Толстој каквог нисмо познавали


Павел Басински, књижевни критичар и новинар, читавог живота бави се животима познатих руских писаца – докторирао је на делу Максима Горког, писао о Мандељштаму, направио низ антологија руске књижевности, Аутор је биографије Лава Николајевича Толстоја „Бекство из раја”, за коју је добио и једну од најугледнијих руских награда „Бољшаја књига”.

Желећи да открије тајну Толстојевог позног напуштања имања у Јасној Пољани, Басински је изучио, поред огромног књижевног опуса великог писца, још и све његове дневнике (а Толстој их је водио целог живота), дневнике његове жене, деце, секретара, лекара и свих који су се сретали с Толстојем и о томе нешто писали. Упоређујући их, направио је свој документарни роман који на неки начин ставља тачку на бројне митове настале око човека који је својом књижевношћу у 19. веку, у правом смислу речи, потресао цео свет.

tolstoj-kakvog-nismo-poznavali-2

– Да, Толстој, Толстој… Наравно, сви смо ми читали Толстоја. Ја сам се бавио његовом књижевношћу, али ме је увек посебно интересовао он као човек. Интересовао ме је тај његов загонетни одлазак. Често одлазим у Јасну Пољану већ више од 15 година, знам то имање, кућу, сваки корак, па и шуму у којој се Толстој изгубио те судбоносне ноћи. Све сам то много пута видео и зими и лети, и имам утисак да просто видим све што се дешавало. А о Толстоју постоји огромна литература, која најчешће збуњује, поготову кад је реч о разлозима напуштања породичног дома који је некад био конципиран, и остварен, као мали породични рај. Зашто је Толстој у 82. години све то напустио? У литератури има много одговора – да је постао будиста, да је желео да се слије с народом јер више није могао да издржи начин живота племића. Постоји и прича о злој жени која му није дала мира, као и многе друге. Ја сам увек сматрао да је то сасвим интимно питање и покушао сам да пронађем одговор на њега, мислећи да ћу га наћи у тих последњих неколико месеци његовог живота. Брзо сам схватио да, заправо, треба кренути од његовог рођења. И тако се књига ширила и писала, чини ми се, сама од себе.

Да ли сте, после толико трагања, пронашли одговор бар на питање ко је заправо Лав Толстој, јер ми га знамо и као племића који оре и помаже сељацима, и као коцкара који на коцки изгуби кућу, и као пророка од кога цео свет очекује одговоре на најважнија животна питања, и као… још много личности за које се понекад чини да су сасвим различите.

Лакше ми је да вам кажем шта није Лав Толстој. Ствар је у томе што је личност Лава Николајевича веома митологизована и то у негативном смислу, и упркос чињеници да је његов живот био апсолутно отворен – у Јасној Пољани је стално био огроман број новинара, стално су га сликали уметници, а Александар Дранков, наш први филмски сниматељ, такорећи је тамо живео и стално га снимао. Све што се у кући Толстојевих дешавало, дешавало се пред свима, и нико то није желео да сакрије. Долазио је огроман број људи и сви су оставили записана своја сећања на великог писца. Па, ипак… постоји мит о некаквом мрачном старцу који је сматрао да је његова реч увек последња, који је вршио притисак на све, никога није слушао… да је у младости био развратник, да је био с огромним бројем жена, коцкао се, и кад се оженио наставио је да живи момачким животом, да је у Јасној Пољани било веома много његове ванбрачне деце… А чињеница је да је све било обрнуто – у супружничком животу Толстој је био потпуно безгрешан, и то је апсолутно сигурно, јер је његова жена Софија Андрејевна била веома љубоморна и ако би нешто сазнала она би то обавезно записала у дневнику. А ако то није урадила, значи да ничега није ни било – на тако малом поседу сви су знали све о свима.

Али и из ваше књиге се види да је био ауторитативан човек, да је његова реч увек била последња…

Он уопште није био деспот који је вршио притисак на све… Напротив, био је веома деликатан, веома мек, неспособан да наметне било коме своју вољу и стално је у породици правио компромисе. На пример, он је заиста желео да се одрекне имања и богатства, али је све поделио жени и деци. И није то урадио, како многи мисле, лицемерно, одрекавши се, а ипак остајући да живи на имању, већ зато што није могао да пренебрегне вољу својих најближих, а они су били против тога. Стално је правио компромис са својом женом. Никад није могао да каже грубост неком човеку. Најважније је да Толстој није био статичан, он се мењао до последњег тренутка свог живота. Ја не знам да постоји други човек који је до тог степена био отворен према свету и све време мењао своја уверења, зависно од тога како се мењао живот и од тога која му је сазнања он доносио. Лав Николајевич је све време нешто у животу тражио. И зато су веома важни његови дневници у којима се тај унутрашњи развој може пратити. Зато је тешко рећи ко је Толстој. Млади Толстој – то је једно, Толстој средњих година је сасвим други човек, каснији Толстој је опет другачији… А ипак је био доследан човек, доследно је тражио истину, неку своју истину, и није се заустављао. Био је категоричан у тражењу истине и ту се није задовољавао компромисима. И отуда његов конфликт с околином.

