Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Хидрантна или хидратантна крема?

Хидрант је апарат за узимање воде из уличне водоводне цеви; користи се за поливање улица и гашење пожара.

Хидрантни је онај који се односи на хидрант.

Хидратантан је онај који неком једињењу додаје молекул воде (хем.). У козметици, хидратантни крем, је онај који кожи помаже да одржи потребну влажност.

Дакле, исправно је рећи хидратантна, хидратантни, хидратантно.

Авон или Ејвон козметика?

Овај израз потиче из француског језика – déjà vu.

1. Односи се на оно што је већ виђено, старомодно, изашло из моде.

2. У психологији представља илузију да је садашњи тренутак већ једном постојао, да је био доживљен, да се нешто раније догодило, да је особа већ била на одређеном месту.

3. У парапсихологији представља веровање у способност да се препознају места, особе и дешавања у којима онај који то доживљава није могао присуствовати.

Често чујемо да се у српском језику овај француски израз изговара тако као што се пише на француском – дежа ву. Међутим, исправно је једино – дежа ви.

Расправа дискусија о неком теоријском предмету може, без сумње, да за обе стране постане врло плодоносна уколико потврди, оправда или изнова подстакне мисли које учесници већ имају. То је сучељавање или судар две главе, које на судар тела личи не само по томе што из њега често избијају варнице, већ и по томе што у њему оно слабије страда, док друго добро пролази – што потврђује и победнички звук који се из њега том приликом шири. На основу овога може се поставити захтев да учесници у расправи колико-толико буду дорасли један другом, како по знању, тако и по духу и памети. Ако једном од њих недостаје оно прво, онда он није на нивоу другог, па према томе, није ни доступан за његове разлоге. Он једноставно није дорастао за мегдан који води. Ако му недостаје оно друго, онда ће њиме врло брзо завладати огорчење, па ће у расправи почети да користи све врсте непоштених средстава и ујдурми. То ће га пак, када му се покаже шта чини, навести на простачке реакције. Према томе, као што је на турнирима био дозвољен приступ само особама сличног порекла, тако ни учен човек не треба да се упушта у расправу са неукима; он не може против њих да употреби своје аргументе јер они немају знање на основу кога могу да их схвате и процене. Ако он ипак, да би изашао из непријатне ситуације, покуша да их приведе разуму, такав ће покушај по свој прилици доживети неуспех. Њима чак понекад полази за руком да, користећи рђаве и неприкладне противаргументе, присутне незналице убеде да су у праву. Зато Гете каже:

Немој никад себи дозволити
Да уђеш у неку расправу:
Мудрац постаје незналица
Кад се са незналицом спори.

Још је, међутим, горе када противнику недостају дух и разум. Он би требало да овај свој недостатак покуша да надокнади искреном тежњом ка знању и истини. Међутим, он ће се врло брзо осетити увређеним у најосетљивијем делу своје личности, па ће после тога онај ко се спори са њим приметити да више нема посла са његовим интелектом, већ са суштином људског бића, његовом вољом, и да је њему стало само да постигне победу – било per fas, или per ne fas (допушеним или недопуштеним средствима); стога сада његов разум није усмерен ни на шта друго до на подвале, смицалице и некоректности сваке врсте. Када га у томе разоткрију, он прибегава просташтву и грубости, покушавајући тако да компензује своју инфериорност; онда се, у зависности од положаја и односа учесника у расправи, борба свести претвара у борбу тела, у којој се такав човек нада ће бити у бољем положају. Одатле следи друго правило – по коме никада не треба расправљати са људима ограничене памети. Из овога се већ види да није остало много оних са којим се смемо упустити у расправу. И стварно, то треба чинити само са онима који представљају изузетак. Људи, међутим, по правилу узимају за зло када неко не дели њихово мишљење; они онда треба да своја размишљања усмере на то да буду таква да се могу заступати. Ипак, ступање у расправу са њима у већини случајева, чак и када не посегну за поменутим ultima racio stultorum (последњи разлог будала), у нама ствара рђаво расположење. Јер, тада немамо посла само са њиховом интелектуалном неспособношћу, већ се убрзо суочавамо и са њиховим моралним неваљалством. Ово неваљалство показује се у њиховој склоности да током разговора често прибегавају нечасним радњама. Трикови, смицалице и ујдурме којима се они служе само да би били у праву толико су бројни и многоструки, и притом, се тако редовно враћају у употребу, да су ми ранијих година послужили као добар материјал за размишљање о њиховим формалним особинама. Наиме, схватио сам да се без обзира на различитост премета расправе и личност ученика, у споровима увек појаљују исти трикови и смицалице, које зато треба добро проучити. Ово ме је онда навело на помисао да поменуте формалне трикове и смицалице треба одвојити од њиховог садржаја, па их посматрати као чисто анатомски препарат. Стога сам сакупљао све мајсторије које се тако често користе приликом расправа и сваку од њих јасно приказао у њој својственом облику, сваку објаснио преко примера, означио сопственим именом, и коначно, додао средства која се за то користе, однсоно направио неку врсту смотре ових марфетлука. А одатле је изникла једна уобличена Еристичка дијалектика.

