Bora Stanković: Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem


Borisav Stanković, „po vranjanski prozvan Biza, ili Bora Zlatin, siroče bez oca i majke, rođen je u Donju malu, kraj Kuso blato” (O Bori Stankoviću, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković) 1876. godine, od oca Stojana i majke Vaske. Deda po ocu, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je i drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač. Bori Stankoviću je bilo svega pet godina (1881) kada mu je umro otac, a nepunih sedam kada mu je umrla i majka (marta 1883). O svom detinjstvu pisac je imao običaj da govori i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na ovaj svet, Tetka Zlata), a motivi iz njegovog rodnog kraja postaće veoma česti u celom njegovom stvaralaštvu.

Bora je gimnaziju završio u Nišu. Kao veoma siromašan učenik, primao je stipendiju, a materijalno su ga pomagali i sami profesori, naročito Milivoje Simić, koji je piščev rad pratio i kasnije.

Godine 1896, Stankoviću umire baba Zlata: „Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od mrvu mrvku odnegovala. Nje nema više” (O Bori Stankoviću, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković). Čuvena baba Zlata poslužiće Bori kao prototip za neke njegove likove u kasnijem stvaralaštvu.

Osmi razred gimnazije u Nišu završio je sa dobrim uspehom. Iste jeseni upisuje se na Pravni fakultet Velike škole u Beogradu – ekonomski odsek. „Nisam hteo filozofiju da učim“, kaže Bora, „jedino zbog latinskoga i grčkog jezika, koji sam veoma teško učio, kao i zbog matematike. Posle svršene škole ostao sam bez službe državne. (…) Na književnosti počeo kao đak. Prvo sa pesmama u dečje listove, a posle sa pripovetkama. U početku bez uspeha” (O Bori Stankoviću).

U Brankovom kolu (II 21, 1896) izlazi mu pesma Počuj pesmu, a prvu svoju pripovetku, Stanoja, objavljuje u Iskri, da bi u istom tom časopisu zatim objavio još dve: Đurđev dan i Prva suza, a u sarajevskoj Nadi – Tajne bolove.

Godine 1898. izlazi mu prva zbirka pripovedaka Iz starog jevanđelja, a 1900. objavljuje pripovetke Gugutka, Naš Božić, Stari dani, Naza. Ove godine (1900) objavljuje i Nečistu krv u nastavcima (Gradina, Niš, u br. 5, 6, 7, 8), a dešava se i prvo izvođenje Koštane u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pogledajte kako je izgledala Borina Koštana.

Materijalne teškoće sve vreme prate pisca, a ubrzo biva i otpušten iz službe zbog neurednog dolaska na dužnost (praktikant Ministarstva prosvete na radu u Narodnom pozorištu), da bi dva dana kasnije bio postavljen za praktikanta Ministarstva inostranih dela.

Godine 1902. izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi, Koštana, a počinje da objavljuje i drugi svoj roman u nastavcima, Pevci. Naredne godine, u Kolu objavljuje i trći svoj roman (u šest nastavaka), Gazda Mladen.

Stanković se 27. januara 1902. godine oženio Angelinom Milutinović. Godinu dana kasnije, rodila se kćerka Desanka; kum na krštenju bio je Branislav Nušić. Ubrzo zatim, Bora dobija stipendiju Ministarstva prosvete i, sa platom pisara ministarstva finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda, odlazi u Pariz 1903. O Stankovićevom jednogodišnjem boravku u Parizu nema mnogo podataka. Tražio je da ostane još godinu dana, ali mu to ipak nije bilo odobreno, pa je, pošto mu je prethodno već bio ukinut dodatak stipendiji, vraćen natrag.

U znak protesta, Bora upućuje otvoreno pismo tadašnjem ministru spoljnih poslova, Nikoli Pašiću (preko Dnevnog lista), da bi, po povratku u Beograd, izuzetno ozlojeđen na svoje pretpostavljene, podneo ostavku i imao dosta neprilika u službi. Upućuju ga kao carinika u Mokru Goru, zatim, kao poreznika, u Niš. U takvim okolnostima Bora Stanković se pridružuje književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnima u Srbiji”.

