„Tamne reči koje se govore noću, izgube danju svoj sjaj.”
Meša Selimović spada u one retke poslenike na polju književnosti, koji o svojim umetničkim delima umeju da kažu pravu reč. Stoga njegovu reč nikako ne bismo smeli smetnuti s uma, kada se već laćamo teškog i odgovornog posla prosuđivanja jednog romana o kome je dosad rečeno dosta pohvalnih, ali i dosta nedovoljno preciznih, a ponekad i nedovoljno adekvatnih sudova.
Jedno od Selimovićevih upozorenja književnim kritičarima tiče se i načina na koji su neki od njih shvatlli piščev odnos prema Kuranu. Selimović, naime, kaže da su kritičari uglavnom pogrešno pomislili da on suviše ozbiljno navodi u svojoj knjizi kuranske istine. Nije, razume se, reč o tome koliko pisac tačno citira pojedina mesta iz muslimanske svete knjige – književnik je nešto drugo od istoričara i sociologa – nego je reč o tome kako se i na koji način umetnik odnosi prema duhu pomenutih kuranskih istina.
Pitanje je to krajnje ozbiljno i složeno i seže u samu srž poruke Selimovićevog romana pa, ako hoćemo, i u samu srž umetničkog viđenja sveta uopšte. Reč je, naime, o onome što se inače obično naziva univerzalnošću jednog književnog dela. Po mišljenju nekih kritičara – mišljenju od koga se sam Selimović s pravom ograđuje – Derviš i smrt je umetnička vizija izvesne istočnjačke filozofije, hododačšće u jedan poseban, muslimanski svet, zatvoren u međe i kanone Kurana. Kada bi to bilo tačno, onda Selimovićev roman ne bi bio umetnička tvorevina u pravom smislu te reči, već neka vrsta svedočanstva o jednom partikularnom, verskom načinu viđenja sveta, u kome čitaoci iz drugih sredina neće prepoznati sebe i svoje sopstvene teškoće i dileme.
Ovu, reklo bi se sasvim jednostavnu i sasvim prihvatljivu istinu o Selimovićevom romanu, nije, međutim, lako dokučiti. Selimović je – kako na jednom mestu i sam kaže – pisac koji svojim čitaocima voli da priređuje iznenađenja.
Jedno takvo iznenađenje čeka čitaoca već na samom početku romana, u vidu onog poznatog navoda iz Kurana koji se završava melanholičnim i za smisao knjige tako karakterističnim rečima „da je svaki čovjek uvijek na gubitku”. (Derviš i smrt, Svjetlost, Sarajevo, 1974, str. 17)
Čitalac sklon brzim i lakim uopštavanjima mogao bi ove uvodne reči Selimovićeve knjige shvatiti kao plod piščevog nastojanja da nam odmah stavi do znanja da se drama njegovog romana zbiva samo u granicama kuranskih istina, to jest u granicama jednog verski i etnički zatvorenog i izdvojenog sveta, u koji čovek drukčije orijentacije teško može svojim duhovnim pogledom da prodre.
Međutim, oprezniji čitač Selimovićeve knjige, koji bi hteo da negde na stranicama Kurana nađe te pesnički nadahnute reči, zalud će ih tamo tražiti. I stilizacija i misaona poenta tih reči isključivo je Selimovićeva, a njihovo pripisivanje Kuranu je samo jedno od onih iznenađenja koja pisac voli da priređuje svojim čitaocima.
Sam autor u jednoj drugoj prilici kaže da je to „citat iz Kurana koji nije potpun”. U Kuranu se kaže da je „čovjek uvijek na gubitku ako ne nađe smisao u Bogu”. (Kritičari o Meši Selimoviću, Svjetlost, Sarajevo, 1973, str. 273) Međutim, ovako formulisana misao o gubitku već na prvi pogled bitno se razlikuje od one koja stoji u zaglavlju Selimovićeve knjige.
Čitalac, uostalom, i ne mora biti neki dobar i temeljit poznavalac muslimanskih svetih spisa, da bi zaključio da je navod iz Kurana na početku romana u suprotnosti ne samo sa slovom nego i sa duhom svih svetih knjiga na svetu kako god se one zvale. Uvodne reči Selimovićeve knjige nisu reči proroka ili propovednika. Proroci i propovednici uvek nam ostavljaju neku nadu i neku perspektivu, pod uslovom da se striktno pridržavamo njihove vere i njihove etike. Nema te svete knjige u kojoj bi se tako otvoreno govorilo o neutešnosti i bezizglednosti čovekovog postojanja, kao u tim fascinantnim, punim gorke mudrosti stihovima s početka Selimovićevog romana.
Jedini izuzetak od toga predstavljaju neka mesta u Starom zavetu, ali i ta mesta su pobožni priređivači okružili tekstovima bodrije i oprimističkije intonacije, kako bi ublažili ili neutralisali njihov obeshrabrujući smisao. Prema tome, Kuran je Selimoviću samo inspiracija za jedan, oblikom starinski način kazivanja, a nikako aksiološki obrazac od koga valja polaziti prilikom umetničkog oblikovanja. Štaviše – i to treba odmah reći – Selimović je već na samom početku, služeći se asocijacijama na kuranski način kazivanja, čitaocu stavio do znanja da je filozofska poruka njegovog romana iz osnova suprotna ne samo duhu Kurana nego i duhu svih mogućih optimističkih i pedagoških spisa, bez obzira na to imaju li naglašeno versko obeležje.
