Интервју са Симон де Бовуар


Последњих седам година пишете мемоаре у којима се често бавите својом вокацијом и професијом. Имам утисак да вас је управо губитак религијске вере окренуо ка писању.

Врло је тешко писати о прошлости и избећи барем мало да варате. Моја жеља за писањем датира много раније. Са осам година сам писала приче, што већина деце ради. То не значи да имају жељу да сутра постану писци. Можда је у мом случају вокација била додатно изражена управо губитком религијске вере али је такође тачно да, када сам читала књиге које су ме дубоко погодиле, попут књиге Џорџ Елиота The Mill on the Floss јако сам желела да будем као она, неко чије ће књиге читати, чије ће књиге додирнути читаоце.

Да ли је на вас утицала енглеска књижевност?

Учење енглеског моја је страст од детињства. Постоји дечија литература на енглеском језику која је много шармантнија од француске. Волела сам Алису у земљи чуда, Петра Пана, Џорџ Елиот, чак и Росамонд Лехманн.

Dusty Answer?

Много сам волела ту књигу. Ипак, она је крајње осредња. Девојчице моје генерације су је обожавале. Аутор је био млад и све девојке су се проналазиле у лику Џуди. Књига је паметна, чак и суптилна. Што се мене тиче, ја сам завидила енглеском универзитетском животу. Живела сам код куће. Нисам имала своју собу. Заправо, нисам имала ништа. Иако тај живот није био бесплатан пружао је приватност што се мени чинило фантастичним. Ауторка је познавала све митове адолесцентних девојака-мистериозни, згодни момци и сл. Касније, наравно, читала сам сестре Бронте и књиге Вирџиније Вулф: Орландо, Госпођа Даловеј. Нису ми се ништа посебно допали Таласи, али ми је веома драга њега књига о  Elizabet Barett Browning.

А њени дневници?

Не занимају ме много. Превише су књижевни. Фасцинантно је, али страно за мене. Превише је забринута да ли ће њене књиге бити објављене и шта ће други рећи о њој. Много ми се допала Сопствена соба у којој говори о положајима у којима се жене налазе. То је есеј али погађа срж. Врло добро објашњава зашто жене не могу да пишу. Вирџинија Вулф је једна од списатељица које су ме највише занимале. Да ли сте икада погледали неку фотографију ње? Изразито усамљено лице…У одређеном смислу интересује ме више од Collette. Collette је превише заокупљена љубавним аферама, кућним пословима, прањем веша, кућним љубимцима. Вирџинија Вулф је много шира.

Да ли сте читали њене књиге у преводу?

Не, читала сам на енглеском. Боље разумем енглески него што га говорим.

Какво је ваше мишљење о факултету и универзитету за писца? Ви сте били бриљантан студент на Сорбони и људи су очекивали да ћете имати сјајну каријеру као професор.

Студије су ми дале врло површно знање о филозофији али су оснажиле моје интересовање за исту. Велику корист имала сам од могућности да проведем велики део времена читајући, пишући и образујући се. У тим данима предавачи нису имали превише захтеван програм. Студије су ми пружиле солидну подлогу јер да бисте прошли државне испите било је неопходно истражити области за које у супротном не бисте марили уколико вас је занимала само генерална култура. Подучили су ме извесном академском методу који ми је помогао приликом писања Другог пола и који је генерално био користан метод током студија. Мислим на начин да кроз књиге пролазите брзо са способношћу да јасно дефинишете битне делове, класификујете их, одбаците оно што је неважно, способност да сумирате.

Да ли сте били добар предавач?

Мислим да нисам, зато што су ме занимали само бистри студенти, док доброг учитеља занимају сви. Али ако предајете филозофију то је готово немогуће. Било је увек четири или пет студената који су једини причали док су други били незаинтересовани. Они ме нису претерано занимали.

Писали сте десет година пре него што сте први пут објављени са 34 године. Нисте били обесхрабрени?

