Motiv destruktivne ljubavi u Ličnoj karti Ace Lukasa

U jezgru pesnikovog očajanja u ovoj, kao i u njegovim ostalim ljubavnim pesmama nalazi se žena kao patnja, potencijal i inspiracija. U formi direktnog obraćanja dragoj, Lukas, kao lirski subjekat, kroz pesnički jezik koji odiše patnjom, donekle smušeno i zbunjeno, a ponegde iskreno i sigurno, izražava celo svoje biće i otkriva nam jednu kompletnu posvećenost svojoj dragoj, izvoru svoje patnje, ali i izvoru života – ženi.

Motivom voljene drage ovekovečili su mnogi svoju poeziju. Međutim, ono što je ovde novo i gotovo rakićevski iskreno jeste spoj ljubavi i mržnje, želja pesnikova da predmetu svoje čežnje vrati milo za drago kako bi se od neuzvraćene i bolne ljubavi izlečio. Takva ljubav, videćemo kasnije, razorila je biće pesnikovo, oteravši ga u samoću, splin, ništavilo i poroke. Lukas dočarava snagu ljubavi, osećanje neverovatne ekstaze i inspirativnog zanosa koje ona donosi, ali i osećanje melanholije i sete, kao i razorne mržnje i bolnog revolta. Kompleksnost različitih motiva i osećanja čini Ličnu kartu drugačijom i motivski bogatijom u odnosu na ostale Lukasove ljubavne pesme.

Invokacija na samom početku, po ugledu na starogrčke pesme, u ovom slučaju ne zove u pomoć ili za blagoslov, već, samo načas, glorofikuje misterioznu damu:

O, jesi li to ti,
žena pred kojom kleče svi?

Stihovi kojima nas Lukas uvodi u mistični svet svoga bića naslućuju ženu izuzetne harizme i lepote, nešto nalik nestvarnom biću. Međutim, već u narednim stihovima vidimo da dama o kojoj lirski subjekat peva nije alegorijska figura, metafora za neuzvraćenu ljubav i pesnikovu ljubavnu patnju, nestvarna heroina, već konkretna osoba ka kojoj su usmereni pesnikov bunt i revolt.

Al’, rekoh, nećeš uspeti.
Za mnom ćeš žaliti, u bedi stariti,
od tvoga tako lepog lica
neće ostati ni senka…
A ti, čuda gle, lepša nego pre.

Bodlerovska strvina prisutna je samo na trenutak. Lepota voljene drage razoružava pesnika, te njegova odlučnost s početka pesme i rešenost da odušak za bol pronađe u osveti u narednim stihovima lagano vode čitaoca u horizont izneverenih očekivanja jer:

A ja čaše bacam po kafani, krvarim,
tražim zid da glavom udarim.
Napred, nazad, nemam gde,
lična karta prazna je.
Samo tvoja slika stoji tu,
da jednom kad umrem
po njoj me poznaju.

Lirski subjekat dragoj, a i sebi priznaje da je malen pred njenom lepotom i da za njega nigde u svetu – ni napred ni nazad – nema mesta. I nakon naizgled čvrste rešenosti da utoli svoju žeđ sa osvetom, i pobegne od samouništavanja u kafani, odavanja porocima i želje da povredi sebe kako bi na taj način zataškao bol zbog neuzvraćene ljubavi, pesnikovo biće se miri sa sudbinom da je draga kojoj peva obeležila čitavo njegovo biće i da će ga jednom kad umre poznati samo po njenoj slici.

Ipak, Lukasova poezija nije isključivo ljubavna. Motiv izgubljenog identiteta i traganja za smislom sopstvenog postojanja čini Ličnu kartu refleksivnom i modernom. Pesnik prevazilazi potrebu romantičara da peva samo o ljubavi. Za njega je ljubav razlog da progovori i o apsurdu čovekovog postojanja uopšte, približavajući na taj način svoje stihove modernoj i zreloj poeziji. Lukas, pod maskom ljubavnih stihova, progovara i o smislu čovekovog postojanja, koji, bez ljubavi, postaje senka bez identiteta i ideala.

On priželjkuje isti onaj trag na telu svoje drage kao što je to učinio Crnjanski, želeći da od njega voljena ponese samo tugu i svilu belu. No, ipak, na kraju ostaje usamljen i beznadežan.

A ja čaše bacam, krvarim,
tražim zid da glavom udarim…

Pesnika je ljubav prema prelepoj ženi obuzela celog; iz te ljubavi potekla je pesnička inspiracija. Lukas je sebe posvetio dragoj i njenoj lepoti, zaboravivši pritom da oko njega egzistira svet i život u njemu.

Slika lepote drage i boli pesnikove je toliko plastična, vizuelno bogata i opipljiva da je čitalac doživljava celim svojim bićem.

Ova Lukasova pesma na izvanredan način sažima pesnikovu bol i ljubav u jedan momenat, šireći značenjsku ravan pesme na kompleksniji, bogatiji nivo: pesnikovo biće i smisao njegovog života.

Odnos pesnikov prema voljenoj dragoj je apsolutan i melanholičan, ponegde svirep i osvetnički, ali iskren do srži i naturalistički bogat i realan. Ljubav je razdiruća i beznadežna, ponekad nežna i bolna, ali jaka i neuništiva.