Теза је успостављена, а треба да се оповргне: за то постоје два модуса и два пута.

1. Модуси су следећи: ad rem (аргумент ствари) и ad hominem (аргумент човека), или ex concessis (аргумент уступка).

Апсолутну или објективну истину тезе оповргавамо само на први начин, и то тако што доказујемо да се она не поклапа са особинама ствари о којој је реч. Применом другог начина ми оповргавамо само њену релативну истину, и то тако што показујемо да поменута теза противречи другим тврђењима свог заступника, или тако што показујемо да су његови аргументи у корист тезе неодрживи; притом објективна истина саме ствари остаје неодређена. Пример овога јесте ситуација када у расправи о философским или природно-научним стварима противник (који уз то мора бити Енглез) себи дозволи да у прилог свог тврђења наводи библијске аргументе; онда му се ми можемо супротставити управо са истим таквим разлозима, мада су то пуки аргументи ad hominem, који у основи ништа не решавају. То је као кад некоме плаћамо неважећим новцем кога смо претходно од њега добили. У неким случајевима овај се modus procedendi (начин посутпања) може упоредити са ситуацијом у којој тужилац на суду као доказ износи лaжну меницу, а оптужени је одбацује, подносећи лажну потврду о њеној исплати. А позајмица би ипак могла да постоји. Али, баш као и ово пoступање, и чиста argumentatio ad hominem има предност краткоће, будући да и у првом и у другом случају истинско и темељито разјашњење ствари може да буде изузетно обимно и тешко.

2. Што се тиче два пута они су директни и индиректни. Први оповргава тезу тако што напада њене разлоге, а други тако што напада њене последице. Први доказује да она није истинита, а други да она не може бити истинита. Сада ћемо ова два пута ближе размотрити.

А) Идући директним путем, дакле, напaдајући разлог за тезу, показујемо да они или сами по себи нису истинити, па кажемо: nego majorem (поричем велику премису) или nego minorem (поричем малу премису); и једним и другим нападамо материју закључка, на коме се теза заснива. Или прихватамо ове разлоге, али показујемо да теза не следи из њих, па кажемо: nego consequentiam, чиме нападамо форму закључка.

Б) Идући индиректним путем, дакле, нападајући тезу у њеним последицама, да бисмо из њихове нистинитости, а на основу закона a falsitate rationati ad falsitatem rrationis valet consequentia (из лажности конклузије следи лажност разлога), извели њену неистинитост, можемо се послужити или инстанцом или апагогом.
а) Инстанца, enstasis, чист је exemplum in cotrarium (супротан пример): она оповргава тезу кроз указивање на ствари или односе које теза обухвата, који, дакле, из ње треба да произађу, али што се очигледно не дешава, стога теза не може бити истинита.
б) Апагогу спроводимо тако што тезу привремено прихватамо као истиниту, а онда са њом повежемо неки општеприхваћен и неоспоран став, и то на тај начин да и једно и друго представљају премисе закључка, чија је конклузија очигледно лажна — или зато што је супротна природи ствари уопште, или зато што је у противречности са неким признатим својством поменуте ствари, односно са неким другим тврђењем поборника тезе коју нападамо: апагогоа, дакле, по свом модусу може бити како ad hominem, тако и ad rem. Ако она конклузија противречи сасвим извесним, чак a priori извесним истинама, одна смо противника довели ad absurdum. У сваком случају, пошто је прикључена премиса неоспорно истинита, онда неистинитост конклузије мора потицати од тезе. Према томе, она не може бити истинита. Сваки облик оповргавања у расправи своди се на формалне процедуре које овде излажемо. Ове процедуре у дијалектици значе оно што у мачевању значе правилни ударци као што су терца, кварта, итд. Међутим, мајсторије и стратегеме које сам изложио треба упоредити са доскочицама и испадима и коначно са личним испадима које универзитетски мајстори мачевања чине. Као узорак и пример за стратегеме које сам саставио нека овде буде следеће:

Седма стратегема: проширење. Тврђење противника проширује се изван своје природне границе, узима се, дакле, у ширем смислу него што је он наумио, или већ изрекао, па се онда у том ширем сислу оповргава.

