Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

maca-1Маца је завршила менаџмент на једном приватном факултету. Уписала га је док су они били на власти, јер је кум у то време могао да јој заврши за посао у ЕПС-у. Док је стигла до дипломе, ови су дошли на власт и шема са кумом је пропала. Срећом, исплатило се што су је добростојећи родитељи слали у летње школе језика на Малту и у Лондон, а онда је завршила и онај курс у Британском савету. Јесте да је коштао ђаво и по, али је ипак на крају стигла до сертификата, истина са минималним бројем бодова, али је ипак стигла! Још је већа срећа што се стрина на време политички престројила и сада је директорка основне школе. Маца је од јула наставница енглеског!

19. август

Данас сам била на првој седници неког већа, нисам сигурна да л’ је наставничко или одељењско. Мени је то све исто. Доделили су ми ментора – неку наставницу што мисли да има све знање света, а само једном је била у Лондону, и то за време студија, пре 20 година. Мученица. Објашњавала ми је пола сата разлику између годишњег и оперативног плана, као да је то најважније у школи. Сморила ме начисто. На крају ми даде своје прошлогодишње планове и рече ми да за пет дана урадим годишњи план и оперативни за септембар, за трећи разред. Јака ствар! Има да падне на дупе кад јој однесем! Пита да л’ ми је све јасно. Јок и није, кокошко. Баш ми је компликовано!

24. август

Е, кад их данас нисам задавила, никад нећу! Значи, педагог и она менторка су ме муштрале сат и по. Те не уклапа ми се број часова у оперативном са бројем у годишњем, те не ваљају ми тип часа, облик рада, методе… Прошли пут ми ова причала да је рад у групи и у пару много важан, а сад ми тврде да то нису методе рада! Видим ја да оне немају појма! На крају је менторка рекла да ће ми она урадити годишњи и овај за септембар, али да ћу касније морати сама. Е, баш да видим!

29. август

Каква бре корелација?! И шта је то активна настава? Помињали су и неки ИОП – као то треба за два ученика. Па, дајте им ако им треба. Купите! Ако школа нема пара, ево ја ћу да ижицам од неких ортака. Ови су сви луди у школи! Није ни чудо што нико не воли просветне раднике. Јадна моја стрина.

3. септембар

Не могу да верујем да уџбеници стижу тек крајем месеца! И шта ја сад да радим с оном дечурлијом? Узгред, појма немају и много су немирни. Ајд рекох данас, пошто је први час, да мало причамо о ученицима у одељењу. Као, знају се, па им то неће бити тешко. Кад оно, појма немају о поређењу придева, а то је баш лако. Лепо им кажем – слушај ‘вамо: компаратив -er, суперлатив the -est; ако су придеви вишесложни, компаратив са more, суперлатив са the most. Је л’ то јасно? Мислим се, коме не може бити јасно! Па, тупсонима у мом одељењу. Појма н-е-м-а-ј-у!

 

11. септембар

Значи, не верујем! Данас једна мала 10 минута не може да укапира разлику између ‘inedible’ и ‘uneatable’ (обнављали смо неко воће и поврће пошто књиге још нису стигле, а то су радили прошле године). Ја јој лепо кажем да не могу да верујем да је неко толико глуп, а она поче да плаче. Плакала је 15 минута. Ја се покупим и одем да попушим цигару, да се мало смирим. Ова деца су благи ужас! После сам ја била крива што је неки мали пао и расцопао нос пре звона. Ко да би му мање текла крв да је било после звона.

19. септембар

Мислим да ова педагогица мрзи стрину. Данас ми је дошла на два часа, као фора – да види како радим. Пази богати! После је направила читаву драму због тога што нисам имала припреме! Па, шта ће ми припреме кад ја знам енглески? Шест месеци у Лондону, три месеца на Малти и курс Британског савета, хееееј! Припреме! Свашта.

3. октобар

Данас ме је стрина звала на разговор. Каже да су одржани родитељски састанци и да су се родитељи жалили на мене. На мене?! Каже не смем да вређам децу на часу и да морам да им спремам неке игрице. По слободи је питам да л’ је она нормална, а она каже – ма ћути, само се мало притаји. Следећег пута ће да се жале на неког другог, а на тебе ће да забораве. И ја се сад нешто мислим – шта бре хоће ти родитељи! У све се разумеју, а деца им ништа не знају!

