Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Дон Ригобертове бележнице

 

Ми немамо разумевање за концептуални карактер. Ви сте направили овај лепи нацрт моје куће и моје библиотеке полазећи од претпоставке – врло распрострањене, нажалост – да су у једном дому важне особе, а не предмети. Не критикујем вас што сте прихватили тај критеријум, преко потребан за човека вашега звања који не одбија да уважи муштеријино мишљење. Али моја концепција будућег дома потпуно је супротна. Односно: у овом малом изграђеном простору, који ћу звати својим светом и којим ће владати моји хирови, предност ће имати моје књиге, слике и графике; ми особе, бићемо грађани другога реда. Ове четири хиљаде свезака и стотину платана и графика оно су што мора да чини праисконски разлог за нацрт за који сам вас задужио. Ви ћете подредити пријатност, сигурност и удобност људи овим предметима.

Неопходан детаљ је димњак, који мора имати могућност да се, према мојој вољи, претвори у крематоријумску пећ за књиге и вишак графика. Због тога мора бити смештен врло близу полица и надохват моје столице, јер ми се свиђа да се играм инквизитора књижевних и уметничких несрећа седећи, а не стојећи. Објаснићу вам. Четири хиљаде свезака и стотину графика које поседујем непроменљиве су бројке. Никада их нећу имати више, како бих избегао преобиље и неред, али они никада неће бити исти, јер ће се непрестано обнављати, све до моје смрти. То значи да за сваку књигу коју додајем својој библиотеци уклањам неку другу, а свака слика – литографија, дрворез, ксилографија, цртеж, резбарија, миксографија, уље, акварел итд. – коју укључујем у своју збирку, замењује најнеомиљенију од свих. Нећу крити од вас да је одабир жртве мучан и, каткад, срцепарајућ, хамлетовско двоумљење које ме мучи данима, недељама, и које се потом обнавља у мојим ноћним морама. У почетку сам поклањао књиге и жртвоване графике јавним библиотекама и музејима. Сада их палим, одатле уклања димњака. Одлучио сам се за ту драстичну формулу, која отклања тескобу што морам да изаберем жртву уз љути осећај да чиним културно светогрђе, етичку трансгресију, онога дана, боље речено ноћи, кад сам – одлучивши да надоместим прекрасним Сислеом, надахнутим морем у Паракасу, репродукцију вишебојне конзерве Sampbell супе Ендија Ворхола – схватио како је глупо да кажњавам туђе очи делом за које сам проценио да је недостојно мојих. Тада сам је бацио у ватру. Гледајући како се пржи тај папир, окусио сам мутну грижу савести, признајем. Сад ми се то не догађа. Послао сам десетак романтичарских и индијанских песника у пламен и не мањи број скулптура, концептуалних, апстрактних, неформалистичких, пејзажних, портретних и светачких, како бих сачувао numerus clausus своје библиотеке и пинакотеке, без бола, него, штавише, под стимулативним утиском како проучавам критику књижевности и уметности како би то требало учинити: на радикалан, неповратан и сагорив начин. Додајем, да довршим с овим одломком, како ме та разбибрига забавља, али нипошто не делује као афродизијак па је стога сматрам ограничавајућом и слабом, сасвим духовном разбибригом која се не одражава на телу.

Надам се да нећете схватити ово што сте управо прочитали – надмоћ коју приписујем сликама и књигама над двоношцима од крви и меса – као хумористичку побуду или циничну позу. Није то, него већ уврежено уверење, последица тешких , али и врло пријатних искустава. Није ми било лако да дођем до начела које противречи старим традицијама – назовимо их хуманистичким са смешком на уснама – антропоцентричним филозофијама и религијама којима је непојмљиво да стварно људско биће, склоп од пропадајуће крви и меса, буде сматрано мање достојним занимања и поштовања од онога које је измишљено, које се појављује (или, рецимо, одражава, ако се тако пријатније осећате) у уметничким и литерарним сликама. Поштедећу вас појединости ове приче и прелазим на закључак до којега сам дошао и који сад обзнањујем не црвенећи се.

Није свет самопокретних грубијана, чији смо ви и ја део, оно што ме занима, оно због чега уживам и патим, већ ово мноштво бића покретаних маштом, жељом и уметничким умећем, присутних на сликама, графикама, у књигама које сам успео да прикупим дугогодишњом стрпљивошћу и љубављу. Кућа коју ћу изградити на Баранку, она коју ви треба да нацртате преправљајући пројекат од почетка до краја, више је намењена њима него мени или мојој новој супрузи или мом синчићу. Тројство које чини моја породица, без намере да богохулим, у служби је тих предмета, а ви то такође треба да будете кад се, пошто прочитате ове ретке, нагнете над сто за цртање како бисте исправили оно што је лоше урађено.

Ово што сам управо написао дословна је истина, не загонетна метафора. Градим ову кућу да бих патио и забављао се с њима, због њих и за њих. Потрудите се да ме опонашате током ограниченог периода у којем ћете за мене радити.

А сада, цртајте.

По вјери вашој нека вам буде. (Јеванђеље по Матеју)

У роману Мајстор и Маргарита Булгаков је створио специфичан демонолошки систем у чијем центру је лик Воланда – Принца Таме. Фигура ђавола је претхришћанског порекла, али су хришћанске представе о њему одлучујуће утицале на касније приказе овог лика. У народним легендама порекло нечистих сила везано је за старозаветни апокриф о палим анђелима на челу са Сатаном. У словенским космогонијским предањима он је поглавар злих духова, противник бога – створитеља, а његова функција повезана је са архаичним дуалистичким митологијама. Религиозни дуализам је веома изразит у средњовековном богумилском покрету са коренима у старом манихејском учењу – религији која из иранског маздаизма преузима идеју дуализма два вечна принципа добра и зла, светлости и таме, што се налазе у непрекидном сукобу током историје. У подручју хришћанства ђаво се означава као вођа таме, која представља симбол првобитног хаоса, божје и светлосне удаљености, мрачног подземља у оном свету, непријатеља просветљености. У Булгаковљевој представи, светлост и тама такође су обележја царстава бога и ђавола, али тама није искључиво симбол зла, нити је ђаво противник – порицатељ бога.

Епиграф романа је цитат преузет из Фауста; у питању је одломак разговора Мефистофела и Фауста: …па лепо, ко си? – Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда. И Булгаковљев ђаво деловаће у правцу добра, али не нехотично, кроз тежњу ка злу, већ својевољно и у складу са законима трансцендентног поретка, заснованим на правичности. Воландово име, употребљавано у значењу нечастивог и варалице код немачких средњовековних писаца, преузето је из Гетеовог дела, где се јавља као име једног од доглавника Сатанине свите. Мефисту је додељена негативна улога кушача људи, али његово делање, усмерено у правцу покретања човека на акцију, у складу је са божанском промишљу. Лик овог злодуха – враголана, потпуно подређеног вољи бога, послужио је као само један од подстицаја за креирање фигуре Воланда, који, за разлику од свог литерарног претходника, дела равноправно са божанском силом.

О међусобној повезаности и условљености демонске и божанске равни, али и о важности Воландове улоге, говори чињеница да је у првим верзијама романа он носилац читаве повести о погубљењу Јешуе Ха-Ноцрија (Исуса Христа). Касније функцију аутора апокрифног јеванђеља преузима Мајстор, али и даље се о јунацима из сфере светлости дознаје од оних који су се нашли у кругу Кнеза Тмине. У раним Булгаковљевим делима ђаво – оличење тамне стране Апсолута још увек није присутан. Нечастиве силе јављају се у виду изобличености и примитивизма свакодневице која дезинтегрише принципе добра. Међутим, у Мајстору и Маргарити управо је демонски свет супротстављен представницима свакодневице.

Воланд није тип нечастивог који наводи недужне на грех, да би потом уследила казна. (Неприхватљивим можемо сматрати и мишљење Л. А. Левине да владавином зла на земљи Воланд покушава да утемељи неслободу човека.) Он долази са својом пратњом (Коровјовим, Азазелом, Бехемотом, Хелом) у Москву, узимајући, између осталог, улогу експериментатора који проверава и потврђује да међу људима нема етичког напретка. Хуманизација ђавола на представља естетизацију зла, како је Булгакову замерано поводом првог издања романа, већ су тежиште и извор зла померени са ђавола на човека; свакодневица постаје вилајет таме. У московском друштву влада дух поткупљивости, доушништва, сервилности и повиновања рестриктивним мерама владајућег кодекса. Индивидуалност је заглушена гласом масе, а у свеопштој безличности једини доказ постојања личности су формалне потврде, тј. документа. До необичних догађања долази и пре Воландовог доласка (нпр. станари волшебно нестају из стана бр. 50 у Садовој улици), јер је, и без учешћа ђавола, свакодневица довољно невероватна у својој моралној наказности.

Приземљење мрачних сила у свет свакодневице сусрећемо код раног Гогоља (једног од Булгаковљевих књижевних узора), у приповеткама збирке Вечери у сеоцету крај Дикањке оне су човеку потпуно прихватљиве, чак равноправне, схваћене као саставни део текуће стварности. Булгаков приказује средину која не подразумева и не прихвата постојање ђавола као ни бога, водећи се геслом то је немогуће пред свим што измиче рационалном објашњењу, а притом непрестано, начином свог функционисања, доказује сопствену апсурдност.

