Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Hidrantna ili hidratantna krema?

Hidrant je aparat za uzimanje vode iz ulične vodovodne cevi; koristi se za polivanje ulica i gašenje požara.

Hidrantni je onaj koji se odnosi na hidrant.

Hidratantan je onaj koji nekom jedinjenju dodaje molekul vode (hem.). U kozmetici, hidratantni krem, je onaj koji koži pomaže da održi potrebnu vlažnost.

Dakle, ispravno je reći hidratantna, hidratantni, hidratantno.

Avon ili Ejvon kozmetika?

Ovaj izraz potiče iz francuskog jezika – déjà vu.

1. Odnosi se na ono što je već viđeno, staromodno, izašlo iz mode.

2. U psihologiji predstavlja iluziju da je sadašnji trenutak već jednom postojao, da je bio doživljen, da se nešto ranije dogodilo, da je osoba već bila na određenom mestu.

3. U parapsihologiji predstavlja verovanje u sposobnost da se prepoznaju mesta, osobe i dešavanja u kojima onaj koji to doživljava nije mogao prisustvovati.

Često čujemo da se u srpskom jeziku ovaj francuski izraz izgovara tako kao što se piše na francuskom – deža vu. Međutim, ispravno je jedino – deža vi.

Rasprava diskusija o nekom teorijskom predmetu može, bez sumnje, da za obe strane postane vrlo plodonosna ukoliko potvrdi, opravda ili iznova podstakne misli koje učesnici već imaju. To je sučeljavanje ili sudar dve glave, koje na sudar tela liči ne samo po tome što iz njega često izbijaju varnice, već i po tome što u njemu ono slabije strada, dok drugo dobro prolazi – što potvrđuje i pobednički zvuk koji se iz njega tom prilikom širi. Na osnovu ovoga može se postaviti zahtev da učesnici u raspravi koliko-toliko budu dorasli jedan drugom, kako po znanju, tako i po duhu i pameti. Ako jednom od njih nedostaje ono prvo, onda on nije na nivou drugog, pa prema tome, nije ni dostupan za njegove razloge. On jednostavno nije dorastao za megdan koji vodi. Ako mu nedostaje ono drugo, onda će njime vrlo brzo zavladati ogorčenje, pa će u raspravi početi da koristi sve vrste nepoštenih sredstava i ujdurmi. To će ga pak, kada mu se pokaže šta čini, navesti na prostačke reakcije. Prema tome, kao što je na turnirima bio dozvoljen pristup samo osobama sličnog porekla, tako ni učen čovek ne treba da se upušta u raspravu sa neukima; on ne može protiv njih da upotrebi svoje argumente jer oni nemaju znanje na osnovu koga mogu da ih shvate i procene. Ako on ipak, da bi izašao iz neprijatne situacije, pokuša da ih privede razumu, takav će pokušaj po svoj prilici doživeti neuspeh. Njima čak ponekad polazi za rukom da, koristeći rđave i neprikladne protivargumente, prisutne neznalice ubede da su u pravu. Zato Gete kaže:

Nemoj nikad sebi dozvoliti
Da uđeš u neku raspravu:
Mudrac postaje neznalica
Kad se sa neznalicom spori.