29. октобар

Каже ми менторка данас да треба да осмислим неки мали тест за ученике, чисто да проверим шта су научили, да ли треба да вршим неке промене у оперативном, да ли треба да радим неку индивидуализацију и да истовремено извршим вредновање свог рада. Лепо кажем да она нема везе са животом! Тест служи да се деци дају оцене. То бар свако зна. Ко да ја нисам ишла у школу! Сад ћу лепо с интернета да скинем неки тест за почетнике и одох с другарицама на кафу.

5. новембар

Не, не! Побићу их, мајке ми! Тачно им је криво што сам лепа и млада и што имам супер гардеробу. Вештице су се уротиле против мене! Данас су ме рибале због теста. Те није извршено добро баждарење, те нема диференцијације тамо нечега, те се из резултата не види да сам ишта радила с децом. Лепо им кажем да имам најглупља одељења у школи, да ништа не капирају чак и ако им двапут поновим, да плачу и кревеље се за ситницу, да се већ после месец дана не сећају шта сам им рекла, и да проблем дефинитивно није у мени, него у њима! Морам стрини да пријавим овај мобинг!

17. новембар

Ови у школи начисто поасили. Кажу да долази нека екстерна и да ће они да нам проверавају рад. Е, чик да видим ко из те екстерне има бољи британски акценат од мене!

25. новембар

Па где баш мени да западне онај баксуз из екстерне?! И још је завршила биологију! Ја лепо кренем све на енглеском, а она ће мени – колегинице, нисам сигурна да деца могу да вас прате. Ко да ја не знам да је њој фрка што она не може да ме прати. Пискарала је нешто све време, каже – све ћу видети у извештају. У, боли ме уво!

4. децембар

Хех! Кад је стрина била род?! Ево, данас ме је и она малтретирала. Стигли су прелиминарни извештаји екстерне, и отприлике сам ја као најгори наставник у школи. Каже да је онај баксуз питала да ли сам уопште завршила факултет, јер основне ствари не знам. Онда ми је стрина набрајала шта све не ваља: структура часа, однос са ученицима, нема диверсификације задатака (једва запамтих!), не ваља ми педагошка свеска, час ми нема динамику, нема евалуације на крају часа, једнолични су ми наставни материјали и методе рада, и још триста неких чуда којима ни име не знам! Кажем ја – све сам лудак до лудака!

Него… Чујем да ми је неки ујак из фамилије постао шеф рачуноводства у једном фином јавном предузећу. Морам да питам мајку у каквим су односима. Ова школа почиње озбиљно да ме нервира! Могао је стриц и боље да се ожени!

П.С. Срећан завршетак ове приче плод је маште аутора. Живот је сасвим другачији.

Извор: Клотфркет

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Већ се деценијама мери трајање мука наших ’језичких власти’, новинара и говорничког плебса око изговора речи као што су водопривреда, телевизија, парламент, Аустралија, самозаштита, асистент, пољопривреда, Алесандра, Фалуџа, инцидент. Међу онима који су одлучили да треба да пропишу како се ове речи изговарају превладава став да се мора говорити водОпривреда, телЕвизија, парлАмент. Новинари јавног сервиса и још понеког медија се труде да се томе ставу повинују. Други новинари и сви ми који оне прве слушамо, проживљавамо расположења од напада беса до туге и апатије. Сви ми, од језичких законописаца преко новинара обеју врста до обичних корисника језика у свим осталим ситуацијама говоримо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт (овде ће неки ауторитет српске акцентологије рећи: није, ја се и себи обраћам са ’асИстенте’).

Добронамерни посматрач се природно пита: зашто уопште икад водОпривреда, телЕвизија, парлАмент? Да ли то чини језик бољим средством размишљања, комуникације и чувања идеја? Да ли нека језичка заједница – природни говор неког подручја, или природни говор неке друштвене групације – речи наведеног типа изговара на такав начин? Не.

