Моја давнашња жеља, ваљда још од времена када се Милош Црњански вратио из Лондона у Београд да га лично упознам и упитам о нечему што ме је живо занимало, а што је произилазило из његове литературе, нарочито оне предратне, годинама није могла да се оствари из разлога који ми је био добро познат и због чега нисам желео да будем упоран у својој жељи. Било ми је познато, наиме, да Милош Црњански није трпео психијатре и психологе, негде из дубине душе, одавно. Не желим да улазим, управо зато што сам преко тридесет година радио као психијатар са људима најразличитијег конституционалног састава, разних професија и година старости, мишљења и различитих идеја, у могуће разлоге овој одбојности Црњанског према „детективском” послу психијатара. И када сам га, најзад, упознао, нисам покушавао да „психијатријски” продрем у тамне дубине психе једног великог писца, јер ми то и није била никад намера. У ствари, мојих неколико сусрета са Милошем Црњанским, непуних годину дана пре његове смрти, могао бих мирно назвати неуспелим.
(…)
Када сам упознао Милоша Црњанског у 1977. години, неколико месеци пре његове смрти, изгледао је стар, уморан и физички јако слаб. При првом сусрету није било могуће водити било какав разговор дуже од неколико минута. Милош је прелазио с теме на тему, не увек повезано, каткад чак збркано и неразумљиво. А онда постепено, као да смо се боље навикли један на другог. Уочавао сам, најпре, сукоб са женом за коју каже да му „господари”, наређује и показује „власт”. Када га ја у шали подсећам да је он вероватно током целог брака, који траје већ педесет шест година, био онај који је наређивао и владао, и да је сада ред да се улоге мало промене, он се смеши и потврђује. Највише се спори са женом око исхране. Уколико више његова жена, иначе његова исписница, тражи од њега да једе, показујући сама пример доброг апетита, утолико се Милош више опире и једе мање. Док је жена изашла за тренутак у другу собу, Милош ми рече: „Она не разуме да се у овим годинама мало једе и то што се поједе буде довољно. Имам жељу да лагано једем и уживам ако ми се допадне. То је, додуше, сада тешко, али моја жена једе брзо и тера и мене да тако једем, и то у мени изазива одвратност”. Вида не разуме, по Милошевом мишљењу, ни друге ствари. Тако, на пример, када се он загледа у шаре на меблу којим су покривене фотеље у стану и у тим шарама, у цвећу, види главе које се према њему окрећу и цере, она њега сматра лудим „само зато што и она то не види. Одвратан ми је тај мебл, а морам да га гледам.” Кажем да тај мебл уопште није ружан, да подсећа на Рафаелове таписерије, на шта Милош примећује да никада није волео таписерије. Опет се враћа на жену и каже: „Она хоће стално да ме веже уз ствари и да будем као некад, а ја сам се променио, све више одбацујем од себе сувишно, све ми мање треба. Ето, престао сам да читам и новине, још по неки часопис или књига, али очи ми попуштају, то је сигурно од много читања у току живота.”
Имам утисак извесне пустоши код Црњанског, не само органске природе услед напредовале артериосклерозе, већ душевне пустоши. Не изгледа да је задовољан својим животом и оним што је створио. Као да сумња у свој идентитет, пре свега онај национални: „Све је почело са повратком из Лондона у Београд. Па, какав сам ја Србин, мешавина сам, одвратни су ми подједнако Срби, Енглези И Немци. Бесмислено је истраживати нечије порекло, па сви смо велике мешавине. Нема Србина, него има православних, католика и тако даље. Вера је важнија од нације.”
О вери и религији, ипак, или не жели, или не уме да разговара. Сваки мој покушај да наведем разговор на ту тему, узалудан је, једноставно пређе преко питања и почне нешто друго да прича: „Сада сам у Београду, а могао бих становати и у Паризу, чак са већим задовољством”. Када сам га упитао да ли постоји нација која му није одвратна, одговорио је без размишљања: „Руси”. Зашто, заинтересовао сам се. „Зато што умеју животињски да једу, да се истински радују, да буду једноставни и прости. Обишао сам свет и уморио се од путовања. Некад сам терао моју жену да слушамо велику музику, сада бих најрадије слушао просту народну грчку и македонску музику”. Враћам се на Словене и Русе и питам га да ли верује да они имају будућност у историји. „Апсолутно”, каже беспоговорно. Одговор је садржан у претходној похвали Руса као најздравијег, најприроднијег и најједноставнијег народа.
Једном приликом, при поздрављању на растанку Црњански ми каже: „Само се немојте бавити собом, то је проклетство”. Остао је да седи у меблираној фотељи, иако је хтео да устане и испрати ме; на вратима, његова жена, час очајна, час уплашена његовим стањем како га она види, пита: „А шта да радим када он изађе у ходник куће и почне да виче: упомоћ?”. Пре неки дан дуго је плакала јер је Милош исцепао своју слику из младости коју је она нарочито волела. Пошто је ово испричала у његовом присуству, упитао сам га зашто је то урадио. Одмах је одговорио да не зна, „тако ми је дошло”, а онда мало злобно додао: „Зато што је сувише гледала у ту слику”, као да је хтео да каже: уместо мене садашњег , она хоће још да ме воли лепог из прошлости. Још је на све дошла накнадна опомена упућена мени: „Чувајте се жена!”