Bilo je neophodno da se malo više zadržimo na uvodnim rečima Selimovićeve knjige i zato što te reči imaju u njegovom romanu jedan, u kompozicionom pogledu, izuzetno privilegovan položaj. Kao što znamo, roman Derviš i smrt ne samo što počinje, nego se i završava istom melanholičnom porukom: „da je svaki čovek uvijek na gubitku”.
Takav kompozicioni potez, razume se, nije nimalo slučajan. Time nam pisac stavlja do znanja da su ti, navodno iz Kurana preuzeti stihovi, u dubokoj unutrašnjoj vezi sa skrivenim smislom njegove knjige.
Taj smisao je – u to nema nikakve sumnje – duboko tragičan. Međutim, tragični smisao Selimovićevog romana ima više različitih dimenzija koje upravo i doprinose da ovaj roman predstavlja značenjem tako bogatu i složenu umetničku tvorevinu.
U jednoj svojoj ravni Derviš i smrt je tragedija psihološkog karaktera. Sve ono što se sa glavnim junakom, šejhom Nurudinom, zbiva, može se videti i iz ugla tanane i duboke psihološke motivacije, koja ne bez razloga budi asocijacije na neke ključne probleme savremene psihologije i antropologije. Arhimed je uzviknuo, kažu, u nekoj prilici: „Dajte mi jednu čvrstu tačku i preokrenuću svet!”
U metaforičnom smislu te reči moglo bi se reći da je čvrsta tačka idealna tačka ne samo fizičkog nego i psihičkog sveta. Čovek je već po prirodi stvari nedovoljan i prikraćen i zato traži nešto na čemu bi mogao zadati neku, makar relativno čvrstu i stabilnu zgradu svoje duše. U Selimovićevom romanu govori se o „mučnom životnom kovitlanju koje čovjek mora da užlijebi, da ne bi izludio”. (Derviš i smrt, str. 228) Za takvim jednim užljebljenjem, za takvom jednom arhimedovskom čvrstom tačkom traga i glavni junak Selimovićeve knjige, šejh Nurudin, i temi tog trajanja posvećena je, u jednoj bitnoj svojoj ravni, ta knjiga.
Međutim, i sam pojam psihološke čvrste tačke ima, ili može imati, različita značenja. Psiholozi modernih vremena ne mogu se još uvek složiti oko toga koje je od tih značenja ono pravo. Da li je moć uporište bez koga čovek ne može opstati, kao što je to mislio tvorac individualne psihologije Adler, ili je to uporište neka vrsta osećanja sigurnosti kao što to misle izvesni psiholozi novijeg doba.
Veliki pisci, po pravilu nisu takao jednostrani u rešavanju ovog problema. Junak Selimovićevog romana Ahmed Nurudin želi i sigurnost i moć. Iz perspektive sistema psihološke motivacije Selimovićevog romana, tragedija šejha Nurudina tragedija je izgubljene sigurnosti i moći. U sklopu ove drame Nurudinovo pripadništvo mevlevijskom derviškom redu dobija posebno i dalekosežno psihološko značenje. Ovo pripadništvo za Selimovićevog junaka ona je tačka oslonca koja je šejhu obezbeđivala psihičko uporište bez koga se u životu ne može. Značilo je to za šejha Nurudina da nije sam, da „nije prošao svijetom neviđen i beznačajan” (Ibid, str. 119). Pripadnost uglednom derviškom redu bila je za Selimovićevog junaka – da se poslužimo jednim poređenjem samog pisca – isto što i pripadnost nekom moćnom, nepregledanom moru, u kome sićušna ljudska kapljica nalazi svoj mir i iz koga crpe svoju snagu.
Tragedija šejha Nurudina počinje onoga časa kada se njegova sićušna kapljica, sticajem okolnosti, izdvoji iz stihije kojoj pripada. Jer, u periodima kratkotrajnih zatišja, more nekog derviškog ili nekog drugog reda, predstavlja relativno siguran zaklon i relativno sigurnu zaštitu, ali u periodima burnih i dramatičnih zbivanja, koja se filozofskim jezikom zovu graničnim situacijama, ta zaštita i taj zaklon pokazuju svu svoju relevantnost i nedovoljnost.