Не, зато што је у то време било необично уколико објаве дело неког младог писца. Наравно, има ту један или два примера, као што је Радигует који је био чудо. Сартр није објављен пре своје 35. године, када су Мучнина и Зид представљени. Када је одбијена моја прва књига која је била мање или више за објављивање била сам обесхрабрена. И онда када је прва верзија књиге Она је дошла да остане одбијена то је било јако непријатно. У том тренутку сам помислила да је потребно да сачекам, да не журим. Знала сам за примере писаца који су споро почињали. И људи увек наводе случај Стендала, који није почео са писањем пре своје четрдесете године.

Да ли су на вас утицали неки амерички писци док сте писали своје прве романе?

Приликом писања Она је дошла да остане била сам под утицајем Хемингвеја, који нас је научио једноставности дијалога и значају малих ствари у животу.

Да ли правите прецизан план када започињете нови роман?

Нисам написала роман десет година и током тог периода радила сам на својим мемоарима. Када сам написала Мандарини на пример, карактере и атмосферу сам креирала око дате теме, и мало по мало синопсис је добијао облик. Али генерално почињем да радим на новом роману много пре него што кренем да радим на синопсису.

simon1

Људи кажу да сте веома дисциплиновани и да не дозвољавате да прође ниједан дан а да нисте писали. У које време започињете са писањем?

Увек сам у гужви да што пре кренем, иако не волим да писањем започнем дан. Прво попијем чај и потом, око 10  кренем и пишем до 13 часова. Потом се видим са пријатељима и након тога, у 17, настављам са радом и пишем до девет. Немам никакав проблем да наставим поподне оно што сам започела ујутру. Када будете отишли вероватно ћу проћи кроз папире или отићи у куповину. Најчешће, рад ми причињава задовољство.

Када виђате Сартра?

Сваке вечери и често у току ручка. Обично поподне пишем у његовом стану.

Не смета вам да идете из једног апартмана у други?

Не. С обзиром на то да не пишем уџбенике, носим свој рад са собом и то добро функционише.

Да ли одмах уроните у рад?

То у извесној мери зависи од онога о чему пишем. Ако процес писања иде добро, обично проведем пола сата или сат читајући оно што сам написала претходног дана и правећи неколико корекција. Након тога наставим са писањем. Да бих наставила, морам прво да прочитам оно што је већ урађено.

Да ли ваши пријатељи писци имају исте навике као ви?

Не, то је прилично индивидуална ствар. Генет на пример ради прилично другачије. Он утроши 12 сати током шест месеци када ради на нечему и након што заврши може да проведе наредних шест месеци не радећи ништа. Као што сам рекла, ја радим сваког дана осим 2-3 месеца када сам на одмору и када не радим уопште. Слабо читам током године, али када идем на одмор понесем пун кофер књига које нисам имала времена да прочитам. Али уколико пут траје месец дана или шест недеља, осећам се нелагодно, нарочито ако сам између две књиге. Досадно ми је ако не радим.

Да ли су сви ваши манускрипти писани руком? Ко их дешифрује? Нелсон Алгрен каже да је он један од ретких људи који могу да читају ваш рукопис.

Не знам да куцам, али имам две девојке које куцају и могу да дешифрују мој рукопис. Када радим на последњој верзији књиге направим копију манускрипта. Врло сам опрезна. Улажем пуно труда. Моје писање је релативно читљиво.

У Крв других и Сви људи су смртни бавите се питањем времена. Да ли су на вас, у овом контексту утицали Џојс или Фокнер?

