Бора Станковић, Врањанац


Бора Станковић је на сцену српске књижевности дошао из једног краја наше земље, пре њега готово непознатог, где се рачвају стазе блиског Истока и стазе нашег балканског Запада. Прва и основна биографска чињеница овог писца свакако је Врање. Станковић је непосредни и лични носилац приче која, на први поглед се чини, не иде даље од Врања – као да за њега други свет ни не постоји. Ово мало место на југу Србије дало је писцу прототипове за све значајније ликове, карактере, слике из живота, наметнуло му амбијент, говор, атмосферу… Врање, подједнако биографски и књижевни завичај овог писца, постало је огњиште за стварање велике поеме о човеку и свету. Од родног краја писац је створио чудотворни извор поезије.

Међутим, ако завиримо у пишчеву биографију, увидећемо да је то балканско у животу старог Врања Бора Станковић више дочарао него што је могао упознати и непосредно осмотрити. Он сам га је врло мало могао искусити, јер се свет његовог завичаја већ почео губити у периоду који је наступио ослобођењем Врања од Турака, дакле, мало раније него што се писац био родио.

Идила старог Врања полако се губила још за живота Боре Станковића. Можда ова историјска чињеница не би у толикој мери утицала на Станковићеву поетску хронику да је изазвала само промене у државно-националном погледу; међутим погодила је и економско-социјалну сферу. У то време догађа се један од највећих друштвених преокрета овог поднебља: на рушевинама старе економске моћи успоставља се нова , коју носе нове друштвене снаге. Затварањем границе према Турској, Врањанци губе огроман трговачки простор и бивају економски знатно оштећени. По ослобођењу од Турака, у Врању долази до неминовног пропадања феудалних хаџијских господстава, као и до смењивања нових друштвених снага. Чорбаџије, до тада моћне и богате, губе утицај и висок положај, распродају имања и друга добра, а из позадине надиру сељаци, који се нагло богате и добијају огромно преимућство у односу на до тада у економском погледу супериорне чорбаџије. Дакле, на једној страни су пропадање и пораз старих хаџијских домова, а на другој је тријумфални освајачки поход сељака. Сељаци постају газде, а газде постају слуге. Овај историјски период старог Врања Бора Станковић ће уградити у основ својих главних књижевних остварења, као социјалну и психолошку позадину.

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Цело његово стваралаштво прожето је успоменама на старе дане, на детињство, младост, на непресушну тежњу да живот у оном Врању сачува од заборава. „Борисав Станковић је осетио ту неодговорену поезију прошлога и кроз њу га заволео са страшћу, љубављу која је прерасла у прави култ” (Милан Богдановић).

Међутим, писац иде даље од завичајног друштвеног тла, даље од простора и времена који су описани у његовим делима, дубоко залазећи у психологију развлашћених, који под теретом пораза и губитка свих материјалних вредности губе и свој људски лик.

Откривши српској читалачкој публици такав један стари, под утицајем доласка нових времена заборављени свет, писац је, у ствари, открио један потпуно нови морални континент. Бора као да није знао за други морал, него за конвенционални морал. Притом, Бора није приказао цело своје Врање, са свим странама живота који се у њему свакодневно одвијао. „Нема у тим причама ни врањанског професора, ни учитеља, ни попа, ни бирократе; јер иначе не би то више били Врањанци, него дошљаци и странци, и скоро туђинци за овај источњачки град” (Јован Дучић). Цео овај свет као да је нестваран, данашњем читаоцу непојмљив, невероватан. Јован Дучић пише: „Постоји ли одиста какав град Врање, онакав каквог га је он описивао, или је то нека измишљена тврђава у којој живи само њен песник са својим утварама? (…) Његов град Врање изгледа понекад, по том изванредном стању његовог људства, као неко острво, које нема ничег другог ни пред собом ни за собом, него које стоји одвојено од осталог света, затворено и неприступачно.”

