Бранко Миљковић: садржај и облик песме


Бранко Миљковић верује у заборав који је неопходан за песничко стварање – „заборављено памћење” које је најпре одбацило стварност, да би је опет пронашло у језику. Поезија се претвара у „празнину што пева”, јер тако створена песма почиње да живи само за себе, независно од песника јер она је, заправо, „победа над песником”.

Песма, као нова стварност, надвисила је песника и постала независна егзистенција, која више нема додирних тачака са оним што је песник осетио и желео – јер „садржај песме није неки догађај или емоција, већ авантура речи захваћена једном игром стварања” (Бранко Миљковић, Недореченост која казује). Управо тамо где престаје свет са свим својим значењима, тамо – у неком новом простору, који није одређен трима димензијама – почиње поезија.

Миодраг Петровић напомиње да овде није реч о одбацивању садржаја и чињеница, већ о природи трансформације којој су сви подвргнути. „Садржај може пропевати тек пошто се појави као звук и облик. Не звук и облик изван садржаја, но садржај као звук и облик. Миљковић тражи да се осећање и доживљаји до те мере згусну, да се такорећи, више не може препознати импулс искуства који их је донео. Он не одриче, дакле, везу између певања и садржаја, већ само указује каква она мора бити да би се остварила песма” (Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића).

Појавност је нешто од чега се само одвајамо да би смо кренули ка суштини, јер она нам није директно доступна и способни смо да видимо само њене бледе обрисе, у овом свету у коме постојимо. Конкретност спутава човека и у животу и у поезији, па зато sadrzaj-i-oblik-pesme-2стихови од ње беже. У песми „Ариљски анђео” појављује се аскетска ружа, тј. ружа која је без обележја конкретног света, која је из равни искуствене стварности прешла у раван поетске стварности, да би тек у свом одсуству могла да делује: Све је нестварно док траје и дише; / Стваран је цвет чија одсутност мирише / И цвета, а цвета већ одавно нема: / Беспућем до наде песму ми припрема, / Кад издан још волим ону која спава. / Успомено златни праже заборава!

Миљковић пева о посебном цвету – лишеном сваког обележја конкретне чулности, јер смисао цвета није у оном што он представља као реална и чулна појава, већ у његовом зрачењу, у његовом мирису.

…Никад цвет не могу рећи / ако не мирисах нецвет много већи.

Он се позива на Рембоа и Малармеа који су, како каже: „укинули реч као реч и ствар као ствар (реч и ствар су прешли у стиху једно у друго)”, да би изједначио реч и биће. Ово укидање речи као речи и ствари као ствари извршено је тако што је релативизована постојећа граница између вербалне и стварносне јаве; па су се својства ствари могла пребацивати из једне сфере у другу, тј. дошло је до замене својстава онога што постоји у реалној – стварносној сфери и онога што постоји у вербалној сфери. Тако, оно што постоји у реалности бива сведено на Реч – симбол. „Поезија није именовање постојећих ствари, које нас окружују, она је стварање” (Бранко Миљковић, Поезија и облик, текст везан за ангажовање Бранка Миљковића око покушаја групе београдских песника и критичара да оснују „неосимболизам” – нови правац у поезији), – ова Миљковићева трдња указује на Малармеова настојања да у песми створи нешто ново што не постоји у ванјезичкој стварности, јер песник не понавља оно што већ постоји у природи, већ ствара један други свет.

Миљковићев есеј Поезија и облик, у ствари, представља парафразу кључних Малармеових поетичких ставова. У есеју О књижевној еволуцији Маларме каже: „Ја, напротив, мислим да треба да постоји само алузија. Певање је, у ствари, контемплација предмета, слика која полеће из сањарења, њима изазваних. Парнасовци узимају ствар целу; покажу је; тако нема тајанствености; они одузимају духу дивну радост веровањем да сами стварају. Именовати предмет, то значи уништити три четвртине уживања у песми, које се састоји у постепеном одгонетању; сугерисати га, то је сан. Савршена употреба тајне чини симбол: евоцирати постепено предмет да би се показало једно душевно стање или, обрнуто, изабрати један предмет и дегажирати из њега душевно стање, низом дешифровања” (Радивоје Микић, Орфејев двојник).

