Evgenije Onjegin: nalickani meteroseksualac ili neshvaćeni individualac


Puškin je svoj roman Evgenije Onjegin pisao punih devet godina, od 1823. do 1831. godine. Međutim, svom romanu definitivnu formu dao je godinu dana ranije, 1830. godine, dok je boravio na imanju svoga oca, u Boldinu. Usled karantina koji je propisan zbig epidemije kolere, na imanju u Boldinu Puškin je morao nepredviđeno provesti celu jesen. Taj period bio je za Puškina stvaralački izuzetno plodan, a u istoriji književnosti poznat je kao Puškinova boldinska jesen. Najznačajniji rezultat boldinske jeseni jeste dovršavanje Evgenija Onjegina koji je prvi put u celini objavljen 1833. godine.

Kroz lik Evgenija Onjegina, glavnog junaka istoimenog romana, Puškin je predstavio opšte društvene pojave iz dvadesetih godina 19. veka, kao i čoveka čija je tragedija ne samo u njegovom karakteru već i u tome što je prozreo i shvatio besmisao svoje sredine, ali nikada nije mogao da uguši u sebi predrasude sredine u kojoj je vaspitavan.

Onjegin-LenskiRomanom Evgenije Onjegin obuhvaćen je veliki broj ličnosti koje, svaka na svoj način, svojim postupcima i udelom u fabuli, stvaraju upečatljivu sliku istorijske epohe u Rusiji. Najznačajniji među njima svakako jesu Evgenije Onjegin, Tatjana Larin i Vladimir Lenski. Sva tri junaka predstavljaju plod društva, sredine u kojoj obitavaju, vaspitanja koje su stekli i literature pod čijim uticajem su se kao karakteri formirali, a istovremeno su u stalnom nerazrešivom kontrastu sa realnošću koja ih okružuje. Ovakav njihov odnos prema stvarnosti, koji istovremeno motiviše njihove postupke, mišljenja i izlaganja, pisac pokazuje posredno, nenametljivo, više nalik nagoveštaju i sugestiji, ali sa besprekornom tačnošću svakog, čak i naizgled sporednog detalja. Puškinov realistički umetnički postupak karakteriše njegova težnja da objašnjava karaktere glavnih junaka, pa zbog toga siže obuhvata događaje koji se dešavaju mnogo ranije od trenutka kada počinje sama fabula romana.

Onjegin – junak iz plemićke gradske sredine i Tatjana – junakinja iz plemićke (spahijske) seoske sredine, čine predstavnike dva pola ruskog društva 19. veka. „Tema Evgenija Onjegina je ljubav. Iz te okvirne teme grana se niz drugih: mimoilaženje srodnih ljudi; individualistička otuđenost; skepticizam; naivno idealizovanje života; emocionalni i moralni preporod; odnos književnosti prema životu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina). Temi svog romana Puškin je prilazio analitički, stvarao je karakter u razvoju i otkrivao uzročnoposledične odnose između materijalnog sveta i psiholoških pojava. Puškin nam otkriva sve uslove pod kojim se Onjegin formirao, kako se razvijao i šta je to što je dovelo do njegovog prezasićenja životom i demonstrativnog odlaska iz tog sveta.

Objektivnost pripovedanja Puškinovog realizma došla je do punog ispoljavanja u njegovom načinu prikazivanja karaktera. Izrazita psihološka tačnost, produbljenost i reljefnost u slikanju likova ne postiže se temeljnom analizom od strane pisca ili pak drugih likova, odnosno samoanalizom junaka, već opisom njihovih akcija, postupaka, okruženja, to jest – postupkom indirektne karakterizacije likova. U Onjeginov lik Puškin je uneo izvestan deo autobiografskog materijala i otuda pesnikova simpatija prema glavnoj ličnosti ( Ja ogorčen, on setom svladan. / Obojica smo u to doba / Poznali igru strasti jasno; / U oba srca žar je zgasno, / Obojicu je srela zloba / Fortune slepe i zlog sveta / Na samom jutru naših leta ); međutim, pisac upozorava da nije naslikao svoj portret i da uvek rado ističe razliku između sebe i svog junaka.

Evgenije Onjegin, potpuni predstavnik ruskog plemstva dvadesetih godina 19. veka, pažljivo je oblikovan i realistično prikazan dinamični književni lik. Puškin na specifičan način uvodi svog junaka u priču:

S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas k’o što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste
Il’ blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al’ meni sever slabo prija.

