Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

O važnosti mesa na srednjovekovnoj trpez srpskih velikaša nedvosmisleno govori beskrajno zanimljiva epizoda iz Teodosijevog Žitija Svetog Save u kojoj je opisana Nemanjina (1168–1195) predaja vlasti Stefanu Prvovenčanom 1195. Na prigodnom, opštenarodnom piru koji se odigrava pred crkvom Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, Nemanja se na zanimljiv način oprašta od mesa:

Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!

Izgon-trgovaca-iz-hrama-Decani-XIV-vek-1024x678

Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne konzumiraju meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane, njenog simbolizma i ritualnih značenja, neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa zapravo oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, ali i striktnom shvatanju i sprovođenju propisa vezanih za prehranu na osnovu prirodnog kvaliteta, koji pre svega podrazumeva pripadnost određenom društvenom sloju, dobar vladar je morao jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete koji ga definišu kao superiornog lidera i vojnika. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuju vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi, prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje.

Taja-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-14.-vek

Trijada – meso, hleb i vino je svojevrsna sinteza antičkog mediteranskog koncepta hleba i vina kao maksima civilizovanog čoveka, i zapadnjačkog konzumerizma mesa kao najvećeg izvora muškog principa, viriliteta i hrabrosti. Ova dva shvatanja posebnih kvaliteta hrane zadugo su bila u oprečnom odnosu blagodareći dominantnoj poziciji Rimskog, a zatim i Vizantijskog carstva čija je elita pobornik mediteranskog načina ishrane kojim dominiraju žitarice, povrće, sirevi i vino. Međutim, isto onako kako se Atila sa svojim Hunima poput otrovne strele „zario” u najranjiviju tačku rimske civilizacije u opadanju, tako se i varvarska navika jedenja velikih količina mesa prelila sa evropskog severa i zapada, odnosno azijskog istoka, na jelovnik jednog sveta koji je poput Avgusta, Dioklecijana i Cicerona bezuslovno verovao u plemenita svojstva sočiva, graška i kupusa.

Shvatanje o svojstvima hrane, baš kao i dva različita prehrambena obrasca, morala su se sresti na balkanskoj sredokraći, te podržana klimom, vegetacijom i stalnim pokretom ljudi i robe, oblikovati naročitu gastronomsku sliku koja sintetizuje istok i zapad, Rimljane i varvare, te mnoštvo drugih uticaja protokom vremena. Otuda balkanski, a sa njim i srpski gastronomski atlas, neopisivo podseća na fantastični dnevnik nekog probirljivog gurmana koji se često gostio za carskim stolovima, ali nije izbegavao ni prost, ali ukusan obrok seljaka i zanatlija. Taj kompleksni, šaren jelovnik očigledno se sastavlja još od davnina.

Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza koji stižu na naš prostor sa turskim osvjanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode, ali i namirnice koje na ovdašnje trgove i panađure stižu iz uvoza. Izvori nam jasno pokazuju da se na stolovima vladara i uglednijih ljudi, visokog crkvenog klera i imućnijih trgovaca, mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.

Tajna-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-XIV-vek-1024x736Pojedine freske, poput Predstave mora na Strašnom sudu u Gračanici ili Krštenja Hristovog u Ljeviškoj, nedvosmisleno sugerišu da su Nemanjićkoj Srbiji poznate raže, lignje, jegulje i različite vrste riba i plodova mora. Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama nedvosmisleno dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.

Srpskom srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda. Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozijeg ili ovčijeg mleka je baš kao i kiselo mleko proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji čiji status potvrđuju vladarski ukazi i različiti propisi.

Posebno skupocene namirnice su bili začini, šećer i vino. Najvećim delom su stizale iz uvoza, a da bi u kasnijim periodima, mahom na vladarskim i manastirskim imanjima započela proizvodnja vina.

Hrana se pripremala pečenjem ili kuvanjem. Ređe prženjem koje će kao kulinarska tehnika zadominirati tek neuporedivo tehnički bolje opremljenim kuhinjama novog veka u urbanim središtima.

Kad su u pitanju velike gozbe, nema sumnje da se najveći deo jela pripremao na otvorenom, a ne u vladarskim kuhinjama o kojima kada je reč o srpskim zemljama u srednjem veku još znamo zanemarljivo malo. Međutim, takozvana otvorena vatrišta koja podrazumevaju veći broj peći, a otkrivena su unutar naselja u tvrđavi Ras kod Novog Pazara i na području srednjovekovnog Braničeva, jasno ukazuju na koncept organizovane pripreme veće količine hrane za potrebe čitave zajednice unutar nekog srednjovekovnog naselja.