Песма која настаје по својој природи је беспредметна јер, чак и у случају да полази од нечега што је видљиво, опипљиво и већ створено, она га дематеријализује и стварност претвара у могућност. Она, по Миљковићу, треба да буде потпуно ослобођена од свега што оптерећује, спутава и гуши догађајем, причом, нарацијом – јер све што се догоди, мора да се догоди пре песме.

Пошто песма, да би заиста то била, упућује од одређеног на неодређено, од конкретног на симбол, она постаје сплет већег броја алузија на садржаје на које се односи, а који директно нису унети у песму. Ови садржаји се не налазе у песми јер је песник морао да их заборави да би уопште од њих могао да створи песму. „Песма почиње сећањем, завршава се заборавом, заборав редуцира песму на њено власито искуство. Он је ослобађа свих помоћних средстава која су јој била потребна док је настајала. Тако поезија постаје вечито памћење које себе не памти” (Бранко Миљковић, Недореченост која казује).

Дакле, пошто песма нема садржај (јер га је заборавила), већ само идеју, њу је најбоље изразити кроз облик песме јер је управо он једино непроменљив. Неосимболизам ће се, каже Миљковић, борити против свих грешака у које су западали модернисти и реалисти, да негирају нешто што је на било који начин вредно; бориће се против произвољности сваке врсте која је, по њему, недостатак праве стваралачке оригиналности; против безбриге тако присутне у тој поплави слободних стихова.

Бранко Миљковић сматра да су строге песничке форме својствене само генијалним уметницима: „Замерка коју су упућивали и упућују поезији класичној по форми, јесте да она одузима слободу песнику и онемогућава му да открије ново, као да се, тобоже, ново може открити само у невезаном говору и у лутању кроз речи; као да ново нису открили Маларме, Верлен, Рембо, Валери, Рилке, у својим сонетима и строго дотераним песмама у много већој мери него, на пример, Тристан Цара и Бретон, који су хтели немогуће: да створе уметност, а полазили су притом од једне нихилистичке естетике. И најзад шта је то ново у поезији? Да ли је то нека оригинална метафора, каквих (уколико је невероватно оригинална) у светској литератури има бар још три, можда у мало промењеном виду? (…) Шта је то ново? Ново је оно што је савршено, а утолико је новије што је савршеније. (…) Наука се не развија, она се усавршава” (Поезија и облик).

Реч је, заправо, о песниковом специфичном схватању слободног стиха. Он је мишљења да је слободан стих, рецимо, Витмана далеко од тога да буде заиста слободан – он је организован, такође, по строгим правилима. Слободни стихови не постоје у литератури, а ако их и има, има их код рђавих и неодговорних песника, сматра Миљковић (Поезија и облик).

Бранко Миљковић следи Валерија, који искључује могућност да песнички занос буде једини извор поетског стваралаштва и инсистира на приоритету систематског рада који се надовезује на онај први стваралачки импулс. Суштина песникових тешкоћа је у томе што је он, пише Валери, „приморан да у исти мах рачуна са звуком и са смислом; да удовољава захтевима не само хармоније, музичке природе, већ и разним интелектуалним и естетским условима, а да не говоримо о уобичајеним правилима… ” (Пол Валери, Поезија и апстрактно мишљење). Обојица, и Валери и Миљковић, на тај начин поезију одвајају од личног, које мора само себе да превазиђе не би ли постало универзално.

Бранко Миљковић, у ствари, прати Валерија, који прати Малармеа, који жели да створи стил у коме више говори језик, мање песник. Тај језик, ослобођен од примеса личног, води у БЕЗЛИЧНО, а оно опет у ПРАЗНИНУ, ПРАЗАН и ДАЛЕК ПРОСТОР где су сва тројица писали своје песме.
Бранка Миљковића води пут од несређености сећања и утисака до поетске организације – од живота који ишчезава у забораву до текста (песме) који га се присећа, да би се цео овај мукотрпни „процес” на крају завршио готовом песничком , која ће, пуна значења и уређена, пружати неисцрпна задовољства.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

majstor-i-margarita
Мајстор и Маргарита: принцип стваралаштва, милосрђа и љубави
23/06/2020
tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
Milan-Rakic
Право да вам кажем, пишем песму
13/04/2020
bodler-i-vagner
Бодлерово писмо Вагнеру
10/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
mesa
Тишине, Меша Селимовић
05/04/2020