Конфронтација Сатане са изданцима таквог друштва одвија се већ у првом поглављу романа, у сусрету са Михаилом Александровичем Берлиозом, уваженим представником московског књижевног удружења, и младим песником Иваном Бездомним. Берлиоз је оличење епохе у којој влада продукција поручене књижевности, у духу револуционарних идеја у замену за привилегије, заступник материјалистичких и атеистичких ставова свог доба и средине. Његова судбина ће послужити управо као средство за побијање тих ставова, тј. доказ за постојање сила које измичу рационалним оквирима и крутим границама емпиријске стварности. Ко то управља животом људским и уопште читавим поретком на земљи? – свевремено је питање које Воланд упућује својим саговорницима. Погибија Берлиозова уследиће као негација идеје да, услед непостојања бога и ђавола, човек сам управља. Изневши доказ супериорности трансцендентне воље над људским плановима, Воланд на покушава да свом, демонском, начелу да примат у односу на силе светлости, као што би био случај са сатаном који поседује више традиционалних црта палих и свргнутих анђела. Наоко изненадна смрт послужила је ђаволу као пример деловања виших сила на човеков живот и тренутак његовог окончања, што је у подударности са речима које Јешуа из Мајсторовог романа, окривљен због увреде власти, упућује свом судији Пилату: …признај да конац може да пресече само онај који је живот о њега и окачио. Дакле, и Воланд и Јешуа изражавају став о постојању више воље која детерминише час смрти.

У разговору Берлиоза и Бездомног, учитељ даје упутства ученику о писању поручене антирелигиозне поеме, истичући да основни став младог песника мора бити да Исус као личност никада није постојао. Сатана, међутим, проповеда његово постојање – Воландово сведочење о сусрету Јешуе и Пилата отвара се сугестијом: Имајте на уму да је Исус постојао, уз коментар да никакви докази за то нису потребни. А свега неколико тренутака пред Берлиозову погибију рећи ће: Али молим вас на растанку поверујте макар да ђаво постоји! Не тражим од вас ништа више! Имајте на уму да за то постоји седми доказ, и то најсигурнији! А он ће вам сада бити поднесен! Доказавши сопствено постојање, а претходно истичући своју улогу поузданог сведока јерусалимских догађаја, Воланд тиме објављује и потврду њихове истинитости.

Мада у Мајстору и Маргарити акценат није на идеји спознаје бога посредством ђавола, Воланд може дати одговор на питање нечастивог из Браће Карамазова, тј. недоумицу Ивана Карамазова: Ако је доказан ђаво, није извесно да ли је доказан и Бог? Када је о доказима реч, испоставиће се да Воланд и приватни ђаво Ивана Карамазова који изјављује да у питањима вере нису потребни никакви докази, посебно не они материјални, имају право, што ће се показати на примеру Мајсторовог интуитивног проницања у суштину космичког поретка.

У традиционалној књижевној мисли сунце и месец јављају се као симболи божанског и демонског; у фолклорној и хришћанској традицији бог поседује светлоносну, сунчану природу, као и Исус Христ, анђели и свеци, док демонске силе носе атрибут таме. И код Булгакова се симболи два небеска светила донекле јављају у таквом одређењу; сунчева светлост је обележје Јешуиног царства, а месечина, као најпогоднији амбијент за деловање ђаволске дружине, везује се за Воланда. У зависности од контекста, ови симболи у роману добијају већи број различитих, често и опречних, значења: нпр. месечева светлост, у вези са ликовима Понтија Пилата, Мајстора, Ивана Бездомног, означава немир, страх, али и спокој, ослобођење. У контексту лика Кнеза Тмине лунарна симболика делом остаје верна представи о покровитељству месеца над магијским деловањем демонског света. Воландов долазак у Москву праћен је сликом заласка сунца и надолазећег сумрака; затим појавом пуног месеца: Небо над Москвом као да је избледело, и сасвим јасно се у висини видео пун месец, али још не златан, већ бео. Касније, у часу смрти, последње што Берлиоз види је позлаћен месец који се распада на комаде. Клонуће сунца и зрење месеца може се протумачити као објава доласка сатане, екскалације његове моћи и почетка владавине таме. Слика распарчаног месеца, дата из Берлиозове визуре, подударна је са призором сунца, разломљеног у прозорским стаклима, што је заувек напуштало Михаила Александровича. У том контексту, ломљење сунца, потом месеца, представља наговештај, те реализацију његове смрти.

Треба имати у виду да су у питању не светила већ њихови одрази, разбијени у очима посматрача. У московским очима – прозорима изломљен је рефлекс сунчеве светлости, као и идеја о богу у свести Московљана. Разломљеност месеца у очима Берлиоза, представника московске средине, је тренутак деструкције таквог погледа. У сфери деловања ђавола, под окриљем месечине, одрубљена је и поражена глава опредељена за атеизам, а у истој сфери ће бити спасен Мајстор, чија реч проповеда постојање Христа.

Уколико се у обзир узме истоветност почетне слике безбројних одраза залазећег сунца са призором на крају романа, долазимо и до других значења. Исказујући, с једне стране, клонуће сунца, а с друге моћ да се, и распарчано, умножи, очува у својим одразима (сећањима), ова слика најављује онога којег, због моћи да се изнова роди, зовемо сунчевим отелотворењем – Христа. Ова два призора упућују и на повезаност Воландовог лика са сфером светлости: на почетку, његов поглед упућен је сунцу и праћен покровитељским осмехом; на крају, посматрајући изломљено заслепљујуће сунце у прозорима, Воландово око је горело као неки од тих прозора, мада је Воланд био леђима окренут залазећем сунцу.

Дуализам светлост – тама, присутан у оквиру овог лика, уочљив је у опису сатаниних очију: лево је празно и црно, као отвор бунара без дна, бунара свакојаке таме и сенки, а десно са златном искром на дну, које продире сваком до дна душе. У складу са хришћанском представом о припадности десне стране богу, а леве ђаволу, искра у десном оку директно повезује Воланда са сунчевом, божанском светлошћу.

Као оличење апсолутне силе, Воланд егзистира у сфери која не подлеже рационалним временско-просторним одређењима. Булгаковљев сатана постојао је у прошлости, присутан је и у садашњости – сведок је Ха-Ноцријевог погубљења у Тиберијевој епоси, јавља се као Кантов саговорник у 18. веку, посетилац је постреволуционарне Москве 20. века. Миливоје Јовановић наглашава (у Михаил Булгаков, књига друга) да је управо Кантова мисао филозофско упориште Мајстора и Маргарите, те да се раван постојања Воланда и његове свите, Јешуе и следбеника му Левија Матеја, поистовећује са светом ствари по себи или светом феномена у Кантовом одређењу. Прихватањем дуалистичке теорије (са упориштем у Платоновој и Парменидовој филозофији), која подразумева постојање две паралелне стварности (свет феномена, у коме важе принципи идеалног времена и простора, егзистира напоредо са светом појава, у коме су време и простор емпиријски и сасвим реални) Булгаков, по угледу на Канта, у оквиру света феномена налази одговоре на метафизичка питања о богу, бесмртности, слободи.

Свету појава у роману, нижој стварности, припадају јерусалимска и московска свакодневица; реч је о егзистенцијалној димензији која не познаје слободу и слободно понашање, па није у стању да схвати трансцедентални свет што пребива изван оквира искуства. Ипак, пут припадника ове равни до више сфере је могућ; налазе га Понтије Пилат на једној, Мајстор и Маргарита на другој страни.

Аутор: Зорана Поповић

Наставак текста прочитајте ОВДЕ.

Ово је позајмљеница из немачког језика:  Strampelhöschen, према strampeln – копрцати се, höschen – панталонице; дечје панталонице спојене са чарапама.

Исправно је штрамплице, не штранплице.

Реч је о именици женског рода, која има само множину; дакле, неисправно је рећи штрамплица.

Беба зна пузати или пузити?

Да ли је припадник народа индоевропског порекла настањеног претежно у Индији Индус или Индијац?

Исправно је и једно и друго, и Индус и Индијац.

Наравно, са наведеним никако не треба мешати Индијанце, припаднике племена која су живела у Америци пре досељења Европљана.

Како се називају становници Гане?

Тунижанин или Тунишанин?

Српски или србијански?

У бурном добу Октобарске револуције, грађанског рата, успостављања совјетске власти, Стаљинове епохе и страховладе, живео је и стварао Михаил Афанасијевич Булгаков (Кијев, 1891 – Москва, 1940). Живот једног од најзначајнијих совјетских књижевника XX века репрезентативна је илустација судбине слободног ствараоца окованог тоталитарном контролом диктаторског режима, слика сукоба слободне речи са друштвено-историјским тренутком који јој ту слободу оспорава.

Почетком 1920. године Булгаков је напустио лекарску службу, са намером да писање буде његов једини позив – Ништа друго не могу да будем, могу да будем једино писац (записао је неколико година касније у свом дневнику). Ова одлука усмериће његов живот у правцу непрестане борбе са средином, књижевном јавношћу, политичком цензуром. Одласком у Москву 1921. године започињу његови напори да опстане у мучној свакодневици, дубоко свестан њене изобличености: Станови, породице, наука, посао, комфор и добит – све је то у гангрени. Ништа се не помера с места. Све је прогутала совјетска адска чељуст.