Godine 1904. pisac dobija i drugu kćer, Stanku; ovog puta na krštenju kum je bio Janko Veselinović.

Pošto Letopis Matice srpske nije prihvatio piščevu ponudu (upućenu uredniku Milanu Saviću) da roman Nečista krv izlazi u nastavcima, a da ga pisac naknadno preštampa, kako bi došao i do para i do knjige , Bora odlučuje da sam objavi ovaj roman.

Godine 1913. Boru premeštaju u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja. Rodila se i treća Stankovićeva kćer, Ružica.

Pred zgradom Pozorišta, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je. Prenet svojoj kući, izdahnuo je istog tog dana, pred ponoć. Umro je u svojoj pedeset i drugoj godini života. Njegovom smrću srpska književna scena izgubila je jednog od najmoćnijih predstavnika naše pripovetke. „Nesrećno je što je Borisav Stanković umro baš u trenutku kad se vraćao književnome radu” (O Bori Stankoviću).

Može se bez dvoumljenja tvrditi da je moderna srpska proza počela da živi punim životom tek u delu ovog pisca. „Sa Borisavom Stankovićem dogodio se čudan slučaj: pisac sa najviše spoljnog lokalnog obeležja, najregionalniji na prvi pogled i najuže vezan za jedan skučeni prostor, za jedan predano negovani horizont, za jedan poseban maleni svet i jedan posebno maleni život u njemu, toliko je širinom i moćnošću umetnički ostvarenoga života iz tog mikroskopskog životnog jezgra dosegao granice jedne vidovito naslućene i kroz slutnje tako vidovito pokazane naše opštosti, da je najpotpunije i najdalekosežnije otkrio neke elementarne suštine o čoveku i njegovom žiću u ovome našem balkanskom kutku” (Milan Bogdanović, predgovor Sabranim delima Borisava Stankovića). On je prvi veliki reformator srpske proze, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.

Ipak, Boru Stankovića ne možemo svrstati u tesne i usko omeđene konkretne škole, iz razloga što se na njemu ne mogu primenjivati uobičajene klasifikacije.Iako su mu vrlo često bili bliski ruski pisci klasici, takođe i Francuzi, on je ipak uvek ostajao svoj i na svome. Već svojim prvim književnim ostvarenjima, Bora Stanković pokazuje izuzetan dar za pisanje, veliku originalnost i umetnički instikt.

Stanković ne predstavlja nikakvu formalnu prekretnicu za srpsku književnost, kao što su, recimo, Dučić i Rakić predstavljali za srpsku liriku; naprotiv, on je „stihijski mrzeo zakonodavca naše književnosti Bogdana Popovića i sve Bogdane, sve zapetaše i sve književne bakale” (Stanislav Vinaver, Bora Stanković i pusti tursko), ali je kao niko pre njega obogatio našu pripovetku dubokim i retkim psihološkim opažajima i osvežio je snažnim lirizmom.

On duboko oseća sve ono o čemu piše. Stanković je prevazišao statički i objektivizovani folklorni realizam, oslonjen na tekovine pozitivizma XIX veka, zamenivši ga svojevrsnim psihološkim subjektivizmom. Sima Pandurović zabeležio je jednu, za ovu tvrdnju značajnu, Borinu izjavu. Naime, jednom prilikom mu je neko uredništvo zatražilo jednu pripovetku, ali što je moguće pre, Bora je bio nezadovoljan, ljutio se, i tom prilikom mu je rekao: „Oni misle to je tek tako: daj mi priču, kad njima treba. Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem” (Sima Pandurović, Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem).

