Pisanje zapete (zareza)

Zapeta je najvažniji znak za obeležavanje unutrašnjih odnosa u rečenici. Budući da se u srpskom pravopisu primenjuju pravila logičke ili slobodne interpunkcije, gramatičkom analizom utvrđuju se moguće pozicije zapete. Da li će se ona pisati ili ne zavisi od gramatičkih pravila, ali i od smisaonih odnosa i službe reči u rečenici. Naravno, zavisi i od autora teksta.

✎ Zapeta se piše u nabrajanju. Ono može imati tri vida:

1. nabrajanje bez veznika: Poneli su jabuke, kruške, šljive, breskve;

2. nabrajanje zaključeno veznikom (sastavnim ili rastavnim): Dušica, Dušan i Zorana su popili kafu;

3. nabrajanje s ponavljanjem veznika, u funkciji isticanja: I knjige, i sveske, i torbu – sve mi je uzela.

U nabrajanju, kada se dva ili više pojmova uzima kao jedna jedinica nabrajanja, ispred veznika iza kojeg dolaze ti pojmovi – zapeta se ne piše: Obećali su mu dobru platu, unapređenje i stan i hranu.

Zapeta se piše između umetnutih i naknadnih delova rečenice.

✎ Modalne reči i rečce odvajaju se zapetom uvek kada se osećaju kao posebna intonaciona celina: Oni su, naravno, pročitali knjigu. – Nisu uspeli, nažalost, da stignu na vreme. – Istina, nije samo on slagao, nego i ja. – Ona to, logično, ne može sama.

Međutim, kada su tesno vezane – značenjski i intonaciono – sa rečima koje određuju, tada ne pišemo zapetu: Svakako ću doći na otvaranje izložbe.

✎ Vokativ se izdvaja zapetom, bez obzira na to na kojem mestu u rečenici se nalazi: Majo, tvoje beleške su uredne. – Stojte, galije carske! – Hvala, gospodine, što ste nam pomogli u pisanju.

✎ Glagolski prilozi (sadašnji i prošli) koji stoje ispred predikta koji određuju, sami ili zajedno sa grupom reči koja čini sintaksičku celinu sa njima – bilo da su na početku rečenice, bilo da su na kraju rečenice – od tog predikata se odvajaju zapetom: Misleći o knjizi, stigla je na ispit. – Prešavši zatim iz Trsta u Beč, Dositej se našao u novoj sredini. – Onda je, prebledevši sva odjednom, objasnila šta se desilo juče. – On, ćuteći, krenu za nama.

✎ Apozicija, tj. drugi naziv nekog pojma, se odvaja zapetom:

✍ kada ima karakter naknadnog imenovanja nekog pojma, pri čemu se ti nazivi ne razlikuju po širini značenja, bez obzira na to da li se nalazi ispred ili iza imena tog pojma: Došao je Dušan Blagojević, onaj tvoj jučerašnji posetilac. – Došao je onaj tvoj jučerašnji posetilac, Dušan Blagojević;
✍ kada ima karakter naknadnog imenovanja pojma, a nazivi se razlikuju po širini značenja tako što je jedan širi i opštiji, a drugi uži i konkretniji – odvaja se zapetom onda kada širi pojam dolazi posle užeg: Jovan Dučić, poznati pesnik, imao je javni nastup te godine.

Međutim, apozicija se ne odvaja zapetom kada se nazivi razlikuju po širini značenja tako što je jedan širi i opštiji, a drugi uži i konkretniji – onda kada širi pojam dolazi pre užeg: Poznati pesnik Jovan Dučić imao je javni nastup te godine.

✎ Apozitivne odredbe, odnosno pridevi ili sintagme sa službom naknadnog određivanja već određenih pojmova, tj. prilozi ili konstrukcije sa istom takvom službom, bez obzira na to da li su ispred ili iza tih pojmova – odvajaju se zapetom: Umoran od trčanja i rasejan, vraćao se kući.

✎ Rečca pak, po značenju slična vezniku a i rečci međutim – naglašena je i ne odvaja se zapetama od ostalih delova rečenice: Njegovo delo pak ostaje pokazatelj njegove umetnosti.

Tačka sa zapetom (tačka i zarez) – kada se koristi?