Мајстор и Маргарита: принцип стваралаштва, милосрђа и љубави


Припадницима релативизоване свакодневице у роману супротстављени су Воланд и Јешуа као представници вечних начела, али се из гомиле, истоветне у својој безличности како у добу постреволуцинарне Москве тако и у времену Понтија Пилата, издвајају и насловни јунаци романа који представљају отеловљење идеала слободне, аутентичне личности. Кроз лик Мајстора Булгаков проговара о судбини уметника у друштву и бесмртности његовог стваралачког чина. Аутор романа о Пилату долази у сукоб са владајућом идеологијом комунистичког тоталитарног режима, критика његово дело оцењује као покушај „протурања идеологије Христа” и оптужује због пилатовштине – Мајсторов роман је, између осталог, осуда власти (грижа савести представника власти, прокуратора, због чина који воља власти налаже основ је за дубоко преиспитивање принципа на којима она почива). Одвајање Мајстора из свакодневице започиње напуштањем професије историчара. Говорећи о Кантовом утицају на Булгакова, М. Јовановић истиче његов негативан став према „историјском” третману судбине човечанства и појединца; област историје налази се у границама света „појава”, историјска сведочанства су непоуздана, неаутентична (илустрацију овог става представља неаутентичност Левијевих записа Јешуиних проповеди). Из сфере историјских, дакле неверодостојних чињеница Мајстор прелази у област уметности, интуитивне спознаје истине: он наслућује како су се одиграли догађаји у Јудеји два миленијума раније, наслутиће присуство ђавола у Москви, као и повезаност своје романескне идеје са Воландовом акцијом.

У тренутку појављивања пред читаоцем, јунак се налази на клиници за душевне болеснике, где своју исповест приповеда Ивану Бездомном, који у болницу доспева након Берлиозове погибије и сусрета са демонском дружином. У „прошлом” животу Мајсторовом, о коме он говори свом сабеседнику, прекретницу представља почетак бављења писањем и сусрет са Маргаритом. Оба догађаја имају карактер „судбинског”. Искорак у раван уметности реализован је, са „реалног”, свакодневничког аспекта посматрано, захваљујући срећној случајности – добитак на лутрији омогућава Мајстору да напусти посао и посвети се писању. Ова околност може бити схваћена као интервенција која долази из „горње” сфере (где принципа случајности нема), одакле ће Мајстору бити пружена помоћ да своје дело и доврши. При првом сусрету са Маргаритом долази до интуитивног препознавања праве, судбинске љубави (…ја сам наједном, и то потпуно неочекивано, схватио да сам целог живота волео управо ту жену). Својом појавом Маргарита покреће јунака на емотивном плану, ослобађајући га дотадашњег осећаја усамљености и изолованости од света, као и на плану уметничке мисије – она је та која га назива „мајстором”, уливајући му поверење у вредност стваралачког подвига и предвиђајући велики успех роману о Пилату и Јешуи. Период рада на рукопису и љубави са „тајном супругом” Маргаритом, у идиличном уточишту – сутерену окруженом јоргованом, представља „златно доба” јунаковог живота, које се прекида у трену када Мајстор са завршеним романом из тајног, интимног, излази у јавни живот и своје дело даје на увид мерилима света совјетске књижевности краја двадесетих година. У сусрету са књижевном јавношћу, која рукопис одбија, исмева и напада, Мајстор доживљава слом. Његова реакција на озлојеђеност критичара прераста из чуђења у необјашњив страх, губитак вере у себе и своје дело, почетак психичке болести у којој се рађа страх од мрака и паника у помрачини пред халуцинацијом „хоботнице хладних пипака”. У тренутку потпуног безнађа, Мајстор баца у ватру свој рукопис. Тама у којој је Мајстор престрављен, симболично представља мрачну атмосферу друштва у коме влада тоталитарна контрола над идеологијом, културом, стваралаштвом, човеком.