По доласку у велеград уништава све своје претходне драмске покушаје, написане и извођене у Владикавказу: прву драму Самоодбрана, драме Браћа Турбини, Глинене младожење, Париски комунари, Хоџини синови (копија последње је сачувана). И поред финансијских тешкоћа, Булгаковљев рад одвија се брзо и континуирано – пише приче, хронике и фељтоне о савременој Москви, аутобиографске Белешке на манжетнама (1922), повести Ђаволијада (1923), Кобна јаја (1924), објављује одломке романа Бела гарда (1924). Прве приповетке пише у реалистичком кључу, да би потом развио специфичан ауторски стил, преобликујући гогољевску традицију гротеске, фантастике и друштвене сатире.

По појављивању пишчевих дела у штампи, након узимања учешћа у јавним дискусијама и на скуповима у књижевним кружоцима, постаје предмет пажње и надзора не само у круговима књижевне критике већ и политичке тајне службе. Разлог томе био је његов отворено критички став према актуелној совјетској стварности, због чега власт у њему види опасног противника. Исте године (1926.) када више инстанце не дозвољавају штампање и заплењују рукопис Псећег срца, Булгаков ради на драматизацији Беле гарде под називом Дани Турбина, која је, након бројних наметнутих измена, изведена у Художественом театру, наилазећи на оштру осуду јавности, потом и забрану извођења (у истом периоду, са великим успехом се изводи по свету).

Напади на писца постају све озбиљнији у време када почиње припреме за рад на роману Мајстор и Маргарита (1928). Године 1929. са позоришног репертоара бивају скинуте драме Пурпурно острво, Зојкин стан, Бекство. Гоњен финансијским тешкоћама, Булгаков упућује изјаве – молбе властима да га заједно са супругом „протерају” из СССР-а, на које не добија ниједан задовољавајућ одговор. Крајем године, у стању тешке нервне депресије, уништава део својих рукописа, међу којима и рукопис „романа о ђаволу” – почетну верзију Мајстора и Маргарите. Први повољан одговор долази 1930. године, после телефонског позива Стаљина, писац је упућен на место асистента режије у Художественом театру. На репертоар су враћени Дани Турбина, постижући незапамћен успех пред публиком; али у наредним годинама кампања против Булгакова се наставља. На негативне оцене наилазе његове драматизације Мртвих душа, Рата и мира, на забрану приказивања комади Адам и Ева, Иван Васиљевич, Александар Пушкин, Живот господина де Молијера, Батум – написана, као и драматизација Дон Кихота, по преласку Булгакова у Бољшој театар на место либретисте и консултанта. Нервно растројен и тешко болестан, последње године живота започиње рад на коначној, осмој редакцији романа Мајстор и Маргарита, на којој ради, уносећи преправке, све до смрти, фебруара 1940.

Сергеј Јермолински, пишчев пријатељ, о њему је записао: „Његове речи су потицале од најчистијих мисли, а у њега се сумњало да шири злонамерно непријатељство. Писао је о револуцији, прихватајући је с њеним боловима и невољама и, као сатиричар, писао је о наказном манифестацијама померене свакодневице, о њеним смешним и језивим цртама. Писао је о грађанском рату и руској интелигенцији, продирући, као њен син у трагично расуло и сраман крај оних који су се нашли ван домовине, али је и даље веровао у њену моралну снагу, у њену будућност – а говорило се да нагиње апологији емиграције. Писао је о судбини уметника што удара по лицемерју и злу (…) – а говорило се да клевеће совјетску књижевност.”

Неприхватљивост Булгаковљевих дела за јавност није условила његово одрицање од ставова изражених у књижевним делима. Он одбија да начини политички наклон у виду писања идеолошки подобног позоришног комада или покајничког писма влади СССР-а, што га је могло спасити јавне хајке. У једном од обраћања влади, и поред очигледне посусталости и резигнираног тона којим изражава увереност у свој крах, ипак објављује и непоколебљивост у борби против цензуре и одбрани слободе штампе – Ватрени сам поборник те слободе и сматрам да, ако би неки писац наумио да докаже како му она није потребна, личио би на рибу која јавно изјављује да јој вода није потребна. Слободу за своју реч није могао пронаћи у домовини, одлазак ван граница Совјетског Савеза није му био дозвољен, напустити писање значило би починити духовно самоубиство – Немогућност писања за мене исто је што и сахранити ме живог.

Анатемисан, непрестано суочен са оспоравањем сопственог талента, а опет не прихватајући соцреалистичку књижевну догму, писац је западао у стања депресије, психичког премора и клонућа. Ипак, његова стваралачка енергија изнова се супротстављала слабости изазваној спољашњим притисцима. Периоде обузетости песимизмом, када је себе и своја дела сматрао безнадежним, смењивали су периоди поновног проналажења снаге: Могу се и морам позвати само на једно: морам и имам право да бар за кратко видим – светлост.

Током дугог низа година тражења и чекања светлости, све до смрти, трајао је Булгаковљев рад на Мајстору и Маргарити. Сачувано је осам редакција романа насталих између 1928.и 1940.године. Од почетне замисли романа о ђаволу, преобликујући је и допуњујући, Булгаков је створио повест о одмазди над злом и нискошћу које леже у људима, спасоносној улози и тријумфу љубави над страхом и слабошћу, слободи личног избора супротстављеној лажној, наметнутој власти. Једна од основних идеја је мисао о неуништивости слободне, истините речи уметника, која добија атрибут вечности. Судбина романа и његовог творца најбоља је потврда ове тезе.

Према сведочењу Љубе Бјелозорске Булгакове (пишчеве друге супруге), као стваралачки подстицај за писање Мајстора и Маргарите аутору је послужила кратка повест проф. Александра Васиљевича Чајанова о боравку Сатане у Москви и борби главног јунака (по имену Булгаков) да душу вољене жене избави из руку ђавола. Током рада на делу, Булгаков је често мењао радни наслов (Јеванђеље по Воланду, Црни маг, Копито инжењера, Консултант с копитом, Црни богослов, Он се појавио, Долазак, Ево и мене, итд.), да би у шестој редакцији рукописа антиципација демонског у наслову била потпуно елиминисана.

Од првих, једноставнијих верзија романа, у којима се ликови насловних јунака још увек не појављују, аутор је развио изузетно сложену конструкцију дела са фабулом концентрисаном на две паралелне примарне теме. Прва се бави необичним догађањима у Москви тридесетих година двадесетог века, друга говори о римској Јудеји у доба владе петог прокуратора Понтија Пилата. У димензији московске стварности доминантну улогу има лик Воланда – сатане. Булгаков доводи ђавола и његову свиту у постреволуционарну свакодневицу, при чему улога нечастивог није да посеје зло међу људе, већ да на видело изнесе наказност друштва које је објавило смрт Бога, и у заштиту узме изабране појединце (Мајстора, Маргариту), изгнане и неприлагођене деформисаном систему вредности.

Тип Булгаковљевог сатане битно је измењен и далеко комплекснији у односу на традиционалну представу ђавола – апологете греха и ревносног порицатеља принципа добра, мада задржава позицију врховног представника сила таме (која, у овом случају, није негација светлости, већ њена противтежа). Приповедање о јерусалимским догађањима с почетка нове ере има облик романа у роману; рукопис Мајстора је литерарна реконстукција новозаветног мита о Исусу Христу и Понтију Пилату. Светлост је, у складу са традиционалном библијском симболиком, атрибут Јешуе Ха-Ноцрија (Исуса Христа), те би се могло рећи да поменути јунаци, као представници јеванђеоске и демонолошке линије романа, отеловљују непомирљиве супротности.

Међутим, Булгаков не прибегава концепту званичног хришћанства о немилосрдној борби два принципа – светлости и таме као симболима бога и ђавола, већ истиче њихову суштинску повезаност у виду постојања двеју различитих, али нужно равноправних страна Апсолута.

Аутор: Зорана Поповић

Елементи демонизма у Мајстору и Маргарити>>

(одломак)

Када се, 1935. године, у Суботици родио дечачић, дали су му за живот и обележје име старозаветног и црногорског кнеза. Од три суђаје над колевком, прва, окрутна, досудила му је најтеже могуће јаде, оне ране, детиње; друга, милосрдна, доделила му је снагу и пргавост да их издржи и попамти; трећа дародавка, благословила га је крупним даром и јаком памећу да их искаже. Онда се дечак дочепао живота, па од те судбине створио писца који ће, магијом уметности, своје ране јаде преобратити у узбудљиву злослутну и чаробну причу Андреаса Сама, тим општију и људскију што је била јединственија и непоновљивија. („После толико година Андреас Сам можда и нисам ја”.)

Борислав Михајловић Михиз: Јебе ми се што нисам академик

Писац је постајао и постао кнез наше и не само наше књижевности, а остао и остајао пророк „смисла за истину и веру у отменост патње”.
Данила Киша дуго година знам и радујем му се, волим да га сретнем и чујем његов јаки горопадни глас и подругљив смех, његове сумануто логичне парадоксе, раздирући аутоиронију непренемагала и цинизам башмебриговића, елегантне буфонерије суперинтелигентног брбљивца, свађалачко копље тираде усмерено увек у више ветрењача једновремено, фину, пробрану ерудицију големог читача памтила и злопамтила, шарене импровизоване интелектуалне фиоритуре мудрог докоњака , жалцем поскока снабдевен афоризам увреде, непредвиђене страшне провале разложне и безразложне агресивности и исто тако непредвидљива затишја дубоке и смирене медитације. На једној од књига написао ми је својим крупним, нервозним рукописом: „Михизу, да се умноже наши неспоразуми”. А било их је и те како их је било. И сви су били некако бесмислени, снеруке, приватни, предимензионирани, ван правих повода и памети, око свега и ни око чега. Брзо би се то, срећом, заборављало, јер злопамтити Кишу прејаку реч и гест било би као замерити мркој олуји што тутњи, гласном водопаду што не мирује, пустом темпераменту што га не кроти узда прибраности. Јер тај исти Данило Киш уме, на неки свој грубо нежан начин, да буде тврдо и истински одан. Било како је било, једног неспоразума није било: око његове литературе.

Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца

Данило Киш: О национализму

Извор: Борислав Михајловић Михиз, Портрети

 

На питање која је улога наставника у нашој земљи, која је моја улога, бићу слободан да после дугог размишљања, ако не и свакодневног, дам исти онај одговор који је дао Меша Селимовић када су га питали о смислу постојања.

На питање: „Којег онда смисла има постојање?” Меша Селимовић је одговорио:
„То је велико питање. Ја мислим оно што је Томас Вулф у једном роману рекао: ‘Ја знам да сутра неће бити боље, али ја то не смем рећи. Ја морам мислити да ће бити боље, да ће људи бити бољи…’ Зато ја овако одговарам на ваше питање: Ситно је оно што ја могу и свако може учинити, али је то ипак неко зрнце стављено у ту ризницу добрих искустава. Ја морам вјеровати да ће се добра искуства нагомилати, да ће људи на крају, једном… бити ближе Љубави. Ја уопште не бих постојао ако не бих томе тежио. Моја је заинтересованост окренута према људима. И то је моја морална обавеза — због чињенице смрти, што никад послије нећу моћи поправити ништа од онога што сада покварим. То мени намеће и моју етику и моје држање и моју хуманост.”

 

ГОДИНА ПРВА

Памтим први час. Не знам памте ли га они. Страх који сам тада осећао и одговорност осећам и данас. Не знам о чему сам им све причао, али знам да је то био најдужи час. Иначе ми увек недостаје минут-два да час довршим, али је тај први час одељењског старешине имао више минута од предвиђених, сигуран сам. Нико ме није учио да будем одељењски старешина. Предавао сам књижевност и језик годину дана пре тога, то је био мој терен. Сећам се да сам им причао о Платоновој пећини, о томе да је задатак наставника да им помогне да угледају светлост, као што су је угледали и они који су из пећине изашли. Они ће се отимати, батргати, ниховим очима, навикнутим на сенке и светлост ватре, неће пријати зрак Сунца – али је мој обавеза да их извучем из пећине. Сада схватам, задао сам себи претежак задатак, поласкао сам себи, без повода. Чиме ли сам и сȃм просветљен? Они су полако бивали моји РОЂАЦИ, ја сам полако бивао њихов ВУК. Одељење које је обећавало. Радили смо, дружили се, мотивисали су они мене, настојао да мотивишем и ја њих.

mojim-maturantima

Питају дете у вртићу: „Зашто волиш Новака Ђоковића?”
„Зато што увек побеђује!” – одговара дете.
Волео бих да једног дана на питање: „Зашто си толико волео своје рођаке?” одговорим уздигнуте главе: „Зато што су увек побеђивали!”

Било је и победа – започео је Игњат, са ликовним радом у пројекту EU PROGRESA за календар 2012. Уследили су и радови за Креативну школу, Ђорђе Ц., и Републичко из историје… И оне најважније: победили смо страхове, сујете, предрасуде, почели другачије да посматрамо себе и друге, да спознајемо свет око себе и да објашњавамо себе свету и свет себи… Било је и професорке георгафије која тражи више, и очекује много, преписивања, сналажења, читања – прескочио се Данте и Држић, и још понешто, знао сам, али сам зажмурио… Стефан Ђ. који је због географије хтео да напусти Гимназију (богами, многи су се размишљали да то учине и због мене – неки још увек размишљају), неки су претили дедама судијама; нису се часови тако лако правдали… Тражила се правда, исправљала кривда. Неуспела екскурзија. Успешна комуникација. Научили смо да је љубав брига за другог чак и кад си љут. „Ко се боји вука још?” Било је и поправних. Годину су обележили Антићеви стихови:

Да са мном
испод црног неба

пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш

ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

(Петар се наљутио Аци, то је било за време распуста, па се не рачуна.)

 

ГОДИНА ДРУГА

Прижељкивана. Баш прижељкивана та друга година. Отишао Милан, дошла Оља. Смешила се ексурзија. Насмешили смо се и ми њој. Екскурзија на Тари и Златибору – дивно дружење, пркосили смо лошем времену, нељубазним рецепционарима, запуштеном хотелу. Показали су да није важно где су, већ с ким су – 5Д биоскоп, Урош и језеро (десет година ми је скратио живот), мали манекени, дискотека без алкохола, билијар, прехлада, лоша храна, неспавање, кореографија са кишобранима, мале подвале, ноћна дежурства, активиран апарат за гашење пожара, наставнице из београдске основне школе: шта ваша деца раде нашој деци? покушај да својим телима зауставе аутобус… Професор Пера: „Ово је била најбоља екскурзија од када радим у школи”. Сви смо ишли, само Сташу болело уво, зато смо јој и купили капу.

Моја писма рођацима

Драги моји,

Мени можете да кажете свашта, и да ме не уважавате. Можете да ме вређате, понижавате, оговарате, сваљујете сву кривицу код родитеља на мене – ви сте добри, паметни, вредни, учите, ја вас мрзим, имам нешто против вас лично, против ваших родитеља, баба, стрина, тетки (које додуше честито и не познајем, али нема везе). Дакле, нема везе, све ми је то познато, али ја не замерам, време ће показати, а ја времену верујем. Значи, о мени можете све најцрње, и на мене можете и дрвље и камење – то ми је некако и у опису посла, са једне стране, а са друге стране – ја сам нико и ништа у вашим животима – пролазна фигура, неко кога ћете се можда сетити кад дође 20 година матуре, или 30, ако се сетите, ако не, опет вам нећу замерити, јер ћу ја вас памтити, а то ми је јако важно. Али, то што мени можете све да кажете, не значи да једни друге можете да вређате и понижавате. Не могу да вас натерам да једни друге волите, јер то је глупо, али могу и морам да једни друге поштујете и уважавате. Ако нема поштовања, нема ни нормалних међуљудских односа, односно – нема ни људи. Хиљаду пута сам вам говорио да се све може решити разговором, само „кромањонци” урлају и једни другима подмећу ноге. Клоните се подмуклости, лицемерја, претварања, сагледајте себе и будите самокритични, а онда погледајте и друге – не мене ради, већ вас ради. Већина вас се познаје од вртића, живите у једном месту, сусретаћете се – немојте дозволити да једни другима окрећете главу, или да се гризете за језик због изговорених речи. Да парафразирам Свето писмо, у једном делу који говори о посту, каже – много је већи грех оно што из уста изађе, него оно што у уста уђе. (И да, наравно, већина вас ће се после ове реченице насмејати, већ вам видим осмех на лицу; насмејао сам се и ја, али и то је природно – људи смо, а људски је грешити.) Дакле, мерите речи, и будите искрени и према себи, и према другима, то не значи бити прост и бахат, већ бити отвореног срца. Не ликујте туђем неуспеху, немојте се превише понети ни кад успете, јер никад се не зна, можда вас иза успеха чека пораз и бол, а кад вас заболи, неће вам утеха бити успех, већ нека особа са којом ћете бол поделити, јер успех не може да прича, да теши, да вас саветује. Када се оголимо, све нестаје, сем чињенице какви смо људи. Верујем да у свима вама постоји потенцијал да будете људи. Све разумем, и бес, и нервозу због краја школске године, и ваше родитеље и њихове захтеве, али не дозволите да то помути здраву памет у вама. Сад губим своје драгоцено време на ово писаније, али ми није жао, јер ми је јако стало до тога да међу вама влада једна пријатна атмосфера, покажите да можете да будете изнад малограђанских и ћифтанских принципа којима се свакодневно подсмевате. Нисте ви паланачки духови, ви сте изнад паланке, ја у то дубоко верујем, само је потребно да се мало потрудите. Све се може, ако желимо и ако се потрудимо. Опет, и опет понављам – немојте труд да улажете због мене, или било ког другог, трудите се због вас самих, јер ако улажете труд због мене, ја сам онда омашио све, и то би ме јако растужило кад бих знао да је тако.
Неће се сутра памтити ко је какав ђак био, шта је знао, шта није знао (мада је знање веома важно, опет због вас самих), већ ко је какав човек био. Нека вам је то на памети увек. Можете да мислите да сам вам непријатељ, да вам наносим штету овим речима, можда и јесте тако, само – немој да прође време па да се испостави да су вам најближи пријатељи заправо били највећи непријатељи, јер су вас лажно саветовали – можда моји „лекови“ јесу горки, а лекови разних надрилекара јесу слати и лепљиви за ваше уво, јер вам повлађују, па вам самим тим и пријају. Из уста тих надрилекара можете чути само најлепше речи о себи, али – да ли ће вас те лагарије извести на прави пут, да ли ћете се потрудити да будете бољи ако од неког чујете да сте најбољи? Ниче, много мудрији од мене, рече: чувајте се утешитеља и ласкаваца, они су гори од надрилекара, само залече и пруже привремену утеху.