Не, то је била лична преокупација. Увек сам била свесна пролазности времена. Увек сам мислила да сам стара. Чак и када сам имала 12 година мислила сам како је грозно имати 30 година. Осећала сам да је нешто изгубљено. У исто време била сам свесна шта могу добити и одређени периоди мог живота научили су ме много чему. Али упркос свему увек сам била прогоњена пролазношћу времена и чињеницом да нам се смрт стално приближава. За мене, проблем времена је директно повезан са питањем смрти, са мишљу да јој се неповратно приближавамо константно уз ужас распадања. У мом животу увек је постојао континуитет. Увек сам живела у Паризу, мање или више у истом кварту. Моја веза са Сартром трајала је годинама. Имам веома старе пријатеље које и даље виђам. Тако да нисам осетила да време дели ствари већ више чињеницу да имам толико година иза себе и пред собом. Бројим их.

simon2

У другом делу ваших мемоара дали сте портртет Сартра док је писао Мучнину. Описујете га као човека опседнутог оним што он назива својим раковима, својом патњом. Чини се да сте у то време били срећнији члан везе. Ипак, у вашим романима откривате преокупацију смрћу коју никад не налазимо код Сартра.

Али сетите се шта он говори у Речима. Иако он никада није осетио блискост смрти, један од његов студената, Низан на пример, аутор књиге Аден, Арабие, био је фасциниран смрћу. На известан начин Сартр је мислио да је бесмртан. Он је уложио све у свој рад и наду да ће његов рад преживети, а ја, имајући у виду чињеницу да ће мој лични живот нестати. Нисам ни најмање забринута да ли ће моје дело опстати. Увек сам била дубоко свесна да обичне ствари нестају, свакодневне активности, импресије, искуства. Сартр је мислио да живот може бити ухваћен у замку речи, док сам ја осећала да речи нису живот, већ репродукција живота, нешто мртво да се тако изразим.

То је управо поента. Неки људи тврде да немате моћ да пренесете живот у своје романе. Инсинуирају да су ваши карактери само копије људи који се налазе око вас.

Не знам. Шта је имагинација? На дуже стазе то је постизање одређеног степена општости, истине шта јесте, шта неко заправо живи. Радови који нису базирани на реалности ме не занимају осим ако нису у сваком погледу екставагантни, као на пример романи Александра Диме и Виктора Игоа, који су епови своје врсте. Али ја измишљене приче не називам делима маште већ вештине. Ако бих хтела да се одбраним, могла бих да се позовем на Толстојев Рат и мир, у којем су сви ликови преузети из живота.

Вратимо се вашим ликовима. Како им дајете имена?

Не сматрам то превише важним. Једном лику из Она је дошла да остане сам дала име Xавиере зато што сам упознала само једну особу која се тако зове. Када тражим имена обично погледам у телефонском именику или покушам да се сетим имена бивших студената.

За које ликове сте највише везани?

Не знам. Мислим да сам мање заинтересована за ликове колико за односе међу ликовима, било да се ради о љубави или пријатељству.

У сваком од ваших романа проналазимо женски лик који је заведен лажним представама и којој прети лудило.

Много модерних жена је такво. Многе жене су примерене да глуме да су нешто што нису, да глуме велике куртизане, да лажирају своје карактере. Оне су на ивици неурозе. Гајим велике симпатије према женама те врсте. Интересују ме више него добро избалансирана домаћица и мајка. Има жена које ме још више интересују, то су оне које су и искрене и независне, које раде и стварају.

Ниједна од ваших женских ликова није имуна на љубав. Свиђа вам се тај романтични елемент.

Љубав је велика привилегија. Права љубав, која је веома ретка, обогаћује животе и мушкараца и жена који је искусе.

У вашим романима постоје два женска лика, чини ми се Francoise из Она је дошла да остане и Anne из Мандарини које су искусиле највише.

Разлог је што, упркос свему, жене дају више себе у љубави јер већина њих нема много чему другом да се да. Можда су и способније за дубоко саосећање, која је основа љубави. Можда је то и стога што ми је лакше да се пројектујем кроз своје женске, пре него кроз мушке ликове. Моји женски ликови су богатији од мушких.