Јасна је сличност са ситуацијом самог Булгакова, који, у наступу нервног растројства, уништава свој рукопис „романа о ђаволу”, Мајсторов унутрашњи крах је проживљена тескоба његовог творца. Нигде и никада у штампи СССР-а ја нисам добио ни једну повољну критику мојих радова; Пропала су не само моја прошла дела… сва моја дела су безнадна; Патим од напада страха у самоћи; Не осећам мржњу, али сам веома уморан и крајем 1929. сам оболео. Та и звер се може уморити. Звер је изјавила да више није вук, већ писац. Да се одриче своје професије. Да се повлачи у ћутање. – неке су од изјава које је Булгаков оставио за собом у писмима, а које могу послужити као илустрација трагова личности аутора у лику јунака Мајстора и Маргарите. Несумњиво је део пишчевог искуства и личности преточен у лик Мајстора, Булгаков сам подвлачи ову идентификацију, бирајући за завршетак свог дела речи: …сурови пети прокуратор Јудеје коњаник Пилат Понтијски, које представљају завршетак Мајсторовог романа. И писац и његов јунак невољно су се сукобили са друштвом у коме се уметнику намеће улога најамног радника дужног да ради у складу са политичком доктрином државе. Једино што слободном ствараоцу преостаје је да спас потражи у душевној болници, која, у односу на свет изван, делује као прихватљиво уточиште.

Мајсторов роман доживљава неуспех, јунак доспева у затвор као жртва лажне дојаве Алојзија Могарича (једног од многобројних Јуда двадесетог века), губи сутерен на Арбату, одлази на клинику доктора Стравинског, уверен у сопствену безвредност, одриче се Маргарите и писања. Губитак дома, љубави и позива условљава његово осећање губитка идентитета. Испуњен немиром и страхом, Мајстор се, приповедајући Бездомном исповест, узнемирено уклања од месечине, узмиче пред светлошћу, међутим, иако скривајући се, он непрестано посматра месец. Као човек, Мајстор доживљава слом – скривањем од месечине изражена је његова слабост, а поглед уперен ка месецу открива да уметник у њему (који осећа присуство ђавола и устројство космичког поретка), и даље жив, жуди за истином. Омрзнувши свој роман, он одустаје од истине, а у одрицању истине, губитку вере у себе, одсуству мира и тежњи за њим јунак је сличан Пилату Понтијском. Мајстор је покушао да уништи своју слободну реч – роман о Пилату, која му је, као и Јешуи његова проповед, донела страдање.

Његова исповест и сусрет са Бездомним ће младог песника трансформисати, те се Мајстор приближава Јешуиној улози „учитеља” (Левијевог, Пилатовог), што још једном сведочи о снази истините речи. Ипак, као ни у времену јерусалимском, идеја хуманости и слободе изражена Мајсторовим романом не наилази на разумевање у друштву двадесетог века, а Мајстор је, као тип проповедника слободне речи, неминовно осуђен на страдање и одбацивање од стране свакодневице. Његово дело, као објава Јешуиног лика, представља рефлекс начела светлости, сукобљеног са слепилом (дакле тамом) света, с тим што бреме тог сукоба у Мајстору рађа страх и повлачење пред тамом, он сам не одолева пред светином и њеним заглушујућим гласовима.

Међутим, судбина рукописа и његовог творца регулисана је интервенцијом трансцендентних сила. Рукопис који је, наизглед, изгубљен у ватри Воланд може вратити Мајстору јер је сачуван у „вишој” димензији (где га је прочитао Јешуа), доспео је до сфере Апсолута због онога што представља, те, неуништив, остаје утиснут у вечности. Велика уметност – слободна реч – одјек истине, измиче „земаљским” границама, не да се њима контролисати.

