Еурипид води борбу против богова чије морално посрнуће људима не може служити као морални образац. Оваква Еурипидова теомахија не заснива се ни на каквом атеизму, већ на религиозној просвећености, на моралној, чистој и праведној представи богова. Зато он не приказује традиционална божанства, већ божанства у човековом срцу и борбе које се само ту воде.
Код Еурипида, протагонист је човек, за разлику од Есхила и Софокла код којих је протагонист бог. Еурипид је први који је у својим ликовима сукобио нагоне; он је први психолог који је дао значај моралној аутономији човековој и показао да се борба за срећу дешава у човековом срцу, а не ван њега. „Он је на позорницу први изнео махнитост са свим њеним симптомима у безобзирном натурализму и трагедији отворио нове могућности на тај начин што је болести људске душе, које своје порекло имају у нагонском животу, приказао као судбинске моћи” (Ђурић, Историја хеленске књижевности).
Аристотел је критиковао Сократову тврдњу да је врлина знање, јер ова тврдња занемарује алогични део душе, а Еурипид је показао да је узалуд што знамо шта је добро кад, понесени страстима, врло често деламо против разума:
Ми знамо шта је добро, разумемо то,
Ал’ не маримо.
Исто тако, и Медеја, понесена страстима и издајом, говори:
Већ видим каква мислим зла да учиним,
ал’ страст је победник над мојим разбором,
а страст је људима извор јада највећих!
Еурипид се водио филозофским учењем које је проповедало да је много важније познавати самог себе, него знати како је постао свет, па у Медеји открива људску душу обузету страстима које воде у злочинство и Медеју доводе до најинтимније трагедије.
Еурипид је Медејин лик преузео из мита. Она је унука бога Хелија, а због љубави према Јасону издала је своје родитеље, убила рођеног брата, одрекла се своје отаџбине, помогла Јасону да дође до златног руна и посредно убила Јасоновог стрица. Целу себе дала је ономе ко ће је издати на најлицемернији начин: Јасон се спрема да се ожени ћерком коринтског краља Креонта, а Медеју и своју децу да протера из Коринта. Медејино је на ивици слома:
Без хране лежи, сва се болу предаде,
и сузе рони цео дан дуговетни,
издајство откад виде мужа својега.
Нит очи диже нити лице откида
са земље, пријатељску слуша утеху
колико хладна стена или морски вал.
Покаткад само вратом крене пребелим,
па тихо јеца, драгог оца дозива,
па дом и завичај што их све издаде,
те пође с мужем што је сада одгурну.
Међутим, Медејин карактер много је чвршћи него што је њено тренутно психичко стање; она има изузетне особине: развијену самосвест, дубоко осећање поноса, изванредну моћ страсти, озбиљност у схватању задатака живота, велику одлучност и јаку вољу. Она је из Колхиде, земље наркотичног биља и смртоносних отрова; као опасна биљарица и моћна чаробница, она је и мудра жена јер је ћерка Индије (оне која је богата знањима). Од такве жене, Креонт има пуно разлога да страхује:
Прибојавам се тебе – шта да кријем то –
Учинићеш ми ћерци неизвидно зло.
За ту плашњу много имам разлога.
Ти умна јеси, вешта мађијама свим…
Од особе која је раскомадала рођеног брата да би, бацајући делове његовог тела, успорила оца и тако побегла са Јасоном, може се очекивати апсолутна спремност и највећа и најтежа жртва која се једној љубави може принети. Медеји је нанета највећа увреда коју једној жени може нанети муж – увреда која стоји као противтежа жртви коју је Медеја принела Јасону; она је неправедно одбачена жена која више нема никог, ни отаџбину у коју би се вратила.