Никада нисте креирали независтан и слободан женски лик који илуструје на известан начин вашу тезу представљену у Другом полу. Зашто?

Приказала сам жене какве јесу, подељена бића, не какве би требале да буду.

Након писања дугог романа Мандарини престали сте са писањем романа и започели рад на својим мемоарима. Коју од ове две литерарне форме преферирате?

Обе ми се допадају. Нуде различите врсте задовољства и разочарања. Приликом писања мемоара веома је пријатно вратити се у реалност. Са друге стране, док пратите реалност из дана у дан, као што сам ја, примећујете извесне дубине, извесне врсте митова и значења које се занемарују. У романима, са друге стране, можете искустити ове хоризонте, али ту постоји елемент фабриковања, који је узнемирујући. Треба циљати ка инвентирању, не ка фабриковању. Дуго времена сам желела да причам о свом детињству и младости. Одржала сам веома дубок однос према тим периодима, али се они не спомињу у мојим књигама. Чак и пре писања првог романа, имала сам жељу за искреним разговором. То је била веома лична и емоционална потреба. Након Успомена добро одгојене девојке била сам веома незадовољна и помислила да требам да радим нешто друго. Али нисам била у стању. Рекла сам себи: „Борила си се да будеш слободна. Шта си урадила са својом слободом, шта је од ње постало?” Написала сам наставак, који је пратио мој живот од двадесет-прве године до садашњости, од Моћи ствари до Свођења рачуна.

На окупљању писаца у Форемонтору пре неколико година, Карл Леви описао је Моћ ствари као велику љубавну причу века. Сартр се од почетка појављује као људско биће. Открили сте Сартра који није био схваћен како треба, другачијег од легендарног Сартра.

То сам урадила намерно. Није желео да пишем о њему. Коначно, када је видео како сам писала о њему, дао ми је одрешене руке да радим шта сматрам исправним.

Зашто је, по вашем мишљењу, тако? Упркос репутацији коју има двадесет година, Сартр као писац и даље остаје несхваћен и остаје често на удару критика?

Из политичких разлога. Сартр се агресивно успротивио класи у којој је рођен и која га због тога посматра као издајника. Али то је класа која има новца и која купује књиге. Сартрова ситуација је парадоксална. Он је антибуржоаски писац којег буржоазија чита, диви му се као једном од њених производа. Буржоазија има монопол на културу и мисли да је родила Сартра. У исто време га мрзи јер је напада.

У интервјуу са Хемингвејем за Paris Review он каже: „Једино у шта можете да будете сигурни јесте да, када читате писца који је политички оријентисан, чије дело је опстало, мораћете да прескачете политику док читање књигу”. Ви се, наравно, не слажете са овим. Да ли и даље верујете у приврженост?

Хемингвеј је управо пример писца који није никада желео да се обавеже. Знам да је био укључен у шпански грађањски рат, али као новинар. Хемингвеј никада није био дубоко привржен и зато верује да оно што је заиста вечно у литератури јесте оно што није датирано, на шта се нисте обавезали. Ја се не слажем са тим. У случају многих писаца управо је њихов политички став оно што чини да ми се допадају или не допадају. Нема много писаца у ранијим временима који су заиста били привржени. Иако неко са истом жељом чита Русоов Друштвени уговор као што чита његове Исповести, нико више не чита The New Heloise.

Чини се да је врхунац егзистенцијализма био период од краја рата до 1952. године. Данас је у моди нови роман и такви писци су Drieu La Rochelle и Roger Nimier.