За разлику од Мајстора, који постаје апологета пасивности, Маргарита је оличење принципа акције. Њен лик дат је најпре из Мајсторове перспективе, кроз исповест на клиници; она представља симбол светлости у његовом животу: време проведено са њом у Мајсторовом сећању је период обасјан „мајским сунцем”, последње сећање на њу такође је испуњено светлошћу (И последње чега се сећам из свог живота – то је трака светлости из мог предсобља, и у тој траци расплетен прамен косе, њен бере и њене очи пуне одлучности.). Као и од своје уметности, Мајстор одустаје од љубави, одриче се Маргарите у уверењу да, као душевни болесник и упропашћен човек, нема шта да јој понуди. Међутим, управо је у Маргарити снага која њему недостаје, и тек ће оснажен њеном љубављу Мајстор довршити своју мисију. Ако кроз лик Мајстора можемо сагледати пут интуитивне спознаје истине кроз уметност, у случају Маргаритиног лика покретач и средство такве спознаје свакако је права, верна, вечита љубав. Већ је истакнута њена улога на плану уметничке мисије Мајстора – она га подстиче у раду, препознаје вредност његовог дела. Након пропасти романа безуспешно покушава да спаси и рукопис из ватре и Мајстора од страдања, али, попут Левија Матеја, стиже касно.

Са циљем да спасе Мајстора, Маргарита Николајевна склапа пакт са ђаволом, постаје вештица и домаћица сатаниног бала. За разлику од нагодбе са Мефистом у Фаусту, где се продаја душе догађа у циљу сазнања, код Булгакова је љубав мотив сарадње са ђаволом. Уколико о светлости и тами говоримо као о трансцендентним сферама Воланда и Јешуе, на примеру Маргаритиног лика се може видети њихова усаглашеност – ђаво је помагач јунакињи која је својом природом најприближнија идеји Јешуине проповеди. Склопивши пакт са сатаном, Маргарита прелази из свакодневничке, „реалне” равни у „идеалну”. Њена трансформација у вештицу представља ослобођење: уз поклич Невидљива и слободна! она напушта свој пређашњи живот. Још једном је присутна опозиција природног и вештачког осветљења: У спаваћој соби Маргарите Николајевне гореле су све сијалице и осветљавале потпуни неред у соби, из „нереда” и вештачког живота лишеног љубави, а тиме и сврхе, она излеће кроз прозор (симболично – у другу димензију), на светлост пуног месеца. Деловање месечеве светлости на јунакињу потпуно је различито од њеног узнемирујућег утицаја на Мајстора. Поставши вештица, Маргарита не само да не страхује од месечине већ у њој, нага (ослобођена свих стега „доњег” света), ужива.

Светлост уштапа, као симбол условног света, и ознака Воландове сфере, стални је пратилац њене „вештичије” акције. Месечина представља и важан елемент амбијента хтонског света, нпр. у фантастичној сцени светковине русалки и сатира у част „светле краљице Марго”. И само име јунакиње указује на њену тајанствену повезаност са месецом, грчка реч margarites значи бисер, који је у древним културама сматран симболом месеца и повезиван са магичним дејством месечине.

При преласку у „идеалну”, раван Маргарита задржава све квалитете своје личности из „реалног” света. За разлику од Мајстора, супериорног са аспекта „идеалног” (због способности проницања до истине, могућности да види Исусов лик и осети сатанино присуство), али немоћног у судару са „реалним”, Марго испољава снагу своје личности доследно у обе егзистенцијалне равни. На танку границу између Маргарите Николајевне (из свакодневничке сфере) и „светле краљице Марго” (из условне сфере) указује већ приповедачев уводни опис јунакиње: она је, и пре сусрета са демонском дружином, у једно око вештица, жена у чијим је очима увек тињала некаква тајанствена ватра. У сусрету са Воландом и његовом свитом, тј. у додиру са условним светом, у пуном замаху се испољава Маргаритина „ватра” – унутрашња снага. Неустрашивост изражава већ одлуком о пакту с ђаволом, кулминацију стоицизма представља њено држање на балу код сатане и подношење мука током демонске церемоније, достојанство приликом Воландовог искушавања по завршетку бала чини је оличењем слободног човека, који не моли јаче од себе. У чину милосрђа, спасавања Фриде на рачун жртвовања сопствене среће (поновног сусрета са Мајстором), Маргарита дела онако како јој унутрашњи морални закон налаже, свесна да би другачија одлука родила грижу савести, у чему представља супротност Пилату. Милосрђе се огледа и у њеном одбијању Азазеловог предлога да се убије критичар Латунски, један од Мајсторових „уништитеља” (чиме је неутализован њен једини осветнички акт – демолирање стана Латунског у налету „вештичије” срџбе ). Милосрђе, храброст, пожртвовање – црте су у којима се приближава Јешуи, па се може рећи да јунакиња у себи носи све оно што његово „светло” начело представља.