Смејте се, и шалите, али научите да се прво шалите на свој, па онда и на туђ рачун, прихватајте шале – то свима много више прија од уштогљене атмосфере.
Могао бих још много тога, али да оставимо нешто и за други пут…

Искрено,
ваш вук

Данка – Петар, Анђела – Данка: велике свађе, мали неспоразуми.

КА ТРЕЋОЈ ГОДИНИ

Драги моји,

Остало је још свега месец дана до почетка нове школске године – није лоше да резимирамо претходну.
*ТЕД, Врање – смештај добар, терасе и храна бљак – Милица и Каћа, њихова жеља да деле собу са осталима, много морбидних вицева до ситних сати, Љубица Бељански, Муви и његово ватрено крштење, много кише, мало сунца, нова познанства, чоколаде…

*Конференција УНИЦЕФ-а у Београду – луди хостел, покушај фотографисања америчке амбасаде, шетња до Калемегдана по цичи зими, антички амфитеатар, вино које се разбило близу хостела, тераса испред хостела, јоргани, томпуси, озбиљне приче о смислу живота, добра храна, опет неспавање, закључавање, досадне конференције сутрадан и одличан наступ глумаца, сјајан ручак, мале свађе, погрешно скретање, чика Бобан, наравно…

*Посета делегацији ЕУ, наравно, амбасадор, двоспратни аутобус, свако на своју страну, много гладних, велика врућина, мајице за све и сваког, два Стефана Ђ., чекања, сликања код Коња, нутрициониста и лоше варење, плазма, глупирања, сликања, опет Калемегдан, али по дану, тренер Партизана…

Мммммм!

*Крагујевац, Смотра – лепо време, добро друштво, лепа гимназија, ИвООна, баксуз, сјајно дружење, наочари, Арнаут, велика пива, поспана Исидора, неко није хтео да се врати за Лебана, наравно, опет неки гладни, двориште гимназије, хладовина, диван возач који је пристао да нас сачека док смо ми били на „журки“…

*Петница: Милица, Петар, Младен – слике говоре хиљаду речи и уздаси…

*Такмичења: Ђоле Ц., Анђела, Сташа, Милица – сјајни резултати…

*Стрипери: Данка, Игњат, Алекса – њихове креације, изложба у Лесковцу…

*Спортисти: Каћа, Муви, Стефан Станко, Аца, Ђоле, Петар П., Урош – победе, порази – навијали смо за њих…

*Манекенство: Данка – још мало па реклама, држимо јој палчеве…

*Аплицирање за школовање у иностранству: Ђоле и Петар – навијамо и даље за њих…

*Квиз Европа, то си ти: Стефан В. К., Петар Пауновић и Ђоле М. – сјајан резултат…

*Биоскоп: Шешир професора Косте Вујића – дивно по подне са рођацима…

*Барбело, о псима и деци – много муке, на крају друго место…

*Смотра аматерских позоришта – волонтери, изостајање са часова, ко ће, шта ће…

*Милица и РТС – фолклор…

*Хуманитарна акција – ваш новац значио је Кристини, дали сте одличан пример осталима – покренули сте читаву акцију…

*Бојкот писменог, изостајање, јединице, двојке, тројке, четворке, петице, свађе, отворене дискусије, конструктивне расправе, пријатни и мање пријатни разговори код Драговића (повећавали смо му профит)…

*Ђолету М. четворка из српског језика и књижевности за крај (никад то себи нећу опростити), али петица из хемије – то Нада неће себи опростити…

*Чашћавања, колачи, торте, сокови, рођендани…

*Никола столица…

*Нисмо се сликали…

Све у свему, занимљива и узбудљива година, много тога сам можда пропустио, па опростите због тога… Нисмо имали увек довољно разумевања једни за друге, али, што рече Винавер: „ми се чудно разумемо”. Постајете бољи људи, и то ме радује – нађите простора за друге у наредној години и, верујем, биће још боље и занимљивије…
Све у свему, сигуран сам да би сваки одељењски старешина био поносан на вас, као што сам и ја поносан.
Хвала вам што постојите!
ЗАЈЕДНО У НОВЕ ПОБЕДЕ!

(Распуст. Милица и Петар – пребацивање, друштвено-језички, прича, прича, прича Хисар… Ипак остају!)

 

ГОДИНА ТРЕЋА

Фрушка гора. Стефан Ђ. – богоугодно понашање. Лола. Стражилово, Данило – зеленило. Пунолетства. Порасла деца. Славило се. Много петничара: Милица, Младен, Ђорђе М., Стефан Ђ., Петар П., Игњат. Опет такмичења: књижевност, граматика, мали и велики фудбал, кошарка… Поплаве! Одлагање ексурзије. И опет хуманитарна акција, неки су били „муфљузи”, неки душом нису данули… Одлагање ексурзије. Дан пред полазак на екскурзију земљотрес у Македонији. 27. мај – коначно крећемо. Охрид – магија. Брод – умете ли да пливате? А умеш ли ти да летиш? Плажа – само ноге. Ипак купање, сушење, гитариста, Надалина. Ноћна шетња и разговори. Т’га за југ. До Атине – 13 сати, и опет магија. Урош фали! Ноћне шетње Атином. Каменчићи са Акропоља. Музеј. Кашњење: какав разредни такви ученици. Рашко! Рашко! Лифт! Олимпијакос! Тужан је поглед испред капије. Метро. Делфи – Шпањолка водич. Паралија. Ноћно купање: а сад да поразговарамо о оценама. У соби до моје, ма ништа… :-) Успавао сам се, наравно. Солун – нема Наталије и Николине. Шопингују! Тањче је супер! Повратак – и сви на журају код Игњата и Петра.
Још једном сте показали да можете да будете Људине, и ја се јако поносим вама. Знајте, кад год будете у животу чучнули, бићу ту да вам пружим руку. Ово је заиста била МАГИЈА! Како прецизно именовање. И кад једног дана будем фалио ја, реците само магија, биће довољно.

Београд. Авала. Народна скупштина, Милица председавајућа, замало да у тренеркама одржи уводну реч.

Опет писмо

Драги моји,
Овако, да нам се ова школска година не би завршила неславно, а све до сада мирише на поражавајући завршетак, пре свега поражавајући за мене како педагога (јер како ствари стоје биће две петице, која четворка, остало тројке, двојке и јединице), што свакако сведочи и о мом неуспеху. Али, засигурно, не желим да свој неуспех маскирам тиме што ћу вам исписати и испоклањати оцене, јер не желим да лажем ни себе ни вас. Мене су учили на факултету да ученицима поклањам своје време, да се не штедим, да им будем сервилан и доступан, јер сам у школи ја због њих, а не они због мене. Дакле, свему томе су ме научили, али ме никад нису учили да поклањам оцене. С тим у вези, долазићу од понедељка до среде сваки дан, иако немам часове, да одговарате. Жртвујте и ви мало своје време, смањите кафенисање јутарње, поподневно, вечерње, шетање, изласке, блејање; будите бар мало одговорни према себи, и не доводите ме у непријатну ситуацију. Не тражите кривине, не покушавајте да ме забушите, преварите, да шибицарите (сваки човек прво потегне за таквим решењима кад загусти), већ књигу у шаке. Најадрагоценије што један човек може да поклони некоме јесте време. Пред вама ја време, па изволите – поклоните га, не мени, већ српском језику и књижевности и вама самима.
П. С. И, да, нема потребе за ургенцијама: маме, тате, стрине, ујке и остала шира и ужа родбина, и сами знате да нема вајде.

