Branko Miljković i Šarl Bodler


Evo cveta dovoljno smelog da miriše
na praznom mestu i u uspomeni.

U analizi međusobne povezanosti i uticaja koji je francuska simbolistička poezija ostavila na njenog izuzetnog poznavaoca i prevodioca Branka Miljkovića nameće se neizbežna i nemerljivo značajna pojava jednog Šarla Bodlera u Francuskoj, bez koga, možda, i ne bi bilo simbolizma, onakvog kakvog su ga poznavali i pod njegovim uticajem stvarali mnogi potonji pesnici.

Imajući neograničeno poverenje u moć Reči, Bodler je duboko verovao da pesnik treba da bude prizma kroz koju se prolama božansko savršenstvo reči. Sve što postoji odjek je nečega. Svaka duša je ogledalo u kome se ogledaju ideje tvorca, a svaka stvar odjek je tvorca i predstavlja odbljesak suštinskog. Sam svet, u stvari, odgovor je onoga što postoji u savršenom, nama direktno nesaznatljivom, svetu. Priroda je isto tako Reč, odbljesak nečega. Pesnik, kao prevodilac, treba da shvati pomenute veze kao jednu univerzalnu analogiju. Sve što postoji pojedinačno ispunjeno je aluzijom na sve ostalo, tako da se, kao iz centra – jezgra, neprestano šire signali asocijacija, sklapajući tako slike koje predstavljaju jedinstvo sveta (sve u jednom i jedno u svemu). Izloživši da se u unutrašnjosti duha, koji misli o svetu koji ga okružuje, osećanja mešaju jedna sa drugima – zvuci i misli se mešaju, vid oseća zvukove, čulo dodira vidi pojavni svet, itd – Bodler je dao teoriju sinestezije. Iako nagoveštaje ovakvog uočavanja veza imamo i kod Poa i Hofmana, Bodler je bio prvi koji je dao teorijsku postavku o tome.

brankombodler2Da bi pesnik mogao da stvara, po Bodlerovom mišljenju, on ne mora uvek da pođe od sveta koji je isti ili liči na realan svet. Ovakvo odvajanje od pojavne stvarnosti nalazimo i kasnije u mnogobrojnim primerima pesama Remboa, Valerija i Malarmea. Pesnik upoznaje svet, nužno ga deformiše i uređuje na drugačiji, njemu svojstven, način – jer stvarnost ne mora da bude ni polazište ni ishodište u evoluciji jedne pesničke tvorevine.

Za razliku od Bodlera, koji je insistirao na pesničkom zanatu i smatrao da pesnik ipak neke stvari najpre mora da nauči da bi ih kasnije prevazišao maštom, Edgar Po je bio mišljenja da ono što je ranije smatrano rezultatom pesme, a to je forma, sada postaje uslov pesme („Filozofija kompozicije”). Bodler se teorijski zalagao da se poezija nužno mora osloniti na čaroliju zvuka, ali će to u pesničkoj praksi ostvariti tek Malarme, u čijem će pesništvu biti dostignut vrhunac odvajanja poezije od konkretne stvarnosti, koji će je odvesti u krajnji hermetizam.

Poezija – Lepota, za Bodlera, mora uvek da zapanjuje novinom, a kao posledica toga javlja se nerazumevanje od strane čitalačke publike. Insistirajući na toj novini, poučen mnogobrojnim primerima svojih učitelja – francuskih simbolista, Branko Miljković je isticao da su neobičnost i novina pesničkog izraza srazmerne udaljenosti stvarnosti – što je udaljenost veća, to je neobičnost i sveobuhvatnost veća. „Sažetost i nedorečenost pesničkog jezika su stanja u kojima se ovaj najviše približio stanju nejezika, odakle crpe svoju snagu”. Ipak, Branko Miljković dodaje da ova potrebna sažetost, međutim, ima i manu jer onemogućuje igru koja ima tendenciju širenja i grananja.

Verujući da poezija ima smisao u samoj sebi, Bodler se zalagao za čistu umetnost. Lepota koja je, po njemu, jedina izvan dobra i zla omogućava čoveku prodor u beskonačnost. Dobro, koje je u stvarnom životu teško pronaći (jer, za Bodlera, vrlina je, za razliku od zločina, koji je prirodan, uvek veštačka), uvek je proizvod neke umetnosti – u njegovom slučaju, proizvod poezije. U tom smeru ide i naizgled paradoksalna odbrana pesnika na suđenju povodom zbirke Cveće zla da je deskripcija zla u njegovim pesmama, u stvari, samo afirmacija dobra.