Демантује вас Софија Андрејевна која пише да је он увек радио оно што је хтео – пожели да гаји јабуке, набаве му их и посаде, хоће да буде наставник – оснује школу, кад пожели да одгаја расне коње у башкирским степама – он купи имање независно од тога што се то његовој жени не допада. Кад њој лекар каже да не треба да рађа више деце, Толстој то не прихвата, и Софија рађа још и још… Очигледно је да је тај деликатни човек, ипак, наметао своју вољу другима.

То је проблем Толстојеве харизме. Заиста је радио шта је хтео: ако хоће да оре са сељацима – орао је, ако хоће да пише – писао је. Али, он није никога од својих блиских терао да раде шта он жели. Истина је да с Толстојем није било лако живети, он јесте био тежак човек. Али Софија Андрејевна је свесно изабрала да се уда за њега, она га је чак преотела од старије сестре, и добро је урадила, јер старија сестра не би издржала живот с њим, а Софија Андрејевна је издржала и у том браку су обоје дуго били веома срећни. И није само она родила толико деце, то је у то време био нормално, али не заборавите да је она имала 20 слугу, и куваре и лакеје… Дружила се с најистакнутијим људима тог времена, у њу је био заљубљен познати песник Атанасије Фет, имала је прилике да разговара с познатим сликарем Рјепином, са Чеховим, Шаљапином, с царем… И њу су сви волели, не зато што је била Толстојева жена, већ зато што је била веома интересантна жена. Удајом је она доспела у потпуно други свет. За њу је то био рај. И није за Софију Андрејевну био проблем то што ју је муж терао да сама доји своју децу, него сам Толстој који не може да нађе мир – час хоће да буде успешан земљопоседник, богати племић, час хоће да буде сиромашан, дасе слије с народом… Она жели да буде део његовог света и све док успева да га прати, све је у реду. Али он је био геније, и наравно измицао јој је повремено, није могла да га стигне… Тада би се присетила дојења, проблема с овим или оним… Најважније је за њу било да Лав Николајевич припада њој. А он је од једног тренутка почео да припада целом свету. Био је не само најпопуларнији човек у целој Русији, него и у целом свету! Данас то изгледа, можда, чудно, али то је тако. И ту почињу њени проблеми.

Тада она почиње да тврди да Толстој заправо никад никога није волео…

То је њено мишљење. Али погрешно. Њему је било тешко да помири у себи љубав према породици и љубав према целом свету који је од њега очекивао нове идеје, нове истине. Она у суштини све то разуме и њих двоје веома воле једно друго, њихов заједнички живот је тражење компромиса и они их налазе, све до пред сам крај живота. И за крах не треба кривити ни њу ни њега – заједно су живели 48 година и прилично срећно. Кад су се умешали његов секретар и следбеник Чертков, и ћерка Саша, он је отишао, и умро после само 10 дана.

Секретар и ћерка су пресудили! Ипак, знамо ли данас зашто је горостас из Јасне Пољане побегао од куће, такорећи главом без обзира, у 82. години?

Можда ћете се зачудити, али лако је на то одговорити – побегао је зато што је тајно написао тестамент из кога је искључио своју жену. Могао је да не напише ништа, и онда би њој и деци остало све. Најприродније је да било да је њој оставио, као што је до тада било, да располаже правима на оно што је написао до духовног преврата (реч је о његовим најпознатијим романима), а да свом следбенику Черткову остави оно што је написано после. Зашто није тако урадио мени ни дан-данас није јасно. Али, чињеница је да је он тајно написао тестамент, написао га је негде у шуми, и овде сад треба разумети Толстоја, он никад није могао да лаже. Потписујући тестамент, Толстој је већ слагао зато што је сакрио од жене важну ствар која се ње тиче. И она је то схватила, некако инстинктивно. И синови су му постављали директно питање да ли је написао тестамент. Он није могао да каже да није. Говорио је да неће о томе да говори, а то је било заправо признање. У кући је настала неподношљива ситуација. Ћерка Александра, која је подржавала оца, стално се свађала с мајком, мајка ју је избацивала из куће, Толстој то није могао да поднесе. Према томе, он није побегао, како се понекад мисли, да би умро, напротив – да би могао да живи. Да је остао у Јасној Пољани, где је Софија Андрејевна свакодневно добијала хистеричне нападе, где су се стално догађале свађе, могао је просто да умре од шока – већ је неколико пута добијао нападе. Да, његов одлазак је био слабост. Он је побегао зато што није могао да каже истину, а није могао да не каже.

Толстој и цртаћи

Постоје писци и постоји Толстој. Па чак и апсолутни модерниста Набоков говорио је да је Толстој једини писац где се не види процес писања. Кад читаш, ти не видиш да је то написао аутор, већ се чини да се књига сама написала. Ефекат Толстоја није просто реализам, него нај-реализам. Тамо нема границе између живота и текста, они се апсолутно сливају један с другим.

А како он то ради, дугачким реченицама или кратким – то није важно и то се мењало. И за мене је касни Толстој већи мајстор од раног. Кад описује, рецимо, мећаву ја осећам да се налазим у тој мећави. И, наравно, то види цео свет. Знам да га негде разумеју на други начин него ми у Русији, али немам ништа против тога – чак ми не сметају ни цртаћи по Толстоју. Волео бих да и ми направимо неки добар.

Извор: Политика

Фотографија: wikimedia.org

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
mesa
Тишине, Меша Селимовић
05/04/2020
idiot
Идиот, Ф. М. Достојевски
30/03/2020
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017