Пример: А тврди како Енглези у драмској уметности надмашају све друге народе. Б користи привидну instantia in contrarium (супротан пример), по коме су њихова достигнућа у музици, па дакле и у опери, као својеврсној драми, незнатна. Ову смицалицу треба отклањати тако што се приликом њеног оспоравања изречено тврђење строго ограничава на употребљене изразе, односно на њихов прави смисао; другим речима, оно се своди на што је могуће уже границе. Јер, што је неко тврђење општије, то га је лакше напасти.

Осма стратегема: марифетлук са доследношћу. Противниковом суду додајемо, често само прећутно, други суд који у првом сродан по субјекту или предикату. Отуда из овде две премисе изводимо нетачну, најчешће злобну конклузију коју припишемо противнку. Пример: А хвали то што су Французи протерали Карла Х. Б одмах узвраћа: „Ви, дакле, хоћете да и ми протерамо свог краља.” Суд који Б прећутно додају као велику премису гласи: „Треба хвалити све оне који своје краљеве протерају.” Ово се може свести на fallatia a dicto secundum quid ad dictum simpliciter (грешка узимања у неограниченом смислу, оно што се тврди у ограниченом).

Девета стратегема: скретање са теме. Када током расправе приметимо да лоше стојимо, и да ће противник однети победу, настојимо да избегнемо пораз користећи mutatio controversiae (промену спора), то јест, скрећемо расправу на неки други предмет, на неку споредну ствар; а у случају нужде, једноставно скочимо на неку другу тему. Онда то покушавамо да припишемо свом противнику са циљем да потиснемо првобитни предмет и ово прогласимо темом расправљања; противник онда мора да се одрекне победе, која му је била на дохват руке, и да се окрене другој теми. Ако се и овде, на нашу невољу, ускоро појави јак противаргумент, ми онда што је могуће брже прелазимона нешто друго. Ово се за четврт сата може поновти бар 10 пута, под условм да наш противник у међувремену не изгуби стрпљење. Ова стратешка одступања са теме могу се врло вешто изводити тако што се расправа неприметно и постепено премешта на предмет сродан оном о коме се ради, по могућности на нешто што му је по природи слично, али само у другом погледу. Још је неприкладније када се придржавамо само субјекта тезе, па поведемо разговор о његовим другим својствима која немају никакве везе са они о очему се разговара. На пример, када причајући о будизму Кинеза пређемо на њихвоу трговину чајем. Ако нам ово ипак не пође за руком, онда се хватамо за неки израз који је противник случајно употребио, да бисмо поводом њега започели нову расправу и ослободили се оне претходне која нам није ишла од руке. Ако се, на пример, противник овако изразио: „Баш у овоме лежи мистерија те ствари”, ми му онда брзо упадамо у реч, и кажемо: „Да, али ако говорите о мистеријама и мистици, онда на мене не можете рачунати, јер што се тога тиче…” И тиме смо добили одрешене руке. Ако нам се ипак не пружи ниједна оваква прилика, онда морамо још дрскије поступити и изненада прећи на неку сасвим другу ствар, па рећи нешто попут: „Да, то сте и недавно тврдили…” Од свих смицалица којима се служе непоштени дискутанти, скретање са теме представља готово инстинктивно врло омиљено и раширено средство коме прибегавамо скоро сваки пут кад се нађемо у неприлици.