Parabola-o-bogatasu-i-ubogom-Lazaru-detalj-Mansija-15.-vekHrana se kuvala u loncima i najčešće pekla u crepuljama. Pojedine freske, poput one na kojoj je prestavljeno Rasejavanje pepela svetog u crkvi Svete Trojice u Sopoćanima, nagoveštavaju mogućnost postojanja neke vrste metalnih roštilja za pečenje mesa. Posuđe za pripremu hrane je u pravilu od keramike, a sasvim izuzetno se nailazi na gvozdene ili bronzane kotliće kakav je onaj pronađen u Rasu. Veće korišćenje kalajisanog bronzanog posuđa počeće tokom 14. veka kada srpske srednjovekovne zemlje ojačaju ekonomski.

Posuđe od glazirane i neglazirane keramike dominira i trpezom koja se u naročitim prilikama zastire i najfinijim lanenim stolnjacima i opasuje zanimljivom zajedničkom salvetom kakvu vidimo na freskama poput one koja prikazuju Gozbu starozavetne Trojice u liku tri anđela u Dragutinovoj kapeli u Đurđevim Stupovima u Rasu. O dugovečnosti ovih zajedničkih salveta ili peškira svedoče i naši prvi etnolozi, koji će primere njihove upotrebe zabeležiti početkom 20. veka.

Staklena-kupa-Novo-brdo-14-vek-Narodni-muzej-u-Beogradu1Staklene čaše i fine boce su prava retkost čak i na bogataškim trpezama pre sredine 14. veka. Tek jačanjem srpske vlastele u 14. veku, odnosno formiranjem moćnih i bogatih urbanih centara početkom 15. veka kakvi su oni u Beogradu, Novom Brdu ili Smederevu, na trpezama počinje da se pojavljuje neuporedivo luksuznije posuđe s posebnim akcentom na skupocenim čašama za vino od plemenitog metala. Najvećim delom je ovaj luksuzni mobilijar uvožen iz inostranstva posredstvom okretnih dubrovačkih trgovaca ili je naručivan, baš kao i luksuzna odeća, ponajpre u venecijanskim i radionicama drugih razvijenih italijanskih gradova-republika. Sasvim izuzetan primer predstavlja takozvana čaša cara Dušana za koju se pretpostavlja da je naručena u nekoj zanatskoj radionici u Kotoru.

Viljuska-noz-i-tanjir-od-majolikeSopocani-Ras-13-vek-Muzej-Ras-Novi-Pazar-1024x742Na vrhuncu moći krajem 14. i početkom 15. veka luksuzno trpezno posuđe na vladarske stolove despotovine stiže iz Nemačke, Ugarske i Italije. Uglavnom je reč o posuđu od stakla i metala, a sasvim izuzetno od skupocene, rukom slikane majolike.

Tamara Ognjević, iz kataloga izložbe Gozba

Izvor: avantartmagazin.com

Povodom predstojećeg Savindana, koji se obeležava 27. januara, Narodna biblioteka Srbije izložila je Beogradsku krmčiju, prepis Zakonopravila Svetog Save nastalog u 15. veku.

Rukopisna knjiga je ispisana srpskoslovenskim jezikom, specifičnim i retkim tipom poluustavnog ćirilskog pisma, na hartiji iz 1455/65. godine.

Knjiga je otkupljena za Narodnu biblioteku 1943. godine od Stanislava Krakova, zajedno sa nekoliko vrednih primeraka izdanja starog srpskog štamparstva.

Sveti Sava je do kraja druge decenije 13. veka sastavio Zakonopravilo (Nomokanon ili Krmčija), zbornik izabranih zakona, kojim je uredio crkveni i svetovni život kod Srba. Do danas je sačuvano jedanaest prepisa srpske redakcije Zakonopravila, a Beogradska krmčija je jedan od njih.

Prepis Beogradske krmčije biće izložen do 20. februara tekuće godine u specijalnoj komori koja se nalazi u holu ispred Centralne čitaonice nacionalne biblioteke.

savindan

Izvor: www.nb.rs

Sveti Sava (Kraljeva crkva): sr.wikipedia.org