Бранко Миљковић: Неразумљивост поезије


Иако је у недоречености стиха и сам редовно проналазио своју немоћ, Бранко Миљковић неће осудити неразумљиву поезију, као што су то чинили њени критичари, премда нису урадили ништа поводом тога да схвате ту неразумљивост, да је разликују од „неразумљивости дилетантске поезије”, те тако мешали „значајне ствараоце и смушена блебетала” („Неразумљивост поезије”).

Приближивши се опет Малармеу, који верује да ће песма подстицајно деловати на посвећеног, а збунити неупућеног, Бранко Миљковић брише знак једнакости између НЕРАЗУМЉИВОСТИ и КОНФУЗНОСТИ. Неразумљива песма остаје неприступачна само неупућенима, јер за такву неразумљивост увек постоји кључ и одговор, а конфузна песма нема разрешења, јер она „симулира стварне муке казивања и изражавања”. У истом есеју песник каже да се многи жале на недовољност речи и у томе налазе разлоге неразумљивости (овде он можда мисли, између осталог, на Валерија); међутим, он иде даље – поред решења да се језик прогласи почетком и крајем поезије, постоји друго, прихватљивије, а оно се своди на компензацију недовољности језика подтекстом, односно нејезиком. Тако недовољност речи, уместо да спута, постаје „извор и енергија поезије” .Песник верује у снагу песме:

Шта све може да стане у кап мастила
Једно ненаписано Сунце
И једна непотписана птица
И један ненацртани цвет (Кап мастила).

Херметична песма превазилази немоћ језика и верује у моћ речи. Наиме, моћ речи је толико велика да оне сазнају, наново створивши, неизрециве истине:

Речи ће ми помоћи да утврдим
Где она почиње
Да ли тамо где ја гледам
Или тамо где је још нема
Или тамо где се срце
Испуни песком и заборавом (Морава).

Бранко Миљковић каже: „Речник је рудник одакле песник треба да црпе. Зар Маларме није писао своје песме помоћу Великог Ларуса? У речнику наша имена и речи и траве чекају своје рођење” (Бранко Миљковић, „Недореченост која казује”). У том духу је и савет: Треба све поново и другачије рећи (Проветравање песме).

Попут Малармеа који је реч и осећај уздигао до предмета, Миљковић каже: „Речи нису ознаке ствари, већ ствари саме у својој актуелности” (Бранко Миљковић, „Неразумљивост поезије”). По њему, узрок Малармеове неразумљивости је у опредмећивању. Овакво поимање приближава Миљковића, са друге стране, креду песника Вилијама Карлоса Вилијамса да „нема идеје изузев у стварима”. Он је веровао (Вилијамс) да у песми предмети ништа не значе, већ јесу, јер стварају разна места у нашој свести кроз која ми касније стичемо почетна искуства; поменути објекти су и нешто више него што сами по себи јесу.

Тако Бранко Миљковић, слично Вилијамсу, постаје истомишљеник Ролана Барта, који је веровао да језик, да би био индиректан, мора да указује на саме ствари, а не на појмове, јер деси се да значење предмету измакне, што није случај и са појмом.

nerazumljivost-poezije-2

Недовољност речи једино је на шта песник може да рачуна. Рећи просто цвет, за Малармеа, исто је што и изгубити из вида оно што припада само појединачном цвету и оспорити му могућност постојања као јединствене појаве, односно задржати и изрећи само оно што је заједничко свим цветовима. За Бранка Миљковића, цвет је „програмска појава” која представља стварно померено у нестварно, присутно померено у одсутно, да би нам се тако, у новом облику и значењу, вратило. Тако је цвет у Ариљском анђелу цвет који бди оноцветно , тј. као цвет потиснут у нестварно, цвет који је одсутан, који је „парафраза” Малармеовог цвета: „Ја кажем: цвет!, и ја немам пред очима ни цвет, ни слику цвета, ни сећање на цвет, него одсуство цвета” (Морис Бланшо, Стефан Маларме, Поезија и критика).