Ка четвртој години

Драги моји пријатељи, другари, ученици, рођаци (довољно је и само – драги МОЈИ),

Осећам потребу да вам се обратим већ дуже време, али никако да нађем прави начин, речи, и да смогнем снаге да то учиним. (Рећи ће Аца: „Ево, сад још једно патетично глаголање”. Можда је у праву.) Зашто вам се обраћам? Могао бих да пренебрегнем све што се догодило, и што се није догодило, а могло је; могу да се направим луд, да искулирам, да зажмурим и пређем или не пређем преко свега. Могао бих, али не желим. Нисам ни вас томе учио – инсистирао сам на разговору, не на ћутању и потаји; на искрености и отворености – не на иронији и заједљивом сарказму. Са друге стране, ја једноставно не могу гумицом да избришем 27 људи и да заборавим све оне лепе тренутке које сам са вама доживео, а било их је напретек. Сигуран сам да ћу се многих сећати до краја / можда и почетка, мотивисаће ме, биће критеријум за моја будућа очекивања (додао би сад Аца: „велика”). Не могу да игноришем чињеницу да сам за 27 делова мањи, невреднији, непотпунijи. Да почнемо испочетка, тако је ваљда најбоље. Ако се сећате, на почетку школске године сви сте добили по један златник (чоколадни), а у групи вас је сачекала парабола о талантима из Јеванђеља по Матеји. Симболично, требало је ваш талант да умножите, а не да га закопате у земљу. Да ли сте?! То је сада питање, мање-више неважно. Кад се млеко проспе, већ је штета. Огроман део кривице преузимам на себе. Прилично млад сам добио задатак да будем одељењски старешина, да усмеравам младе људе – да будем, бићу слободан да кажем, ваш Вергилије који ће вас водити. Велика одговорност, огромна – које се и дан-данас уплашим. Снаге сам имао, себе нисам штедео, умножавао сам се предајући се вама – свако моје делање било је мотивисано најдобронамернијим намерама. Настојао сам да свима помогнем, колико је било у мојој моћи, трудио сам се да вам средњошколско школовање остане у лепом сећању, да све време за живот учите, не за школу. Кажем трудио сам се, нисам посустајао, борио сам се – не жалим, то бих опет урадио, али очигледно да нисам имао довољно мудрости, знања и вештине да будем ваш водич, ваш смерничар (схватите ово у најпозитивнијем могућем смислу). Негде сам грешио, наслућујем и где – дозволио сам себи да постанете део мене, и ту је био крај. Више није било назад. Много тога сам научио од вас, спознао ваше светове, ваша размишљања, ваше идеје, енергију, луцидност, позитиву и мрачњаштво, ситне сујете, радости – и што је најважније спознао лепоту давања. Искрено, захваљујући вама (и неколицини мојих пријатеља) ја сам се променио – био сам једна егоцентрична, егоистична, можда и претерано амбициозна особа, нисам знао шта значи закочити, стати, спустити лопту. Био сам увек у праву (бар сам тако мислио), уживао сам у надмудривањима и победама, трудио се да будем супериоран – ретко сам праштао, још ређе заборављао. Враћао сам танте за танте. Не постоје велика чуда и велике победе. Али, постоје мала чуда и мале победе које се дешавају унутар човека и које човека покрећу да постаје бољи човек – ја сам са вама постајао бољи човек (бар желим да верујем да сам бољи него што сам био). Са свима вама дешавало се једно ново чудо, једна нова победа, једно ново искуство – нисам то показивао (емоције, то сте приметили, не показујем често). Много сам анализирао, много размишљао – данима, у школи, ван школе. Немојте мислити да многе ствари нисам примећивао, или нисам регистровао – све сам видео, све регистровао, о свему промишљао – о многим никада нисам говорио, нисам коментарисао. И што сам видео нисам видео, и што сам чуо нисам чуо – нисам желео да се осетите непријатно, да поцрвените, да у мом присуству осетите било какву нелагоду, да повредим вашу интиму – желео сам да испоштујем вашу личност. Настојао сам да никада не осетите да сам ја наставник, а ви ученици (кажем настојао, трудио се, а да ли сам успео – не знам). Знате онај чувени афоризам Душка Радовића: ,,Могу ли људи бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства…” Моја основна замисао је била да вас мотивишем да се не плашите да почнете да будете бољи (у сваком погледу, пре свега као људи), искуства су често лоша – али то не значи да треба одустати, па не чине живот само победе, успеси и добра искуства. Не знам да ли сам успео да вас довољно мотивишем, али опет кажем – трудио сам се. Ви сте имали једну перспективу, један поглед, ваше сопствене околности, ваше сопствене проблеме, ваша саопствена искуства при извођењу закључака и доношењу неког суда. Ја сам има обавезу да све сагледам из 27 перспектива, 27 околности, 27 животних прича, проблема, искустава. Признаћете, нимало лак задатак са којим је требало да се носим, а опет да останем прибран, сталожен, уравнотежен и реалан. Знам, многи су мислили – форсирам неког, неки су повлашћени, неки су запостављени – могуће је, али имајте у виду број 27 и све оно што сте ви посматрали као јединке, а ја као целину, ви као тренутак, а ја као континуитет. Ви сте били пред многим животним изазовима, ја сам настојао да будем подршка. Наравно, никада нисам на силу покушавао да уђем у ваш лични простор, увек сам улазио онолико колико је свако од вас то дозвољавао и желео. Моја улога је била да подстакнем у вама вољу за уздизањем и да вас ојачам – да кроз један динамичан однос покажем свима вама да МОЖЕТЕ. Да ископам снагу у вама. Дакле, ја ћу успети само ако ВИ УСПЕТЕ. Увек сам се питао: „Славимо ли ДОБРОТУ? Ојачавамо ли ДОБРОТУ?” Ајнштајн је једном рекао: „Ако желиш да водиш испуњен живот, вежи га за циљ.” Е, видите – мој циљ са вама био је управо везан за два претходна питања, и том циљу сам имао намеру да се посветим у нашем четворогодишњем дружењу. С обзиром на то да сам у томе видео испуњење нашег заједничког суживота, прилично ме је заболео неславан завршетак школске године. И ако сам вас у једном од последњих постова замолио да и у кризним ситуацијама сачувате достојанство, знајући да су људи склони посртању када је најтеже – ви сте ипак посумњали у ДОБРО. Ви нисте ојачали добро у себи, а то значи, да ја нисам на ваљан начин трагао за добрим у вама, или да вам сопственим примером нисам показао како се ДОБРОТА слави и ојачава. Можда вам никада нисам рекао, али, ево, искористићу ову прилику – ваши мали чинови мени много значе. Тако би ми много значило да Петар није подметнуо рад свог најбољег друга, тако би ми много значило да Пауновић није изразио жељу да набраја мраве и врсте земљишта (блата) у Сеобама Милоша Црњанског, тако би ми много значило да је Андрија испоштовао договор који смо постигли, тако би ми много значило да Милица није изговорила реченицу да мисли да треба да јој се поклони оцена, тако би ми много значило да је Аца после дебакла на такмичњеу уложио бар мало труда и повадио „флеке”, тако би ми много значило да се Младен јавио да одговара граматику, тако би ми много значило да Стефани није изговорила реченицу да као одељењски старешина треба да јој поклоним оцену, тако би ми много значило да је Алекса прочитао бар пет лектира, а не интерпретације, тако би ми много значило да Данка није покушала да препише рад са интернета, тако би ми много значило да је Ђорђе М., као председник одељењске заједнице, иницирао разговор након оног неспоразума, тако би ми много значило МНОГО ТОГА МАЛОГ ОД ВАС. Као што ми је много значило што је Стефан Ђ. заиста показао видну промену, и потрудио се да тежи Добру. Све набројано и ненабројано нема за циљ да неког прозове, него да скрене пажњу како мале ствари много значе, али исто тако и много боле. И ово се не тиче мене, ово се тиче вас – јер тиме повређујете себе, делате против сопственог Добра. Међутим, све побројано не може да замагли и поништи Лепоту коју сте ми ви приуштили. Хвала вам! Ова година је по много чему специфична – улазите у свет одраслих, али вас молим да сачувате голубија срца која имате – не гушите их, ниједна оцена није вредна тога, ниједна награда, нијадан успех – оно најважније никада не може бити конкретизовано, не може бити материјализовано, не може стати у једну реч… То је оно између мене и вас, оно што можда никада нећемо моћи да изговоримо, она пријатност и радост коју осетим када сам у вашем друштву и када вас видим, па чак и онда када глумим да сам љут… Ова година је важна и за нашег друга / пријатеља Пауновића – напушта нас рођак, иде у далеки свет, у ренесансну Италију. Желим ти, драги Петре, срећан пут: буди убећен, памтићу те по добру, а ти праштај, грешио сам и ја сигурно, праштај мени и твојим друговима, и молим те, сети нас се понекад, јер ми тебе нећемо заборавити. Не заборави да се сетиш да у једном малом месту, постоје људи чији си ти део живота, и, верујем, они део твог. Драги Петре, када једног дана будеш успешан научник, правник, психолог, професор, желим ти да имаш ученика / сарадника / клијента / студента као што сам ја имао тебе, да ти залупи врата, да те пита да прича о мравима, да те замоли да га упишеш због невршења редарских дужности – и да ти поред свега тога буде драг, да му се не наљутиш, и да се поносиш њиме, јер запамти (а и ви остали) Егзиперијеве речи: ДОБРО СЕ ВИДИ САМО СРЦЕМ: ОНО БИТНО ОКУ ЈЕ НЕВИДЉИВО!

Ја ћу успети само ако ви успете,
ваш вук

mojim-maturantima-1

 

ГОДИНА ЧЕТВРТА / ШаљемВамЉубав

Коначно, од прве године припреман, Сајам књига у Београду. Било је и позоришта: представа „Галеб” (два и по сата – мало ли је). Ђорђе М. и Стефан Ђ. – посланици да буду у сред Европског парламента. Акција – Добар комшија за Стефана – помогли смо колико смо могли. Нажалост, иако сви путеви воде у Рим, ми до Рима не дођосмо. Не мари, биће прилике једног дана – можда Тоскана. Венеција – само покушај. Много укора, још више изостанака. Сашка није изостајала (ни Драгана – мало сарказма, да олакшам душу). Још више успеха – наша Милица првакиња државе из руског. Наши глумци – пет републичких награда. Крагујевац (пута два) – неки нови људи, нова познанства, стара Ивона. Ми се тако дивно не слажемо! Ђорђе С. – чувена петица на писменом. Алекса и неке ружичасте овчице. Проблеми! Проблеми! Проблеми! Нажалост, неки су осетили како је то кад живот заболи…

