Мотив деструктивне љубави у Личној карти Аце Лукаса

У језгру песниковог очајања у овој, као и у његовим осталим љубавним песмама налази се жена као патња, потенцијал и инспирација. У форми директног обраћања драгој, Лукас, као лирски субјекат, кроз песнички језик који одише патњом, донекле смушено и збуњено, а понегде искрено и сигурно, изражава цело своје биће и открива нам једну комплетну посвећеност својој драгој, извору своје патње, али и извору живота – жени.

Мотивом вољене драге овековечили су многи своју поезију. Међутим, оно што је овде ново и готово ракићевски искрено јесте спој љубави и мржње, жеља песникова да предмету своје чежње врати мило за драго како би се од неузвраћене и болне љубави излечио. Таква љубав, видећемо касније, разорила је биће песниково, отеравши га у самоћу, сплин, ништавило и пороке. Лукас дочарава снагу љубави, осећање невероватне екстазе и инспиративног заноса које она доноси, али и осећање меланхолије и сете, као и разорне мржње и болног револта. Комплексност различитих мотива и осећања чини Личну карту другачијом и мотивски богатијом у односу на остале Лукасове љубавне песме.

Инвокација на самом почетку, по угледу на старогрчке песме, у овом случају не зове у помоћ или за благослов, већ, само начас, глорофикује мистериозну даму:

О, јеси ли то ти,
жена пред којом клече сви?

Стихови којима нас Лукас уводи у мистични свет свога бића наслућују жену изузетне харизме и лепоте, нешто налик нестварном бићу. Међутим, већ у наредним стиховима видимо да дама о којој лирски субјекат пева није алегоријска фигура, метафора за неузвраћену љубав и песникову љубавну патњу, нестварна хероина, већ конкретна особа ка којој су усмерени песников бунт и револт.

Ал’, рекох, нећеш успети.
За мном ћеш жалити, у беди старити,
од твога тако лепог лица
неће остати ни сенка…
А ти, чуда гле, лепша него пре.

Бодлеровска стрвина присутна је само на тренутак. Лепота вољене драге разоружава песника, те његова одлучност с почетка песме и решеност да одушак за бол пронађе у освети у наредним стиховима лагано воде читаоца у хоризонт изневерених очекивања јер:

А ја чаше бацам по кафани, крварим,
тражим зид да главом ударим.
Напред, назад, немам где,
лична карта празна је.
Само твоја слика стоји ту,
да једном кад умрем
по њој ме познају.

Лирски субјекат драгој, а и себи признаје да је мален пред њеном лепотом и да за њега нигде у свету – ни напред ни назад – нема места. И након наизглед чврсте решености да утоли своју жеђ са осветом, и побегне од самоуништавања у кафани, одавања пороцима и жеље да повреди себе како би на тај начин заташкао бол због неузвраћене љубави, песниково биће се мири са судбином да је драга којој пева обележила читаво његово биће и да ће га једном кад умре познати само по њеној слици.

Ипак, Лукасова поезија није искључиво љубавна. Мотив изгубљеног идентитета и трагања за смислом сопственог постојања чини Личну карту рефлексивном и модерном. Песник превазилази потребу романтичара да пева само о љубави. За њега је љубав разлог да проговори и о апсурду човековог постојања уопште, приближавајући на тај начин своје стихове модерној и зрелој поезији. Лукас, под маском љубавних стихова, проговара и о смислу човековог постојања, који, без љубави, постаје сенка без идентитета и идеала.

Он прижељкује исти онај траг на телу своје драге као што је то учинио Црњански, желећи да од њега вољена понесе само тугу и свилу белу. Но, ипак, на крају остаје усамљен и безнадежан.

А ја чаше бацам, крварим,
тражим зид да главом ударим…

Песника је љубав према прелепој жени обузела целог; из те љубави потекла је песничка инспирација. Лукас је себе посветио драгој и њеној лепоти, заборавивши притом да око њега егзистира свет и живот у њему.

Слика лепоте драге и боли песникове је толико пластична, визуелно богата и опипљива да је читалац доживљава целим својим бићем.

Ова Лукасова песма на изванредан начин сажима песникову бол и љубав у један моменат, ширећи значењску раван песме на комплекснији, богатији ниво: песниково биће и смисао његовог живота.

Однос песников према вољеној драгој је апсолутан и меланхоличан, понегде свиреп и осветнички, али искрен до сржи и натуралистички богат и реалан. Љубав је раздирућа и безнадежна, понекад нежна и болна, али јака и неуништива.