Još je, međutim, gore kada protivniku nedostaju duh i razum. On bi trebalo da ovaj svoj nedostatak pokuša da nadoknadi iskrenom težnjom ka znanju i istini. Međutim, on će se vrlo brzo osetiti uvređenim u najosetljivijem delu svoje ličnosti, pa će posle toga onaj ko se spori sa njim primetiti da više nema posla sa njegovim intelektom, već sa suštinom ljudskog bića, njegovom voljom, i da je njemu stalo samo da postigne pobedu – bilo per fas, ili per ne fas (dopušenim ili nedopuštenim sredstvima); stoga sada njegov razum nije usmeren ni na šta drugo do na podvale, smicalice i nekorektnosti svake vrste. Kada ga u tome razotkriju, on pribegava prostaštvu i grubosti, pokušavajući tako da kompenzuje svoju inferiornost; onda se, u zavisnosti od položaja i odnosa učesnika u raspravi, borba svesti pretvara u borbu tela, u kojoj se takav čovek nada će biti u boljem položaju. Odatle sledi drugo pravilo – po kome nikada ne treba raspravljati sa ljudima ograničene pameti. Iz ovoga se već vidi da nije ostalo mnogo onih sa kojim se smemo upustiti u raspravu. I stvarno, to treba činiti samo sa onima koji predstavljaju izuzetak. Ljudi, međutim, po pravilu uzimaju za zlo kada neko ne deli njihovo mišljenje; oni onda treba da svoja razmišljanja usmere na to da budu takva da se mogu zastupati. Ipak, stupanje u raspravu sa njima u većini slučajeva, čak i kada ne posegnu za pomenutim ultima racio stultorum (poslednji razlog budala), u nama stvara rđavo raspoloženje. Jer, tada nemamo posla samo sa njihovom intelektualnom nesposobnošću, već se ubrzo suočavamo i sa njihovim moralnim nevaljalstvom. Ovo nevaljalstvo pokazuje se u njihovoj sklonosti da tokom razgovora često pribegavaju nečasnim radnjama. Trikovi, smicalice i ujdurme kojima se oni služe samo da bi bili u pravu toliko su brojni i mnogostruki, i pritom, se tako redovno vraćaju u upotrebu, da su mi ranijih godina poslužili kao dobar materijal za razmišljanje o njihovim formalnim osobinama. Naime, shvatio sam da se bez obzira na različitost premeta rasprave i ličnost učenika, u sporovima uvek pojaljuju isti trikovi i smicalice, koje zato treba dobro proučiti. Ovo me je onda navelo na pomisao da pomenute formalne trikove i smicalice treba odvojiti od njihovog sadržaja, pa ih posmatrati kao čisto anatomski preparat. Stoga sam sakupljao sve majstorije koje se tako često koriste prilikom rasprava i svaku od njih jasno prikazao u njoj svojstvenom obliku, svaku objasnio preko primera, označio sopstvenim imenom, i konačno, dodao sredstva koja se za to koriste, odnsono napravio neku vrstu smotre ovih marfetluka. A odatle je iznikla jedna uobličena Eristička dijalektika.

Teza je uspostavljena, a treba da se opovrgne: za to postoje dva modusa i dva puta.

1. Modusi su sledeći: ad rem (argument stvari) i ad hominem (argument čoveka), ili ex concessis (argument ustupka).

Apsolutnu ili objektivnu istinu teze opovrgavamo samo na prvi način, i to tako što dokazujemo da se ona ne poklapa sa osobinama stvari o kojoj je reč. Primenom drugog načina mi opovrgavamo samo njenu relativnu istinu, i to tako što pokazujemo da pomenuta teza protivreči drugim tvrđenjima svog zastupnika, ili tako što pokazujemo da su njegovi argumenti u korist teze neodrživi; pritom objektivna istina same stvari ostaje neodređena. Primer ovoga jeste situacija kada u raspravi o filosofskim ili prirodno-naučnim stvarima protivnik (koji uz to mora biti Englez) sebi dozvoli da u prilog svog tvrđenja navodi biblijske argumente; onda mu se mi možemo suprotstaviti upravo sa istim takvim razlozima, mada su to puki argumenti ad hominem, koji u osnovi ništa ne rešavaju. To je kao kad nekome plaćamo nevažećim novcem koga smo prethodno od njega dobili. U nekim slučajevima ovaj se modus procedendi (način posutpanja) može uporediti sa situacijom u kojoj tužilac na sudu kao dokaz iznosi lažnu menicu, a optuženi je odbacuje, podnoseći lažnu potvrdu o njenoj isplati. A pozajmica bi ipak mogla da postoji. Ali, baš kao i ovo postupanje, i čista argumentatio ad hominem ima prednost kratkoće, budući da i u prvom i u drugom slučaju istinsko i temeljito razjašnjenje stvari može da bude izuzetno obimno i teško.

2. Što se tiče dva puta oni su direktni i indirektni. Prvi opovrgava tezu tako što napada njene razloge, a drugi tako što napada njene posledice. Prvi dokazuje da ona nije istinita, a drugi da ona ne može biti istinita. Sada ćemo ova dva puta bliže razmotriti.

A) Idući direktnim putem, dakle, napadajući razlog za tezu, pokazujemo da oni ili sami po sebi nisu istiniti, pa kažemo: nego majorem (poričem veliku premisu) ili nego minorem (poričem malu premisu); i jednim i drugim napadamo materiju zaključka, na kome se teza zasniva. Ili prihvatamo ove razloge, ali pokazujemo da teza ne sledi iz njih, pa kažemo: nego consequentiam, čime napadamo formu zaključka.