Dok piše, Stanković se ispoveda, i upravo po tome je ono što jeste. Među mnogim nekrolozima i člancima povodom smrti Bore Stankovića, posebno je, za potpunije shvatanje njegove poetike i njegovog načina pisanja, zanimljiv i važan napis koji je objavljen u Vremenu, na dan sahrane piščeve. U članku je zabeleženo Stankovićevo objašnjenje povodom dileme da li on opisuje ono što je sam video i doživeo, ili je sve to produkt njegove bujne imaginacije: „Jok, ne izmišljam, ama odnekud pamtim, sve sam to slušao, a jesam nešto baš i video. Još kad sam bio sasvim mali, kad mi je najslađe bilo da sedim materi u krilu, slušao sam razgovore koji su preda mnom, kao detetom koje ništa ne razume vodile komšike i rođake moje matere s njom, pri kafi. Zbilja, nisam onda, ništa razumevao, ali sam nekako pamtio, i najsitnije sitnice. A i video sam štošta. Vodila me mati, još kao dete, na muško u amam, i inače svuda sa sobom na porodične sedeljke, slave, svadbe. Otac mi rano umro, pa smo bili sami, i sve jedno drugom do ušiju. (…) A i omatoreo sam pre druge dece. Posle sam još sretao mnoge od onih starih, već sasvim stare, i oživljavao ih, podmlađivao, po pričama o njima, koje su mi, mesto da ih zaboravljam, postajale sve jasnije, i sa sve više sitnica, detalja” (O Bori Stankoviću).

Borino detinjstvo, mladost, ono što je sam doživeo ili ono što je čuo i video ostavili su, nesumnjivo, veliki trag u celokupnom njegovom kasnijem stvaralaštvu, što, naravno, ne znači da je ova autobiografska komponenta presudna i po značaju primarna za njegov rad. Bogata imaginacija piščeva uspešno je preoblikovala ono iskustveno i uobličila ga u pravu umetnost. Činjenica je da Bora nikada zapravo nije „izašao” iz svoga rodnog kraja; čak i kada je to jedanput pokušao, želeći da inspiraciju za svoja dela nađe i van Vranja, ispostavilo se da Beograd nije u tolikoj i takvoj meri pogodovao piščevom senzibilitetu, kakav je slučaj bio ranije sa Vranjem. Zato mu se Bora stalno vraćao, tražeći u tom malom provincijskom mestu one „večne istine”.

Na primerima pojedinačnih (u velikom broju istinitih) ljudskih subina, u kontekstu tadšnje kulture i društvenog ustrojstva, pokazivao je čoveka uopšte, sa svim njegovim vrlinama, slabostima, mogućnostima, željama i nadama.

U vezi sa stvaralaštvom ovog pisca postoji jedna zabluda, koja se odnosi na njegovu vezanost za kraj u kome je rođen i u kome je odrastao. Većina će reći da je Bora Stanković Vranjanac u svojim knjigama, i da je to presudno za razumevanje i vrednovanje njegovog stvaralaštva. Proza Stankovićeva nije u tolikoj meri lokalno obojena, kako to vrlo često vole da naglašavaju mnogi interpretatori i kritičari njegovog dela. Naprotiv, ona je utoliko više opšta i mnogoznačna jer je, krenuvši od starog Vranja i svega onoga što je život u tom i takvom Vranju podrazumevao, daleko prevazišla pojedinačno i lokalno. Motivi Borinih ostvarenja rađaju se u Vranju, ali ne završavaju na tako uskim granicama.

Autor: Danica Petrović

15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću>>

Fotografija: srpskaenciklopedija.org

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

bora_stankovic
Bora Stanković, Vranjanac
17/02/2016
borba-erosa-i-etosa-2
Borba erosa i etosa u delima Bore Stankovića
26/01/2016
zene-u-delima-bore-stankovica
Da se ne ukalja obraz…
20/01/2016
uvela-ruza
Uvela ruža Bore Stankovića
13/01/2016
kostana-malika-naslovna
Kako je izgledala Borina Koštana (Malika Eminović)
21/11/2015
Bora_Stankovic
15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću
21/11/2015
gazda-markova-necista-krv
Gazda Markova nečista krv 
22/10/2015