U Selimovićevom romanu takva dramatična, granična zbivanja, koja čoveka izbacuju iz njegove svakodnevne kolotečine, oličena su u tragičnoj sudbini Nurudinovog brata Haruna. Tek zahvaljujući tom događaju šejh Nurudin uviđa da je zgrada njegove vere i njegovog reda u stvari samo koliba od trske, dobra kad nema jačeg vetra, ali sasvim nedovoljna kad dođe nepogoda. Tu dramu gubljenja psihičkog oslonca pisac je možda najplastičnije iskazao pomoću jedne slike, kojoj pribegava njegov junak Ahmed Nurudin da bi prikazao svoje duševno stanje: „Život je izgledao čvrsta zidanica, nijedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan potres, besmislen i neskrivljen, porušio je…kao da je od pijeska.” ( Ibid, str. 66)
Međutim, zidanica o kojoj je riječ nije počivala samo na nekim psihičkim, nego i na nekim aksiološkim temeljima i zato tragedija Selimovićevog junaka nije samo psihološke nego i aksiološke prirode. Jedan od često pominjanih izraza u Kuranu je izraz „pravi put”. Za vernika, Kuran je knjiga u kojoj se nalaze tačni i precizni uputi o tome koje vrednosti valja poštovati i kako ih valja realizovati. Može li onda biti slučajno što se već na prvoj stranici Selimovićevog romana srećemo upravo sa tim u Kuranu toliko često ponavljanim izrazom „pravi put” i može li biti slučajno što nam se odmah, na samom početku, šejh Nurudin prikazuje kao neko ko više ne zna šta je zapravo taj pravi put o kome govori sveta knjiga? Aksiološko polazište Selimovićevog romana je, dakle, tragična svest osvedočenog pripadnika uglednog mevlevijskog reda i osvedočenog branioca vere Ahmeda Nurudina da Kuran ne određuje sve odnose među ljudima i da nije svetionik koji svetli u tami.
To pokazuje da i motiv Kurana u Selimovićevoj knjizi ima više značenja. U kontekstu o kome je reč, Kuran se pojavljuje ne toliko kao zbirka verskih propisa važećih za pripadnike određene religije, koliko kao kodeks izvesnih vrednosti, čije se važenje ne može svesti samo na poseban etnički i verski duhovni krug. Pravi put o kome govori sveta knjiga protumačen je ovde kao put pravde.
Međutim, najveći paradoks aksiološke drame šejha Nurudina je u tome što se pokazuje da ni put pravde nije jedini pravi put. Složenost i zapletenost čovekovog života je, pored ostalog, u tome što pravih puteva ima više i što nema te knjige koja će nam pomoći da se u životnoj zbrci snađemo i izaberemo stazu kojom se valja uputiti.
Do tog saznanja Selimovićev junak dolazi zahvaljujući, pre svega, tragičnoj sudbini njegovog brata. Taj mračni događaj predstavlja onaj potres koji je temeljno uzdrmao šejhovu aksiološku „zidanicu” i suočio ga sa onim što se u aksiologiji modernih vremena naziva „kolizijom vrednosti”. Prema jednom starom i prilično naivnom uverenju sve naše nevolje potiču od toga što se vrednosti teško ostvaruju u svetu, onakvom kakav on jeste. Sa ovog gledišta, problematična je samo stvarnost u kojoj živimo, dok je svet vrednosti harmonično i skladno uređen. U svetu vrednosti sve je na svom mestu.
U takvu jednu aksiološku viziju verovao je i šejh Nurudin, sve dotle dok ga sudbina njegovog brata nije probudila iz tog dogmatskog sna. Na primeru svog brata šejh Nurudin počeo je da uviđa da pravda može biti surova i nehumana, da zahtevi etike mogu biti u suprotnosti sa zahtevima humanosti, i da između različitih vrednosti umesto harmonije postoji nerešiva i dramatična kolizija.
S početka, šejh nije spreman da se otvoreno suoči sa ovom gorkom istinom, o čemu svedoče njegove rasprave sa Hasanom. Hasan se suprostavlja derviškom – i ne samo derviškom – mišljenju da su vera i pravda važnije od čoveka. Sporeći se sa šejhom Nurudinom, koji još uvek brani stanovište etike, Hasan na primeru Haruna, Nurudinovog brata, ukazuje na ograničenost i nedovoljnost etičkog stanovišta. „Lako je izmisliti opšte propise, gledajući iznad glava ljudi, u nebo i vječnost – kaže Hasan. A pokušaj da ih primjeniš na žive ljude…a da ih ne povrijediš.” (Ibid, str.95.) Umesto „spasavanja pravde i svijeta – kaže još Hasan – …učini nešto za čovjeka kome znaš ime i prezime, koji ti je slučajno brat, da ne propadne ni kriv ni dužan u ime te pravde koju braniš.” (Ibid, str. 101)
Polazeći od izvesne humanističke aksiologije Hasan se poziva i na jedan drugi primer nehumanosti moralnih propisa. U krugu njegovih slugu živi relativno srećno jedan bračni par, ali samo zahvaljujući tome što muž ne zna da ga žena vara. Šta bi se, međutim, dobilo kada bi se, u skladu sa zahtevima morala, otkrila istina pripadnicima ove relativno srećne zajednice? „Nađi kakvo hoćeš pravilo – komentariše Hasan ovaj slučaj – …uspostavi red! Ali da ih ne uništiš.” (Ibid, str. 96)
Tako se šejhu Nurudinu, kroz druženje sa Hasanom, postepeno rasvetljava aksiološka drama njegovog novog ličnog iskustva. Ni svet vrednosti nije platonijanski skladno i harmonično uređen i u svetu vrednosti vladaju kolizija i pometnja. Zahtevi moralnosti kose se sa zahtevima humanosti i nema načina da se oni izmire u nekoj višoj sintezi.