B) Idući indirektnim putem, dakle, napadajući tezu u njenim posledicama, da bismo iz njihove nistinitosti, a na osnovu zakona a falsitate rationati ad falsitatem rrationis valet consequentia (iz lažnosti konkluzije sledi lažnost razloga), izveli njenu neistinitost, možemo se poslužiti ili instancom ili apagogom.
a) Instanca, enstasis, čist je exemplum in cotrarium (suprotan primer): ona opovrgava tezu kroz ukazivanje na stvari ili odnose koje teza obuhvata, koji, dakle, iz nje treba da proizađu, ali što se očigledno ne dešava, stoga teza ne može biti istinita.
b) Apagogu sprovodimo tako što tezu privremeno prihvatamo kao istinitu, a onda sa njom povežemo neki opšteprihvaćen i neosporan stav, i to na taj način da i jedno i drugo predstavljaju premise zaključka, čija je konkluzija očigledno lažna — ili zato što je suprotna prirodi stvari uopšte, ili zato što je u protivrečnosti sa nekim priznatim svojstvom pomenute stvari, odnosno sa nekim drugim tvrđenjem pobornika teze koju napadamo: apagogoa, dakle, po svom modusu može biti kako ad hominem, tako i ad rem. Ako ona konkluzija protivreči sasvim izvesnim, čak a priori izvesnim istinama, odna smo protivnika doveli ad absurdum. U svakom slučaju, pošto je priključena premisa neosporno istinita, onda neistinitost konkluzije mora poticati od teze. Prema tome, ona ne može biti istinita. Svaki oblik opovrgavanja u raspravi svodi se na formalne procedure koje ovde izlažemo. Ove procedure u dijalektici znače ono što u mačevanju znače pravilni udarci kao što su terca, kvarta, itd. Međutim, majstorije i strategeme koje sam izložio treba uporediti sa doskočicama i ispadima i konačno sa ličnim ispadima koje univerzitetski majstori mačevanja čine. Kao uzorak i primer za strategeme koje sam sastavio neka ovde bude sledeće:

Sedma strategema: proširenje. Tvrđenje protivnika proširuje se izvan svoje prirodne granice, uzima se, dakle, u širem smislu nego što je on naumio, ili već izrekao, pa se onda u tom širem sislu opovrgava.

Primer: A tvrdi kako Englezi u dramskoj umetnosti nadmašaju sve druge narode. B koristi prividnu instantia in contrarium (suprotan primer), po kome su njihova dostignuća u muzici, pa dakle i u operi, kao svojevrsnoj drami, neznatna. Ovu smicalicu treba otklanjati tako što se prilikom njenog osporavanja izrečeno tvrđenje strogo ograničava na upotrebljene izraze, odnosno na njihov pravi smisao; drugim rečima, ono se svodi na što je moguće uže granice. Jer, što je neko tvrđenje opštije, to ga je lakše napasti.

Osma strategema: marifetluk sa doslednošću. Protivnikovom sudu dodajemo, često samo prećutno, drugi sud koji u prvom srodan po subjektu ili predikatu. Otuda iz ovde dve premise izvodimo netačnu, najčešće zlobnu konkluziju koju pripišemo protivnku. Primer: A hvali to što su Francuzi proterali Karla H. B odmah uzvraća: „Vi, dakle, hoćete da i mi proteramo svog kralja.” Sud koji B prećutno dodaju kao veliku premisu glasi: „Treba hvaliti sve one koji svoje kraljeve proteraju.” Ovo se može svesti na fallatia a dicto secundum quid ad dictum simpliciter (greška uzimanja u neograničenom smislu, ono što se tvrdi u ograničenom).