На моје питање да ли нешто чита, каже да због слабих очију мало чита, „једва тридесетак редова и то нешто вредно, на пример нешто из француске књижевности, због немилосрдности њихове, или из италијанске, да бх уживао, или мађарске, у којој се види развој писца из детињства на солидним основама”. Аустро-угарска Монархија је творевина Европе, и она се, према Црњанском, и поред свих својих негативности, мора ценити. Она је делимично успела у ономе по чему је римска историја била позната и моћна: кроз силу наметала је и стварну културу народима који је сами нису имали, или нису имали довољно. „Сада је све то друкчије.”
Воли да истакне и по други, трећи пут, како је био добар фудбалер у младости. Био је центар у неком клубу у Темишвару и још има живих који се сећају како је добро играо. Када ноћу добро одспава, има обичај ујутру да каже: Спавао сам као стари фудбалер. Али да би показао да није био само спортиста, него и елегантан дипломата, истиче какав је сјајан фрак носио на пријемима, „док је Андрић имао босански фрак, није могао да изиђе из те средине, иако се трудио и завидео ми је.” Осећајући, ваљда, да је претерао, да би ублажио ово што је рекао о Андрићу, додаје како је Андрић као писац увек био најбољи када се бавио босанским темама. Али он сам (Андрић), као да тиме није био сасвим задовољан, већ је тежио да постане светски писац, „што му је уосталом и успело”. Кажем како у Омерпаши Латасу Андрић има симпатије за православни свет у Босни, на шта Црњански додаје: „да, али ту симпатију је показао пред крај живота. Он је, изгледа, мешавина православне мајке и католичког оца”.
„Када човек дочека оволике године, остаје му само да буде у души песимист, јер је у тами и пред тамом, а да се пред другима показује као оптимист и да друге засмејава. А смешан је и јадан стар човек. Када кроз прозор гледам како стари људи чекају на тролејбус и улазе у њега, то је да пукнеш од смеха. Нико не гледа у старе људе, нарочито у старе жене. Некада су младићи уживали да слушају старог Сократа, ваљда зато што је још било религије, а сада, нека проба неки стар човек да приђе некој групи младих на Тргу код Кнежевог споменика, биће исмејан. Не волим нигде да идем. Одржавам моје фудбалске ноге гимнастишући у соби, што бих излазио. А када изиђем, одмах неко приђе и нешто пита, о себи прича, јер је наш свет социјалан. Пробајте да му не пружите руку или не одговорите! Још је горе када шетам парком и приметим како ме неки шпијун прати, бесмислено се врти око мене и хода горе-доле.” Питам зашто га прате и какав је циљ шпијунаже. Одговор гласи: „За једне сам фашиста, за друге ројалиста, за треће комуниста”. Госпођа Црњански прекида ову врсту разговора и прича како је Милош до пре три године често и радо пешачио, одлазио у природу, нарочито словеначку. А онда је имао у љубљанском хотелу „Слон”, пре три године, јако тровање стомака од чега се није честито никад опоравио, па је од тада скоро престао да излази и физички је попустио. Милош коментарише: „Био је то покушај тровања у хотелу”.
Причамо о савременој светској књижевности и данашњим писцима. „Прошло је време великих романа. Када је такав роман у Америци доспео у џепну књигу коју је свако могао да прочита возећи се метроом на посао, био је крај и читаоцу и писцу. Сада се пише за забављање, а чита се свуда и на сваком месту. Најмање у самоћи и тишини, како је некад роман и писан и читан. Нема више ни атмосфере ни поштовања за роман. И сада се сваком чини да може да пише, па и пише”.
Иако стар и исцрпљен, Милош Црњански не прича о прошлости како смо то уобичајили да слушамо од старих људи. Тек понекад се нечег сети. „Двадесет дана био сам у Бечу 1914. године медицинар. Становао сам код мојих рођака који су имали везе са медицинским круговима и који су ме увели у клинике. Мислио сам да ћу бити лекар. Допало ми се то, а и лекар је тада био нешто сасвим друго него обичан свет који је гурао нос у чашу пива. Али, када сам видео ампутиране ноге људима, одмах сам све оставио и увидео да то није за мене.”
Приликом једне моје нове посете, када смо повели разговор о здрављу и медицини, рекао ми је: „Немам чему више да се надам, стигао сам до краја. Ничега се не бојим, још је страх остао само од моје жене. Видећете, ако дочекате, невероватно је шта се доживљава у осамдесет четвртој години, то се не може ни замислити, нити рећи, мора се доћи до тих година и онда знати. Гледам пре неки дан кроз прозор у сунце и уверено кажем себи: Дошло је пролеће. Још мало па ћу изаћи напоље”.
(…)
Часопис Књижевност, 1993, 5–6.
Фотографија: www.avantartmagazin.com