Posle ovog uvoda, postepeno, iz strofe u strofu, baš kao što će kasnije raditi realisti, predočava psihološki portret svoga junaka. Za razliku od Tatjane, čija se ličnost oformila u sredini najbližoj prirodi, on se formirao u okruženju na najvišem stepenu civilizacije. Po običaju koji je tada vladao u ruskom plemstvu, Onjegin je sticao obrazovanje od vaspitača i učitelja, pretežno Francuza, međutim to obrazovanje je bilo krajnje površno, pa se Puškin prema njemu odnosi ironično:

Pun znanja bio, al’ po modi;
(…)
Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati;
Znao je dosta Evgenije
Da može epigraf da shvati.
(…)
I pamtio je ko đak vredan
Iz Eneide distih jedan.

Onjegin nije posedovao istrajnost, upornost i sposobnost za praktičan društveni rad, pa, diže ruke od „učenja”, i uplovljava u krajnje lagodan i neplodan život bogatog plemstva. Međutim, ovaj slabo obrazovani plemić bio je prvak u zavođenju (Al’ ono što je ko genije / Od svih veština znao bolje / (…) / Beše veština nežne strasti.)  U sklopu opisivanja aktivnosti kojima je ispunjen Onjeginov dan, a koje ne idu dalje od doterivanja u kabinetu, ručkova, vremena provedenog u pozorištu, koje nezainteresovano prekraćuje ne bi li stigao na bal, Puškin prikazuje jedan prazan, jednodimenzionalan i jalov život prosečnog predstavnika mladog ruskog plemstva, koji ni po čemu bitnom ne odstupa od ostalih, njemu sličnih.

Pisac je ironičan prema Onjeginovom doterivanju i njegovoj kozmetici koju koristi kao pravi metroseksualac:

Brušeni kristal pun parfema;
Češljići, sjajne testerice,
(…)
Sto vrsta četki:nežne, grube,
Za nokte, kosu i za zube.
(…)
On dnevno pred ogledalima
Provede barem dva-tri sata,
I kad se najzad javi s vrata,
Kao Venera izgled ima,
Kad boginja u maske krene
Pa se u muško preodene.

Karakterističan je opis Onjeginovog odlaska u pozorište zato što se ovde ugao gledanja udvaja: jedan ugao gledanja je Puškinov, a drugi je Onjeginov odnos prema pozorištu. Naime, dok je pisac oduševljen pozorištem (Čarobni kute, divno mesto!), Onjegin tamo stiže poslednji i ubrzo počinje da se dosađuje, gledajući Didroov balet koji je pun mašte i nesvakidašnje lepote.

U vrlo protivrečnom karakteru Onjegina uporno egzistiraju različite i međusobno isključive osobine koje ukazuju na njegovu potrebu da bude u centru pažnje, pritvorenost (Iako zloba ljudskog roda / Njega da štedi nije znala), kao i na njegov izuzetan glumački dar:

Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno,
I nehajan u pismu strasnom,
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.

Ovaj tipični lik plemića s početka 19. veka, nezadovoljan svojom sredinom koju kasnije i napušta, ipak ostaje vezan tragovima te sredine od koje beži u vidu predrasuda, vaspitanja i konvencija, tako da, iako se i fizički i deklarativno razilazi sa okruženjem, opet sa njim ostaje povezan, jer ono određuje njegov karakter, motiviše njegovo ponašanje, diktira njegovu sudbinu.

Puškin postepeno počinje da govori o Onjeginovim pokušajima da živi drugačije; ukazuje na njegovo hlađenje prema zadovoljstvima prestoničkog života i na splin koji je ovladao Onjeginom. Miodrag Sibinović ističe da Puškin, „konkretizujući predstavu o toj bolesti, upotrebljava rusku reč handra (u prevodu na naš jezik – čamotinja) kojom kao da, depoetizujući pomodnu uvoznu pojavu, raspoloženje koje ona označava – spušta u rusku svakodnevnicu, u realnu stvarnost. Jer, ako se Puškin tako sistematično, kako je učinio u prvoj glavi romana, osvrće na junakovo vaspitanje, obrazovanje, način i sadržaj junakovog prethodnog života, nije li to upravo izraz – osmišljenog nastojanja da se poreklo, uzrok ove bolesti pronađe u konkretnim životnim uslovima junakove, ruske društvene sredine” (M. Sibinović, Ruski književni istočnici). Ovim je Puškin u svoj roman uneo shvatanje o čovekovom karakteru kao proizvodu društvene sredine u kojoj se formira i živi.

onjegin-tatjana

Nesposoban za nastavak uživanja u dotadašnjem načinu života koji u njemu izaziva dosadu, razočaranje i indiferentnost prema svemu što ga okružuje, Onjegin odlazi na selo, ali ne zbog toga što tamo vidi spas, već zbog nasleđenog imanja. Puškin je svoj roman počeo Onjeginovim razmišljanjima koja svojom iskrenošću na prvi pogled deluju surovo i bezosećajno:

Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al’, Bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno-
Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!