Deveta strategema: skretanje sa teme. Kada tokom rasprave primetimo da loše stojimo, i da će protivnik odneti pobedu, nastojimo da izbegnemo poraz koristeći mutatio controversiae (promenu spora), to jest, skrećemo raspravu na neki drugi predmet, na neku sporednu stvar; a u slučaju nužde, jednostavno skočimo na neku drugu temu. Onda to pokušavamo da pripišemo svom protivniku sa ciljem da potisnemo prvobitni predmet i ovo proglasimo temom raspravljanja; protivnik onda mora da se odrekne pobede, koja mu je bila na dohvat ruke, i da se okrene drugoj temi. Ako se i ovde, na našu nevolju, uskoro pojavi jak protivargument, mi onda što je moguće brže prelazimona nešto drugo. Ovo se za četvrt sata može ponovti bar 10 puta, pod uslovm da naš protivnik u međuvremenu ne izgubi strpljenje. Ova strateška odstupanja sa teme mogu se vrlo vešto izvoditi tako što se rasprava neprimetno i postepeno premešta na predmet srodan onom o kome se radi, po mogućnosti na nešto što mu je po prirodi slično, ali samo u drugom pogledu. Još je neprikladnije kada se pridržavamo samo subjekta teze, pa povedemo razgovor o njegovim drugim svojstvima koja nemaju nikakve veze sa oni o očemu se razgovara. Na primer, kada pričajući o budizmu Kineza pređemo na njihvou trgovinu čajem. Ako nam ovo ipak ne pođe za rukom, onda se hvatamo za neki izraz koji je protivnik slučajno upotrebio, da bismo povodom njega započeli novu raspravu i oslobodili se one prethodne koja nam nije išla od ruke. Ako se, na primer, protivnik ovako izrazio: „Baš u ovome leži misterija te stvari”, mi mu onda brzo upadamo u reč, i kažemo: „Da, ali ako govorite o misterijama i mistici, onda na mene ne možete računati, jer što se toga tiče…” I time smo dobili odrešene ruke. Ako nam se ipak ne pruži nijedna ovakva prilika, onda moramo još drskije postupiti i iznenada preći na neku sasvim drugu stvar, pa reći nešto poput: „Da, to ste i nedavno tvrdili…” Od svih smicalica kojima se služe nepošteni diskutanti, skretanje sa teme predstavlja gotovo instinktivno vrlo omiljeno i rašireno sredstvo kome pribegavamo skoro svaki put kad se nađemo u neprilici.

Ja sam prikupio i izložio oko četrdeset ovakvih strategema. Ali, sada mi se gade sva ova izvrdavanja koja se udružuje sa tvrdoglavošću, sujetom i nepoštenjem. Zato se ograničavam samo na izložene primere i upućujem na ranije navedene razloge zašto sa takvim ljudima ne treba ulaziti u raspravu. Svakako, možemo da uz pomoć argumenata pomognemo sabesedniku da se izrazi, ali čim u njegovim protivstavovima primetimo prisustvo tvrdoglavosti, treba da prekinemo raspravu sa njim. Jer, on će ubrzo početi nepošteno da diskutuje, a ono što je u teoriji sofizam – u praksi je smicalica. Strategeme koje se pritom koriste znatno su ništavnije od sofizama. Jer, u njima volja na sebe stavlja masku razuma sa ciljem da preuzme njegovu ulogu, što uvek deluje odbojno; a malo toga je u stanju da izazove takvu odbojnost kao čovek koji namerno nešto neće da razume. Onaj ko ne prihvata valjane razloge svog protivnika time pokazuje ili da ima slab razum, ili jaku volju, koja taj razum čini slabim. Zato sa takvim ljudima treba razgovarati samo ako nam to nalažu dužnost i profesija. Ipak, treba odati poštovanje pomenutim smicalicama, jer su u stanju da nas, mada raspolažemo valjanim argumentima, nateraju da prenaglimo i odustanemo od svog mišljenja. Mi, naime, osećamo snagu tog mišljenja, ali nam protivrazlozi ili nešto drugo što je u stanju da to mišljenje podupre ne padaju odmah na pamet. Ako u tom slučaju odmah napustimo svoju tezu, može nam se deseti da izneverimo istinu, pa da kasnije ustanovimo kako smo bili u pravu, ali smo zbog slabosti i nedostatka poverenja u sopstvenu stvar postali žrtva trenutnog utiska. Može se čak dogoditi da dokaz koji smo naveli u prilog svoje teze bude stvarno pogrešan, ali da postoji drugi koji dokazuje njenu ispravnost. Dešava se da čak i čestiti i istinoljubivi ljudi pod dejstvom ovog osećanja ne uzmaknu pod valjanim razlozima, već neko vreme pružaju otpor — iako zbog snage protivargumenata i sami sumnjaju u istinitost teze koju zastupaju. Po tome oni liče na vojskovođu koji je svestan slabosti svog položaja, ali ga ipak izvesno vreme brani, nadajući se da će doći do preokreta. Oni se, naime, nadaju da će im, dok se brane rđavim, na pamet pasti i dobri argumenti, odnosno da će uspeti da razobliče prividnu snagu protivnikovih razloga. Na taj način, mi smo gotovo prinuđeni da u raspravi budemo pomalo nepošteni, i da se ne borimo za istinu, već za održavanje sopstvenog stava. Utoliko se ovo može shvatiti kao posledica nizvesnosti istine i nesavršenosti ljudskog intelekta. Ipak, u istom trenutku dolazi do opasnosti da u tome odemo predaleko, da se predugo borimo za pogrešno ubeđenje, i da ispoljimo svu rđavost ljudske prirode, tako što ćemo per fas et nefas, dakle uz pomoć nepoštenih strategema, svim silama braniti svoju tezu. Neka odvde svakoga štiti njegov anđeo čuvar da se kasnije ne bi postideo. Pri svemu tome, jasna saznanja o sadržaju ispitivane stvari naovde na izgrađivanje samoga sebe u pogledu na tu stvar.