Na posebno dramatičan način šejh Nurudin postaje svestan ove činjenice za vreme razgovora sa Ajni-efendijom. Ajni-efendija zastupa ono stanovište etike, koje je i šejh zastupao u sporu sa Hasanom. „Njegovi su razlozi božji, moji ljudski – kaže šejh Nurudin. (…) Natjerao me je da svoj slučaj podvedem pod vječna mjerila (…) Nisam tada ni osjetio da sam u tim razmjerama vječnosti izgubio brata.” (Ibid, str. 111)
U razmerama večnosti, u razmerama etike, konkretni, pojedinačni čovek sa svojim konkretnim mukama i nevoljama, predstavlja nešto beznačajno i bezvredno. Sumorna pouka koja se na ovakvim i sličnim mestima Selimovićevog romana sluti, mogla bi se, nepotpunim i samo približno tačnim jezikom književne kritike, ovako formulisati: čak i onda kada se Kuran shvati u svom najčistijem i najuniverzalnijem obliku kao zahtev za pravdom, čak ni tada ova sveta knjiga, slično svim drugim svetim knjigama, ne može da nam bude svetiljka u tami. Pravednost i moralnost nisu jedine vrednosti. Tragedija čovekovog postojanja je u tome što biti pravedan često znači biti nehuman. Da bi se ostvarila jedna vrednost, neka druga vrednost mora se poreći.
Drugi vid u kome se Selimovićevom junaku otkriva nepouzdanost i nestabilnost njegove aksiološke „zidanice” ima izvesnih dodirnih tačaka sa onom, u modernoj filozofiji i književnosti veoma prisutnom, sartrovskom temom „prljavih ruku”. Šejh Nurudin je „vjerovao u snagu blagosti i božje riječi”. (Ibid, str. 254) Šejh Nurudin je pokušao da slučaj svog brata vidi i kao slučaj nepravedno osuđenog i nepravedno pogubljenog čoveka. Šejh je pokušao da se stavi i na stanovište etike, kao da je to jedino moguće i jedino opravdano stanovište.
Međutim, šta vredi pravda koja se ne može realizovati? Šejh Nurudin to vrlo dobro zna i zato se isprva trudi da pravdu ostvari molbama i razlozima, ali ubrzo se uverava da je sve to uzaludno. Paradoks traganja za pravednošću je u tome što se pravda može ostvariti samo nepravednim sredstvima. Šejhu Nurudinu polazi za rukom da se osveti zlotvorima koji su pogubili njegovog brata tek onda kada se odluči da „odapne njihovu strijelu” (Ibid, str. 249), to jest tek onda kad pribegne sredstvima intrige i podmetanja, sredstvima, dakle, koje pravda ne dozvoljava. I kao što se onaj most u narodnom predanju nije mogao održati sve dotle dok u njega nije bila ugrađena jedna nedužna žrtva, tako se ni zdanje Nurudinove osvete nije moglo učvrstiti sve dotle dok nije postradao nedužni i dobri čovek hadži Sinanudin. O tome sam šejh Nurudin kaže: „Nije me uznemirio osjećaj krivice što je zatvoren dobar čovjek, jer da je drukčije, sve ovo ne bi imalo nikakva smisla, ne bi ničemu poslužilo. Ako i strada poslužilo bi to većem i važnijem cilju nego što je život ili smrt jednog čovjeka.” (Ibid, str. 253)
Onaj ko želi da ostvari pravdu mora biti ne samo nehuman nego i nepravedan – to je drugi paradoks priče o šejhu Ahmedu Nurudinu, priče o čoveku koji je izgubio „tle” ispod nogu.
Izraz „tle” nije slučajno upotrebljen. On označav sve što je sigurno i čvrsto, on je sinonim one arhimedovske tačke i u tom smislu moglo bi se kazati da je povest o šejhu Nurudinu osobeno književno viđenje jedne univerzalne psihološke i aksiološke drame, čije se prisustvo sa naročitom snagom sluti u modernim vremenima.
Možda nema boljeg i tačnijeg izraza za pomenutu dramu, nego što je nemačka reč – Grundlosigkeit – razume se, ne u njenom prvobitnom već u onom izvedenom, dopunskom značenju, koje je imao u vidu Lav Šestov, prevodeći pomenuti nemački termin ruskim izrazom „bespočvenost”.
Šestov misli na jedno takvo stanje duha u kome se čovek lišava sigurnosti koju mu pružaju vrednosne, pre svega etičke norme. Upravo takvo jedno stanje po mnogo čemu je blisko onoj duhovnoj atmosferi što lebdi oko lika šejha Ahmeda Nurudina. Šejh Nurudin odlučno je prekinuo sa svojim tlom, ne samo u etničkom i psihološkom, nego i u aksiološkom značenju te reči. Selimovićev junak izgubio je sve putokaze, posumnjavši da mu bilo koja sveta knjiga može ukazati na pravi put.