Чињеница да као таква ужива Воландово поштовање и наклоност, не оставља места претпоставци о антагонизму двојице представника Апсолута. Маргарита својом слободном одлуком ступа у круг Кнеза Тмине, а она је уједно и изабрана да буде домаћица демонског бала као једина која испуњава услове за ту улогу, што указује на подударност воље слободног човека са вољом трансцендентне силе. Мисија „спасавања” Мајстора остварена је захваљујући Воланду, али његова помоћ заслужена је снагом Маргарите, која својим деловањем остварује услове за „ослобођење” Мајстора (посредно и Пилата).

Награда за Маргаритину храброст је поновни сусрет са Мајстором – демонстрација Воландове моћи стварања „чуда” је појава Мајстора у сатанином салону (одсечку условне сфере), у бујици месечеве светлости: …он се лудчки плашљиво освртао на светлост свећа, а бујица месечине врила је око њега. Бујица месечине око Мајстора је она светлост која и Пилату доноси немир, паралела између ових јунака јасно је подвучена истоветним речима које обојица изговарају у неспокоју, на месечини: Ни ноћу, кад је месечина, нема мира, зашто сте ме узнемирили? О, богови, богови… Маргаритина снага и одлучност трансформише Мајстора, доноси отрежњење и стид због сопствене слабости. Маргаритина је жеља да „свемогући” Воланд учини да све буде онако као што је било пре Мајсторове пропасти, тј. да их врати у сутерен на Арбату, да се лампа упали – светлост лампе у овом случју симболизује дом, спокојство „златног периода” живота јунака. Међутим, иако је Маргаритина жеља наизглед услишена, она и Мајстор више не припадају свету свакодневице; њима је, као и роману о Пилату, место у „идеалној” сфери.

У коначном разрешењу њихове судбине, још једном се покреће идеја бесмртности душе и њеног преласка из „доње„ у „горњу” егзистенцијалну сферу. У свакодневничкој равни догађа се физичка смрт јунака ( Мајсторова на клиници Стравинског, Маргаритина у кући њеног мужа ), али се њихов пут у „идеалној” равни наставља ка жељеном миру. Азазелове речи упућене Мајстору: Па ваша пријатељица вас назива мајстором, ви мислите, како онда можете бити мртви? сведоче о неуништивости стваралачког принципа, бесмртности оног ко ствара.

Као и непогода над Москвом, почевши упоредо са њом, пожар у Мајсторовом сутерену означава завршетак једног циклуса. Ватра (од које је све почело и којом све завршавамо, рећи ће Азазел) не представља принцип деструкције, у њој нестаје пређашњи живот да би могао настати нови, и зато је весела попут олује после које ће се над Москвом надвити дуга (У небу је весело и кратко загрмело / Већ опијен будућом трком, мајстор је збацио са полице неку књигу на сто. Раширио јој странице на чаршафу који је пламтео и књига је букнула веселом ватром.). Мајстор је „ослобођен” претходног живота и своје слабости, те коначно може довршити своје дело.
Мајсторов роман довршен је сценом опроштаја Пилату. Према Воландовом речима, Јешуа је роман прочитао, и молио за отпуштање прокуратовог греха. Међутим, човеку ће опростити човек – Мајсторов акт праштања представља прихватање идеје Јешуине проповеди. У времену етичког и духовног суноврата човечанства, у коме је човек преузео улогу ђавола, указује се нужност да човек буде и спаситељ. Могућност искупљења кроз страдање остварује се коначним чином људског милосрђа. Помогнут мисијом Кнеза Тмине, вођен њиме до места опроштења, Мајстор отвара Пилату пут ка Јешуиној светлости: Слободан си! Слободан си! Он те чека! У сцени опроштаја симболички се сједињују обе сфере – садејство апсолутних сила у роману усмерено је ка ослобођењу човека.