Преиспитивање

Почело је одбројавање, пресабирање, одузимање… Елем, за који месец завршава генерација којој сам био одељенски старешина, много посртања са моје стране, много затезања, покушај да будем и друг и „строг” наставник, често сам их критиковао, стално сам их критиковао, али и подржавао, кад год је некоме подршка била потребна, био сам ветар у леђе, трудио сам се… Можда сам многима и одмогао, ко би то знао… Све више и више размишљам, где сам погрешио, и да ли сам погрешио… Хоћу ли грешке моћи да исправим – не, не… Која глупост! Да ли да поделим ову цртицу са њима (можда ипак – не)… Превише сам очекивао?! Љубав је радост, а не немоћ и препуштање. Љубав је борба, без мржње. Љубав је делање, и то човечно делање достојно нашег занимања. Несебично давање. Љубав је добро које постоји само у несводивом мноштву добрих дела. Свако од нас поседује само оно што је добио – ми смо постали захваљујући другима или насупрот њима. Ми смо потрага за срећом. Ми смо покрет – покушај да покажемо другом да може. Треба ископати снагу другог, јер снага другог – то смо ми. То је Љубав. Као наставник покушавам да одгонетнем загонетку – какво је могуће делити без сабирања и множења? Мој став је будућност другог. Сваки човек је важан. Не штедети себе. Дељењем се умножаваш. То је Љубав. Трагам ли за Добрим? Мотивишем ли Добро? „Одморићемо се” – рече Чехов. Благост према другима. Смиловати се и кад осуђујемо. Све ово подразумева да човек надрасте себе – да превазиђе сопствена ограничења, да угуши своје ситне сујете и страсти. Преда мном су велики задаци. Можда их никада нећу решити…

Све се сведе на оцене. Разочарења. Можда и није тако?! Оштримо ли плугове да изоремо море, како рече директор? Зар нам ишта друго преостаје? Сваки дан је био дан за памћење – рече Алекса. Тачно је – нема лошег и доброг искуства, постоје само искуства. Да ли је све ово била игра Аске и вука у покушају да се избегне време смрти? Може бити да је тако. И куда ћемо – заиста куда? Они одлазе, ја остајем. Не може се отићи, а да се не остане!

Пун је сила свет, али од човека ништа јаче, рече Софокле.

Елем, смогните снаге и саберите силу у вама која ће вам бити потребна за дане будуће, а и садашње на путу који је најтежи – пут човечији. Сетите се самих, старих, болесних, усамљених, патника и злопатника, оних којима је потребан загрљај и људска реч. Смогните силу у себи и пожелите им Добро, оно искрено и од срца. Опростите, лепше се живи. Преиспитајте се, како бисте пронашли мир који ћете моћи да поделите са другима.

Желим вам срећан пут, рођаци, драги матуранти! Пронађите мирне забране и сигурне Итаке. Лутајте слободно, одуприте се злу и неподопштини. Пронађите снагу и да у неслагању будете сложни! Срећан вам пут!

 

Аутор: Професор

maca-1Маца је завршила менаџмент на једном приватном факултету. Уписала га је док су они били на власти, јер је кум у то време могао да јој заврши за посао у ЕПС-у. Док је стигла до дипломе, ови су дошли на власт и шема са кумом је пропала. Срећом, исплатило се што су је добростојећи родитељи слали у летње школе језика на Малту и у Лондон, а онда је завршила и онај курс у Британском савету. Јесте да је коштао ђаво и по, али је ипак на крају стигла до сертификата, истина са минималним бројем бодова, али је ипак стигла! Још је већа срећа што се стрина на време политички престројила и сада је директорка основне школе. Маца је од јула наставница енглеског!

19. август

Данас сам била на првој седници неког већа, нисам сигурна да л’ је наставничко или одељењско. Мени је то све исто. Доделили су ми ментора – неку наставницу што мисли да има све знање света, а само једном је била у Лондону, и то за време студија, пре 20 година. Мученица. Објашњавала ми је пола сата разлику између годишњег и оперативног плана, као да је то најважније у школи. Сморила ме начисто. На крају ми даде своје прошлогодишње планове и рече ми да за пет дана урадим годишњи план и оперативни за септембар, за трећи разред. Јака ствар! Има да падне на дупе кад јој однесем! Пита да л’ ми је све јасно. Јок и није, кокошко. Баш ми је компликовано!

24. август

Е, кад их данас нисам задавила, никад нећу! Значи, педагог и она менторка су ме муштрале сат и по. Те не уклапа ми се број часова у оперативном са бројем у годишњем, те не ваљају ми тип часа, облик рада, методе… Прошли пут ми ова причала да је рад у групи и у пару много важан, а сад ми тврде да то нису методе рада! Видим ја да оне немају појма! На крају је менторка рекла да ће ми она урадити годишњи и овај за септембар, али да ћу касније морати сама. Е, баш да видим!

29. август

Каква бре корелација?! И шта је то активна настава? Помињали су и неки ИОП – као то треба за два ученика. Па, дајте им ако им треба. Купите! Ако школа нема пара, ево ја ћу да ижицам од неких ортака. Ови су сви луди у школи! Није ни чудо што нико не воли просветне раднике. Јадна моја стрина.

3. септембар

Не могу да верујем да уџбеници стижу тек крајем месеца! И шта ја сад да радим с оном дечурлијом? Узгред, појма немају и много су немирни. Ајд рекох данас, пошто је први час, да мало причамо о ученицима у одељењу. Као, знају се, па им то неће бити тешко. Кад оно, појма немају о поређењу придева, а то је баш лако. Лепо им кажем – слушај ‘вамо: компаратив -er, суперлатив the -est; ако су придеви вишесложни, компаратив са more, суперлатив са the most. Је л’ то јасно? Мислим се, коме не може бити јасно! Па, тупсонима у мом одељењу. Појма н-е-м-а-ј-у!

 

11. септембар

Значи, не верујем! Данас једна мала 10 минута не може да укапира разлику између ‘inedible’ и ‘uneatable’ (обнављали смо неко воће и поврће пошто књиге још нису стигле, а то су радили прошле године). Ја јој лепо кажем да не могу да верујем да је неко толико глуп, а она поче да плаче. Плакала је 15 минута. Ја се покупим и одем да попушим цигару, да се мало смирим. Ова деца су благи ужас! После сам ја била крива што је неки мали пао и расцопао нос пре звона. Ко да би му мање текла крв да је било после звона.

19. септембар

Мислим да ова педагогица мрзи стрину. Данас ми је дошла на два часа, као фора – да види како радим. Пази богати! После је направила читаву драму због тога што нисам имала припреме! Па, шта ће ми припреме кад ја знам енглески? Шест месеци у Лондону, три месеца на Малти и курс Британског савета, хееееј! Припреме! Свашта.

3. октобар

Данас ме је стрина звала на разговор. Каже да су одржани родитељски састанци и да су се родитељи жалили на мене. На мене?! Каже не смем да вређам децу на часу и да морам да им спремам неке игрице. По слободи је питам да л’ је она нормална, а она каже – ма ћути, само се мало притаји. Следећег пута ће да се жале на неког другог, а на тебе ће да забораве. И ја се сад нешто мислим – шта бре хоће ти родитељи! У све се разумеју, а деца им ништа не знају!

29. октобар

Каже ми менторка данас да треба да осмислим неки мали тест за ученике, чисто да проверим шта су научили, да ли треба да вршим неке промене у оперативном, да ли треба да радим неку индивидуализацију и да истовремено извршим вредновање свог рада. Лепо кажем да она нема везе са животом! Тест служи да се деци дају оцене. То бар свако зна. Ко да ја нисам ишла у школу! Сад ћу лепо с интернета да скинем неки тест за почетнике и одох с другарицама на кафу.

5. новембар

Не, не! Побићу их, мајке ми! Тачно им је криво што сам лепа и млада и што имам супер гардеробу. Вештице су се уротиле против мене! Данас су ме рибале због теста. Те није извршено добро баждарење, те нема диференцијације тамо нечега, те се из резултата не види да сам ишта радила с децом. Лепо им кажем да имам најглупља одељења у школи, да ништа не капирају чак и ако им двапут поновим, да плачу и кревеље се за ситницу, да се већ после месец дана не сећају шта сам им рекла, и да проблем дефинитивно није у мени, него у њима! Морам стрини да пријавим овај мобинг!

17. новембар

Ови у школи начисто поасили. Кажу да долази нека екстерна и да ће они да нам проверавају рад. Е, чик да видим ко из те екстерне има бољи британски акценат од мене!

25. новембар

Па где баш мени да западне онај баксуз из екстерне?! И још је завршила биологију! Ја лепо кренем све на енглеском, а она ће мени – колегинице, нисам сигурна да деца могу да вас прате. Ко да ја не знам да је њој фрка што она не може да ме прати. Пискарала је нешто све време, каже – све ћу видети у извештају. У, боли ме уво!

4. децембар

Хех! Кад је стрина била род?! Ево, данас ме је и она малтретирала. Стигли су прелиминарни извештаји екстерне, и отприлике сам ја као најгори наставник у школи. Каже да је онај баксуз питала да ли сам уопште завршила факултет, јер основне ствари не знам. Онда ми је стрина набрајала шта све не ваља: структура часа, однос са ученицима, нема диверсификације задатака (једва запамтих!), не ваља ми педагошка свеска, час ми нема динамику, нема евалуације на крају часа, једнолични су ми наставни материјали и методе рада, и још триста неких чуда којима ни име не знам! Кажем ја – све сам лудак до лудака!

Него… Чујем да ми је неки ујак из фамилије постао шеф рачуноводства у једном фином јавном предузећу. Морам да питам мајку у каквим су односима. Ова школа почиње озбиљно да ме нервира! Могао је стриц и боље да се ожени!