U nečem se, međutim, Selimovićevo umetničko viđenje stanja „obeskorenjenosti” bitno razlikuje od filozofske vizije nekih mislilaca novijeg vremena. Za Šestova je stanje „obeskorenjenosti” samo prva etapa na putu ka iznalaženju jedne arhimedovske čvrste tačke. Za Sartra je ovo stanje isto što i „autentična egzistencija”. Veliki pisci, međutim, nemaju nijednu od ove dve iluzije. Stanje „obeskorenjenost” je trajno stanje Ahmeda Nurudina i, ujedno, stanje potpunog bezizlaza. Jedna od gorkih poruka Selimovićevog romana je da se bez sigurnog i čvrstog tla pod nogama ne može živeti, ali da je svako sigurno i čvrsto tlo varka.
Time se, međutim, još ni izdaleka ne iscrpljuje bogatstvo i složenost značenja koje u sebi krije tragedija šejha Nurudina. U drugom delu romana Ahmed Nurudin nastavlja svoje bezuspešno traganje za čvrstom tačkom, ali sad u jednoj sasvim drugoj ravni. Ako je pre toga tražio spokoj i sigurnost u onom što je aksiološki pozitivno, Selimovićev junak sada pokušava da nađe spas u onom što je aksiološki negativno. Mržnja postaje njegova nova „zidanica”, za koju on veruje da je spremna da odoli i najjačim potresima.
I doista, isprva izgleda kao da je šejh Nurudin najzad našao svoj mir, odnosno svoju izgubljenu arhimedovsku tačku. „Moje srce je našlo oslonac. (…) Život je dobio smisao.” – kaže Selimovićev junak. (Ibid, str. 215) Iz mučnog stanja u kome se nalazio, šejha Nurudina je, dakle „izvukla mržnja”. (Ibid, str. 204)
Zahvaljujući mržnji, odnosno zahvaljujući korišćenju etički i humano nedopuštenih sredstava, šejhu Nurudinu polazi za rukom da se osveti svojim dušmanima i to mu vraća izgubljenu sigurnost i samopouzdanje. „Nestalo je stida, nelagodnosti, kajanja.” (Ibid, str. 276)
A kada njegovu osvetu izvrši razjareni narod, šejh Nurudin konačno se oslobađa mučnog osećanja usamljenosti i sumnje, tako da, najzad, može spokojno sebi da kaže: „Nisam sam, nisam u sumnji, bodar sam, kao svaki dobar vojnik, koji zna da je na božjoj strani.” (Ibid, str. 276)
Dobijanje kadijskog zvanja još više učvršćuje šejha Nurudina u uverenju da je na strani zla našao onu čvrstu tačku za kojom je toliko žudeo. „Kadijska čast i zvanje daju prijatan osećaj sigurnosti i moći.” (Ibid, str. 280), kaže na jednom mestu Selimovićev junak. Štaviše, šejhu Nurudinu čini se da je ta čast i to zvanje ostvarenje davnog detinjeg sna, da je to ona zlatna prica iz „djetinjih priča”. (Ibid, str. 281)
Međutim, Selimović ne bi bio veliki majstor psihološke motivacije, kada bi odiseju svog junaka završio pristizanjem u neku mirnu luku bilo koje vrste, pa makar to bila i luka zla. Šejh Nurudin, koji bi u zadovoljstvima osvete i vlasti konačno našao svoj mir, ne bi više bio onaj složen i dubok književni lik kakvim ga mi, čitaoci Selimovićeve knjige, znamo.
Selimović je i ovde uspešno odoleo iskušenjima pojednostavljenog, jednobojnog oblikovanja književnih likova, iskušenjima kojima nisu odoleli, kada je o ovoj temi red, i neki poznati pisci. Potrebno je mnogo istančanosti, odmerenosti i smisla za nijanse, pa da se tema zla umetnički oblikuje psihološki zaista uverljivo i ona možda i jeste pravi probni kamen svake velike umetnosti. Neki manji pisac bio bi, recimo, u iskušenju da apsolutizuje efikasnost zla, ne sluteći možda da tako u svoj motivacijski postupak unosi izvesnu jednostranost i shematičnost. Takav pisac bi, po svoj prilici, problem odnosa šejha Nurudina prema Mula Jusufu rešio tako što bi stavio tačku na psihološku analizu tog odnosa tamo gde glavni junak kaže: „Negov strah … vezaće ga uza me jače od ljubavi.” (Ibid, str. 254)
Ova reč šejha Nurudina ima, doduše, u kontekstu romana svoje psihološko opravdanje. Iskustvo je pokazalo Ahmedu Nurudinu da dobra dela nisu najbolji način da ljude vežemo za sebe. Mula Jusuf je, znamo, šeihov dužnik, ali to ipak nije dovoljno da ga učini odanim i prijateljski raspoloženim prema njegovom dobrotvoru.