Разлог за наметање ових сулудих образаца изговора лежи у погрешном разумевању предмета сопственог истраживања. Ови лингвисти (извињавам се свим стварним лингвистима) сматрају да је језик скуп правила о томе где се пише велико слово, где се помера акценат, где се мора рећи с обзиром а не обзиром, и да се језик тако и учи: памте се и примењују једноставна правила наведеног типа. И пошто стандардни језик, услед уплива језичког инжењеринга приликом одлучивања шта јесте а шта није део стандарда, представља једну врсту вештачког језика, они онда верују да је стандардни језик скуп оних правила која су они сами прописали. Од природног језика, њега разликује виши степен правилности: природни језик уме да одступи од правила, али стандард не би смео.

Оваква су правила превише груба, на претерано конкретном нивоу да би се њима у потпуности описао језик. Када би стандардни језик био заснован само на павилима прописаним у литератури, ни двадесети део реченица које данас изговарамо говорећи стандардним српским не бисмо могли да склопимо јер не бисмо имали довољно информација. На пример, ниједан приручник о стандардном језику не прописује да када координирамо две једнинске именице женског рода, глагол се слаже у женском роду, а са две средњег рода у мушком: књига и оловка су продате, писмо и пенкало су продати (не може писмо и пенкало су продата). Типова оваквих ситуација где избор доносимо не на основу приручника већ на основу језичког осећаја је на хиљаде. Ниједан језик, поготову не стандардни, није могуће у потпуности описати, још мање прописати. Кад се стандард не би изводио из неког живог дијалекта, он би остао непотпун, и самим тим неупотребљив. Наши прескриптивни лингвисти овога нису свесни.

Такође, супротно схватању наших лингвиста, наука се не бави прописивањем, па чак ни описивањем правила. Наука се бави препознавањем правилности у свету око нас, и питањем зашто свет одликују баш те правилности а не неке друге. Када наука уочи правилност, а онда се сусретне са одступањима од те правиности, она покушава да сазна да ли је правилност била лоше препозната, или су одступања резултат неког додатног фактора који претходно није узиман у обзир. У оба случаја, наука замењује стару формулацију правилности новом.

Једна од правилности уочених код једног броја дијалеката нашег језика јесте да силазни акценти (као у Зорка и у кућа) код највећег броја речи не могу стајати ван првог слога у речи. Ова правилност реконструисана је као резултат промене која је захватила раније стање. У ранијем стању, наш језик је имао само два силазна акцента, и они су се налазили било где у речи. Опште стање је било да се говорило јунААк и сведОк. Онда се догодила промена (о чијем узроку још не знамо довољно), која је све акценте који су се могли померити померила за једно место ка почетку речи, и притом их претворила у узлазне: јУнаак, свЕдок. Тако смо од два добили четири акцента, дуги и кратки силазни и дуги и кратки узлазни (могу се илустровати именима: Зорка, Стана, Милан и Милош). Силазни су остали само тамо где акценти старог стања нису могли да се помере: онде где су били на првом слогу.

Законописци нашег језика су ово претворили у правило: силазни акценти не смеју да се изговарају ван првог слога. Када их тамо нађеш, ти их помери једно место ка почетку и претвори у узлазне. У речима водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, сви ми изговарамо силазне акценте ван првог слога. Законописци ту од нас очекују да их превучемо улево и воздвигнемо у водОпривреда, телЕвизија, парлАмент.

Постављају се следећа два питања.
Ако је језик заиста померио све акценте једно место улево, како то да ипак сви изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт – зашто се и они нису померили?
Ако сви ипак изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, како законописци нашег језика себи објашњавају одлуку да стандардни језик моделују према павилу које је превише једноставно да обухвати језичу реалност?

Одговор на прво питање је да постоје додатни фактори, и да они одређују домене које померање акцената није погодило или их бар не погађа директно и без одлагања. Те домене чине на пример неке речи које су позајмљене са силазним акцентом ван првог слога (парламЕнт), или неки типови сложница код којих други члан, као управни елемент, има силазни акценат на првом слогу (водо_прИвреда). Овај текст није место за озбиљнију научну анализу, односно за одговор на питање зашто баш ове речи. Важно је да постоје додатни фактори који ограничавају првобитно уочену правилност.

