Доживљај љубави у делима Боре Станковића, без обзира на то да ли је реч о истинској љубави или само о јакој страсти, или и о једном и о другом, увек је пунокрвно истинит. Жена и љубав према жени (односно љубав мушкарца и жене) несумњиво заузимају једно од централних места у стваралаштву овог писца. Било да је посреди социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагична судбина појединца, шта год да је повод или последица одређене радње, у први план увек избија љубавна прича, по правилу – несрећна.
У Станковићевом Врању, каже Дучић, као да се никад не спава, него се љуби и плаче дан и ноћ, као некад у трубадурској Прованси. Чини се да је љубав свемогућа, да може срушити сваку, и највећу препреку пред собом. Ако не љубав, онда жена свакако најснажније „помера” човека. Борини јунаци се, иако ретко делају да би оно што желе и остварили, поводе за драмом и чежњом заљубљеног срца, због које се чини да је све изгубљено, да пропада свет.
Аналазирајући снагу утицаја љубави и жене на личност и стваралаштво Боре Станковића, Јован Дучић пише: „Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан лично и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима.”
Испратимо ли од почетка до самог краја све, па чак и епизодне љубавне приче описане у делима Боре Станковића, увидећемо да се ниједна не остварује до краја. Зашто је то тако?
У психологији читавог света који је Станковић у својом приповеткама, романима и драмама оживео преовлађује, пре свега, страственост. Од страсти нико није заштићен, напротив. Чак и „божји људи” од ње страдају. Уколико је личност психолошки комплекснија, утолико више је страст у њој десруктивнија. До потпуне реализације љубави не долази, и поред снажних емоција, јер се жељена љубав не тражи довољно упорно и предано; јунацима недостају снага и воља да се са препрекама изборе, па сваки унутрашњи импулс на крају бива стављен у други план. Унутрашње забране, проузроковане спољашњим, деинтензивирају и лагано уништавају страст и жељу за реализацијом љубави. Потенцијални љубавници и срећници се за тили час , препуштени једном једином избору, јер би сваки други представљао неопростиви бунт, претварају у истрошене, празне, изгубљене и у сваком погледу унесрћене особе.
Јеротићев текст, „Еротско у делу Боре Станковића” на врло занимљив начин покушава да да одговор на питање зашто се Борине љубави (оне из приватног живота, као и оне представљене у његовим делима) никада не остварују. Наиме, претпоставка да је лик мајке, снажног, али кратког деловања, морао бити јако утиснут у пишчевом сећању, остављајући у једном делу његове Аниме идеализован лик жене уопште, изгледа сасвим основана. Са друге стране, супротну половину пишчеве Аниме представљала је баба Злата, енергична, амбициозна, самоуверена и отресита жена, која је Бору однеговала услед раног губитка родитеља. Свакако, није било нимало једноставно помирити и ускладити у себи ова два супротна лика Аниме. Недостатак снажних мушких ликова у Борином детињству и преовладавање доминантних женских фигура утицало је неопозиво, како на Борину личну слабост у сукобу са животом у Врању, а потом и у Београду, тако и на деловање његових књижевних ликова.
Снови о љубави, често присутни као пратећи део многих љубавних прича овог писца, могу се посматрати као нека врста компензације за разна лишавања, почевши од оних у раном детињству (губитак родитеља), до оних у већ зрелом добу (незадовољство и неиспуњеност у љубави, сукоби са околином). Владета Јеротић примећује: „А шта тек треба рећи као психолог о Бориној жени коју је упознао, према Синиши Пауновићу, на маскенбалу, маскирану у морнарско одело! Кад се оженио њоме било му је двадесет седам, њој трудесет година. И сада не знам зашто се њоме ожених. Знам да је никад не видех радосну, насмејану. Увек са стиснутим уснама, косим погледом и тихим дисањем (из Станковићевог писма које се чува у Народној библиотеци у Београду)”.
По Јеротићевом мишљењу, Борино писање, на неки начин, представља вид сублимације ероса. Сваки успели лик у његовом стварању лична је сублимација силне унутрашње чежње и трагике неизбежног промашаја у љубави. Поводом Нечисте крви Јеротић се пита: „Зар свекар Марко у Нечистој крви, који огромном снагом савлађује исто тако огромну страст према Софки, али онда себе уништава, као у грчким трагедијама, није сам писац који надвладава неиспуњен ерос, али и онда не може да избегне уништавање себе, иако постепено? Зато се морамо упитати није ли у Марку – Бори било неког вишка страсти, годинама нагомилаване, а неиживљене страсти, која због тога није више могла остати само еротска, већ је постала и агресивна страст, опасна за друге (Софку), отуд и самокажњавање да се не би неко други уништио!”.
У животима Бориних личности страст се снажно испољава у многобројним облицима, почевши од оног здравог и очекиваног захтева човечје крви и меса, преко морбидних прохтева у инцесту, свекра према снаји, па и оца према ћерки. Тако се, услед сукоба онога што јесте и онога што „би требало”, води непресушна унутрашња борба између виших чистијих побуда и најгрубљих чулних побуда. Међутим, страст никада не тријумфује; њој се увек на путу препречују огромне и фаталне препреке, које је на крају угуше. Тако је читаво књижевно дело Боре Станковића једна очајна песма незадовољене страсти, отпевана од стране посебно женских, али и мушких ликова.
Прича о прошлости, сневање о њој, жал за младост, као и друге теме сличног усмерења, нису само услови психолошких и емотивних прочишћења у животима неостварених личности Станковићеве прозе већ и нова могућност књижевне форме. Наиме, прошлост као конрапунктна тема и вредност омогућавала је Борисаву Станковићу да своје јунаке ставља у потпуно нове и неочекиване егзистенцијалне ситуације. Исповедајући прошлост, Бора Станковић је остао савремен.
„Нико у српској књижевности пре Борисава Станковића није испољио стваралачку спремност да иде до краја у развијању табу-мотива сексуалности. Први је он прозрео и презрео патријархални стид пред Еросом. Први јужњак у српској књижевности унео је у њу, стидљиву и патријархално зазорљиву, оно што се анегдотски верује за јужњачко порекло – јаку крв, плотску веру, еротски набој, страсну потребу за слободом и радошћу сексуалности. Али је унео у њу и јужњачки топлу сету што то непоновљиво еротско богатство мора у ништа да отиде пред цензурама споља и изнутра. Сву своју уметност Бора Станковић је посветио људској жудњи за љубављу и слободом. Надахнут тим идеалима, он је наш савременик, а то ће остати и будућим нараштајима.”
Аутор: Даница Петровић