Artur Šopenhauer, Parerga i paralipomena, Dereta, Beograd, 2013.

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com

Fotorafija: en.wikipedia.org

Ima autentičnih i neautentičnih dela; i ima autentičnih i neautentičnih kritika. Ako se sastanu dve autentičnosti, delo i kritika o delu, mogu jedno drugom, i piscima, činiti izvesne usluge. Ako se ne sastanu – autentično delo ostane bez autentične kritike – delo će svojom živom vrednošću živeti kroz čitaoce… A ako autentični kritičar padne na neautentično delo, kritika će ostati samostalni rad, moći će se čitati bez marenja i za naslov dela i ime autora… Kao što neko delo može nadživeti svoju kritiku, tako neka kritika može nadživeti delo koje joj je služilo kao povod.

Isidora Sekulić, „Problem kritike i kritičarskih talenata”, Iz stranih književnostiI, Sabrana dela, knj. VII, Beograd, 1977.

NEPRAVILNO PRAVILNO
 kabal, kabli  kabel (gen. kabela), kabl (gen. kabla)
 kraljicin  kraljičin
 kajiš  kaiš
 kako god (bilo kako)  kakogod (bilo kako)
 kontaktirati nekoga  kontaktirati sa nekim
 kaladont  kalodont
 koncenzus  konsenzus
 kamo li (vezn.)  kamoli (vezn.)
 konjugacija  konjugacija
 konfor, konforan  komfor, komforan
 kapućino  kapučino
 karies  karijes
 kariki (dat. od karika)  karici (dat. od karika)
 karti (gen. mn. od karta)  karata (gen. mn. od karta)
 katarzičan  katargičan
 kataster  katastar
 katetar  kateter
 Katicin (Katica)  Katičin (Katica)
 katolkinja  katolikinja
 kašiki (dat. od kašika)  kašici (dat. od kašika)
 ketridž, kertridž  kartridž
 kinoteki (dat. od kinoteka)  kinoteci (dat. od kinoteka)
 kijosk  kiosk
 kipiti  kipeti
 Kir-Janja  Kir Janja
 Kišem (instr. od Kiš)  Kišom (instr. od Kiš)
 klješta  klešta
 knjeginja  kneginja
 Knez Mihajlova ulica  Knez Mihailova ulica
 krajni  krajnji
 korespodencija  korespondencija
 Kristofer Kolumbo  Kristifor Kolumbo

Najčešće pravopisne greške (na slovo A)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo B)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo V)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo G)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo D)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Đ)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo E)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Ž)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Z)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo I)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo J)>>

NEPRAVILNO PRAVILNO
 Jakovov (prisv.)  Jakovljev (prisv.)
 Jamajčanin  Jamajkanac
 jašiti  jahati
 jedamput  jedanput
 Jelicin  Jeličin
 jelki (dat. i lok.)  jelci (dat. i lok.)
 jerebica  jarebica
 Jerusalem  Jerusalim
 Jovicin  Jovičin
 jugo-zapad, jugo-istok  jugozapad, jugoistok
 jurizdikcija  jurisdikcija
 Jer si dobro?  Je l’ si dobro? Jesi li dobro?