Своје тврдо држање правила и тамо где оно не одговара правилностима уоченим у језичкој стварности наши језички ауторитети објашњавају на два начина. Један је да њихово правило уствари одговара правилности, само говорници језика од ње одступају. Други је да је стандард ионако вештачки језик па може да истрпи и правило које поједностављује ствари, и када то правило не одговара језичкој стварности.

Прво објашњење је бесмислица. Аналогија је рецимо да је Ајнштајн рекао: мерења у физици не одговарају Њутновим законима, али то мора бити зато што природа одступа од својих закона, и стога ћемо се држати Њутнових закона, љутећи се на природу што их се она не држи. Будући научник, Ајнштајн је потражио сложеније, а јошувек елегантне законе којима је обухватио прецизније измерену стварност. Слично томе, једини увид лингвистике у оно што језик јесте долази од онога што говорници језика продукују, и како језичке изразе оцењују. Ако говорници продукују водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, а варијанте водОпривреда, телЕвизија, парлАмент оцењују као неприродне, онда је то стварност а не одступање говорника од ње.

Друго објашњење пружа простор за дебату. Једноставније правило је лакше за учење. Ако желимо да и говорници који код куће усвајају дијалекте удаљене од стандарда могу да науче стандард, можда ћемо им помоћи једноставнијим правилима. Ово интуитивно прихватљиво објашњење, нажалост се у реалности показује као погрешно. Осим што сам већ поменуо да језик није могуће описати, па ни вештачки изградити, скупом грубих правила овог типа, практична је чињеница да ни Лесковчанину, ни Пироћанцу, ни Нишлији, ни Крушевљанину није лакше да научи да каже водОпривреда, телЕвизија, парлАмент него водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, било да остале речи изговара како стандард очекује, било да то не чини.

Постоји још један важан корен овог наопаког приступа. Српска лингвистика, као и лингвистике других бивших југословенских република, екстремно је, чак за једну науку болесно хијерархијски устројен систем, налик систему цркве. Речи ’светих отаца’ Караџића, Даничића, Белића, Стевановића, Ивића прихватају се као догма, и свако макар делимично неслагање са њима узима се као тежак прекршај који заједница уме строго да казни. Притом, научници чији положај и утицај су резултат полтронске експлоатације хијерархије, а не научних капацитета, врло често њихове ставове некомпетентно интерпретирају. И највећа глупост може се добро продати ако се припише једном од ових заиста великих имена наше науке о језику. У сваком случају, речи и ставови наведених ауторитета недвосмислено су надређени свакој реалности понашања говорника језика. Ако је Даничић рекао да су се силазни акценти ван првог слога повукли једно место напред и постали узлазни, онда сваки говорник који каже водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, уједно говори и против (инае погрешног интерпретирања) Даничића, и заједница то мора да спречи.

Оваквих проблема не би било када би наша лингвистичка заједница смогла снаге да схвати да је стандардни језик утолико бољи, уколико има мање вештачких елемената. Поготову вештачких правила. Другим речима, он је утолико бољи уколико се више заснива на живом језику. Стандардизација треба да се сведе на препознавање и описивање онога језика који се сам успоставља приликом комуникације говорника различитих дијалеката. Вештачко у њему може евентуално да буде бирање неких варијаната као стандардних, и обележавање других као нестандардних, тамо где за исту граматичку структуру или исти појам постоји више начина реализације. Ако неко каже ’стајала је у излог’, а неко други ’стајала је у излогу’, лингвист може да вештачки преломи да само друга опција буде део стандарда. Али саме опције морају доћи из живог језика. Речи водОпривреда, телЕвизија, парлАмент не долазе из живог језика, а њихова употреба нема ни валидног ’вештачког’ лингвистичког оправдања. И зато нам толико сметају.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Од истог аутора прочитајте и О позајмљеницама.

Извор: inform-al.blogspot.rs

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

drustvo-mrtvojezicaraБранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net

„Све су одрасле особе некад биле деца. (Али се мало њих тога сећа.)”

„Одрасле особе никад ништа не разумеју саме, а децу замара да им све увек из почетка објашњавају.”

„Дуго сам живео међу одраслима. То није битно поправило моје мишљење о њима.”

