jezika. Većina normativnih pravila zasniva se na lošem poznavanju lingvistike, pogrešnom razumevanju jezika, logički nekonzistentnim modelima, i nesumnjivo spadaju u ono što jednostavno nazivamo ljudska glupost. Ta glupost je tolika da je se često ni njeni tvorci ne drže. I ta glupost ima visoku cenu koja se plaća ogromnim količnama vremena i energije koje ljudi potroše da koliko-toliko ovladaju besmislenim pravilima, i koje se u nastavi ulože u učenje nepotrebnog i nenaučivog.

Ovo vreme i energija koštaju i novca, ali i zauzimaju mesto korisnim znanjima i aktivnostima za koje bi se mogli upotrebiti. Cena je i stalni osećaj govornika da su u opasnosti da nešto pogreše, da rizikuju da pokvare jezik. Kod govornika koji usled slabijih kognitivnih kapaciteta u određenim uskim domenima, slabijeg obazovanja i socijalnog statusa ili mesta življenja nisu u mogućnosti da standardom vladaju na istom nivou kao oni privilegovani, cena je i značajno veća, jer povlači ozbiljnu društvenu, ekonomsku, obrazovnu i drugu diskriminaciju.

A sada mantra. Principe normiranja moramo menjati. Moramo ih činiti fleksibilnijim: tamo gde se za standardnu upotrebu nadmeće više oblika ili obrazaca koji žive u pojedinim kodovima, za odstranjivanjem iz standarda nekog od tih oblika treba posegnuti samo kada imamo izuzetno jake razloge za to. Upotrebu standarda moramo osloboditi vrednosnog aspekta, pogotovu u smislu stigmatizacije nestandardnog. Prisustvo nestandardnih jezičkih izraza je mera neuspeha standardizacije jezika, i poziv da pokušamo da je dodatno optimizujemo. Ono je i znak da postoje populacije koje su kolateralna šteta standardizacije. Tu štetu treba ublažiti, umesto što se pooštrava osudom i veličanjem onih koje postojanje standarda privileguje.

Izvor: inform-al.blogspot.fi

Engleski je nesumnjivo globalni jezik – jezik kojim će govoriti sve veći broj ljudi. Da li to podrazumeva opasnost za druge, „manje” jezike? Da li dominacija engleskog jezika negativno utiče na naš kulturni identitet? Da li fenomen globalizacije predstavlja problem ili pogodnost?

globalizacija

Fenomen globalizacije je za jedne neophodna realnost koja donosi pozitivne efekte: uklapanje i napredak, a za druge je nužno zlo, koje izaziva izumiranje nacionalnosti i gubljenje identiteta. Za prve, globalizacija širi vidike, kulturno uzdiže i pruža ogroman broj mogućnosti za lično usavršavanje i napredovanje: za druge, ona je isto što i „izdaja” nacionalnih obeležja, zanemarivanje i izbegavanje sopstvenih vrednosti. Jezička globalizacija za jedne predstavlja razlog za radovanje: u njoj vide podlogu za leksičko bogaćenje, dok je drugi oštro kritikuju i u njoj treže i pronalaze razloge za ugrožavanje tradicionalnih kvaliteta.

Postepeno gubljenje nacionalnih granica usled tržišnog povezivanja sveta, po mišljenju mnogih, znači preveliki udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, tradicijama, običajima, koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Sve što ljudskom rodu daje folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaje, a prvo što je na udaru jeste – jezik, čuvar nacionalnog identiteta. Skeptici i lingvistički nacionalisti duboko veruju da će pozajmljivanje reči iz drugih jezika dovesti do promene karaktera samog jezika, a na kraju i do njegove propasti, odnosno nestanka.

Ipak, cela „paranoja” oko izumiranja jezika više predstavlja sukob interesa ideoloških dimenzija, nego što je reč o realnom stanju stvari.

Opasnost od apsolutnog nestanka jezika ne postoji. Engleski jezik na svom primeru možda to najbolje dokazuje. Prema Oxford English Dictionary, engleski jezik je preuzeo reči iz trista pedeset jezika, što je u velikoj meri uticalo na njegovu promenu, te se on u velikoj meri razlikuje od onog jezika iz perioda Anglosaksonaca. Gledano sa aspekta leksike, zapravo, 4/5 engleskog vokabulara čine reči romanskog, latinskog ili grčkog, a ne germanskog porekla. Zašto bi se onda bilo drugačije za druge jezike? Jezici su oduvek dolazili u kontakt sa drugim jezicima, i uvek je postojalo „pozajmljivanje” reči iz tih jezika. Nijedna zajednica, do sada, nije uspela da zaustavi ovaj proces. Zašto očekujemo da ćemo mi biti drugačiji?