Ја сам прикупио и изложио око четрдесет оваквих стратегема. Али, сада ми се гаде сва ова изврдавања која се удружује са тврдоглавошћу, сујетом и непоштењем. Зато се ограничавам само на изложене примере и упућујем на раније наведене разлоге зашто са таквим људима не треба улазити у расправу. Свакако, можемо да уз помоћ аргумената помогнемо сабеседнику да се изрази, али чим у његовим противставовима приметимо присуство тврдоглавости, треба да прекинемо расправу са њим. Јер, он ће убрзо почети непоштено да дискутује, а оно што је у теорији софизам – у пракси је смицалица. Стратегеме које се притом користе знатно су ништавније од софизама. Јер, у њима воља на себе ставља маску разума са циљем да преузме његову улогу, што увек делује одбојно; а мало тога је у стању да изазове такву одбојност као човек који намерно нешто неће да разуме. Онај ко не прихвата ваљане разлоге свог противника тиме показује или да има слаб разум, или јаку вољу, која тај разум чини слабим. Зато са таквим људима треба разговарати само ако нам то налажу дужност и професија. Ипак, треба одати поштовање поменутим смицалицама, јер су у стању да нас, мада располажемо ваљаним аргументима, натерају да пренаглимо и одустанемо од свог мишљења. Ми, наиме, осећамо снагу тог мишљења, али нам противразлози или нешто друго што је у стању да то мишљење подупре не падају одмах на памет. Ако у том случају одмах напустимо своју тезу, може нам се десети да изневеримо истину, па да касније установимо како смо били у праву, али смо због слабости и недостатка поверења у сопствену ствар постали жртва тренутног утиска. Може се чак догодити да доказ који смо навели у прилог своје тезе буде стварно погрешан, али да постоји други који доказује њену исправност. Дешава се да чак и честити и истинољубиви људи под дејством овог осећања не узмакну под ваљаним разлозима, већ неко време пружају отпор — иако због снаге противаргумената и сами сумњају у истинитост тезе коју заступају. По томе они личе на војсковођу који је свестан слабости свог положаја, али га ипак извесно време брани, надајући се да ће доћи до преокрета. Они се, наиме, надају да ће им, док се бране рђавим, на памет пасти и добри аргументи, односно да ће успети да разобличе привидну снагу противникових разлога. На тај начин, ми смо готово принуђени да у расправи будемо помало непоштени, и да се не боримо за истину, већ за одржавање сопственог става. Утолико се ово може схватити као последица низвесности истине и несавршености људског интелекта. Ипак, у истом тренутку долази до опасности да у томе одемо предалеко, да се предуго боримо за погрешно убеђење, и да испољимо сву рђавост људске природе, тако што ћемо per fas et nefas, дакле уз помоћ непоштених стратегема, свим силама бранити своју тезу. Нека одвде свакога штити његов анђео чувар да се касније не би постидео. При свему томе, јасна сазнања о садржају испитиване ствари наовде на изграђивање самога себе у погледу на ту ствар.

Артур Шопенхауер, Парерга и паралипомена, Дерета, Београд, 2013.

Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com

Фоторафија: en.wikipedia.org

Има аутентичних и неаутентичних дела; и има аутентичних и неаутентичних критика. Ако се састану две аутентичности, дело и критика о делу, могу једно другом, и писцима, чинити извесне услуге. Ако се не састану – аутентично дело остане без аутентичне критике – дело ће својом живом вредношћу живети кроз читаоце… А ако аутентични критичар падне на неаутентично дело, критика ће остати самостални рад, моћи ће се читати без марења и за наслов дела и име аутора… Као што неко дело може надживети своју критику, тако нека критика може надживети дело које јој је служило као повод.

Исидора Секулић, „Проблем критике и критичарских талената”, Из страних књижевностиI, Сабрана дела, књ. VII, Београд, 1977.

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 кабал, кабли  кабел (ген. кабела), кабл (ген. кабла)
 краљицин  краљичин
 кајиш  каиш
 како год (било како)  какогод (било како)
 контактирати некога  контактирати са неким
 каладонт  калодонт
 концензус  консензус
 камо ли (везн.)  камоли (везн.)
 коњугација  конјугација
 конфор, конфоран  комфор, комфоран
 капућино  капучино
 кариес  каријес
 карики (дат. од карика)  карици (дат. од карика)
 карти (ген. мн. од карта)  карата (ген. мн. од карта)
 катарзичан  катаргичан
 катастер  катастар
 катетар  катетер
 Катицин (Катица)  Катичин (Катица)
 католкиња  католикиња
 кашики (дат. од кашика)  кашици (дат. од кашика)
 кетриџ, кертриџ  картриџ
 кинотеки (дат. од кинотека)  кинотеци (дат. од кинотека)
 кијоск  киоск
 кипити  кипети
 Кир-Јања  Кир Јања
 Кишем (инстр. од Киш)  Кишом (инстр. од Киш)
 кљешта  клешта
 књегиња  кнегиња
 Кнез Михајлова улица  Кнез Михаилова улица
 крајни  крајњи
 коресподенција  кореспонденција
 Кристофер Колумбо  Кристифор Колумбо