„Одрасли воле бројеве. Кад им причате о неком свом новом пријатељу, никад вас не питају о оном што је битно. Никад вам не кажу: Какав је звук његовог гласа? Које игре највише воли? Скупља ли лептире?  Питају вас: Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико му отац зарађује? И тек тада верују да су га упознали. Ако одраслима кажете: Видео сам лепу кућу од ружичасте цигле с мушкатлама у прозорима и голубовима на крову…, они неће моћи да замисле ту кућу. Њима ваља рећи: Видео сам кућу од сто хиљада франака. Тада ће узвикнути: Како је лепа! (…) Такви су они. Не ваља се зато на њих љутити. Деца морају много тога да праштају одраслима. Но ми који разумемо живот, ми, наравно, не маримо за бројеве!”

„Много је теже судити самом себи него другима. Ако успеш себи добро да судиш, значи да си прави мудрац.”

„На идућој планети живео је неки пијанац. Та посета беше врло кратка, али је дубоко растужила Малог Принца. Шта ти ту радиш?, упита он пијанца, кога нађе како ћутке седи пред гомилом празних и гомилом пуних боца. Пијем, одговори пијанац туробно. Зашто пијеш?, упита га Мали Принц. Да заборавим, одговори му пијанац. Шта да заборавиш?, распитивао се Мали Принц, који га је већ жалио. Да заборавим да се стидим, признаде му пијанац, обарајући главу. Чега се стидиш?, распитивао се Мали Принц, који је желео да му помогне. Стидим се што пијем!, заврши пијанац и заувек утону у ћутање. И Мали Принц побеже збуњен. Одрасли су заиста веома, веома чудни, рече он у себи док је путовао.”

Где су људи?, настави, напокон, Мали Принц. Човек је усамљен у пустињи…. Човек је усамљен и међу љидима, добаци змија.”

„Људи немају маште. Понављају оно што им се каже.”

Шта то значи припитомити? То је нешто већ одавно заборављено, објасни лисица. То значи успоставити везе. Успоставити везе? Наравно, потврди лисица. Ти си за мене још увек само дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ниси ми потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе тек лисица налик на стотине хиљаде лисица. Али уколико ме припитомиш, бићемо стварно потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету.

„Људи више немају времена да било шта упознају. Они купују већ готове ствари код трговаца. Али како не постоје трговци пријатељима, људи више намају пријатеља.”

„Ево моје тајне. Врло је једноставна: човек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво.”

„Али очи су слепе. Треба тражити срцем.”

„Оно што је важно не види се.”

„За вас, који исто тако волите Малог Принца, као и за мене, све на свету се мења ако је негде, богзна где, нека овца коју не познајемо појела једну ружу или није… Погледајте небо. Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења… А ниједна одрасла особа неће никада разумети да је то толико важно.”

Андрићеви цитати који се памте целог живота>>

Када се у речи нађу у додиру два сугласника различите звучности, први у изговорном низу се прилагођава другоме. Други сугласник од два у непосредном додиру својом артикулацијом утиче на први, па се ово једначење у фонетици назива регресивна асимилација сугласника по звучности.

Прави сугласници, по артикулационо-акустичном елементу звучност / безвучност подељени су у парове чији се чланови артикулационо-акустички разликују само по звучности.

Звучни сугласници:     Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ

Безвучни сугласници: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц

Сугласници Ф, Х, Ц немају своје звучне парњаке.

Подела сугласника у српском језику>>

У ситуацији када се звучни нађу пред безвучним сугласницима – претварају се у своје безвучне опоненте, и обрнуто, када се безвучни нађу пред звучним сугласницима – претварају се у своје звучне опоненте.

врабац – врапца; топ – тобџија

бег – бекство; бурек – бурегџија

назадак – назатка; сват – свадба

жеђ – жећца

држати – дршка

наручити – наруџбина; папуча – папуџија

Безвучни сугласници Ф, Х, Ц испред звучних сугласника остају незамењени јер немају својих звучних парњака: Врхбосна, Салихбеговић. Наравно, пред њима ће звучни сугласници бити замењени својим безвучним алтернантима: потхранити, расформирати, исцурети.