Медеја се одлучила на освету, страшну освету, јер она је мила милима, а страшна душману, и не жели да буде презрена и кротка патница. Одлучује да Јасон треба да искуси много веће самотништво од онога које је њој наменио. Да би спровела свој план у дело потребан јој је још један дан, па моли Креонта да остане још толико, и он јој то допушта. Медеја одлучује да Јасоновој невести пошаље отроване хаљине које ће је усмртити када их обуче. На тај начин она ће повредити Јасона. Међутим, тада долази на најсуровију идеју: одлучује се на страховиту одмазду – убиће своју и Јасонову децу и тако га учинити најнесрећнијим. Од тог тренутка, започиње страшна борба у њој, али је Медеја жена јаке воље, па ни покушаји хора да је одврати од тог наума не успевају.Борба која се у њој одвија показује да њена освета није тренутак слабости или пренагљености, већ дело свесно и чврсто донете одлуке. Међутим, Медеја је и мајка која своје синове воли више од икога на свету, па је свесна да ће њиховим жртвовањем умрети и њена душа. Ипак, њој је битније Јасоново потпуно и заувек ненадокнадиво емотивно уништење од неутешне патње која је чека, и тешке савести, као последица њене освете.
Медеја мења своју одлуку чак четири пута пре извршења освете:
Не могу! Збогом одлуке ви пређашње!
Повешћу ипак, децу своју са собом.
Зар оца да им казним њином несрећом.
– Ал’ шта ми је? Зар подсмех још да дочекам
без одмазде кад пустим своје душмане?
Охрабрити се морам!
Не срце моје, не учини само то!
Поштеди децу своју, срце несрећно!
Дед, јадна руко моја, храбро зграби мач,
па хитај циљу жалосног живота свог!
Не дршћи сада и на децу не мисли
ни да их љубљаше ни да мајка си им.
Медеја жртвује своју децу и мртве их ставља на кочије које јој је посало њен деда Хелије. Она чак и не допушта Јасону да их последњи пут загрли и да их сахрани, већ на летећим колима свог деде, изнад уништеног Јасона, доминира над његовом патњом. „Медеја има све услове за трагичну јунакињу, и ту страсну, поносну и несавитљиву жену, која од земље до земље лети као пустошни метеор, одабрао је Еурипид за протагонисту своје драме” (Ђурић, Патња и мудрост).
Јасон је подла, користољубива и саможива особа, чије се лицемерје види не само у његовим поступцима и одлукама већ и у лажљивим и дрским речима које упућује Медеји, желећи да својом говорничком вештином побије Медејине аргументе: говори јој да је за своју жртву добила много веће уздарје; да је због њега у земљи хеленској, а не у варварском крају; да би се врхунац његовог лицемерја видео у речима:
Сад добро чуј ме! Цару зет не постајем
за вољу жени, садашњој ми невести,
но ко што рекох, зато да ти помогнем
и својој деци браће још да изродим.
Земља из које долази Медеја је варварска земља, земља у којој је одмазда за увреду нешто што је уобичајено; међутим, варварска крв која тече Медејиним венама није једини унутрашњи узрок начина на који се она свети. Медеја је потпуно предата свом болу и сасвим је усамљена – с друге стране, потпуно је свесна ламента који је након освете чека. Јасон је погазио брачни завет и све жртве које му је Медеја принела.
Епизода са Егејем јако је битна, јер Егејева огромна жеља за својом децом даје велики значај породу који човек има. Ова епизода битна је због тога што (иако то Еурипид нигде не наводи) вероватно даје Медеји идеју да Јасону одузме оно што му је најдраже и тако га највише повреди, и дарује нендокнадив губитак и бол. Осветивши се онако како је хтела, Медеја задовољна одлази, називајући Јасона убицом њихове деце јер је он тај који је натерао да извади мач:
Да, истина је да је жена плашљив створ,
за борбу слаба, дршће кад заблиста мач,
но погазиш ли права њене ложнице,
тад никад од ње лавице свирепије.
Илустрације: www.artflakes.com, lizgloyn.wordpress.com, luna.folger.edu.
Аутор: Душица Чукић