У Француској се сигурно ствари враћају на своје место. Нови роман није реакционаран, а нису ни његови аутори. Симпатизер би могао да каже да желе да се удаље од одређених буржоаских конвенција. Ови писци нису узнемирујући. На дуже стазе голизам нас враћа петенизму и очекивано је да колаборатор као што је La Rochelle и екстремни рекационар као што је Nimier буду поново цењени. Буржозија показује поново своје праве боје, тј. као реакционарна класа. Погледајте само успех Сартрових Речи. Неколико ствари можемо запазити. То је једна од његових најбољих књига. То је сјајна књига, узбудљив приказ виртуозности, фантастично написано дело. У исто време та књига је постигла значајан успех управо зато што није била посвећена. Када критичари кажу да је то његова најбоља књига, заједно са Мучнином, треба имати у виду да је Мучнина његов ранији рад, рад који није посвећен и који је прихваћен од стране левице и деснице, за разлику од његових драма. Истоветна ствар се догодила мени са Успоменама добро одгојене девојке. Буржујске жене су биле одушевљене јер су у њој пронашле своју младост. Протест је кренуо са Моћ ствари и наставио се са Свођењем рачуна. Раскид је врло јасан, врло оштар.

Последњи део Свођења рачуна посвећен је алжирском рату, на који сте, чини се, реаговали на врло личан начин.

Осећала сам и мислила о стварима на политички начин, али никада нисам била укључена у политичку акцију. Цео последњи део Свођења рачуна бави се ратом. И то се чини анахроничним у Француској, која више не мари за рат.

Је л’ нисте схватили да ће људи заборавити на рат?

Обрисала сам много страна из тог одељка. Тако да сам схватила да ће бити анахронично. С друге стране, јако сам желела да причам о томе и запањена сам да су људи у толикој мери заборавили рат. Да ли сте икада гледали филм La belle vie младог режисера Roberta Encioa? Људи су шокирани зато што филм приказује рат у Алжиру. Claude Mauricac је написао у Le Figaro Litteraire: „Зашто гледамо војнике падобранце на трговима? То није реално у животу?”. Али јесте реално. Често сам их виђала са Сартровог прозора на Saint Germain de Pres-у. Људи су заборавили. Желели су да забораве. Желели су да забораве своја сећања. То је разлог због којег нисам нападнута због онога што сам рекла о алжирском рату, већ због онога што сам рекла о старости и смрти. Што се тиче рата у Алжиру. сви Французи су убеђени да се никада није ни одиграо, да нико није мучен, да до сада где год је било тортуре, они су били против ње.

На крају Свођења рачуна кажете: „Када са неверицом погледам уназад на лаковерног адолесцента, запањена сам јер примећујем колико сам преварена”. Ова опаска изазвала је, чини се, различите врсте неспоразума.

Људи, нарочито непријатељи, покушали су да протумаче ову опаску као да значи да је мој живот један неуспех, или зато што признајем да сам погрешила на политичком нивоу или зато што признајем да, након свега, жене треба да имају децу итд. Сви који су читали моје књиге знају да ја тврдим управо супротно, да не завидим никоме, да сам савршено задовољна својим животом какав је био, да сам се држала својих обећања и, када бих могла поново да проживим живот, не бих ништа урадила другачије. Никада нисам жалила што нисам имала децу и, до сада, једино чиме сам желела да се бавим је писање. Зашто онда преварена? Када неко има егзистенцијални поглед на живот као ја, парадокс људског живота јесте што неко покушава да буде, на дуже стазе, али једва постоји. То је због неслагања које настаје када сте свој улог ставили на то бивствовање и, у извесном смислу, то увек радите када правите планове, чак и када знате да не можете успети у бивствовању, када се осврнете на свој живот, видите да сте само постојали. Другим речима, живот не стоји иза вас као солидна ствар, као живот бога (то је немогуће). Твој живот је једноставно људски живот. Зато неко може рећи, као што је Алаин рекао, и врло ми се допада то опажање да нам ништа није обећано. У извесном смислу, то је тачно. У другом није. Зато што су буржоаском момку или девојци, који су одрасли у одређеној култури, заправо, обећане одређене ствари. Мислим да ниједна особа која је у младости искусила тежак живот неће рећи да је била преварена. Али када ја говорим о томе да сам била преварена, говорим о седамнаестогодишњој девојци, која је сањарила у земљи у близини грма леске о томе шта ће радити у свом животу. Урадила сам све што сам хтела, писала књиге, учила о стварима, али сам преварена зато што никада није било више од тога. Постоји једна Малармеова реченица о парфему туге који остаје у срцу, заборавила сам како тачно иде. Добила сам оно што сам хтела, али када је све речено и готово, шта је особа желела је увек нешто друго. Жена психијатар ми је написала веома интелигентно писмо у којем каже да, према последњој анализи, жеља увек иде даље од објекта жеље. Ствар је у томе да сам имала све што сам желела, али да оно даље, које је било укључено у жељу, није достигнуто једном када је жеља остварена. Имала сам жеље и поглед на живот, које су сви културно образовани и буржоаски људи били подстицани да имају, а моји читаоци су ме оптуживали да их у томе нисам охрабривала. На то сам мислила и не жалим ни за чим што сам помислила и урадила.