Ima u tome duboke psihološke istine. Još su stari antički pisci govorili da nas dobročinstvo, koje nismo u stanju da uzvratimo, može dovesti dotle da počnemo mrzeti naše dobročinitelje. Ovaj gorki nauk o dobroti i vrlini shvatio je Ahmed Nurudin i zato on u drugom delu knjige izvlači iz tog nauka neke dalekosežne zaključke. Kada već ljubav i prijateljstvo nisu dovoljni da vežu ljude, onda će to učiniti strah i pritisak. I tako onaj isti šeih Nurudin, koji je nekad verovao u snagu blagosti i božje reči, postaje proračunati i hladni cinik.
S početka, zaista izgleda da je strah sasvim pouzdan i dovoljan oslonac u upravljanju ljudima. Kao što znamo, Mula Jusuf postaje poslušno oruđe šejha Nurudina. Štaviše, on je taj koji doprinosi da se najzad ostvari šejhov dugo sanjani i žuđeni plan osvete. Međutim – i u tome je istančanost i složenost Selimovićevog motivacijskog postupka – upravo je taj isti Mula Jusuf onaj koji najviše doprinosi propasti svog negdašnjeg dobročinitelja, a potonjeg moćnika Ahmeda Nurudina. Da Mula Jusuf nije falsifikovao šejhov rukopis i na osnovu toga oslobodio Hasana, karijera Ahmeda Nurudina ne bi se tako naglo i tako tragično okončala.
Ovaj potez Mula Jusufa Selimović je motivisao na jedan upravo magistralan način. Kada se šejh Nurudin odluči da žrtvuje svog jedinog prijatelja Hasana, u njegovim odnosima sa Mula Jusufom nastupa, kako će se kasnije pokazati, sudbonosan preokret. Prvi put Mula Jusuf može da pogleda mirno svog negdašnjeg dobročinitelja i sadašnjeg tiranina. „Zato što smo sad jednaki” (Ibid, str. 298), komentariše ovaj preokret šejh Nurudin, želeći time da kaže da je u moralnom pogledu između njega i mladog pisara uspostavljena ravnoteža. Tek posle ovog moralnog poravnanja, odlučuje se Mula Jusuf da pomogne Hasanu i da tako upropasti šejha Nurudina. Vernost Mule Jusufa nije, dakle, počivala samo na strahu nego i na osećanju moralne odgovornosti. Onoga časa kada je to osećanje iščezlo, strah više nije bio dovoljan da obuzda dotle poslušno ljudsko oruđe šejhovih namera.
Pouka koja odatle sledi mogla bi se približno ovako iskazati: strah je, doduše, jači od ljubavi i jače vezuje ljude, ali ni strah nije ona čvrsta tačka na koju se možemo u životu osloniti. I zidanica, na zlu sagrađena, počiva na kliskom i peskovitom tlu.
Problem efikasnosti zla Selimović postavlja u drugom delu romana i na jedan drukčiji način. Iako je šejh Nurudin, služeći se moralno i humano nedozvoljenim sredstvima, postigao izvesnu sigurnost, ipak mržnja i neprijateljstvo nisu u stanju da u potpunosti ispune njegovu dušu. Šejhu Nurudinu potrebna je još neka, dopunska tačka oslonca. Ta dopunska tačka oslonca je njegovo prijateljstvo prema Hasanu, ili, bolje rečeno, prijateljstvo koje ovaj prema njemu pokazuje. O tome sam Šejh ovako kaže: „Držim se za njega (Hasana, N.M.) kao za kotvu. Bez tog čovjeka svijet bi mi bio tamna špilja.” (Ibid, str. 297)
Međutim, prihvatajući rizičnu i mutnu igru vlasti, šejh Nurudin, prihvata i rizik da izgubi tu svoju „kotvu prijateljstva”. Tako, kao što znamo, i biva. Ako hoće da održi vlast, Ahmed Nurudin mora da se odrekne svog prijatelja.
Da sve bude još složenije, odričući se prijatelja, šejh Nurudin, po logici one tanane psihološke motivacije o kojoj je bilo reči povodom lika Mule Jusufa, gubi i uporišnu tačku vlasti, jedinu čvrstu tačku koja mu je još preostala. Tako je i „zlatna ptica” moći konačno i neopozivo prhnula iz Nurudinovih ruku.
Zlatna ptica, taj simbol sigurnosti i sreće, ukazala se šejhu Nurudinu, pred kraj njegovog života u dva obličja: u obličju vlasti i u obličju prijateljstva. Pokazalo se, međutim, da je u oba ova slučaja šejh Nurudin opet gradio svoju zidanicu na pesku. Zato na poslednjoj stranici romana Selimovićev junak melanholično kaže: „Grdna si varka, zlatna ptico!” (Ibid, str. 316)
U ovom melanholičnom uzdahu slute se već završni akordi Selimovićeve knjige. Drugi deo tragične avanture šejha Nurudina treba da pokaže da je čovek na gubitku čak i onda kad krene prividno sigurnim putevima zla. U kome god smeru da se uputimo, tražeći onu čvrstu, arhimedovsku tačku, krajnji ishod traganja biće uvek sumorno isti. I na putu dobra i na putu zla gubitak je ono što nas na kraju puta u svakom slučaju čeka.