П.С. Срећан завршетак ове приче плод је маште аутора. Живот је сасвим другачији.

Извор: Клотфркет

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Већ се деценијама мери трајање мука наших ’језичких власти’, новинара и говорничког плебса око изговора речи као што су водопривреда, телевизија, парламент, Аустралија, самозаштита, асистент, пољопривреда, Алесандра, Фалуџа, инцидент. Међу онима који су одлучили да треба да пропишу како се ове речи изговарају превладава став да се мора говорити водОпривреда, телЕвизија, парлАмент. Новинари јавног сервиса и још понеког медија се труде да се томе ставу повинују. Други новинари и сви ми који оне прве слушамо, проживљавамо расположења од напада беса до туге и апатије. Сви ми, од језичких законописаца преко новинара обеју врста до обичних корисника језика у свим осталим ситуацијама говоримо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт (овде ће неки ауторитет српске акцентологије рећи: није, ја се и себи обраћам са ’асИстенте’).

Добронамерни посматрач се природно пита: зашто уопште икад водОпривреда, телЕвизија, парлАмент? Да ли то чини језик бољим средством размишљања, комуникације и чувања идеја? Да ли нека језичка заједница – природни говор неког подручја, или природни говор неке друштвене групације – речи наведеног типа изговара на такав начин? Не.

Разлог за наметање ових сулудих образаца изговора лежи у погрешном разумевању предмета сопственог истраживања. Ови лингвисти (извињавам се свим стварним лингвистима) сматрају да је језик скуп правила о томе где се пише велико слово, где се помера акценат, где се мора рећи с обзиром а не обзиром, и да се језик тако и учи: памте се и примењују једноставна правила наведеног типа. И пошто стандардни језик, услед уплива језичког инжењеринга приликом одлучивања шта јесте а шта није део стандарда, представља једну врсту вештачког језика, они онда верују да је стандардни језик скуп оних правила која су они сами прописали. Од природног језика, њега разликује виши степен правилности: природни језик уме да одступи од правила, али стандард не би смео.

Оваква су правила превише груба, на претерано конкретном нивоу да би се њима у потпуности описао језик. Када би стандардни језик био заснован само на павилима прописаним у литератури, ни двадесети део реченица које данас изговарамо говорећи стандардним српским не бисмо могли да склопимо јер не бисмо имали довољно информација. На пример, ниједан приручник о стандардном језику не прописује да када координирамо две једнинске именице женског рода, глагол се слаже у женском роду, а са две средњег рода у мушком: књига и оловка су продате, писмо и пенкало су продати (не може писмо и пенкало су продата). Типова оваквих ситуација где избор доносимо не на основу приручника већ на основу језичког осећаја је на хиљаде. Ниједан језик, поготову не стандардни, није могуће у потпуности описати, још мање прописати. Кад се стандард не би изводио из неког живог дијалекта, он би остао непотпун, и самим тим неупотребљив. Наши прескриптивни лингвисти овога нису свесни.

Такође, супротно схватању наших лингвиста, наука се не бави прописивањем, па чак ни описивањем правила. Наука се бави препознавањем правилности у свету око нас, и питањем зашто свет одликују баш те правилности а не неке друге. Када наука уочи правилност, а онда се сусретне са одступањима од те правиности, она покушава да сазна да ли је правилност била лоше препозната, или су одступања резултат неког додатног фактора који претходно није узиман у обзир. У оба случаја, наука замењује стару формулацију правилности новом.

Једна од правилности уочених код једног броја дијалеката нашег језика јесте да силазни акценти (као у Зорка и у кућа) код највећег броја речи не могу стајати ван првог слога у речи. Ова правилност реконструисана је као резултат промене која је захватила раније стање. У ранијем стању, наш језик је имао само два силазна акцента, и они су се налазили било где у речи. Опште стање је било да се говорило јунААк и сведОк. Онда се догодила промена (о чијем узроку још не знамо довољно), која је све акценте који су се могли померити померила за једно место ка почетку речи, и притом их претворила у узлазне: јУнаак, свЕдок. Тако смо од два добили четири акцента, дуги и кратки силазни и дуги и кратки узлазни (могу се илустровати именима: Зорка, Стана, Милан и Милош). Силазни су остали само тамо где акценти старог стања нису могли да се помере: онде где су били на првом слогу.

Законописци нашег језика су ово претворили у правило: силазни акценти не смеју да се изговарају ван првог слога. Када их тамо нађеш, ти их помери једно место ка почетку и претвори у узлазне. У речима водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, сви ми изговарамо силазне акценте ван првог слога. Законописци ту од нас очекују да их превучемо улево и воздвигнемо у водОпривреда, телЕвизија, парлАмент.

Постављају се следећа два питања.
Ако је језик заиста померио све акценте једно место улево, како то да ипак сви изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт – зашто се и они нису померили?
Ако сви ипак изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, како законописци нашег језика себи објашњавају одлуку да стандардни језик моделују према павилу које је превише једноставно да обухвати језичу реалност?

Одговор на прво питање је да постоје додатни фактори, и да они одређују домене које померање акцената није погодило или их бар не погађа директно и без одлагања. Те домене чине на пример неке речи које су позајмљене са силазним акцентом ван првог слога (парламЕнт), или неки типови сложница код којих други члан, као управни елемент, има силазни акценат на првом слогу (водо_прИвреда). Овај текст није место за озбиљнију научну анализу, односно за одговор на питање зашто баш ове речи. Важно је да постоје додатни фактори који ограничавају првобитно уочену правилност.

Своје тврдо држање правила и тамо где оно не одговара правилностима уоченим у језичкој стварности наши језички ауторитети објашњавају на два начина. Један је да њихово правило уствари одговара правилности, само говорници језика од ње одступају. Други је да је стандард ионако вештачки језик па може да истрпи и правило које поједностављује ствари, и када то правило не одговара језичкој стварности.

Прво објашњење је бесмислица. Аналогија је рецимо да је Ајнштајн рекао: мерења у физици не одговарају Њутновим законима, али то мора бити зато што природа одступа од својих закона, и стога ћемо се држати Њутнових закона, љутећи се на природу што их се она не држи. Будући научник, Ајнштајн је потражио сложеније, а јошувек елегантне законе којима је обухватио прецизније измерену стварност. Слично томе, једини увид лингвистике у оно што језик јесте долази од онога што говорници језика продукују, и како језичке изразе оцењују. Ако говорници продукују водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, а варијанте водОпривреда, телЕвизија, парлАмент оцењују као неприродне, онда је то стварност а не одступање говорника од ње.

Друго објашњење пружа простор за дебату. Једноставније правило је лакше за учење. Ако желимо да и говорници који код куће усвајају дијалекте удаљене од стандарда могу да науче стандард, можда ћемо им помоћи једноставнијим правилима. Ово интуитивно прихватљиво објашњење, нажалост се у реалности показује као погрешно. Осим што сам већ поменуо да језик није могуће описати, па ни вештачки изградити, скупом грубих правила овог типа, практична је чињеница да ни Лесковчанину, ни Пироћанцу, ни Нишлији, ни Крушевљанину није лакше да научи да каже водОпривреда, телЕвизија, парлАмент него водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, било да остале речи изговара како стандард очекује, било да то не чини.

Постоји још један важан корен овог наопаког приступа. Српска лингвистика, као и лингвистике других бивших југословенских република, екстремно је, чак за једну науку болесно хијерархијски устројен систем, налик систему цркве. Речи ’светих отаца’ Караџића, Даничића, Белића, Стевановића, Ивића прихватају се као догма, и свако макар делимично неслагање са њима узима се као тежак прекршај који заједница уме строго да казни. Притом, научници чији положај и утицај су резултат полтронске експлоатације хијерархије, а не научних капацитета, врло често њихове ставове некомпетентно интерпретирају. И највећа глупост може се добро продати ако се припише једном од ових заиста великих имена наше науке о језику. У сваком случају, речи и ставови наведених ауторитета недвосмислено су надређени свакој реалности понашања говорника језика. Ако је Даничић рекао да су се силазни акценти ван првог слога повукли једно место напред и постали узлазни, онда сваки говорник који каже водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, уједно говори и против (инае погрешног интерпретирања) Даничића, и заједница то мора да спречи.

Оваквих проблема не би било када би наша лингвистичка заједница смогла снаге да схвати да је стандардни језик утолико бољи, уколико има мање вештачких елемената. Поготову вештачких правила. Другим речима, он је утолико бољи уколико се више заснива на живом језику. Стандардизација треба да се сведе на препознавање и описивање онога језика који се сам успоставља приликом комуникације говорника различитих дијалеката. Вештачко у њему може евентуално да буде бирање неких варијаната као стандардних, и обележавање других као нестандардних, тамо где за исту граматичку структуру или исти појам постоји више начина реализације. Ако неко каже ’стајала је у излог’, а неко други ’стајала је у излогу’, лингвист може да вештачки преломи да само друга опција буде део стандарда. Али саме опције морају доћи из живог језика. Речи водОпривреда, телЕвизија, парлАмент не долазе из живог језика, а њихова употреба нема ни валидног ’вештачког’ лингвистичког оправдања. И зато нам толико сметају.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Од истог аутора прочитајте и О позајмљеницама.

Извор: inform-al.blogspot.rs

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

drustvo-mrtvojezicaraБранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net