Милош Црњански: Београд у снегу


Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

crnjanskiУ промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота мртвих ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила – реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана – мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.
Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) – варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.

beograd-sneg

Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.

Извор: novipolis.rs

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

rsum
Љубивоје Ршумовић: Уредба о мангупима
11/02/2016
festival-knjige
Први Фестивал књига у Културном центру Београда
28/01/2016
beograd-1920
Иво Андрић: Какав је био живот у Београду око 1920.
19/01/2016
bgb
На данашњи дан основана је Библиотека града Београда
11/01/2016
dusko-radovic-u-beogradu-ima
Душко Радовић: У Београду има много лажних радних места
29/11/2015
crnjanski-pismo-andric
Како је Црњански Андрићу честитао Ускрс
19/11/2015
crnjanski2
Црњански је умро намерно
21/10/2015
casovi-srpskoga-jezika-beograd
Часови српског језика
23/09/2015