Стварност речи за коју се залаже Маларме, а и Бранко Миљковић, јесте у могућности да човек буде присутан у стварима појавног света, удаљавајући се од њих на бескрајно одстојање. Говор уништава свет да би могао опет да га створи, односно доведе у смислено стање.

У један крај много приснији ме смести
Где реч има вредност судбине и подсвести
Где су величанствене сенке
И ствари мале (Одбацивање сумње).

Главна предност језика није у томе да изрази мисао, већ да је створи. Та нова стварност постаје нека врста „обрнутог” света, где се конкретни предмети укидају у корист њиховог својства (цвет кога више нема, цвркут без птице, море кога нема…, као и низ других примера у поезији Бранка Миљковића). Удаљавање од конкретног – присутног уједно је и обезличавање искуства; Маларме каже: „То значи да сам ја сада безличан, и не више Стефан кога си ти познавао, него моћ коју има духовни свет да себе види и да се развија, кроз оно што сам био ја” (Јелена Новаковић, „Француска поезија у есејистичком делу Бранка Миљковића: Маларме, Кено, Боске”, Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења).

Поезија као да постаје, како то види Миљковић, мирење са животом далеко од њега, далеко од стварности. „Неизрецивост у оноликој мери налази своје оправдање у коликој је мери реч издала стварност” („Недореченост која казује”). Чини се да Бранко Миљковић није хтео да до краја прати Малармеа на путу бежања од стварности у предео савршенства Речи, да би на крају, разочаран, дошао до закључка да је немоћан да свој имагинарни свет оживотвори на папиру. Он се руководио Малармеом, али се потпомагао подтекстом, тј. нејезиком.

Малармеовој онтолошкој концепцији песме, по којој се реч и ствар поистовећују, Миљковић додаје став да предмет који је песма сама себи одабрала постаје сам песник – он више не пише песму, него бива писан, па поезија постаје „ВЕШТИНА ЖИВЉЕЊА”, а не само „ВЕШТИНА ПИСАЊА”. Речи имају потпуно право над песником: „Знам шта сам песмом хтео, али не знам шта ће сама песма са собом хтети. Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других” („Прилог II”, Миљковићев одговор на анкету Дела под насловом Искушење поезије).

У поезији Бранка Миљковића имамо значење које није дато, па га самим тим и не можемо разазнати, а онда, и значење које је ту, само је сакривено: „Песма не казује истину, она је слути” („Поезија и истина”). Поезија може истину да поднесе само изван себе; она је обухваћена истином тако што је њоме осветљена: „Поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину” („Поезија и истина”). Оваква песма која у себи не носи стварносну истину више пружа.

Поводом поезије Рејмона Кеноа, Бранко Миљковић пише да је она настала између сна и јаве, али није изневерила живот, напротив – њоме је обухваћено и оно што животом у потпуности није. Песма врло често настаје на поменутој граници, или у неком стању налик сну.

Ох те речи како могу да ублаже
Ако су од сна. Лепото неувела
Речи без сенке када ко чашу сунце
Држимо у сну гледајући у црне врхунце (Сонет).

У Миљковићевој песми Море пре него усним ради се о тренутку који претходи уласку у сан. Простори сна су празни простори, па је у њима све дозвољено. У питању је тренутак када се прелази из једног у други свет:

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдмо!
Границе у којима живимо нису
Границе у којима умиремо…

Свет се мења сам у себи да би нови – другачији свет, заједно са својим творцем, био успостављен.

Ноћас би вода саму себе хтела
Да испије до дна и да отпочине.

Вода нестаје, свет се затвара у себе, остављајући за собом потпуну празнину. Опет долазимо до кључних ставки Миљковићеве поетике: ПРАЗНО, БРИСАЊЕ, САН, ЗАБОРАВ. Његова поезија се, лишавајући се сопственог садржаја и тежећи ка забораву да би се сећала, затвара у сопствене границе и, уместо спољног света, за свој предмет узима саму себе. Тек у тој празнини, лишеној материјалних стега, пеозија може да успостави саму себе и свој свет. Треба наслутити празан простор, пратећи траг предмета који управо ишчезава.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
Придев чистог сунца пун похвале.