Engleski jezik nije nešto što nam je neko nametnuo, prisilio nas da ga koristimo; mi sami uvodimo engleski u srpski jezik. Istina je da se danas u nekim sferama života ne može funkcionisati bez upotrebe engleskih reči i izraza. Međutim, to ne znači da, iz lenjosti ili pomodarstva, treba upotrebljavati anlicizme ili, što je još nepoželjnije, izvitoperene varijante anglicizama, ukoliko za određeni pojam imamo sasvim validnu reč.

Da li pojava anglicizama u srpskom jeziku nužno mora biti negativna? Da li iz nje možemo izvući ono najbolje?

Rešenje je u konstruktivnom prihvatanju neminovnih promena i ulaganju u napredovanje i usavršavanje. Lingvistička globalizacija nikako ne mora doneti štetu našoj nacionalnoj kulturi – to možemo uraditi i sami, bez engleskog jezika. Ono što treba da uradimo jeste da čuvamo i negujemo svoj jezik, a ne da trošimo energiju i vreme u razmišljanju kako će nam jezik nestati, kako se čitav svet urotio protiv nas da nam ga oduzme. Svet sigurno ima pametnija posla.

Naša obaveza nije da progonimo anglicizme, već da se trudimo da se srpski jezik ne zaboravi. Nikada nijedan jezik nije nestao zbog pozajmljenica, pa neće ni naš. Pronađimo korisnu sredinu. Država, naučne institucije, škola i mediji treba da se usaglase u težnji da se očuva srpski jezik i da daju svoj doprinos –upotreba anglicizama se mora dovesti u sklad sa srpskim jezikom, kako se neke srpske reči ne bi zaboravile. Ne idimo u krajnost. Sami najbolje možemo sačuvati/uništiti svoj jezik.

Na kartonskim kutijama u kojima se transportuje piće u staklenim flašama redovno stoji upozorenje: NE TUMBAJ! Malo manje su osetljive reči, koje, takođe, ne smemo tumbati.

I sa rečima treba postupati vrlo pažljivo. Ovde ćemo ukazati na najčešća okliznuća. Nije to samo slučaj sa deformacijom reči koju vrše neobrazovani ljudi, za koje je infarkt – infrakt, original – orginal, orijentacija – orjentacija, komandant – komadant…

Ni obrazovani ljudi nisu bezgrešni i oni katkad zaborave ili nakaleme neko slovo u pojedinim rečima.

Urođena sposobnost nije instikt, kako će napisati i neki fakultetlija, već – instinkt; sažetak neke materije nije ekstrat, nego – ekstrakt. Količina neke robe nije kontigent, nego – kontingent. Prelaz gasa ili pare u tekuće stanje je kondenzacija, a ne – kondezacija; bezvazdušni prostor je vakuum, a ne – vakum, kako često možete ne samo čuti od obrazovanih ljudi nego i pročitati u njihovim tekstovima.

Kad već pomenuh tekstove, da kažem kako neki ne razlikuju reči tekst test, pa govore da su položili tekstove, ali su pali na vožlji. Treba razlikovati naoko slične stvari (paronime) napis natpisNapis  je kakav duži tekst, članak (npr. novinski napis), a natpis  je kraći tekst na zgradi ustanove ili preduzeća, na nadgrobnom spomeniku i sl.

Prestupnik je delinkvent, a ne – delikvent, kako ga često nazivaju , kao da je reč o kakvom deliji, a ne o kriminalcu. Prestupništvo je delinkvencijaa ne – delikvencija; prepiska – korespondencija, a ne korespodencija. Operator je onaj koji operiše, hirurg, a operater je stručnjak druge vrste, npr. za filmsku i televizijsku montažu.

Znajući da treba reći hvalazahvaliti (a ne fala i zafaliti), poneko će – u težnji da govori pravilno – reći pogrešno: Šta ti hvali?… Neće ti zahvaliti ni dlaka s glave!, ne znajući da je ovde reč o germanizmu faliti – nedostajati.

U vezi sa odnosom glasova F, V, HV poučna je sledeća priča.

Poznato je da se u srpskom jeziku kaže kafa, u hrvatskom – kava, u bošnjačkom – kahva. (Ne znam da li kafiće nazivaju kavićima ili kahvićima!) Došao neki Bošnjak u Široki Brijeg, u zapadnoj Hrvatskoj, i navratio u kavanu (jer kafane tamo nema).

– Jednu kahvu – reče konobaru.

– Nema ovde kahve! – odbrusi konobar. – Ovdje je samo kava.

– Kahva ili kava, isto je to – pomirljivo će Bošnjak.

– Nije isto! Je l’ ti isto da ti ja ženu pohvalim ili da ti je povalim?!

– Uh, gluho bilo! Daj mi onda ćaj.

Milorad Telebek, Kako se kaže