Свакако се поставља питање због чега Мајстор није заслужио светлост, већ мир. Љесков говори о „чудном избору Јешуе који к себи приближава Пилата, а одбацује Мајстора”: Скрхан околностима и одричући се од властитог имена, Мајстор жели само спокој – и добија га. И , разуме се, не у „свету”, зато што је „свет” живот, вечита борба. А Пилат, пак, измучен пробуђеном савешћу, отворен је за дијалог, и зато је занимљив Јешуи (тачније, Булгакову). Неприхватљиво је мишљење да Мајсторова судбина представља „одбацивање” од стране Јешуе. Пилат је у област светлости примљен не зато што због пробуђене савести представља занимљивог саговорника, његовом ступању у Јешуину сферу претходи дуг период испаштања, и управо ће Мајстор својим чином милосрђа омогућити његов „прелазак”.

Можемо прихватити мишљење М. Јовановића да Мајстор не може бити у Јешуином кругу јер у сукобу са светином није истрајао као снажна личност, али не и објашњење о ускраћивању светлости јунаку због тога што представља личност из Волановог круга, тј. наслућује присуство и улогу ђавола, и уз његову помоћ враћа спаљен рукопис . Мајстор осећа Воландово присуство захваљујући способности којом наслућује и Јешуин лик, а у рукопису враћеном интервенцијом сатане је одјек Јешуиног начела. Зато није реч о Мајсторовој „припадности” Воландовом кругу, него о већ поменутом садејству и повезаности двеју страна Апсолута, устојству сазданом тако да (по Воландовим речима) „све буде по пропису”, тј. правди, по којој јунак светлост не заслужује због греха у коме је сличан Пилату: слабости и губитку вере у себе, одустајању од слободне речи и одрицању истине, једном речју – кукавичлука.

Ипак, сан Мајсторовог „ученика”, некадашњег песника Бездомног, у епилогу романа указује на то да је „вечна кућа”, спокој у жељеном дому, за јунаке тек успутна станица (попут Пилатовог „вечног боравишта”) на путу према светлости.

У сусрету са Мајстором започиње процес „разгоревања светлости”, тј. буђења личности Ивана Николајевича Пионирева – Бездомног. Од Берлиозовог „ученика” који треба да напише поему о непостојању Христа, он се трансформише у Мајсторовог следбеника; једини је представник московске свакодневице који се од ње одваја – након сусрета са уметником одриче се својих безвредних стихова, сања део романа о Јешуином погубљењу (сан представља пут свести јунака до „више” димензије и један од начина интуитивне спознаје), наслућује судбину јунака у условном свету и погађа тренутак њихове смрти у „реалном” свету, Мајсторов лик и дело настављају да живе у њему. Иако по Мајсторовом „одласку” живот Бездомног тече у оквирима тока свакодневице (некадашњи песник постаје историчар – и даље се налази у области „неслободе” и неаутентичних записа), о сваком пролећном уштапу долази до његовог „буђења” (…Бездомни зна да не може да се бори против самога себе у ноћи уштапа.). Са места Берлиозове погибије и сусрета „старог” Бездомног са представницима условног света, „нови” Бездомни посматра зрење месеца који, свевремен и свеприсутан, плови над бившим песником Иваном Николајевичем и у исти мах стоји на месту у својим висинама. Месечина под којом су се одиграли догађаји Пилатовог доба (Налива се златом светило које је некад висило изнад два петокрака свећњака), и догађаји из времена Воландове мисије, још једном се јавља као симбол истине, вечно присутне. Пролећни уштап буди у Ивану одјек Мајсторове, те и Јешуине речи, која је према „лажним” проповедима Берлиоза или јудејског свештенства у истом односу као и светлост месечине према светлима Москве или јерусалимског храма.