Završne reči Selimovićevog romana – one reči koje se i na samom početku knjige nalaze – treba, dakle, razumeti kao poslednji, konačni bilans Šejhovog traganja za zlatnom pticom sigurnosti i moći. Ništa nam ne može pružiti pouzdano i trajno utočište na ovom svetu – ni pripadništvo ljudima, ni mržnja, ni moć što je sa sobom nosi iskušenje vlasti – pre ili posle, čovek uvek ostaje sam, i pre ili posle mora se suočiti sa gorkom istinom da je uvek na gubitku.
Naivno je mišljenje – kaže na jednom mestu šejh Nurudin – „da je čovjek ugodno smješten na zemlji i da je tu njegov pravi dom.” (Ibid, str. 82) Misao Selimovićevog junaka ne bi imala tako tragičan prizvuk kada bi se u njenoj pozadini slutila vera u bilo kakvu transcedenciju. Tragična poenta ove misli je u tome da zemlja doduše nije čovekov pravi dom, ali da je to jedini dom koji čovek ima.
Izvestan broj kritičara sklon je, uprkos svemu tome, da u Selimovićevom romanu ipak nađe jedno vedrije viđenje sveta. Nisu svi junaci Selimovićeve knjige tako temeljno utonuli u rezignaciju i beznađe, kao što je to slučaj sa Ahmedom Nurudinom. U tom carstvu mraka ima, reklo bi se, jedan tračak svetlosti i nade, oličen u liku Nurudinovog prijatelja Hasana.
I doista, Hasanov lik kao da otkriva jednu mogućnost čovekovog opstojanja i u tom domu koji nije njegov i na tom tlu koje je sazdano od peska. Egzistencijalistički i personalistički mislioci različite orijentacije pokušali su da nam u svetlim tonovima prikažu avanturu, rizik i neizvesnost kao nešto sa čime se ne samo može živeti, nego i kao autentičan vid čovekovog postojanja. U tom pravcu kreću se i humanističke preokupacije Eriha Froma, koji nastoji da nas na svoj način uveri u to da jedno stanje slično „obeskorenjenosti” upravo ono za čime valja težiti.
Lik Selimovićevog junka Hasana po izvesnim svojim crtama podseća filozofski obrazovanog čitaoca na neke ključne teme moderne personalističke i humanističke aksiologije. „Čovjek nije drvo i vezanost je njegova nesreća…” (Ibid, str. 203), kaže na jednom mestu Hasan, a kaže Hasan još i to, da čovek „dobija kad daje”. (Ibid, str. 195)
Ovakvo videnje ljudske sudbine sušta je suprotnost nastojanju šejha Nurudina da u nekoj čvrstoj aksiološkoj „zidanici” nađe svoj mir. Lik ovog Selimovićevog junaka možda zaista treba da nam pokaže kako se i na pesku može sagraditi relativno siguran i stabilan dom.
Međutim, književni kritičari, koji u Hasanovom liku vide jedno rešenje za dramu čovekovog postojanja, gube iz vida psihološku dimenziju ovog književnog lika, odnosno složenost i mnogostranost Selimovićevog motivacionog postupka. Na jednom mestu Selimović kaže: „Za mene je svaki moj lik u pravu. Ja pokušavam objasniti sve razloge njegovog djelovanja – i za i protiv, jer čovjek nije ni zlo ni dobro, nego mješavina i jednog i drugog… (…) Bez traženja svijetlih i tamnih sjenki, lik bi bio shematičan, plošan, nepotpun.” (Kritičari o Meši Selimoviću, Svjetlost, Sarajevo, 1974, str. 245–246.)
I ovo Selimovićevo upozorenje nikako ne bismo smeli smetnuti s uma, kad razmišljamo o junacima njegove proze. Književni likovi Selimovićevog romana nisu nikad „pljosnati” već – da se poslužimo jednom u teoriji književnosti odomaćenom podelom – „okrugli”.
U tome i jeste jedno od objašenjenja za ona iznenađenja koja Selimović voli da priređuje svojim čitaocima. „Okrugli” likovi ne mogu se, usled svoje složenosti i raznobojnosti, prikazati „odjednom”, iz jednog poteza, iz jednog ugla. Zbog njihove mnogostrukosti i višedimenzionalnosti pisac ovakve likove mora, po prirodi stvari, prikazivati iz više različitih perspektiva i ako kao kritičari ili čitaoci odaberemo samo jedan od njih, to nam sigurno neće pomoći da steknemo pravu i potpunu predstavu o onome što nas zanima.
To važi i za lik Selimovićevog junaka Hasana. Književni kritičari obraćaju uglavnom pažnju na pozitivne karakteristike ovog lika. Međutim, Selimović ne bi bio pisac sa tako istančanim smislom za psihološku motivaciju kad ne bi i lik ovog svog junaka osenčio po kojim tamnim tonom.
