Употреба презента са везником да: грешка или не?


Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота.

Одав­но се зна да се од­ре­ђе­не је­зич­ке по­ја­ве из не­сло­вен­ских је­зи­ка на Бал­ка­ну ши­ре и у сло­вен­ске је­зи­ке. Ме­ђу та­квим је и ши­ре­ње об­ли­ка пре­зен­та на ра­чун ин­фи­ни­ти­ва. Та­кав слу­чај пред­ста­вља упо­тре­ба пре­зен­та са ве­зни­ком да уз не­ке не­пот­пу­не гла­го­ле ко­ји тра­же до­пу­ну у ви­ду дру­гог гла­го­ла; та­кви су фа­зни гла­го­ли: по­чео сам ра­ди­ти/да ра­дим; та­кви су, за­тим, мо­дал­ни и њи­ма слич­ни гла­го­ли: же­лим чи­та­ти/да чи­там.

Ова­кве кон­струк­ци­је са пре­зен­том на­по­ре­до са ин­фи­ни­ти­вом при­хва­ће­не су у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку у твор­би ових сло­же­них гла­гол­ских пре­ди­ка­та. Иако не до­но­се ни­шта но­во у ис­ка­зи­ва­њу ми­сли, књи­жев­но­је­зич­ка нор­ма их је при­хва­ти­ла, што се одав­но мо­же про­чи­та­ти у на­шим гра­ма­ти­ка­ма. За то се мо­гу на­ве­сти нај­ма­ње два раз­ло­га. Пр­ви је што се у срп­ском је­зи­ку пре­зент са ве­зом да упо­тре­бља­ва у дру­гим у по­не­че­му слич­ним слу­ча­је­ви­ма; да­кле, ово се не про­ти­ви гра­ма­тич­ком си­сте­му је­зи­ка. Дру­ги раз­лог је стил­ске при­ро­де: отва­ра се мо­гућ­ност да се из­бег­не на­го­ми­ла­ва­ње об­ли­ка ин­фи­ни­ти­ва у ре­че­ни­ци. По­сто­је слу­ча­је­ви кад се је­дан гла­гол до­пу­ња­ва не­ким гла­го­лом ко­ји и сам тра­жи до­пу­ну дру­гим гла­го­лом: Мо­рао је по­че­ти ра­ди­ти. Ре­че­ни­ца је леп­ша ако се је­дан ин­фи­ни­тив за­ме­ни пре­зен­том: Мо­рао је по­че­ти да ра­ди или Мо­рао је да поч­не ра­ди­ти. Ов­де не­ма про­бле­ма са бал­ка­ни­змом ко­ји се „уву­као” у срп­ски је­зик.

Ме­ђу­тим, озбиљ­не про­бле­ме пра­ви ова­кав пре­зент кад се над­ме­ће са ин­фи­ни­ти­вом у гра­ђе­њу гла­гол­ског об­ли­ка фу­ту­ра пр­вог. А да­нас је та­ко на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру – исти­на ви­ше на ње­го­вом ис­точ­ном де­лу, та­ко да се пра­ви­лан об­лик фу­ту­ра пр­вог већ рет­ко мо­же и чу­ти и про­чи­та­ти: Ле­па је­сен ће да по­тра­је до кра­ја ме­се­ца; Све ће да ура­ди са­мо да се за ње­га чу­је; Ко ће да под­не­се то­ли­ка по­ску­пље­ња? Да ли ће По­ли­ти­ка да об­ја­ви ту вест?

И од­мах да ка­же­мо – рас­про­стра­ње­ност по­ја­ве ни­је раз­лог да јој се до­зво­ли упо­тре­ба у књи­жев­ном је­зи­ку. На­ше гра­ма­ти­ке бе­ле­же та­кву фор­му фу­ту­ра пр­вог, не­ке има­ју и из­ве­сног раз­у­ме­ва­ња за њу, дру­ге – но­ви­јег да­ту­ма – од­ри­чу јој ста­тус у књи­жев­ном је­зи­ку. По­ста­вља се пи­та­ње да ли се овај об­лик мо­же при­хва­ти­ти у књи­жев­ном (стан­дард­ном) срп­ском је­зи­ку на осно­ву не­спор­не чи­ње­ни­це да је вр­ло ра­ши­рен у је­зич­кој прак­си. И од­го­вор је – не­га­ти­ван.

Рас­про­стра­ње­ност ни­је глав­ни кри­те­ри­јум за при­зна­ва­ње не­кој по­ја­ви ста­ту­са у стан­дард­ном је­зи­ку. Над тим кри­те­ри­ју­мом има­ју пред­ност кри­те­ри­ју­ми си­стем­но­сти и свр­сис­ход­но­сти. Па, кад је реч о си­стем­но­сти – ова­ко фор­ми­ран об­лик фу­ту­ра пр­вог је у су­прот­но­сти са уну­тра­шњим пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, са ње­го­вом уну­тра­шњом гра­ма­ти­ком. На­и­ме, у срп­ском је­зи­ку гла­гол­ски об­ли­ци се гра­де од јед­ног пу­но­знач­ног гла­го­ла и с њим мо­же до­ћи још по­моћ­ни гла­гол: нпр. од ра­ди­ти је пре­зент ра­дим, пер­фе­кат ра­дио сам, фу­тур пр­ви ћу ра­ди­ти/ра­ди­ћу, итд.

Фу­тур пр­ви гра­ђен с пре­зен­том у се­бе укљу­чу­је и ве­зник да, што је у су­прот­но­сти с пра­ви­лом да се срп­ски гла­гол­ски об­ли­ци гра­де ис­кљу­чи­во од гла­го­ла; од пу­но­знач­них гла­го­ла, не­ки и од по­моћ­ног гла­го­ла с пу­но­знач­ним. Ни­је ни то је­ди­но од­у­да­ра­ње од пра­ви­ла гра­ђе­ња гла­гол­ских об­ли­ка, али је до­вољ­но да ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да та кон­струк­ци­ја бу­де при­хва­ће­на у књи­жев­ном је­зи­ку.