Najčešće pravopisne greške (na slovo A)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo B)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo V)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo G)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo D)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Đ)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo E)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Ž)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo Z)>>

Najčešće pravopisne greške (na slovo I)>>

Uzgred, reći ću jedno posebno „slovce” o Slovenima i slovenskom pitanju. Već odavno hoću da ga iskažem. Sada su svi kod nas odjednom počeli da govre o mogućnosti da se slovensko pitanje brzo reši koliko bilo. Pustimo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve već završeno, da su Sloveni naporima i krvlju Rusije već oslobođeni, i štaviše, da Truska imperija već ne postoji, da je Balkansko poluostrvo slobdno i živi novim životom. Naravno, teško je do poslednjihh detalja predskazati u kojoj konkretno formi će se ispoljiti ta sloboda Slovena bar u prvi mah, tj. hoće li to biti nekakva federacija manjih oslobođenih plemena (čini se da federacije neće biti još dugo, veoma dugo), ili će se pojaviti manji zasebni posedi u vidu malih država gde će na tronu biti vladari pozvani iz raznih vladarskih dinastija.

Takođe se ne može pretpostaviti hoće li Srbija najzad raširiti svoju teritoriju, ili će Austrija to sprečiti, kolika će biti Bugarska, šta će biti sa Hercegovinom, Bosnom, kakve odnose će mali novooslobođeni slovenski narodi uspostaviti, na primer, sa Rumunima ili čak sa Grcima – konstantinopoljskim Grcima i onim drugim, atinskim. Hoće li najzad sve te zemlje i zemljice biti potpuno nezavisne, ili će biti pod pokroviteljstvom i nadzorom „koncerta evropskih sila” među kojima je i Rusija (ja mislim da će sami ti mali narodi svi obavezno izmoliti da im pokrovitelj bude evropski koncert, pa makar i zajedno sa Rusijom, ali s tim da im bude pokrovitelj i da ih štiti od vlastljublja Rusije).

Sve je to nemoguće precizno i unapred reštiti, i ja to i ne pokušavam. Pa ipak, verovatno se i sada mogu znati dve stvari: 1. da će brzo, a možda i ne tako brzo, ali da će sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva na kraju krajeva neizostavno biti oslobađena od truskog jarma i započeće nov, slobodan i možda nezavisan život, i 2. …E to drugo, što će se verovatno, i u stvari sigurno dogoditi, odavno sam hteo da iskažem.

A drugo se sastoji u tome da po mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otovorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena – uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu.

Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Enegleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasili od vlastljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncerta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko pleme.”

Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznanju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, poostoje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći. Na primer, sadašnji svenarodni ruski rat, rat koji je podigao ceo ruski narod, sa carem na čelu, protiv izroda za oslobođenje nesrećnih narodnosti – da li su Sloveni sada najzad shvatili taj rat, šta mislite? Ali neću da govorim o sadašnjem trenutku, jer smo mi sada Slovenima još uvek potrebni, mi njih oslobađamo. Ali kasnije, kada ih oslobodimo i kada se oni nekako srede, hoće li oni priznati da je taj rat veliki podvig koji je učinjen radi njihovog oslobođenja? Probajte da odgovorite na to pitanje. Ma ni za šta na ovom svetu neće oni to priznati!

Naprotiv, prikazaće kao politiku, a zatimi kao naučnu istinu tvrdnju da bi oni, kad ne bi bilo oslboditeljke Rusije tokom svih ovih stotinu godina, sami odavno uspeli da se oslobde od Turaka svojim junaštvom ili pomoću Evrope, koja, opet, da nije na svetu Rusije, ne samo što ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja nego bi ih i sama oslobodila. To lukavo učenje verovatno postoji kod njih već sada, a kasnije će se ono neminovno razviti u naučnu i politiku aksiomu. Štaviše, čak će i o Turcima početi da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će čitavo stoleće, ili još i više, oni neprekidno strahovati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije. Oni će se dodvoravati evropskim državama, širiće kleveete, spletke i intrige protiv Rusije.