Песник види зрачак наде у тој празнини за своју песму:

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
У мисао коју још не мисли нико,
У празно место, у пену када с празнином
Помеша се море и огласи риком.

У сну је спознаја и за Валерија. У Гробљу крај мора, он је за тренутак осетио Вечност, изгубио осећање спутаности простором и временом, али се на крају опет вратио у променљиви људски облик. Апсолутна слобода, коју је за тренутак спознао, наводи песника да се озбиљније запита пред питањима света и места човековог у свету. Овде поново наилазимо на повезаност између живота и песме, својствену и Миљковићу и француским симболистима.

Бранко Миљковић у песми Црни јамб сна (којој као мото стоји Малармеов стих: Ја после великог сна подузех пут тужан) каже:

Не, више није важно шта ћу рећи
Већ беше све то некад ко зна кад
У неком сну ил некој чудној речи
Ја после сна тог не знам куда сад.

Исто тако, у Рембоовом Пијаном броду песник је спознао Вечност, али то је био краткотрајан занос, тако да, пошто је једном угледао и осетио чари људских и песничких идеала, он више не може мирно живети пређашњи живот. Све се завршава питањем Бранка Миљковића: Куда да одем после овог сна?

Успевши да увиди поражавајућу разлику између света у коме живи и света у коме би волео да живи, песник је, у ствари, поразио самог себе. Као што видимо, поезија постаје тема свог певања; поезија је мишљење певања – размишљање о моћи и границама поезије.

Валери би такође хтео да спозна развој настајања онога што води уметничком делу, односно да увиди пут који води од ништавила до рађања песме, између почетне идеје до почетног мотива; међутим, ово понирање у себе само води у још већу неизвесност (у Гробљу крај мора). Свако путовање, попут Малармеовог у Поветарцу с мора, излет је у непознато, излет у предео где настаје песма. Од тог жељеног предела удаљени смо бесконачном удаљеношћу. На једном крају стоји биће песника, а на другом идеал у који песник вечно упире очи, не могавши да га трајно достигне. Тако, резмишљајући о могућностима, односно немогућностима поезије, поезија почиње да зија у своје глупо п.

Немоћ пред светом нагнала је Бранка Миљковића у поезију: „Поезију сам почео да пишем из страха” („Прилог VII”, Критике) , каже он; да би се онда највише уплашио кад му се учинило да више неће написати ниједну песму. Песничко стварање је за њега, као и за Малармеа, мучан и тежак подухват. Малармеов Лабуд сведочи о немоћи да се имагинарни свет самооствари на белом папиру, а не о тешком положају песника у суровом друштву, како су га многи читали, поистоветивши га са Бодлеровим Албатросом.

Суочен са неком врстом немоћи, Бранко Миљковић у великом броју својих песама уводи мотив немоћи стварања. У Моравској елегији, Миљковић каже:

О песници свуда и увек
Окренути лицем према привиду
Са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним,
Када је пред нама само један дан, непомешан,
Као цвет који се у сну нашем буди.

Нико не може да види онога што у песнику пева, па не зна да ли је уопште стваран предео кроз који пролази (Увод у игре). Тако се песник кога однесе ђаво међу речи, /да се удвара својој властитој сенци, /да пева у лажном врту (Песник), пита: Шта је то што треба рећи? (Беда поезије).

nerazumljivost-poezije-1

За Малармеа, известан распоред речи у песми не мора бити увек различит од ћутања: „Изазвати, у једној сенци изричито, нем предмет, речима које наговештавају, сводећи се на нешто што је једнако ћутању, омогућује покушај близак стварању.” Бранко Миљковић се пита: Јесам ли певао? Не. (Рођење)

Треба бити чист, па не знати ни једну реч
Отворити уста значи показати зубе.

