Милан Ракић је 1905. године постављен за писара друге класе конзулата у Приштини. Непосредно пред одлазак у Приштину, песник се био венчао са Милицом Ковачевић, ћерком познатог историчара Српске краљевске академије, Љубе Ковачевића.
Године 1909. Ракић бива постављен за шефа конзулата. У то време завршиће свој познати циклус песама „На Косову”.
Са стањем на Косову Ракић је био веома добро упознат и пре доласка на Косово; са анархијом, протеривањима, убиствима, понижавањима које су Турци и Шиптари свакодневно чинили. Међутим, песник је, како је приметио доктор Војислав Ђурић, имао изузетног смисла за реалистичку политику. Повезујући се са просветним радницима, занатлијама, сељацима, почео је да развија организовану акцију за буђење националне свести. Култура и образовање донели су му невероватан углед и поштовање европских дипломатских представника, а његово смело држање омогућило му је углед код Турака, као и велику приврженост сународника.
Како је Ракић живео на Косову најбоље описују речи које је над његовим гробом изрекао учитељ Гапић:
„На Косову, у манастиру Грачаница, приређен је соколски слет на дан сабора Велике Госпојине. Стигли су соколи из Скопља, из Велеса и Куманова, а ту су и соколи из Приштине. (…) Ту су грађани: Срби и Турци. Командант војске постројио је војнике да посматрају вежбе. Присутан је и конзул Милан Ракић у униформи српског дипломатског представника, у кога су упрте све наше очи. Наједанпут кумановска соколска музика свира Радо иде Србин у војнике, вежбачи су у хармоничном покрету, наша срца све јаче куцају, тела подрхтавају и трепере, диже се коса на глави, а сузе само капљу, не верујемо да је стварност оно што гледамо. Завршавају се вежбе, командант турске војске, бригадни генерал Џелел-беј прилази Милану Ракићу, честита успеле вежбе, окреће се младом учитељу Стевану Тубићу и са неколико речи изражава своје дивљење. Турци су били запањени, Милан Ракић је тријумфовао, јер је ово било његово дело…”
Фотографија је преузета са сајта www.nacionalnarevija.com.
Говор учитеља Гапића – Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.