Iz perspektive Hasanovog psihološkog portreta humanistička aksiologija izgleda drugačije nego što se to čini nekim književnim kritičarima, sklonim da u ovom liku vide svetionik i putokaz u tami čovekovih nedoumica i lutanja. Hasan je, doduše, spreman da pomogne ljudima i nalazi zadovoljstvo u tome da daje. Za Hasana je čovek uvek iznad pravila, i Hasan ume da se „osmijehom namiri za gubitke”. (Ibid, str. 240)
Međutim, Hasan je isto tako „lak i površan” (Ibid, str. 151), Hasan „sve čini naglo, u zanosu koji ne traje dugo” (Ibid., str. 287), Hasan je „dobronamjeran. ali površan, pošten ali lakomislen”. (Ibid, str. 85) U Hasanovom liku prepliću se stvarnost i bajka i autor nam na to ukazuje najupečatljivije tamo gde je reč o genezi mita o njegovom junaku. „Hasanova udaljenost nas je navela da počnemo stvarati bajku o njemu” – kaže Ahmed Nurudin. (Ibid, str. 233) U toj bajci Hasan je „znanjem i umom zasjenjivao sve mudrace u Stambolu, da je htio bio bi mula carigradski ili vezir carski. Ali on je volio svoju slobodu i puštao je svoju nesputanu riječ da kazuje njegovu misao. Nikome nije laskao, nikad nije govorio laž, nikad nije tvrdio što ne zna… I nije se bojao lala i velikaša. (…) Prezire novac , i položaje i moć, prezire opasnost i traži ih po mračnim bogazima i pustim planinama. Kad htijedne, učiniće ono što zaželi, čuće se o njemu daleko.” (Ibid, str. 240)
Međutim, prava Hasanova biografija, onako kako ju je pisac u romanu zamislio, i kroz prisećanja Ahmeda Nurudina iskazao, nema u sebi ničeg od bajke. Prava priča o Hasanu je priča o jednom rđavo prilagođenom provincijalcu koji nije uspeo da se istakne u velikom gradu, priča o čoveku nesrećno zaljubljenom u jednu udatu Dubrovčanku, što iz jednog nimalo bajkovitog ugla osvetljava psihološki smisao njegovog otpora prema svakoj vezanosti.
U romanu se, naime, kaže da je ta nesrećna ljubav možda razlog zbog koga je Hasan „osjećao kob vezanosti” (Ibid, str. 239) čineći neprestano „napor oslobađanja”. Prava priča o Hasanu je, kako Ahmed Nurudin kaže, „malo gurava priča o čovjeku bez prava zavičaja, bez prave ljubavi, bez prave misli, koji je nesigurnost svoga životnog puta primio kao ljudsku sudbinu, ne kukajući što je tako. Možda ima neke prijatne vedrine i hrabrosti u tome mirenju, ali to je promašenost.” (Ibid, str. 239) Humanistička aksiologija Hasanova ima, dakle, jednu sasvim realnu psihičku podlogu, koja je daleko od toga da bude satkana od prediva bajke i sna. Zlatna ptica humanističke aksiologije ima svoje psihološke pretpostavke, koje njeni moderni zagovornici iz redova mislilaca i psihologa previđaju, ali koje ne izmiču budnom i pronicljivom oku velikog umetnika.
U svakom slučaju, od Hasanovog književnog lika ne može se načiniti svetionik i putokaz. U tom liku tražiti tračak svetlosti u životnoj tami, značilo bi ne razlikovati bajku od stvarnosti.
Ništa se ne dobija na jednoj strani, ako se na drugoj strani ne izgubi. Svoju vedrinu i spremnost za davanje Hasan je platio površnošću i neprilagođenošću. U Hasanu nema one dubine duhovne koju nalazimo u liku Ahmeda Nurudina. I Hasanova „zidanica” sazdana je na pesku. Pesak ostaje pesak, pa makar u njemu i bilo po koje zlatno zrnce.
Dvojica Selimovićevih junaka ovaploćuju, svaki na svoj način, dve vrste mudrosti u ljudskom životu. Hasanova mudrost je dnevna mudrost, mudrost Ahmeda Nurudina je noćna mudrost, mudrost velikih iskušenja i velikih gubitaka. Uostalom, čak i vedri Selimovićev junak Hasan menja se pod uticajem saznanja da su mu rođaci pobijeni. „Nestalo je njegove bezbrižne površnosti” i „podrugljive lakoće” – kaže pisac. (Ibid, str. 284) U takvim trenucima – trenucima velikih iskušenja i velikih gubitaka, dnevna mudrost nije dovoljna i tada se pojavljuje ona druga, za koju Niče kaže „da cveta u tami”.
Moglo bi se reći da je Selimovićev roman umetnička vizija noćne mudrosti, vizija vrhunske vrednosti i snage, ne samo u našim nego i u svetskim razmerama.
To, naravno, ne znači da će svaki čitalac imati dovoljno razumevanja za tu viziju. Onaj koga su nekom srećom mimoišli periodi melanholičnih i tragičnih iskušenja, neće naći sebe u Selimovićevoj knjizi. Ali takvom čitaocu Selimovićeva knjiga nije ni namenjena. Jer, kako kaže jedan stari persijski pesnik, „tamne reči koje se govore noću, izgube danju svoj sjaj”.
Zidanica na pesku, Književnost i metafizika, Slovo Ljubve, Beograd, 1978, str. 163–181.
Izvor: filozofskim.blogspot.com