Средиште његовог интересовања јесте да покаже неизрециво, и опише немоћ, моћ песника пред неизрецивим:

Певамо јер смо беспомоћни
Гледај, одлете мртва птица
У нејасну шуму што ме голица (Песма II).

С обзиром на то да постоји непремостиви јаз између две противречне стварности, поезија стоји пред великим знаком питања:

Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи (Беда поезије).

Песник осећа да је исто певати и умирати (Балада). Он жели да пронађе Реч, али не зна где би је могао наћи – зна да идеал постоји, али тражење тог идеала је увек мучно чупање речи из дна себе. Једино што остаје је:

Ићи без приближавња
Лутати и бити увек далеко од нечега (Одисеј).

Миљковићево горепоменуто довођење у везу песме и ћутања (слично Малармеу), као и двоумљење између та два, присутно је и у краткој песми Ако кажемо:

Ако кажемо
Рекли смо што нисмо хтели рећи
Ако ћутимо нисмо ништа рекли
Али смо много прећутали
Свака реч значи оно
Што значи њено ћутање.

Подвојеност између неограничене вере у моћ Речи са једне, и опет сумња да оно неизрециво и свеобухватно каква је поезија може оживети кроз Реч у коју толико верује, са друге стране, присутно је у великом броју Миљковићевих песама које су предмет саме себи. У складу са Малармеовим схватањем да је највећа удаљеност неопходна за песничко стварање управо смрт, Бранко Миљковић, у песми Балада, каже:

Смртоносан је живот, али смрти одолева
Једна страшна болест по мени ће се звати
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао.
Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

Кад је мастило сазрело у крв, песник је сазнао да исто је певати и умирати. Он као да се бори између остајања у равни стварности и одласка ван ње; сукобили су се жеља и безнађе. Негде далеко постоји наслућени простор, место о којем ништа не зна – не зна где је ни шта је – само зна да је другачије од овог места на коме јесте, и да је од њега удаљен бескрајним празним простором. Управо та удаљеност, иако застрашује песника, јер није извесна, истовремено га и привлачи – да је нађе и прилагоди се празнини.

Тако Маларме, суочен са празним листом ког белина брани , али и са свим стварима које би га можда везивале за свет у коме јесте (стари врт ког огледа око), бије битку сам са собом, двоумећи се између поверења у моћ или немоћ свог песничког подухвата. Са једне стране стоји безнађе јер прочитах све књиге, а на другој је неизвесност, у коју се песник, већ суочен са сумњом у моћ поезије, плаши да упусти. Наравно, победу је опет однела вера у Реч: Ал, о срце моје, чуј песму морнара (Поветарац с мора)!

У знаку позива на одвајање од стварности, упркос сумњи, су и стихови Бранка Миљковића у Паралелној песми:

Хајдемо просте воде
Хајдемо
То је мала шетња до непознатог и натраг
Увежбаним навикама које нас изједначише.

Поред песама у којима, иако постоји сумња у постојање „чисте поезије”, ипак преовладава поверење, бројне су и оне из чијих стихова читамо губитак наде. Песник готово да уопште више није сигуран, или уопште не верује да ће достићи жељени ниво нове стварности – Поезије.

Код Малармеа – поетски субјекат, пошто се одлучио да напусти оно што он назива „туробном тамницом”, ипак стрепи пред неизвесношћу јер – не зна се где је тај нови простор:

Котрља се маглом, давна и испуни
Твој грч урођени ко мач љуто наднет;
Куд побећи у худој и залудој буни?
Опседнут сам. Плавет! Плавет! Плавет!
Плавет! (Плавет)

Артур Рембо, иако је пун елана и наде напустио пределе мирних река, упустио се у пустоловину без чежње за глупим очима на жалу, уверен да носи омиљена јела песницима од сунчевих трава и азурних слика, на крају схвата да не може опстати ни у једном ни у другом простору, па се опет намеће нихилистичка жеља за бродоломом – за смрћу (смрт је највећа удаљеност од живота од кога се бежи):

О нек се разбије мој труп
Нека потонем у море (Пијани брод).