Испред сонаната (гласника), који су звучни, али – са особинама вокала, безвучни сугласници се неће замењивати својим звучним алтернантима: сјединити, смрвити, слика, својство, творба, тврдити, трести, причати. Са своје стране, ни сонанти такође не мењају своју звучност када се нађу пред безвучним сугласницима: крст, рт, Јанко, шампањ, цинк, странка, сламка, пољски.

Наш правопис предвиђа и неке изузетке.

У писању, звучно Д остаје неизмењено безвучним алтернантом Т испред безвучних С и Ш, и то у свим положајима у речи: одсуство, а не отсуство; председник,  а не претседник нити прецедник; средство, а не сретство; предшколски, а не претшколски; одшетати, а не отшетати; подшишати, а не потшишати итд.

У писању, звучно Ђ остаје неизмењено безвучним алтернантом Ћ у положају испред наставка -ство: вођство, а не воћство.

Неизмењени остају и звучни сугласници пред безвучним, и обрнуто, када се налазе на крају префикса, или речи у сложеницама у којима би доследна замена одговарајућим алтернантима утицала на значење речи: предтурски, а не преттурски нити претурски; подтекст, а не поттекст нити потекст; постдипломски, јурисдикција, адхерентан и сл.

До одступања долази и у писању неких страних имена и придева од њих изведених: Вашингтон, а не Вашинктон, вашингтонски; Питсбург итд.

Читајте о најчешћим језичким недоумицама у српском језику ОВДЕ.

Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Живојин Станојчић, Љубомир Поповић

До алтернације која се зове губљење сугласника најчешће долази на граници између префикса и корена или на граници предсуфиксалног дела основе и суфикса.

Када се два иста сугласника, на граници основе и суфикса или префикса и основе, нађу један до другог, своде се на један: рус + ски = руски, без зуба = безуб, од + делити = оделити.

Често таква два сугласника настају услед једначења сугласника по звучности или по месту изговора: пед + десет = педдесет = педесет, шест + десет =шесддесет = шезддесет = шездесет, без стида = бесстидан = бестидан, раз + жалостити =ражжалостити = ражалостити, из + шетати = исшетати = ишшетати = ишетати.

Изузетак од овог правила је суперлатив од придева који почињу на ј: најјачи, најјефтинији, најјаснији и сл.

Удвојени сугласник задржава се и у неким новијим префиксалним твореницама, где би се свођењем на један глас замаглило значење префикса: противвредност, преддржавни, транссибирски, суперревизија и сл.

На граници предсуфиксалног дела основе и суфикса сугласници т и д се губе испред африката ц, ч, џ, ћ, ђ: отац, отца, оца; задатак, задатци, задаци; предак, предци, преци; говедо + че = говедче = говече; сладолед + џија = сладоледџија…

Многе трочлане сугласничке групе своде се на двочлане тиме што се т и д губе ако си испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж а иза њих сугласници б, к, л, љ, м, н или њ. Ако одбацимо ретке или застареле речи, ово правило се своди на групе стн, стл, стк, стм, здб, штн, које губе т, односно д, као у частан, часна, часно; весник (од вест + ник); залистак, ген. залиска, мн. залисци…
Подела сугласника у српском језику>>>

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.

Седмог октобра 1908. године Анђа Петровић, сестра сликарке Надежде Петровић и песника и писца Растка Петровића, девојка чију је лепоту Иван Мештровић овековечио у каријатидама на споменику Незнаном јунаку на Авали – упутила је Лаву Николајевичу Толстоју писмо у којем га као „апостола угњетених” моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком речју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину.

То писмо, сачувано у Толстојевој заоставштини, заслужује да буде наведено у целини.

Пресветлом грофу Толстоју, филозофу и писцу!

Волела бих изнад свега да имате довољно стрпљења да ово писмо прочитате до краја.

Обраћати се Вама, филозофу и генију XX века – велика је смелост од једне Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетаваних. Ви који умете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст да се обратим Вама молбом наше мале земље, Вама – поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно светлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом „Слобода или смрт”; и обрести се између ужаса и спасења.

Па ипак, Оче, ми смо – попут лавова које су ловци окружили огњеним обручем – испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положимо свој живот и све своје имање, остајући до последњег даха верни домовини.