Што се ти­че прин­ци­па свр­сис­ход­но­сти, ни он не до­зво­ља­ва ова­кву кон­струк­ци­ју у књи­жев­ном је­зи­ку. Пр­во, том кон­струк­ци­јом се не до­би­ја ни­ка­ква ко­рист за књи­жев­ни је­зик, не до­но­си ни­ка­кву зна­чењ­ску раз­ли­ку. Чак се не мо­же обра­зо­ва­ти од свих гла­го­ла: од мо­дал­них – не мо­же се ре­ћи ја ћу да мо­гу. На­су­прот то­ме, ова кон­струк­ци­ја до­но­си ште­ту: кад је пре­ди­кат у од­рич­ном об­ли­ку, до­во­ди до не­мо­гућ­но­сти пра­вље­ња раз­ли­ке из­ме­ђу фу­тра пр­вог: ја не­ћу ра­ди­ти и пре­зен­та с мо­дал­ним гла­го­лом хте­ти (мо­дал­ни гла­го­ли, ре­кли смо, тра­же до­пу­ну у дру­гом гла­го­лу): ја не­ћу да ра­дим.

Са­свим су раз­ли­чи­те ре­че­ни­це: Но­вак не­ће да се од­ма­ра по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру и Но­вак се не­ће од­ма­ра­ти по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру. У пр­вој се ин­фор­ми­ше­мо да не­ма у са­да­шњо­сти во­ље за од­ма­ра­њем; у дру­гој – да не­ће би­ти од­ма­ра­ња у бу­дућ­но­сти.

Да­кле, об­лик фу­ту­ра пр­вог са пре­зен­том уме­сто ин­фи­ни­ти­ва у ње­го­вом са­ста­ву не мо­же се при­хва­ти­ти у књи­жев­ном је­зи­ку из круп­них раз­ло­га и за­то га на­ши чи­та­о­ци мо­ра­ју пот­пу­но ис­кљу­чи­ти, без об­зи­ра на то што та­ко чи­та­ју и слу­ша­ју сва­ко­днев­но. Ис­кљу­чи­ти – та­ман да чу­ју да та­ко го­во­ре и пи­шу ми­ни­стри и по­сла­ни­ци и про­фе­со­ри и пред­сед­ни­ци вла­де и др­жа­ве, мо­жда и но­ви­на­ри. Јер, то још ни­је раз­лог да се не по­шту­је нор­ма књи­жев­ног је­зи­ка или да се она ме­ња; то са­мо го­во­ри ко­ли­ко је сна­жан при­ти­сак овог бал­ка­ни­зма.

У не­дав­но об­ја­вље­ној „Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског” је­зи­ка ка­же се да је овај об­лик свој­ствен раз­го­вор­ном је­зи­ку и усме­ној не­зва­нич­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Ов­де би­смо по­ја­сни­ли да ово ни­је пре­по­ру­ка за ње­го­ву упо­тре­бу, не­го са­мо кон­ста­та­ци­ја да се та­ко гра­ђен об­лик фу­ту­ра пр­вог упо­тре­бља­ва у не­зва­нич­ним и фа­ми­ли­јар­ним ко­му­ни­­ка­ци­ја­ма. Тре­ба из­бе­га­ва­ти ње­го­ву упо­тре­бу и у та­квим ви­до­ви­ма ко­му­ни­ка­ци­је. Ви­ди­мо до­кле нас је то до­ве­ло. Је­зич­ка кул­ту­ра је део оп­ште кул­ту­ре. По­што­ва­ње нор­ме књи­жев­ног је­зи­ка је оба­ве­за свих ко­ји се слу­же срп­ским је­зи­ком, као што је оба­ве­зно по­што­ва­ње пра­ви­ла ко­ја ва­же за дру­ге ви­до­ве жи­во­та. Ако нам је ста­ло до ја­сно­ће, пра­ви­ло­но­сти и ле­по­те на­шег је­зи­ка, то нам не­ће би­ти те­шко.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

4 коментара

Дуле
Одговор 05/12/2015

Занимљиво! :)

Виктор
Одговор 07/12/2015

Не слажем се, из разлога губљења идентитета разноликости српског језика. Постављање једне искључиве форме и наметати је на примењивост целом српском народу није исправно. Цео језик, нагласци и наречја, треба да се узму у разматрање и одреде универзалне одреднице, али и специфичности различитих крајева. Не могу сомборци, суботичани, новосађани да причају као нишлије, врањанци, пироћанци, као ни личани, бањалучани, подгоричани као пожаревљани, градиштанци, јагодинци.

    Писменица
    Одговор 07/12/2015

    Наравно, дијалекте треба чувати. Међутим, овде говоримо о стандардном српском језику. Хвала, Викторе, што читате Писменицу и коментаришете. Поздрав.

Виктор
Одговор 07/12/2015

Великим словом треба становници градова, испустио сам да напишем.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

osvoj
Наградна игра: освоји или освој
23/02/2016
novine
Новине или новина
18/01/2016
telebek
Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами
31/12/2015
predajuci
Предајући или предавајући
30/12/2015
ona-ju-ili-je
Акузатив једнине заменице она: ју или је?
27/12/2015
isti-tata
„Она је исти тата” или „Она је иста тата”?
16/12/2015
menjam-kolegu
Мењам колегиницу
12/12/2015
1000
Хиљада или хиљаду
08/12/2015
treba-li-nam-glagol-trebati
Треба ли нам глагол требати?
04/12/2015