O, ja ne govorim o pojedincima: biće ljudi koji će shvatiti šta je Rusija značila, šta znači i šta će uvek značiti za njih. Oni će shvatiti svu uzvišenost i svu svetost dela koje je učinila Rusija, i shvatiće velike ideje čiji će barjak ona ostaviti u čovečanstvu. Ali ti ljudi će naročito u početku biti u tako jadnoj manjini da će biti izloženi podsmesima, mržnji i čak političkim progonima. Oslobođenim Slovenima će biti posebno prijatno da govore i da trube celome svetu kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najuzvišeniju evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos, čiji narod čak nije iste slovenske krvi i da je ona gonitelj i mrzitelj evropske civilizacije.

Kod njih će se, naravno, od samo početka pojaviti ustavna vlast, parlamenti, odgovorni ministri, govornici i govori. To će ih izuzetno tešiti i oduševljavati. Oni će biti opijeni čitajući u pariskim i londonskim novnama telegrame posvećene njima, u kojima se ceo svet obaveštava da je najzad posle duge pralamentarne bure palo ministarstvo u Bugarskoj i da je sastavljeno novo od liberalne većine, te da je nekakav njihov Ivan Čitflik najzad pristao da prihvati funkciju predsednika Saveta ministara.

Rusija mora ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu i da će se do gubitka sopstvene ličnosti zaraziti evropskim formama i političkim, i socijalnim, i tako treba da prežive čitav i veoma dug period evropeizma pre nego što sagledaju bilo šta u svom slovenskom značaju i u svojoj posebnoj slovenskoj misliji u čovečanstvu.

Te zemljice će se uvek međusobno svađati, uvek će jedni drugima zavideti i jedno protiv drugoga spletkariti. Razume se, u trenutku neke veće nevolje svi će se oni neizostavno obratiti Rusiji za pomoć. Koliko god oni spletkarili, koliko god nas mrzeli i klevetali u Evropi pokušavajući da joj se dopadnu i uveravajući je da su zaljubljeni u nju, ipak će oni uvek instinktivno osećati (naravno u trenutku nevolje, a ne ranije) da je Evorpa prirodni neprijatelj njihovom jednistvu, da je to bila i da će to uvek ostati, a to što oni postoje na ovome svetu, to je naravno zato što postoji Rusija koja ih kao ogroman magnet neodoljivo privlači i time održava njihvou celovitost i jedinstvo.

Biće i takvih trentaka kada će oni biti u stanju da gotovo svesno priznaju da bi se bez Rusije – tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile – njihovo jedinstvo za tren oka rasturilo i raspalo na komadiće, i to tako da bi i sama njihova nacionalnost iščezla u evropskom okeanu kao što iščezava nekoliko kapi vode u moru. Rusija će još dugo morati da tuguje i da vodi brigu o tome kako da ih pomiri i urazumi, pa čak možda i da istuče na njih mač, ako zatreba. Naravno, sada se već može zamisliti pitanje kakvu korist od toga ima Rusija, zbog čega se ona stotinu godina borila za njih i žrtvovala svoju krv, svoje snage i svoj novac. Nije valjda samo zato da bi požnjela toliko male i smešne mržnje i nezahvalnosti?

O, svakako, Rusija će ipak uvek biti svesna da je centar slovenskog jedinstva upravo ona, da ako Sloveni žive slobodan nacionalni život, to je zato što je ona to htela i to hoće, i što je ona sve to učinila i stvorila. Ali kakvu korist će Rusija imati od takvog saznanja osim napora, neprijatnosti i večitih briga. Zasada je teško dati odgovor na to pitanje i on ne može biti jasan.

Pre svega, Rusija, kao što nam je svima poznato, neće ni pomisliti – i to se nikada ne sme dogoditi – da proširi svoju teritoriju na račun Slovena, da ih politički prisajedini svojoj teritoriji i da od njihovih zemalja napravi svoje gubernije i tome slično. Svi Sloveni čak i sada sumnjaju da Rusija ima takve težnje, kao što sumnja i sva Evropa. I sumnjaće oni još sto godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih težnji, i što više potpune političke nesebičnosti ona ispolji prema Slovenima, utoliko će sigurnije postići da se oni ujedine oko nje, kasnije, u vekovima koje dolaze, možda kroz sto godina. I obrnuto, ako ona Slovenima od samog početka pruži što je moguće više političke slobode i ogradi se čak i od bilo kakvog starateljstva i nadzora nad njima, i ako im samo soapšti da će ona uvek iskukati mač protiv onih koji pokušaju da im uzurpiraju slobodu i nacionalnost, Rusija će se samim tim izbaviti od strašnih briga i obaveza da silom održava to starateljstvo i politički uticaj na Slovene koji je njima naravno mrazk, a Evropi uvek sumnjiv.