Ми морамо разрушити зидове наше тамнице, који нам преграђују пут у слободу и ка остварењу наших стремљења; снаге непријатеља јаче су од наших, душманин је неумољив према јецајима и патњама својих робова, а ми ипак не [ћемо да] клонемо духом. У загушљивом ваздуху тамнице ми се не можемо борити за племените хришћанске идеале, а сва наша бодрења била би узалудна маштања, тражење измишљеног света где нема страдања и понижења.

Данас у целој раскомаданој земљи нема ниједног Србина који не би одлучно захтевао рат с Аустријом и ослобођење Босне и Херцеговине.

Срби се никад нису плашили рата, јер су уверени да у борби расту снаге и да патриотски полет сам указује пут и правац свим збивањима проистеклим у току борбе. Нека оспоравају Србима способност за друштвени живот, нека нам приписују свеколике пороке (нама, а не Немачкој са њеним интригама усмереним на наше уништење) – ниједан народ није знао за веће одушевљење и већу спремност на жртвовање себе него Срби, који су се вековима борила против непријатељских интрига и најезда.

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила.

Русија ћути! То страшно ћутање може да стаје живота цео народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па где је истински хуманизам? Где је човекољубиво, филантропско, уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Није ли истина да се тај хуманизма јавља само у односу на примитивне народе Азије и Африке, проповедајући дивљацима хришћанско милосрђе, у исто време када се на југу Европе мирно допушта уништавање целог народа који има вековну историју и културу. Тај народ уништава се само зато што пљачкашла Европа наставља да води тајну политику и што Русија штити једино интересе Бугара – потомака татарских дошљака.

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину. Можемо ли ми рачунати на помоћ Енглеза и Немаца који, у суштини, желе слабљење словенства?

Енглеска се више од других противи анексији Босне и Херцеговине, али не зато што се крње интереси Срба, него зато што она хоће да задовољи своју савезницу Турску. Све земље које су побољшале своје односе са Турском јесу на добитку. За Бугарску се то изразило у анексији Румелије; Грчка је добила Крит; Аустрија – српске покрајине Босну и Херцеговину. А Србија због своје лојалности није добила ништа. Такви су били циљеви европске политике. Турска се показала као врана украшена туђим перјем, али овога пута су се и друге птице грабљивице оденуле у туђа перја. А Србија је морала да стане на страну очерупане Турске, свог бившег непријатеља.

Страшно је када се у културном веку мора проливати крв за своја права. Нека Европа чува интересе германских народа у Турака, а херојска Србија ће без страха кренути у рат.

Ако је у питању заштита стремљења ка уједињењу, боље је погинути бранећи од разбојника своје интересе. Аустријска војска ће на примеру савезничке армије Србије и Црне Горе још једанпут видети шта значи бранити отаџбину а шта значи поћи у лов на туђе добро.

Јуначка смрт која ће покосити све до једнога, или слобода независној српској земљи! Чак и ако милост Свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће.

И нека во вјеки вјеков остане света успомена на последње дане краљевства које је изграђено на развалинама моћног балканског царства, достојног великог великих предака српског народа.

Ја сам Вам отворила душу, пишем оно што је крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо поверавам хартији која, можда, никад неће доспети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осетила у срцу обраћајући се Вашој Преузвишености.

Дај, Боже, да је као плод мога писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја.

Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет осећањима за малену Србију.

Београд, 7. октобар 1908. г. 

Анђа Петровић

О садржини Анђиног писма Толстоја је обавестио његов лекар и секретар Душан Петрович Маковицки. Толстој је Маковицком одмах издиктирао одговор. У писму је „младу Српкињу”, задивљен њеним родољубљем, замолио да му пошаље своју фотографију.

Постоји читава прича о Анђиној преписци с руским писцем. Њу је својевремено испричала Радмила Бунушевац.

Када је једнога новембарског преподнева поштар донео писмо и пакет, мајк Анђина налазила се у дворишту. Чувши да је пошиљка из Русије, стала је убеђивати поштара да је дошао на погрешну адресу: „Али кажем вам да то није овде… Ми у Русији немамо никога ко би сада могао да нам пише… Потражите по Београду. Има још оваквих имена.”

 Срећом, нашла се ту Анђа и узела пошту. У пакету су биле Толстојеве књиге, и одговор. Пажљиво је прочитала писмо.