Неки критичари и читаоци мисле да говорите о старости на непријатан начин.

Многим људима се не допада оно што говорим о старијем добу зато што желе да верују да су сва животна доба дивна, да су деца невина, да су сви младенци срећни, да су сви стари људи спокојни. Борила сам се против таквих представа о животу целог свој живота, и нема сумње да за мене тренутак, не старости, већ почетка старења представља, чак и када неко има све изворе које жели, пажњу, посао који треба завршити, представља промену у нечијем постојању, промену која се манифестује губитком великог броја ствари. Ако некоме није жао што их је изгубио, само значи да их није волео. Мислим да људи који глорификују старост или смрт јесу људи који не воле живот. Наравно, у садашњој Француској мораш рећи да је све у реду, да је све дивно, укључујући и смрт.

Бекет је прецизно писао о обманутости људског стања. Да ли вас он интересује више од других нових писаца?

Наравно. Сво играње са временом које се може пронаћи у новом роману може се пронаћи код Фокнера. Он је тај који их је научио како то да ураде, и по мом мишљењу, он то ради најбоље. Што се Бекета тиче, његов начин наглашавања тамне стране живота је веома леп. Ипак, он је убеђен да је живот само мрачан и ништа више. И ја сам сигурна да је живот мрачан, али у исто време волим живот. Али чини се да је то убеђење покварило све за њега. Када је то једино што имаш да кажеш, не постоји педесет начина да то изразиш и већина његових радова је понављање онога што је већ рекао. Крај партије понавља Чекајући Годоа, али на слабији начин.

Да ли постоје неки модерни француски писци који вам се допадају?

Не много. Добијам доста манускрипта и иритантна ствар је у томе што су углавном прилично лоши. Тренутно сам веома узбуђена због Violette Leduc. Први пут је објављена 1946. године у Collection Espoir, који је уређивао Ками. Критике су је уздизале у небеса. Sartr, Genet и Jouhandeau су је много волели. Никада није била распродата. Скоро је објавила сјајну аутобиографију под називом Гад, чији је почетак објављен у Les temps moderns у којем је Сартр уредник. Ја сам написала предговор за њену књигу зато што верујем да је она једна од потцењених послератних француских писаца. Данас има доста успеха у Француској.

Како ви себе рангирате међу модерним писцима?

Не знам. Шта ту има да се оцењује? Бука, тишина, потомство, број читалаца, одсуство читалаца, значај у одређеном времену? Мислим да ће ме људи читати неко време. У крајњем случају, то је оно што ми моји читаоци говоре. Допринела сам дискусији о женском питању. Знам да јесам због писама које сам добила. А када је у питању књижевни квалитет мог дела, у строгом смислу, немам ни најмању идеју.

Јелена Поповић превела са енглеског интервју са Симон де Бувоар, објављен 1965. године у часопису The Paris Review.

Извор: impulsportal.net

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.