Милош, Последња Чарнојевићева сеоба


Другог децембра 1977. године, на београдском гробљу, после осамдесет четири године, положен је у гроб, под именом Милош Црњански, најдаровитији писац српског језика, откад се њиме говори и пише.
Било је, од њега, горостаснијих и умнијих песника какав је био владика Раде, заокретнијих и спохалнијих какав је био сељачки горосеча Вук, духовнијих и заумнијих какав је био смерни инок Доментијан, чистијих и кликтавијих какав је био младић, првенац, његов Бранко, суштинскијих, садржајнијих и хармоничнијих какав је био његов садруг из века и света Иво Андрић, животно опојнијих и плотски продорнијих какав је био смркнути Врањанац, за завичај забринутијих и поучитељнијих какав је био старац Доситије – даровитијег од њега није било.
Све што би помиловао својом руком, све чега би се дотакао својим чаробњачким рукописом, почињало би да трепери, дише, цвета.
Откако је „витак, блед, рањен и умиљат” почео да лута животом, поезијом, снеговима и шумама Галиције, откако је почео, мазно, да негује снове своје банатске, пречанске, чарнојевићевске, беле лукове венецијанских мостова и трешње своје далеке Суматре, откако је, негде крајем Првог светског рата, „први пљунуо и опсовао”, па све док Рјепнин, кнез и обућар, није заћутао на последњој страници Романа о Лондону – све писање Милоша Црњанског било је озарено тим непоновљивим даром.
Покушао сам, једном давно, да опишем тај дар. Бележио сам речи: елегантан, чулан, мек, свилен, однегован, горак, слатко загушљиво поетичан, лелујав, прозаичан, славјаносербски, глагољив, празничан, грациозан, стидан, елегичан, уздрхтао, ломан. Узалуд! Све је то било тако, и, опет, све то није било то. Јер дар се не може описати – дар се може само препознати. Као и сви писци великог дара, и Милош Црњански се препознаје у свакој реченици. Зато је ваљда и смео, једном, да каже да се не одриче ниједног свог стиха: „Што писах, писах”.
А писао је многошта и бивао у животу многошто: ђак и студент, ратник у туђем рату, фудбалер, професор и новинар, дипломата и ципелар – а изнад свега и преко свега тога путник, одлазник и повратник, Одисеј Итачанин, несмирени селилац који на путу чезне и ламентира за Конаком, на коначишту за путовањима, сеобама, зато се кључна његова дела и зову: Итака, Суматра, Чарнојевић, Сеобе, Лондон.
Кренуо је из завичајног Баната, оног темишварског, као и његов земљак и такође велики путник и луталац, Доситеј, да свој живот и своју писанију проведе кроз Галицију и Загреб, кроз „велику селендру Кекенду”, са генералштабним капларом Проком Натураловим, кроз Беч са студентесом Идом Лотрингер, кроз Јапан и Кину са древним песницима, Париз са вереницом, Фиренцу са Арном и Стражиловом, Сербију са Крфом, Венецију са Риалтом и Славенском обалом („Какав је то Славен био на Riva dei Sciavoni?”), кроз Рим са Микеланђелом, последњу Тулу са Хиперборејцима, кроз закрвљену ратну Европу са Вуком Исаковичем, а Будим и „Нову Сербију” са његова четири синовца, кроз Лондон са обућарима, да се најзад смири, баш као и Доситеј, у својој Итаци, у своме конаку, у граду свог ламента – у Београду.
Кажу да у последњим данима, већ, више није желео да живи. Не верујем да се био уморио. Тај човек бурног живота и дела, радан и дурашан, тај спортиста, тај трагалац за свим видовима живота, та кочоперна прзница и свађалица, тај ерудита и читач, тај трудбеник неколиких хиљада однегованих страница, био је човек изузетног виталитета и чврстине. Не, није се могао уморити, није могао сустати Милош Црњански. Биће пре да се зажелео мало тишине, како је давно предсказао у свом величанственом Стражилову:

Тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Сигуран сам да се пред вратима смрти није уплашио. Биће да је то за њега, великог путника, била само још једна, последња сеоба. Тако се, уосталом, и окончава његово најзнатније дело и најбољи европски роман о епоси рококоа: „Има Сеоба. Смрти нема!” Зато сам у поднаслову ових редака и написао речи: „Последња Чарнојевићева сеоба”.
А, за наслов „Милош”, молим да не будем оптужен за фамилијаризам, претенциозност и неукус. Просто ми се причуло, из скоре будућности, да ће то бити његово право, једино и довољно име. Јер ми смо, ваљда, једини народ на свету који своје велике писце, оне које заувек прими и сврста у своје, крсти само по имену: Сава, Теодосије, Вук, прота Матеја, Доситеј, владика Раде, Бранко, Змај, Јова, Лаза (он је чак и Шекспира звао „Вили”), Ђура, Јаша, Војислав, Бора.
А да је Милошу Црњанском, тамо, међу њима, место, одавно већ не сумњам.
1977.

Борислав Михајловић, Портрети, Нолит, Београд, 1988.

Фотографија: www.avantartmagazin.com

Црњански је умро намерно

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
beograd-u-snegu
Милош Црњански: Београд у снегу
06/01/2016
crnjanski-pismo-andric
Како је Црњански Андрићу честитао Ускрс
19/11/2015
mihiz-naslovna
Борислав Михајловић Михиз: Јебе ми се што нисам академик
23/10/2015
crnjanski2
Црњански је умро намерно
21/10/2015