Да је све што је у вези са животом у Врању описано заиста постојало може се закључити по понашању и по судбинама готово свих Станковићевих ликова. Њихово деловање, скоро без изузетка, у многоме зависи од многобројних колективних забрана и ограничења, односно од њихове способности – боље речено неспособности – да у складу са тим и таквим забранама што је могуће више усагласе своје емоционалне побуде и чулне нагоне. Породични прописи и народни обичаји у овој малој паланачкој средини оковали су њене житеље и учинили их робовима хиљадама обзира, који су, свакако, у огромној супротности са њиховим природним инстиктима и здравом крви.

У таквој једној средини у којој се све зна, а ништа не сме, у којој се грешке памте деценијама, а грехови преносе као део аманета и испаштају столећима, нема места слободној вољи. Сваки потез вођен је неписаним али добро знаним свеприсутним и свевидећим законом, који много чешће осуђује, но што прашта: Шта ће свет да каже?! Ова сентенца, мисао, питање, гесло или закон, како год да назовемо ову реченицу, она са собом носи тежину и бојазан, која је неупоредиво већа чак и од љубави према својим најближима. Тако, што су прописи строжи и ригорознији, што је култура затворенија, све је више неостварених, несрећних и од средине кажњених личности; а у делу Боре Станковића их је свакако много.

Свака култура, у мањој или већој мери, ставља извесна ограничења и забране на човекове природне нагоне, па се природно човеково понашање мења у понашање које је регулисано колективним погодбама. Станковићеви људи долазе из области најстрожих облика паланачког породичног морала. Сурово друштво тако намеће човеку навике које су непомирљиве са његовим здравим разумом, са његовом личношћу, која тежи да буде слободна и своја.

Читаво Станковићево дело испуњено је стално присутном жудњом људског бића за личном слободом и срећом, која се, нажалост, не остварује. У овој непрекидној потрази на светлост дана избија истина о патријархату, у коме „млада људска бића просањају личну срећу рањена срца изболоване и брзо усахле младости” (Јован Дучић). Тако патријархат постаје тамница за човекову личност која настоји да постане (остане) слободна. У њему остају заробљене све човекове жудње без било каквог и најмањег изгледа да ће можда бити ослобођене. „Закопана љубав, проћердани живот и вечита туга за нечим лајтмотив је повестима личних живота у Станковићевим књижевним делима. Људска бића носе у њима ожиљке у срцу од окова патријархата. Патријархат са својим моралним табуима и таблицама носи средњи век у себи” (Јован Дучић).

Са друге стране, патријархат у књижевном делу Боре Станковића није само мрачна и сурова страна једног друштвеног уређења и културе; он има и своју поетичну страну. Љубав, младост и лепота обитавају у центру Бориног света. Баш зато што је свако и најмање оглушавање о строго прописане моралне норме у таквом једном друштвеном уређењу неоспорно повлачило за собом и неразумевање, критику, па чак и казну, само препуштање лепотама забрањеног (ма колико кратко трајало), добијало је више на снази и лепоти.

Готово у свим књижевним остварењима Боре Станковића преплићу се ерос и етос, водећи непресушну битку. На једној страни је младост, са свим што она подразумева и тражи од живота, а на другој је све оно што јој исти тај живот, који мора да живи, ускраћује и одузима.

Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића>>

Аутор: Даница Петровић

Слика: dreamofsummernight.deviantart.com

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

borba-erosa-i-etosa-2
Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића
26/01/2016
zene-u-delima-bore-stankovica
Да се не укаља образ…
20/01/2016
bora
Бора Станковић: Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем
19/01/2016
uvela-ruza
Увела ружа Боре Станковића
13/01/2016
kostana-malika-naslovna
Како је изгледала Борина Коштана (Малика Еминовић)
21/11/2015
Bora_Stankovic
15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу
21/11/2015
ahmed
Газда Маркова нечиста крв 
22/10/2015