Они који се усуде на пут, у ствари, не знају шта их тамо чека, сем мора, Сунца – Вечности, за коју нису сигурни да заиста постоји. Ипак, море својим неограниченим пространством и слободом привлачи песника, да му не може одолети. Бранко Миљковић у Похвали води каже:

Само вода може да подари потпуну самоћу
Сличну звездама сличну тишини расклопљеног неба
Да опече време да испуни рубине
И да створи прошлост од онога што још није дошло
(…)
Она је залиха сна и смрти и свих могућих
Могућности највећи и чун и пут
Који сам путује сан који себе сања.

Одушевљен величанственом панорамом мора је и песник у Гробљу крај мора, док са приморског гробља у Сету, свом родном месту, посматра одсјаје Сунца који се поигравају на пучини. Ипак, савршенство мора, иако за тренутак дарује неизрециву срећу, враћа у тужну реалност човекове пролазности и несавршености.

Миљковић се у песми Похвала земљи пита:

Шта да јој обећам ако пођем
На Пут преко напорног Мора.

Чак и када постоји нека замена, он искључује могућност наде: „Ја желим само једно: да верујеш у тај пепео. А то ћеш заиста моћи ако схватиш да време треба побеђивати, што свешћу и песмом, што заборавом, али никада надом, али никада оним што је већ остварено. Дакле, ватром која је врло слична празнини, а не сенком. А шта је пламен? Дан свих ствари које немају своје сопствено време. Ове су песме надирање света у празно, дан изнутра” (Прва посвета).

За Бранка Миљковића, „све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама” („Прилог VII”). Све формуле света су поетске, а „савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих Човеков пут води кроз шуму симбола („Прилог VII”).

Отуда крајње безнађе због и најмањег губитка наде у моћ Речи, у моћ Језика, јер речи за њега нису средства комуникације, већ средство откривања и доказивања бића, можда и само биће; речи су нешто што има властиту егзистенцију, независно од свог творца – песника, јер он више никакво право нема над њима:

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никакве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише само зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе (Критика метафоре).

nerazumljivost-poezije-3

Миљковићев стих: Исто је певати и умирати, Новица Петковић доводи у везу са изреком Мориса Бланшоа: „Дело привлачи оног који му се посвећује на месту где је оно изложено немогућности остварења” (Новица Петковић, Инверзија поезије и поетике); а у томе налазимо поетику симболизма – ону која води од Малармеа, ка Валерију. Песник се стално колеба између могућности и немогућности остварења песме – онакве какву он жели. У Припремању песме, Миљковић каже:

Још једна слепа реч и песма ће прогледати
На месту где се то најмање очекује
Још један празан дан
И радоваћемо се празнику,

да би опет, на другом месту, испливали стихови обојени безнађем:

Ако си постао песник тако ти и треба (Сунце искоришћено као епитаф).

Певање је од кључног значаја за Бранка Миљковића, јер певати значи сазнати свет, спознати суштину.

Свет се дели на оне који су запевали
и оне који су остали робови (Судбина песника).

Разочарење у моћ поезије, дакле, не односи се само на немогућност остварења у уметности, већ и на немогућност остварења у животу и указује на немоћ човека да спозна свет, суштину, себе „Идентитет света и песничког субјекта не може бити остварен. Свет увек остаје оно Друго. У томе је садржан известан парадокс. Ако је идентитет немогућ, ако песнички субјекат вазда остаје усамљен у својој зазиданости и издвојености, тада се и сама земља открива као непозорница. (…) Тако се лична духовна трагика преображава у трагику самог песништва. Ако космичке силе не садрже никакав људски смисао – о чему онда то пева поезија” (Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића).

