(одломак)
Када се, 1935. године, у Суботици родио дечачић, дали су му за живот и обележје име старозаветног и црногорског кнеза. Од три суђаје над колевком, прва, окрутна, досудила му је најтеже могуће јаде, оне ране, детиње; друга, милосрдна, доделила му је снагу и пргавост да их издржи и попамти; трећа дародавка, благословила га је крупним даром и јаком памећу да их искаже. Онда се дечак дочепао живота, па од те судбине створио писца који ће, магијом уметности, своје ране јаде преобратити у узбудљиву злослутну и чаробну причу Андреаса Сама, тим општију и људскију што је била јединственија и непоновљивија. („После толико година Андреас Сам можда и нисам ја”.)
Борислав Михајловић Михиз: Јебе ми се што нисам академик
Писац је постајао и постао кнез наше и не само наше књижевности, а остао и остајао пророк „смисла за истину и веру у отменост патње”.
Данила Киша дуго година знам и радујем му се, волим да га сретнем и чујем његов јаки горопадни глас и подругљив смех, његове сумануто логичне парадоксе, раздирући аутоиронију непренемагала и цинизам башмебриговића, елегантне буфонерије суперинтелигентног брбљивца, свађалачко копље тираде усмерено увек у више ветрењача једновремено, фину, пробрану ерудицију големог читача памтила и злопамтила, шарене импровизоване интелектуалне фиоритуре мудрог докоњака , жалцем поскока снабдевен афоризам увреде, непредвиђене страшне провале разложне и безразложне агресивности и исто тако непредвидљива затишја дубоке и смирене медитације. На једној од књига написао ми је својим крупним, нервозним рукописом: „Михизу, да се умноже наши неспоразуми”. А било их је и те како их је било. И сви су били некако бесмислени, снеруке, приватни, предимензионирани, ван правих повода и памети, око свега и ни око чега. Брзо би се то, срећом, заборављало, јер злопамтити Кишу прејаку реч и гест било би као замерити мркој олуји што тутњи, гласном водопаду што не мирује, пустом темпераменту што га не кроти узда прибраности. Јер тај исти Данило Киш уме, на неки свој грубо нежан начин, да буде тврдо и истински одан. Било како је било, једног неспоразума није било: око његове литературе.
Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца
Извор: Борислав Михајловић Михиз, Портрети