Идиот, Ф. М. Достојевски


– А и који је циљ у животу важнији и светији од циљева родитељских? За шта човек да се веже ако не за породицу?

– Убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство. Убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко. Онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти. Бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па или бежи или моли. А овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страшније муке од те.

– Марљивост све савлађује.

– О лепоти је тешко суд изрицати.

– Лепота је загонетка.

– Не суди човека док с њим хлеба ниси јео.

– Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом.

– Самилост је најглавнији, па можда и једини закон бића свег човечанства.

– Тако неки пут бива с људима: неподношљиве изненадне успомене, нарочито оне скопчане са стидом, обично зауставе човека за један тренутак на месту.

– О, тако сам много желео! А сад ништа нећу, ништа нећу да желим, дао сам себи реч да одсад већ ништа не желим… Нека, нека без мене траже истину! Да, природа је подсмешљива! Јер зашто она – прихвати он наједном са жаром – зашто она ствара најбоља бића зато да им се после наруга?

– Проналазачи и генији су скоро увек на почетку своје делатности (а често и на завршетку) били сматрани у друштву за обичне будале, и то је већ сасвим уобичајено гледиште, свима врло добро познато.

– Знаш ли ти да је жена способна да измучи човека немилосрдношћу и подсмевањем, и да при том ниједном не осети грижу савести, јер гледајући те, увек у себи помисли: Ето, сад ћу га намучити до смрти, али ћу му зато после све то љубављу надокнадити…

– О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада и очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нека га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао. Ствар је у животу, једино у животу, у његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!

– Има људи који у својој пргавој увредљивости налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него неувређени. Те осетљиве људе после страшно мучи кајање, наравно ако су паметни и ако су у стању да схвате да су се жестили десет пута више него што је требало.

– Али знајте да постоји једна крајња граница срамоте у свести о сопственом ништавилу и немоћи, од које човек даље већ не може ићи, и после које почиње да и у самој срамоти својој осећа неко огромно уживање… Наравно, смиреност је огромна сила у томе смислу, ја то признајем, премда и не у оном смислу у коме религија сматра смиреност за снагу. Религија! Вечни живот признајем, и можда сам га одувек и признавао. Нека је људска свест и запаљена вољом највише силе, нек је та свест погледала овај свет па рекла: „Ја постојим!” и нек је тој свести наједном највиша сила наредила да се уништи, јер то тамо због нечега – а најзад и без објашњења због чега – треба, добро, нека – све то допуштам, али ипак је ту још увек вечито питање: чему је ту била потребна и моја смиреност? Зар не могу бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим оно што ме је прогутало? Зар ће се тамо збиља неко наћи увређен што нећу да причекам још две недеље? Ја у то не верујем; а и много би тачније било кад би се претпоставило да је ту прости затребао мој ништавни живот, живот атома, ради попуњавања неке опште хармоније и целине, ради неког плуса или минуса, ради неког контраста и слично, исто онако као што су свакодневно потребне жртве неколико милиона бића, без чије смрти остали свет не може опстати (мада морам да приметим да ова мисао сама по себи није много великодушна). Али нека! Слажем се с тим да се друкчије, то јест без непрекидног прождирања, свет никако не би могао да уреди, пристајем да се сложим и с тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да постојим, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и због чега после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то немогућно и неправично.

– Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако увредљиве услове.

– Понављам вам, злочин је исувише обично уточиште за та недаровита, нетрпељива и грамзива ништавила.

– У апстрактној љубави према човечанству човек воли увек само себе.

– Ограниченом обичном човеку није, на пример, ништа лакше него да уобрази да је необичан и оригиналан, и да у том ужива без икаквог устезања.

– Не заборавимо да су узроци људских поступака обично много заплетенији и разноврснији него што их увек доцније објашњавамо, и да се они ретко јасно оцртавају.

– Да човек разуме, треба да има срца!

– Ако будемо сувише брзо схватили, лако се може десити да нећемо схватити како треба.

– …јер најтеже је опростити онима који нас ничим нису увредили, и то баш због тога што нас нису увредили, и што је, према томе, наша тужба неоснована…

– Постанимо слуге да бисмо били старешине.

– О, ја само не умем да искажем… али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледајте дете, погледајте зору божју, погледајте травку како расте; погледајте очи које вас гледају и воле вас…

– Не чудити се ничему, то је, кажу, знак великог ума, а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…

– …а што се лажју започне, лажју се мора и завршити – то је природан закон.

Ф. Достојевски, Идиот, Издаваћко предузеће Рад, 1977.

Фотографија: britannica.com

Религиозност Достојевског

Две идеологије Достојевског

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
dostojevski-o-slovenima
Достојевски: Једно посебно словце о Словенима
23/04/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zapisi-iz-podzemlja
Филозоф из подземља (Достојевски као писац. Анђео смрти)
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
mesa
Тишине, Меша Селимовић
05/04/2020
Fyodor_Dostoyevsky_(1880)
Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског
25/08/2019