Српски чланак Лава Толстоја


Седмог октобра 1908. године Анђа Петровић, сестра сликарке Надежде Петровић и песника и писца Растка Петровића, девојка чију је лепоту Иван Мештровић овековечио у каријатидама на споменику Незнаном јунаку на Авали – упутила је Лаву Николајевичу Толстоју писмо у којем га као „апостола угњетених” моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком речју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину.

То писмо, сачувано у Толстојевој заоставштини, заслужује да буде наведено у целини.

Пресветлом грофу Толстоју, филозофу и писцу!

Волела бих изнад свега да имате довољно стрпљења да ово писмо прочитате до краја.

Обраћати се Вама, филозофу и генију XX века – велика је смелост од једне Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетаваних. Ви који умете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст да се обратим Вама молбом наше мале земље, Вама – поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно светлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом „Слобода или смрт”; и обрести се између ужаса и спасења.

Па ипак, Оче, ми смо – попут лавова које су ловци окружили огњеним обручем – испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положимо свој живот и све своје имање, остајући до последњег даха верни домовини.

Ми морамо разрушити зидове наше тамнице, који нам преграђују пут у слободу и ка остварењу наших стремљења; снаге непријатеља јаче су од наших, душманин је неумољив према јецајима и патњама својих робова, а ми ипак не [ћемо да] клонемо духом. У загушљивом ваздуху тамнице ми се не можемо борити за племените хришћанске идеале, а сва наша бодрења била би узалудна маштања, тражење измишљеног света где нема страдања и понижења.

Данас у целој раскомаданој земљи нема ниједног Србина који не би одлучно захтевао рат с Аустријом и ослобођење Босне и Херцеговине.

Срби се никад нису плашили рата, јер су уверени да у борби расту снаге и да патриотски полет сам указује пут и правац свим збивањима проистеклим у току борбе. Нека оспоравају Србима способност за друштвени живот, нека нам приписују свеколике пороке (нама, а не Немачкој са њеним интригама усмереним на наше уништење) – ниједан народ није знао за веће одушевљење и већу спремност на жртвовање себе него Срби, који су се вековима борила против непријатељских интрига и најезда.

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила.

Русија ћути! То страшно ћутање може да стаје живота цео народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па где је истински хуманизам? Где је човекољубиво, филантропско, уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Није ли истина да се тај хуманизма јавља само у односу на примитивне народе Азије и Африке, проповедајући дивљацима хришћанско милосрђе, у исто време када се на југу Европе мирно допушта уништавање целог народа који има вековну историју и културу. Тај народ уништава се само зато што пљачкашла Европа наставља да води тајну политику и што Русија штити једино интересе Бугара – потомака татарских дошљака.

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину. Можемо ли ми рачунати на помоћ Енглеза и Немаца који, у суштини, желе слабљење словенства?

Енглеска се више од других противи анексији Босне и Херцеговине, али не зато што се крње интереси Срба, него зато што она хоће да задовољи своју савезницу Турску. Све земље које су побољшале своје односе са Турском јесу на добитку. За Бугарску се то изразило у анексији Румелије; Грчка је добила Крит; Аустрија – српске покрајине Босну и Херцеговину. А Србија због своје лојалности није добила ништа. Такви су били циљеви европске политике. Турска се показала као врана украшена туђим перјем, али овога пута су се и друге птице грабљивице оденуле у туђа перја. А Србија је морала да стане на страну очерупане Турске, свог бившег непријатеља.

Страшно је када се у културном веку мора проливати крв за своја права. Нека Европа чува интересе германских народа у Турака, а херојска Србија ће без страха кренути у рат.

Ако је у питању заштита стремљења ка уједињењу, боље је погинути бранећи од разбојника своје интересе. Аустријска војска ће на примеру савезничке армије Србије и Црне Горе још једанпут видети шта значи бранити отаџбину а шта значи поћи у лов на туђе добро.

Јуначка смрт која ће покосити све до једнога, или слобода независној српској земљи! Чак и ако милост Свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће.

И нека во вјеки вјеков остане света успомена на последње дане краљевства које је изграђено на развалинама моћног балканског царства, достојног великог великих предака српског народа.

Ја сам Вам отворила душу, пишем оно што је крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо поверавам хартији која, можда, никад неће доспети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осетила у срцу обраћајући се Вашој Преузвишености.

Дај, Боже, да је као плод мога писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја.

Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет осећањима за малену Србију.

Београд, 7. октобар 1908. г. 

Анђа Петровић

О садржини Анђиног писма Толстоја је обавестио његов лекар и секретар Душан Петрович Маковицки. Толстој је Маковицком одмах издиктирао одговор. У писму је „младу Српкињу”, задивљен њеним родољубљем, замолио да му пошаље своју фотографију.

Постоји читава прича о Анђиној преписци с руским писцем. Њу је својевремено испричала Радмила Бунушевац.

Када је једнога новембарског преподнева поштар донео писмо и пакет, мајк Анђина налазила се у дворишту. Чувши да је пошиљка из Русије, стала је убеђивати поштара да је дошао на погрешну адресу: „Али кажем вам да то није овде… Ми у Русији немамо никога ко би сада могао да нам пише… Потражите по Београду. Има још оваквих имена.”

 Срећом, нашла се ту Анђа и узела пошту. У пакету су биле Толстојеве књиге, и одговор. Пажљиво је прочитала писмо.

Маковицки, који је на крају писма оставио и свој потпис, преносио је, поред осталог, младој Српкињи: „Молио је је Лав Николајевич да Вам напишем да баш онда кад нам изгледа да је све изгубљено, тек тада почиње прави живот.”

(…)

У Толстојевом Дневнику  од 26. октобра 1908. налазимо:

Почео само да пишем српско писмо.

Четири дана доцније бележи:

Јуче сам спавао мало, а од јутра својски пишем о Србима.

Другог новембра:

Јуче сам се бавио – српским чланком. Завршавам.

Рад Толстојев О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији први пут је објављен у четири наставка. Почиње речима:

Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији, које је извршено ових дана. Ја сам јој одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније и подробније изнети своје мишљење о том догађају онима које то може интересовати.

(…)

Јован Пејчић, Профил и длан

Толстој и Срби>>

Фотографија: 3denglish.com.ua

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

Fyodor_Dostoyevsky_(1880)
Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског
25/08/2019
leo_tolstoy
Толстој и Срби
11/04/2016
dragisa-vasic
Уту­ље­на кан­ди­ла Дра­ги­ше Ва­си­ћа
18/02/2016
hrana-u-srednjovekovnoj-srbiji
Шта се јело у средњовековној Србији (намирнице, технике кувања, трпеза)
18/02/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
lambros-2
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
10/02/2016
izlozba-o-dostojevskom
Злочин и казна: 150 година откад је студент убио бабу
09/02/2016
krava
Нек комшији цркне крава
08/02/2016
srpski-ili-srbijanski-srbin-srbijanac-srbi-srbijanci
Српски или србијански
24/12/2015