Када је о лунарној симболици у вези са ликом Бездомног реч, треба истаћи још једно њено значење: месец је симбол посредне, дискурзивне, поступне спознаје, његова светлост је одраз сунчеве светлости, те симболизује спознају путем одраза – у случају Бездомног, до спознаје долази посредством Мајсторове „проповеди”, као одраза Јешуиног начела.

Страх у јунаку изазива у сну виђен џелат и сцена погубљења на Голом брду. Булгаковљево поређење: „али није толико страшан џелат колико неприродно осветљење у сну” – као да отвара нову муку која предстоји човековој савести, могућу нову етапу у човековој духовној спознаји. У Ивану Николајевичу, Мајсторовом „ученику и наследнику”, откривамо тежњу за истинитом, природном светлошћу света (за разлику од неприродне). Та је тежња највеће благо сачувано у човековом оку (свести) усред мрака катаклизме.

Смирење у сну почиње визијом месечеве стазе (природне, истините светлости) на коју ступа прокуратор Понтије Пилат, разговарајући са „лутајућим филозофом”, који га уверава да погубљења није ни било. До Бездомног је завршетак романа стигао из „горње” сфере, он може да одсања Пилатов спокој јер је, захваљујући Мајсторовом делу, интуитивно осетио нужност потребе праштања. Међутим, завршетак романа о Пилату није и завршетак сна Бездомног – тек његов сусрет са „учитељем” Мајстором и Маргаритом доноси потпуни мир. Мајсторова сугестија о могућем наставку романа који би требало да напише Бездомни не односи се на Пилата чијој се судбини одласком у светлост нема шта додати. Крај Ивановог сна упућује на то да наставак може бити написан о Мајстору. Он се пред „учеником” појављује у бујици месечине (Тада месечев пут узаври, из њега покуља месечева река и стане да се разлива не све стране. Месец господари и поиграва се, месец игра и весели се.), Маргарита уверава Бездомног да ће „све бити у реду” и јунаци одлазе ка месецу.

Дакле, Иван наслућује њихово напуштање сфере „вечног боравишта” и кретање у сусрет светлости. Пут месеца одлази Пилат, потом Мајстор са Маргаритом, а призор „месечеве поплаве” у сну Бездомног којим се роман завршава указује на то да ће и његов вапај за спокојем, упућен боговима о пролећном уштапу, у одређеном часу бити умирен светлошћу на путу ка „учитељу”.

На почетку романа Мајстор и Маргарита наилазимо на призор богатог симболичког садржаја: Један месечев зрак, пробивши се кроз прашњав, годинама неопран прозор, једва је осветљавао угао где је у прашини и паучини висила заборављена икона, а из њеног киота вирили су крајеви две венчане свеће. Под великом иконом је прибадачом била закачена мала – папирна иконица (у потери за сатанином свитом Иван грешком доспева у непознат стан одакле узима свећу и иконицу као заштиту од нечисте силе). „Прашњав прозор” је поглед – свест „старог” Бездомног, замагљен и упрљан владајућом доктрином; венчане свеће, као симбол јединства у љубави, могу представљати Мајстора и Маргариту; папирна иконица – лик свет(л)ог на папиру симболизује Мајсторов рукопис са утиснутим ликом Јешуе Ха-Ноцрија као репродукцијом „велике иконе„ – Јешуе у равни вечности. Присвајање свеће и иконице је антиципација Ивановог преображаја кроз усвајање Мајсторовог погледа и идеје његовог дела. Један месечев зрак ће на крају постати незадржива поплава месечине око Бездомног: Тада месец помахнита, он сручује бујице светлости право на Ивана, он распрскава светлост на све стране, у соби настаје месечева поплава, светлост се таласа, уздиже, преплављује кревет. Тада Иван Николајевич спава са срећним изразом лица. Трачак светлости пробуђен у човеку у коначном израста у свеобухватну светлост која тријумфује у епилогу романа.

Аутор: Зорана Поповић

Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
mesa
Тишине, Меша Селимовић
05/04/2020
idiot
Идиот, Ф. М. Достојевски
30/03/2020
full-moon
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део други)
09/10/2019
majstorimargaritadeoprvi
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део први)
08/12/2017