Međutim, ako ispolji potpunu nesebičnost, samim tim će Rusija i pobediti i privući najzad Slovene. Najpre će oni u nevolji hrliti ka njoj, a zatim će joj se kasnije, u svoje vreme, vratiti i priljubiti se uz nju, već sa punim detinjim poverenjem. Svi će se vratiti u rođeno gnezdo.

O, da, naravno, i sada među mnogim Rusima postoje različita naučna, pa čak i poetska shvatanja. Ti Rusi očekuju da će nove slovenske narodnosti, odlobođene i vaskrsle u novi život, početi od toga što će se priljubiti uz Rusijiu kao uz rođenu majku i osloboditeljku, i da će nesumnjivo u najskorije vreme uneti mnogo novih i još neviđenih elemenata u ruski život, da će proštiri slovenstvo same Rusije i dušu Rusije, da će uticati čak na ruski jezik, knjiženost i uopšte stvaralaštvo, da će duhovno obogatiti Rusiju, i da će joj ukazati nove horizonte. Priznajem, meni se uvek činilo da je to kod nas običan naučnički zanos. Istina je, ipak, da će se nešto u tom smislu jednog dana svakako dogoditi, ali ne u narednih stotinak godina.

Zasada, međutim, a možda još ceo vek, Rusija uopšte neće imati šta da uzme od Slovena – ni od njihovih ideja, ni iz njihove književnosti. Svi oni još nisu dorasli da nas bilo čemu uče i strašno su daleko od toga. Naprotiv, ceo ovaj vek će možda Rusija morati da se bori sa ograničenošću i tvrdoglavošću Slovena, sa njihovim rđavim navikama, sa njihovim nesumnjivom izdajom slovenstva od koje nisu daleko. Izdajom radi evropskih formi političkog i socijalnog uređenja, na koje će oni halapljivo kidisati.

Kada reši Slovensko pitanje, Rusija će očigledno morati da reši i Istočno pitanje. Još dugo neće shvatiti sadašnji Sloveni šta je to Istočno pitanje! Neće oni još dugo shvatiti ni slovensko jedinstvo u bratsvu i slozi. Ubuduće će svagdašnji zadatak Rusije biti da im to neprekidno objašnjava delom i velikim primerom. I opet će pitati zbog čega Rusija treba sve to da radi i zašto da preuzima tliku brigu. Zbog čega? Da bi živela uzvišenim životom, da bi živela velikim životom, da bi obasjavala svet velikom, nesebičnom i čistom idejom i da bi, na kraju krajeva, ovaplotila i stvorila veliki i moćni organizam bratskog saveza plemena, ali ne političkim nasiljem, ne mačem, nego ubeđivanje, primerom, ljubavlju, nesebičnošću, svetlošću. I najzad, da bi sve „ove najmanje“ uznela do svoje visine i do njihovog sagledavanja njene majčinske misije – u tome je cilj Rusije, u tome je i njea korist, ako hoćete.

Ako nacije ne budu živele u najuzvišenijim, nesebičnim idejama i sa najuzvišenijim ciljevima služenja čovečanstvu, nego samo budu služile svojim „interesima”, onda nema sumnje da će te nacije propasti, da će se stvrdnuti, oslabiti i umreti. A ne postiji uzvišeniji ciljevi od onih koje ima Rusija kada služi Slovenima nesebično, ne tražeći od njih zahvalnost, kada služi njihovom moralnom (a ne samo političkom) ponovnom sjedinjenju u jednu veliku celinu. Tek tada će sveslovenstvo reći čovečanstvu svoju novu, isceljujuću reč…

Na svetu i ne postoje nikakve ideje uzvišenije od ovih. Prema tome, ništa za Rusiju ne može biti „isplativije” nego da ima pred sobom ciljeve, da ih sama sebi sve bolje objašnjava i da se sve više uzdiže duhom u tom svom večnom, neumornom i odvažnom delu koje čini za dobrobit čovečanstva.

F.M. Dostojevski, Dnevnik pisca 1877–1881

Fotografija: www.culture.ru

Tajni nalog odeljenja o hapšenju F. M. Dostojevskog

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

J. Brodski – „Kako čitati knjigu?” (odlomak iz eseja)

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com