Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Broj studenata koji se javlja psihijatru i psihoterapeutu zbog različitih psihičkih smetnji u svetu i kod nas iz godine u godinu je u osetnom porastu. Nije uvek dovoljno jasno da li ovaj broj raste zato što raste i broj studenata na gotovo svim univerzitetima u svetu, zato što je broj obolelih stvarno sve veći ili zato što je psihijatrijska služba u svetu sve bolje organizovana, a otpor građanstva, pa i studenata, prema poveravanju psihijatru sve manji.

Pre nego što bismo izneli koje su to najčešće neurotične smetnje među studentima, treba odmah reći da studenti ne boluju ni od kakvih specifičnih i samo za njih karakterističnih psihičkih oboljenja, kao što je to, na primer, slučaj za neke profesije i zanimanja.

Ako bi neko, suprotno ovom tvrđenju izneo poznat primer tzv. predispitnog ili ispitnog straha i treme, ne bismo se ni onda složili sa posmatranjem ovog simptoma kao izolovanog fenomena, ili čak kao neke tobožnje posebne bolesti, nego bismo se interesovali za celokupnu psihičku i fizičku ličnost studenta, kao i za načine njegovog dotadašnjeg reagovanja na različite situacije slične onima koje se stvaraju i doživljavaju na ispitima. Vrlo brzo bismo se tada uverili da su njihove preterane ili čak patološke reakcije uoči ispita ili na samom ispitu samo deo poznatog i uobičajenog reagovanja ovih ljudi u svim drugim ispitu sličnim situacijama u životu.

Na kakve se sve smetnje studenti najčešće žale psihijatrima i kako ove smetnje treba prosuđivati sa gledišta dinamički orijentisane psihijatrije i psihoterapije? Najčešće se čuju sledeće žalbe: slabost koncentracije i pažnje, upamćivanja i pamćenja, umor i razdražljivost, nesanica i glavobolja, zatim strah od ispita i profesora, a na ispitu „blokada pamćenja” i naučenog gradiva, znojenje i drhtanje, ukratko: „trema” koja parališe.

Obratili smo posebnu pažnju u našem radu sa studentima raznih fakulteta (pri čemu ne bismo hteli, pa ni mogli da izdvajamo one fakultete koji izgleda da najviše „produkuju” studentske neuroze, statističkim podacima ne raspolažemo), na: 1) studente prve godine koji u znatnom broju slučajeva (čini se, iznad 50%) promene bar jednom fakultet koji su prvobitno bili izabrali da studiraju, odnosno one koji se nikako ne usuđuju da izađu na prvi is-pit, i na 2) studente-apsolvente koji često godinama imaju pred sobom samo jedan zaostali ispit pred konačnim završavanjem svojih studija.

Kako se u razgovoru sa studentima nismo mogli da zadovoljimo čisto spoljašnjim simptomima na koje su se oni žalili, već smo tražili da iza ovih površnih, spoljašnjih manifestacija otkrijemo dublje jezgro ličnosti, odnosno one prave, unutrašnje i skrivene motive i podsticaje koji su bili glavni uzrok onome što je svest mogla da registruje, došli smo do sličnih otkrića i sličnih zakonitosti čovekovog psihičkog bića uopšte do kojih smo došli i u radu sa svakim drugim neurotičnim pacijentom. To nam je potvrdilonašu prvobitnu pretpostavku da i student može da bude isti takav neurotačar kao i svaki drugi koji se bavi nekim nespecifičnim zanimanjem, pri čemu je „studentska atmosfera”, koju sačinjava, između ostalog, učenje, pripremanje za izlazak na ispit i sam ispit, jedina provokativna ili „stresogena” situacija odgovorna za izbijanje već prisutnih, latentnih neurotičnih crta u ličnosti studenta.

Studenti dolaze na fakultete iz različitih sredina, sa različitim prosekom srednjoškolskog znanja, sa različitim materijalnim mogućnostima, ali svaki sa manje ili više izgrađenim crtama psihičke ličnosti, neurotičnim ili neneurotičnim, koje su formirali u prethodnih osamnaest godina života sa roditeljima, odnosno sredinom iz koje su ponikli. Kada je već reč samo o onim studentima koji imaju smetnje u studiranju, bilo zato što suviše dugo studiraju ili teško studiraju, pri čemu isključujemo spoljašnji, objektivan razlog ovim teškoćama, jer su razlozi mnogo češće njihove sopstvene, unutrašnje teškoće, onda u tim smetnjama studiranja prepoznajemo niz nerešenih konflikata sa kojim su teretom studenti došli na studiranje, ne uspevajući da ih još u toku puberteta reše.

Sve nam se više čini da mladi ljudi koji sa osamnaest ili devetnaest godina počinju da studiraju, a koji onda menjaju fakultet ili nisu u stanju da polože prvu godinu, ozbiljno ratuju sa sopstvenom emotivnom nezrelošću, bez obzira na nivo ranije stečenog intelektualnog znanja i prethodnog uspeha. Pošto je broj ovakvih studenata prve godine prilično veliki, postavlja se opravdano pitanje kako korisnije upotrebiti jednu ili dve godine posle velike mature koje bi povoljnije ubrzale proces sazrevanja, koji je izgleda upravo zaustavljen na početku studiranja.

