Болестан, оронуо, Јован Дучић 15. јула 1941. пише тестамент.
„За случај моје ненадане смрти да се цео новац са уновченим хартијама од вредности подели на два дела. Први део новца да се преда Српском културном друштву Просвета у Сарајеву за српску акцију и просвету у Босни и Херцеговини, а други део овог новца да се употреби на израду једне лепе православне цркве у Требињу у стилу косовске Грачанице и да ја у њој будем пренешен и сахрањен.
За извршиоце тестамента постављам Михаила Дучића, индустријалца у Гери, Индијана, Сједињене Америчке Државе, и Уроша Дучића, директора Американско-српске банке у Сарајеву, с молбом да направе у Сарајеву или Требињу одбор других добрих и поштених Срба који би овим завештајима брзо и умно расположили. Предлажем ове своје пријатеље за тај одбор: професора университета Слободана Јовановића и др Владимира Ћоровића, Николаја Велимировића, епископа жичког, и Николу Стојановића, адвоката у Београду.
Молим горње пријатеље да са љубављу поступе при извршењу овог тестамента једног српског патриоте, којем је у задњем часу лебдио пред очима тешки положај Српства у збрци појмова и противуречних идеја у којима се оно налази овог момента.
Верујем у Бога и у Српство.”
Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.
Фотографија је преузета са www.goodreads.com.