Најчешће правописне грешке (на слово А)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Д)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ђ)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Е)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ж)>>

Најчешће правописне грешке (на слово З)>>

Најчешће правописне грешке (на слово И)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ј)>>

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 Јаковов (присв.)  Јаковљев (присв.)
 Јамајчанин  Јамајканац
 јашити  јахати
 једампут  једанпут
 Јелицин  Јеличин
 јелки (дат. и лок.)  јелци (дат. и лок.)
 јеребица  јаребица
 Јерусалем  Јерусалим
 Јовицин  Јовичин
 југо-запад, југо-исток  југозапад, југоисток
 јуриздикција  јурисдикција
 Јер си добро?  Је л’ си добро? Јеси ли добро?

Најчешће правописне грешке (на слово А)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Д)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ђ)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Е)>>

Најчешће правописне грешке (на слово Ж)>>

Најчешће правописне грешке (на слово З)>>

Најчешће правописне грешке (на слово И)>>

На Јамајки или на Јамајци (исправно је и једно и друго) живе Јамајканци или Јамајчани?

Правилно је Јамајканац, Јамајканка, а не Јамајчанин, Јамајчанка.

Присвојни придев гласи јамајкански, а не јамајчански.

Индус или Индијац?

Узгред, рећи ћу једно посебно „словце” о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говре о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Труска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слобдно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњихх детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија.

Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила” међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властљубља Русије).

Све је то немогуће прецизно и унапред рештити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1. да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобађена од труског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2. …Е то друго, што ће се вероватно, и у ствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отоворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енеглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властљубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе.”

Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признању несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, поостоје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи. На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, са царем на челу, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати!

Напротив, приказаће као политику, а затими као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослбодитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослобде од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политику аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевеете, сплетке и интриге против Русије.

О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није исте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од само почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новнама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге праламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Читфлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара.

Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству.

Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.

Биће и таквих трентака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да истуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она стотину година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности?

О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига. Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Пре свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још сто година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима које долазе, можда кроз сто година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само соапшти да ће она увек искукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мразк, а Европи увек сумњив.

Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, одлобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русијиу као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проштири словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књиженост и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију, и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година.

Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховим несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братсву и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима тлику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивање, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њеа корист, ако хоћете.

Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима”, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постији узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…

На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије” него да има пред собом циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.

Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877–1881

Фотографија: www.culture.ru

Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског

Да би се развио добар укус у књижевности – треба читати поезију! Ако мислите да то говорим због привржености еснафу, из тежње да проширим интересе властите гилде – варате се: нисам члан професионалног удружења. Ствар је у томе да, будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији већ и најкондензованији начин преношења човековог искуства; она исто тако нуди највише могуће стандарде за било коју лингвистичку операцију – поготово ону на хартији.

Што више читамо поезију постајемо нетрпељивији према свакој врсти празнословља и опширности било у политичком или филозофском говору, у историјским, друштвеним наукама или белетристици. За добар прозни стил увек је залог прецизност, убрзање и лаконска снага песничког говора. Као дете епитафа и епиграма, као најкраћи могући пут до било које замишљене теме, поезија у огромној мери дисциплинује прозу. Она је уочи не само вредности сваке речи већ и спретности исказивања душевних стања, алтернативама линијске композиције, умећу избацивања очевидности (онога што се подразумева), истицању детаља, техници антиклимакса. Поезија развија у прози, пре свега, тежњу ка метафизици која разликује уметничка дела од простих belles lettres. Међутим, треба рећи да се управо у том домену проза показала као прилично лењ ученик.

Молим да ме не схватите погрешно: немам намеру да рушим углед прози. Ствар је у томе што је стицајем прилика поезија настала пре прозе и на тај начин покрила веће растојање. Књижевност је почела поезијом, песмом номада која претходи писању насељеника. И мада сам једном поредио разлике између поезије и прозе разликама између ваздушних снага и пешадије, реченица коју изговарам сада нема никакве везе ни са хијерархијом нити са антрополошким изворима литературе. Све што покушавам да учиним је да будем практичан и ослободим ваше очи и мождане ћелије гомиле непотребног штампаног материјала. Поезија је, може се рећи, и била измишљена с тим циљем јер је она синоним за економичност. И зато све што треба да чинимо је да рекапитулирамо, макар у минијатури, тај процес који је заузимао место у нашој цивилизацији током два миленијума.

Ј. Бродски – „Како читати књигу?” (одломак из есеја)

Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com