Studenti prve godine susreću se zaista sa nizom problema čije uspešno razrešavanje neminovno zahteva određeni nivo zrelosti ličnosti. U ovu zrelost ubrajamo pre svega relativno uspešno rešenu vezu sa roditeljima i relativno uspešno ostvarivanje erotično-seksualnog problema. Smešno je i opasno od roditelja da od svoje „dece” sa osamnaest godina još očekuju i zahtevaju ponašanje kakvo su imali u toku školovanja. Ambicioznost roditelja, koja je naročito uperena prema onoj deci koja su u srednjim školama „obećavala”, a od kojih sada na studijama očekuju sve ono što su i sami već postigli ili još češće što nisu postigli, čest je uzrok ozbiljnih neurotičnih konflikata u studentu. Upravo primer studenta-apsolventa koji ne završava studije, iako mu je ostao jedan ili dva ispita, ukazuje na nesvestan neurotičan otpor, osvetu i prkos kojim se brani od nametljivih i ambicioznih roditelja, odnosno od već ranije stvorenih „kombinacija” za budućnost njihove dece.

Naravno da ima i drugih uzroka nezavršavanja ili čak prekidanja studija ovih „večitih” studenata; između ostalih, čest je razlog i neurotični strah pred odgovornostima i samostalnošću, koji ga posle završetka studija očekuju. Mora da se prizna da je nekad i nedovoljno stimulativna realnost budućeg poziva razlog zašto se studenti radije igraju studentskog života, nego što prihvataju obaveze koje ništa ne obećavaju.

Posebnu grupu među studentima neurotičarima predstavljaju oni koji se nesvesno boje uspeha i priznanja, nekad zbog nove odgovornosti koje moraju onda da preuzmu, češće zbog potisnute agresije ili nesvesnog straha od konkurencije sa roditeljima koji su uvek bili dominantni i netrpeljivi prema svakomu okolini koji je pokazivao veći uspeh od njih samih.

Na kraju, rekli bismo još nešto o onom najpoznatijem simptomu mnogih studenata, strahu od ispita i na ispitima. I u ovom strahu studenta nemoguće je videti samo površan i prolazan simptom koji nema nikakve veze sa drugim osobinama u ličnosti. Ako zanemarimo običan strah od ispita, koji malo ko od studenata nije nikada doživeo, već govorimo samo o jakom, produženom i ponavljanom strahu, onda u njima moramo videti projekciju raznih nerešenih neurotičnih konflikata u ličnosti.

Ovaj strah može onda da bude: a) strah od autoriteta, pri čemu se u liku profesora prepoznaje omrznuti otac ili otac od koga se oseća strah; b) ispitna situacija podseća studenta na ranije slične situacije u kojima je trebalo sebe da pokaže i dokaže, a u kojima nije prošao dobro; c) seksualno impotentna ili frigidna osoba ili osoba koja još uopšte nije otpočela sa rešavanjem erotično-seksualnog problema, a godine je već uveliko podsećaju na hitnost ovog rešavanja, ispitnu situaciju nesvesno izjednačava sa seksualnom, pa kao što je još nespremna za ovu, tako se pokazuje nespremna i za ispit.

Rad psihoterapeuta sa studentima je zanimljiv i zahvalan posao od koga obadve strane imaju koristi, a koji se nekad pretvara u divan ljudski dijalog u kome iščezava odnos terapeut-pacijent, a ostvaruje se odnos egzistencijalne komunikacije koja ostavlja snažan pečat u ličnostima, ubrzavajući i kod jednog i kod drugog proces sazrevanja, proces nikada do kraja okončan.

Vladeta Jerotić: Šta stvarno znači biti zrela ličnost

(Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet)

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je na-šeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje. Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju ee preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

6. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo”.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad. Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet

Vladeta-Jerotic-nekada

Fotografija: Vladeta Jerotić u mladosti (Politika)

U sredu, 25. novembra, u 18 sati, u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije, održava se razgovor povodom objavljenog novog izdanja knjige Biografija pamćenja: najnoviji razgovori sa Vladetom Jerotićem Miloša Jevtića.

Učestvuju: prof. dr Žarko Trebješanin, akademik Vladeta Jerotić, Miloš Jevtić.

Ulaz je slobodan.

biografija-pamcenja-vladeta-jerotic

Knjiga razgovora Biografija pamećenja svedoči o bogatom naučnom, duhovnom i javnom delovanju akademika Jerotića, koje je obeležilo drugu polovinu prošlog i početak ovog veka.

Prema rečima prof. dr Darka Tanaskovića, koji je napisao predgovor za ovu knjigu, akademik Jerotić se otisnuo u samu suštinu fenomena i tajne pamćenja. Bogati empirijski uvidi u ovaj fenomen omogućili su su Vladeti Jerotiću da se pozabavi istinskom fenomenologijom pamćenja.

Izvor: www.nb.rs