Како пишете? Ручно или на писаћој машини? Да ли много преправљате? Шта чините са рукописима? Ваше песме понекад одају утисак импровизације – као да долазе директно из ваше главе. Колико агоније и тешког рада људског духа је потребно да бисте написали једну песму?
Пишем директно на машини. Ја то зовем „митраљез”. Ударам јако по типкама, обично ноћу док пијем вино, слушам класичну музику на радију и пушим. Преправљам, али не превише. Следећег дана прекуцам песму и аутоматски преправим пар стихова, избацим који стих, од два стиха сачиним један или обратно, такве врсте преправки. Да би се написала песма потребно је доста спретности и много више баланса. Песме долазе „директно из моје главе”, ретко кад знам шта ћу да напишем кад седнем за машину. Нема много агоније и тешког рада који учествују у стварању. Писање је лако, живот је некада много тежи.
Када сте ван куће да ли носите бележницу са собом? Да ли записујете идеје како вам надолазе током дана или их памтите за касније?
Не носим бележнице и не складиштим свесно идеје у глави. Покушавам да не размишљам о томе да сам писац и прилично сам добар у томе. Књижевнике баш и не волим, али не волим ни продавце осигурања.
Да ли пролазите кроз периоде списатељске блокаде, онда када не пишете нимало? Колико се то често догађа? Шта радите за време тих периода? Да ли чините било шта што би вам помогло да се вратите за машину?
Блокаде значе за мене када не пишем две или три ноћи. Вероватно имам блокаде, али их и нисам свестан па одлазим да пишем – само онда стваралаштво вероватно није много добро. Али понекад и сам схватим да ми не иде баш добро. Онда одлазим на хиподром и улажем много више новца него обично и злостављам и вриштим на своју жену. Могу да напишем скоро проклето бесмртну песму ако изгубим између 150 и 200 долара.
Да ли вам је потребна изолација? Да ли најбоље радите када сте сами? Тематика многих ваших песама градира од сељакања из државе у државу, љубави или секса са женама до стања самоће? Да ли је та веза потребна како бисте ствари довели у ред и онда могли да пишете?
Волим самоћу, али није ми неопходно да се изолујем од некога до кога ми је стало да бих писао. Сматрам да ако не могу да пишем у свим околностима, онда, једноставно, нисам довољно добар да бих то радио. Неке од мојих песама указују на то да пишем док сам сам, после раскида са женом, а ја сам се много пута разилазио са женама. Самоћа ми је потребна много више кад не пишем него кад пишем. Писао сам док су ми се по соби мотала деца са пиштољима на воду и прскала ме. Такве ствари ми пре помажу у писању него одмажу: уносе мало смеха. Али ми једна ствар заиста смета: кад чујем појачан телевизор са комедијом где постоји наснимљен смех.
Када сте почели да пишете? Колико година сте имали? Који су писци којима се дивите?
Прва ствар коју се сећам да сам написао била је о немачком пилоту са челичном шаком који је побио стотине Американаца за време Другог светског рата. Писао сам ручно и испунио сваку страницу нотеса који се налазио поред телефонског апарата. Имао сам тринаест година и лежао сам у кревету болестан од најгорег облика чирева који је медицина забележила. Од тада не постоји много писаца којима се дивим. То су Џон Фанте, Кнут Хамсун, Селиново Путовање накрај ноћ, Достојевски, наравно; Џеферс – али само његове дуге песме; Конрад Ејкен, Катул – али не све што је написао. Углавном се дрогирам класичним композиторима. Било је добро доћи из фабрике ноћу, скинути одећу, лећи на кревет у мраку, налити се пивом и слушати их.
Да ли мислите да се данас пише превише поезије? Како бисте окарактерисали оно што сматрате лошом поезијом? Шта сматрате за добру поезију данас?
У нашем времену се пише много лоше поезије. Људи једноставно не знају да напишу једноставан и добар стих. То је веома тешко за њих; квалитет се остварује, рецимо, да се присилиш док се давиш – а то могу само ретки. Лошу поезију производе људи који седну и помисле: „Сада ћу да напишем песму”. И онда створе нешто за шта мисле да би требало да буде песма. Узмимо мачку као пример. Она не мисли, ја сам мачка и сада ћу да уловим птицу. Она то једноставно уради. Добра поезија данас? Написало ју је пар мачки које се зову Џерард Локлин и Роналд Кортиџ.
Прочитали сте већину интервјуа који је наш часопис објавио. Шта мислите о приближавању суштини стварања у интерјуима које сте прочитали? Који су вам интервјуи открили нешто?
Жао ми је што сте ми поставили ово питање. Ништа нисам сазнао из интервјуа које сам прочитао осим да су песници учени, тренирани, самоуверени и мрско сујетни. Мислим да никада нисам могао да прочитам интервју до краја – значења речи су почела да се замагљују и суштина је полако нестајала. Овим људима мањка уживања, лудила и коцкања у њиховим одговорима баш као и у њиховој поезији.
Мада пишете песме које су изразито снажне, оне се ретко протежу ван обима ваших психосексуалних интересовања. Да ли сте заинтересовани за национална и интернационална питања, и да ли се свесно ограничавате о чему ћете писати и о чему нећете писати?
Ја „фотографишем” и записујем оно што видим и оно што ми се дешава. Нисам гуру или вођа било које врсте. Нити сам човек који тражи решења у Богу или политици. Ако неко други жели да обавља прљав посао и ствара бољи свет за нас, и може то да уради, прихватам. У Европи где су моја дела добро прихваћена, разне групе присвајају моје стваралаштво, анархисти, револуционари, итд. То је зато што пишем о обичном човеку с улице. Али у интервјуима које сам дао тамо, морао сам да се одрекнем свесне повезаности с њима зато што она не постоји. Ја осећам сажаљење за скоро све индивидуалце овог света; истовремено, они су ми и одвратни.
The New York Quarterly, број 27, година 1985.
Извор: filozofskimagazin.net
Фотографија: www.thrillist.com