Bodler, kao i simbolizam koji je začeo, moraju se posmatrati kroz prizmu nihilizma, koji srećemo kod filozofa kao što je Niče (mada i pre njega). Svestan neizlečivog zla u čoveku, koje, pre svega, da bi mogao pisati o njemu, prepoznaje u sebi samom, Bodler je obuzet ništavilom. Slično Ničeovom: „Bog je mrtav” je i Malarmeovo: „Nebo je mrtvo”. Za Malarmea, jedini izlaz iz ništavila jeste pesnički čin, slično Bodleru, koji u tome vidi jedini zaborav i izlaz iz nesnošljivog života. Njegova (Bodlerova) pesma Himna lepoti najbolje izražava pesnički i estetski ideal: pesnik prihvata i obmanu lepote jer ona smanjuje „gnusnost sveta i breme Bitisanja”.

Upravo pobuna protiv mehaničkog i ukolotečenog reagovanja na svet, protiv lenje pasivnosti i stereotipnog uklapanja u propisane konvencije – jednom rečju, nezadovoljstvo realnošću – dovodi do toga da se poetski subjekat buni. Ovakav svet se ne može objasniti jasnim koncepcijama i uobičajenom logikom, pa se nameće novo ustrojstvo sveta, pesničko ustrojstvo, da bi se možda opet uspostavilo izgubljeno jedinstvo. U ovaj „proces”, koji je nalik spajanju društvene i pesničke revolucije, uključio se: u Rusiji – Majakovski, u Francuskoj – pošavši za Bodlerovim uticajem: Valeri, Rembo i Malarme, a u srpskoj poeziji, za njima – Branko Miljković.

Bodlerovo ništavilo je simbol odsustva nečega, odsustva Boga, mada njegovu poeziju nikako ne treba čitati u kontekstu ateističkih ideja, kao što su to mnogi radili, rukovodeći se pesmama kao što je Litanije Satani; ništavilo je simbol odsustva nade. Reakcija postaje nostalgija za izgubljenom celovitošću koja bi davala smisao. Nema Boga, ali ne u religijskom, već u moralnom smislu autoriteta. Izlaz iz ovakvog sveta i života pesnici pronalaze u mašti i poeziji, kroz koje stvaraju jedan novi, podnošljiviji svet. Ovakva nostalgična osećanja, koja prate čovekovo (pesnikovo) nezadovoljstvo, rezultiraće u težnju ka idealnim prostorima i vremenima, koji su potpuno različiti od onih stvarnih i pristupačnih, na koje je biće pesnikovo, nažalost, osuđeno, a ti prostori su prazni, neispunjeni.

U eseju „Poezija i ontologija”, Branko Miljković, rukovodeći se Bodlerovom „definicijom” poezije kao „percepcije odnosa”, kaže da percipirati odnose znači zamišljati stvari u njihovoj odsutnosti. Pesnik ima svoj prazan prostor – prostor između prošlosti i budućnosti, a to je, u stvari, prazan poetski prostor koji čeka da bude ispunjen. „Poezija je oset o tome da su stvari iščezle”, kaže Branko Miljković. Ovo „odsustvo stvarnosti”, kako vidimo, začelo se još kod Bodlera; međutim, kako je njegova poezija bila mnogo više u domenu realnog i vidljivog, jer joj je cilj bio lečenje zla u čoveku, a ne pesma okrenuta sama sebi, ona će biti samo uzor, ali ne i potpuno ostvarenje onoga što će se na besprekoran način ostvariti u poeziji njegovih „učenika”.

O vezama između srpskog i francuskog simbolizma pročitajte OVDE.

Autor: Zorana Pejković

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

brodski
Josif Brodski: Treba čitati poeziju
22/04/2020
Milan-Rakic
Pravo da vam kažem, pišem pesmu
13/04/2020
bodler-i-vagner
Bodlerovo pismo Vagneru
10/04/2020
nastasijevic
Momčilo Nastasijević, pesnik i mislilac
22/02/2016
nerazumljivost-poezije
Branko Miljković: Nerazumljivost poezije
29/01/2016
rodjen-edgar-allan-poe
Na današnji dan rođen je Edgar Alan Po
19/01/2016
Edgar-Allan-Poe
Devet teorija o smrti Edgara Alana Poa
31/12/2015
sima-pandurovic
Sima Pandurović: Samo ne ovo, samo ne banalnost!
16/12/2015
pijanstvo-dis
Vladislav Petković Dis: PIJANSTVO
16/12/2015