Маковицки, који је на крају писма оставио и свој потпис, преносио је, поред осталог, младој Српкињи: „Молио је је Лав Николајевич да Вам напишем да баш онда кад нам изгледа да је све изгубљено, тек тада почиње прави живот.”

(…)

У Толстојевом Дневнику  од 26. октобра 1908. налазимо:

Почео само да пишем српско писмо.

Четири дана доцније бележи:

Јуче сам спавао мало, а од јутра својски пишем о Србима.

Другог новембра:

Јуче сам се бавио – српским чланком. Завршавам.

Рад Толстојев О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији први пут је објављен у четири наставка. Почиње речима:

Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији, које је извршено ових дана. Ја сам јој одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније и подробније изнети своје мишљење о том догађају онима које то може интересовати.

(…)

Јован Пејчић, Профил и длан

Толстој и Срби>>

Фотографија: 3denglish.com.ua

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com

Сибиларизација (друга палатализација) представља алтернацију к у ц, г у з, х у с испред самогласника и.

До сибиларизације долази у следећим случајевима:

  • у множини именица мушког рода са основом која се завршава на –к, -г, -х: радник – радници, ђак – ђаци, метак – меци (од *метци), бубрег – бубрези, филолог – филолози, орах – ораси итд.;
  • у дативу-локативу именица на –ка, -га, -ха: река – реци, даска – дасци, библиотеки – библиотеци, брига – бризи, нога – нози итд.;
  • у императиву глагола пеципеците (основа пек-), стризи, стризите (основа стриг-), врси, врсите (основа врх-) итд.;
  • као резултат творбе неких несвршених глагола од свршених: мицати (од макнути), дизати (од дићи, дигнути) итд.

 

Журки или журци?

О правој палатализацији прочитајте ОВДЕ.

Непостојаним називамо оно а које се јавља као претпоследњи глас у основи на чијем је крају група сугласника, у номинативу и акузативу једнине (када је у наставку нулта морфема) и/или у генитиву множине (када је у наставку ).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине (и у акузативу, када је једнак номинативу) именица мушког рода у промени именица када се множина завршава на –ови или -еви, нпр. бубањ (ген. бубња, мн. бубњеви), ритам (ген. ритма, мн. ритмови), орао, петао (ген. орла, петла, мн. орлови, петлови).

У номинативу и акузативу једнине именица женског рода на –о које је настало од –л, као мисао, замисао (ген. мисли, замисли, мн. мисли, замисли).

Непостојано а се јавља и у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода као борац, кривац, почетак (ген. мн. бораца, криваца, почетака; дат. и лок. борцу, кривцу, почетку; ном. мн. борци, кривци, почеци итд.

Именице са суфиксом –лац имају непостојано а само у номинативу једнине и генитиву множине (посетилацпосетилаца). У свим другим облицима тих именица нема непостојаног а, а л испред ц прелази у о (посетиоцу).

Посетилац или посетиоц?

Непостојано а се јавља у генитиву множине неких именица мушког рода страног порекла као концерт, патент, студент: ген. множне: концерата, патената, студената.

Јавља се и у генитиву множине именица средњег рода чија се основа завршава сугласничком групом. Такве су именице у средњем роду стакло, ребро, писмо, средство, копље итд. (ген. множине стакала, ребара, писама итд.).

Такође и у генитиву множине именица женског рода чија се основа завршава сугласничком групом: басна, девојка, сестра, трешња, црква итд. (ген. множине басана, девојака, сестара, трешања, цркава итд.).

Непостојано а се јавља у номинативу једнине мушког рода придева, у неодређеном виду: чудан (чудна, чудно), добар (добра, добро), танак (танка, танко).

О одређеном и неодређеном виду придева прочитајте овде.

 

Тако и код придевских заменица , нпр. сав (сва, све), такав (таква, такво), и код броја један (једна, једно)

Све време или сво време?

Непостојано а се додаје предлозима с, к, уз, низ, кроз када стоје испред речи с којом би иначе образовали тешко изговорљиву комбинацију сугласника: са школом, ка граду, низа страну, уза зид, кроза зид и сл.

С, са или с’?

Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2014.