Овај знак једнакости између Поезије и Живота изнова и изнова чини да се песник колеба између наде и безнађа; тако Миљковић у Замореној песми, на почетку каже:

Они који имају свет
Нека мисле шта ће с њим
Ми имамо само речи
И дивно смо се снашли у тој немаштини,

да би на крају нада посустала, у стиховима:

Али нереч каже
Касно
Је
Нецвет каже
Ноћ
Је
Нептица каже
Плам
Је
А је каже није
На то птица опсује
Цвет каже то је пакао
Права реч се још родила није.

Дакле: немоћ песме – немоћ живота; немоћ живота – немоћ песме.

Песма Поезију ће сви писати, као многе друге Миљковићеве песме, пева о природи поезије, о односу поезије и живота, песничке и ванпесничке стварности, и предвиђа могући развојни пут пеозије. Ни стварност, ни поезија нису достигли ону меру која је била очекивана. Све је негативно обојено. Ништа није остварено у потпуности. Песник и овде уводи мотив сна и заборава; међутим, овде није у питању њихова афирмативна страна, већ је истина заборављена и изједначена са сном:

Сан је давна и заборављена истина
Коју више нико не уме да провери
Сада туђина пева ко море и забринутост

Кад једног дана у људском говору не буде било таквих речи којих ће се песма одрећи, кад поезију сви буду писали, кад песник буде песму препустио другима, он се пита:

Хоће ли слобода умети да пева
Као што су сужњи певали о њој.

Исто тако, у Пореклу наде песника напушта вера у моћ поезије, да би све било замењено сумњом у могућност достигнућа савршенства, односно крајњих песничких домета.

Ипак, иако поезија Бранка Миљковића, у свом трагању за максимумом вербалног домета, сугерише сурову истину о границама домета Речи, она је и нада у могућност остварења песничких идеала.

Бранко Миљковић је, лутајући скривеним путањама смисла и живота, строго разликовао узвишеност Поезије од реалног свакодневног живота, тако да у његовим песмама сасвим ретко или никада не наилазимо на уплив стварности, онакве каквом је ми видимо. Овакав доживљај живљења и поезије резултирао је, логично, у скретање од објективног ка субјективном, да би песник могао да спозна једину стварност за коју сматра да је права, до које му је изузетно стало, а то је стварност Речи. Вера у моћ Речи улива наду да поезија, и вероватно једино она, може одговорити на питање шта је то живот, без обзира да ли се на њему задржава или, као што је то овде случај, од њега бескрајно удаљава. Вођен том надом, али и онда када ју је губио, Бранко Миљковић испевао је најлепшу ПОЕЗИЈУ О ПОЕЗИЈИ.

Створивши поезију која припада животу облика унеколико еманципованих од животних облика, песник се увелико приближио тенденцији поезије француских симболиста, која је обележена одвајањем од конкретних значења. Желећи да објасни своја поетичка схватања и схватања песника које је следио и о којима је писао, он у својим есејима и критикама, поетиком открива поезију; са друге стране, у безброј својих песама које бришу границу између певања и мишљења, он поезијом објашањава поетику.

Ми, у ствари, не знамо шта је Миљковић још могао да напише. А написао је много.

Српски и француски симболизам>>

Аутор: Зорана Пејковић

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

nastasijevic
Момчило Настасијевић, песник и мислилац
22/02/2016
sima-pandurovic
Сима Пандуровић: Само не ово, само не баналност!
16/12/2015
pijanstvo-dis
Владислав Петковић Дис: ПИЈАНСТВО
16/12/2015
dis
Достојанства поделише идиоти, мрачне душе назваше се патриоти…
09/12/2015
iskrena-pesma-milan-rakic
Милан Ракић: ИСКРЕНА ПЕСМА
08/12/2015
borhes
Хорхе Луис Борхес: ТРЕНУЦИ
08/12/2015
lazakostric
На данашњи дан умро је песник Лаза Костић
26/11/2015
zmaj
На данашњи дан рођен је Јован Јовановић Змај
24/11/2015
jovan-ducic
Тестамент Јована Дучића
16/11/2015