Mnogi čitaoci izraziće negodovanje zbog ovakve Onjeginove „bezosećajnosti” prema stricu koji mu ostavlja imanje koje mu, inače, zakonski i pripada. Puškin nije želeo da prikaže navodno brižnog i tužnog rođaka, već iskrenog i realnog čoveka koji nimalo nije blizak sa svojim stricem, pa bi, s tim u vezi, bilo licemerno žaliti i plakati ako se iskreno ne oseća tako, samo zato što umire neko koga nasleđuje.

Revolucionarni demokrata, književni kritičar Dmitrij Pisarev, oštro je opovrgao ocenu Bjelinskog da je Evgenije Onjegin „enciklopedija ruskog života”, zasnivajući svoje stavove na negativnoj oceni Onjeginove ljudske vrednosti: „Onjegin ne tuguje zbog toga što ne može da pronađe mogućnost za razumnu aktivnost, niti zbog toga što je sam visoka priroda, niti pak zato što svaki razumni stvor tuguje, nego jednostavno zbog toga što ima u džepu lude pare koje mu pružaju mogućnost da mnogo jede, mnogo pije i da, kako mu se prohte, krivi lice u razne grimase. Njegov um nije ništa ohladilo – on je samo netaknut i nerazvijen”. Međutim, ukoliko Onjegina posmatramo kao „suvišnog čoveka”, Pisarevljeva ocena (iako vrlo smislena i logična) je – neistorična.

Onjegin nikako ne spada u red prosečnih ljudi koji, ne želeći mnogo, bivaju zadovoljni i srećni sobom i svima. On, možda, ne zna šta mu treba i šta bi hteo, ali sigurno zna šta ne želi. U nadi da će se bolje osećati, Onjegin se okreće selu i prirodi, ali vrlo brzo shvata da se promenom mesta ne menja suština neizbežnih okolnosti koje ne zavise od nas samih:

I on već jasno vide tada:
Iako dvorci bulevara,
Balovi, karte ne postoje,
Da i u selu dosadno je;
Stražari i tu čama stara
I progoni ga svakog trena
Ko senka ili verna žena.

U krilu prirode Onjeginu je bilo dosadno. Pokušao je da izvrši neke socijalne promene, upoznao se sa Lenskim, išao kod Larinih – i sve to iz dosade! (Da je morao da obezbeđuje svoju egzistenciju, radio bi, pa se, verovatno, ne bi toliko dosađivao.)

Protivrečnosti u ličnosti Onjegina upadljivo se ogledaju u njegovom odnosu prema Tatjani Larin. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ona će na njega ostaviti pozitivan utisak, ali daleko od toga da će ga zainteresovati kao žena. U susretu Onjegina i Tatjane, Puškin je doveo u vezu dve, po prirodi jake ličnosti. „Sučeljavanjem svojih junaka on je ostvario susret dveju suprotnih koncepcija života (optimističke i rezignantne), dvaju tipova ljudske ličnosti (jedne, koja je celovita, spontana, samopožrtvovana i druge, koja je nagrižena skepsom, duhovno raspolućena i egoistična), i susret dveju sredina (plemićke, spahijske seoske, koja je, u bližem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, i plemićke gradske, koja je na višem stupnju civilizacije, ali je odnarođena i dehumanizovana)” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

Iako je raskinuo sa konvencijama faze svog plemićkog života, one su ipak duboko usađene u ovom čoveku koji je nesposoban za nežnost i ljubav pa, s tim u vezi, ocenjuje da mu ona nije par, niti on njoj. Iako je Tatjanino pismo uspelo živo da ga trone, a njena iskrenost oživela roj davno mrtvih osećaja, Onjegin odbija njenu ljubav, a svoje odbijanje obrazlaže nespremnošću da svoj život ograniči mirnim, kućnim krugom i ubeđenošću da nije stvoren za sreću. Između ostalog, govori joj kako je nije dostojan, ali kada bi ga mamile slike porodične, / srce u meni tad zacelo, / nevestu drugu ne bi htelo.

Onjegin, pošto nije bio u stanju da voli onako kao Tatjana, kad je primio njeno pismo pravedno i pošteno odlučuje da joj to direktno kaže, kako bi odmah ubio u njoj svaku nadu i samim tim joj pomogao da se oslobodi od nepotrebne i beznadežne ljubavi. Međutim, Onjegin u tome nije dosledan, pa, iskvaren u prestoničkim salonima, u teškim trenucima za Tatjanu, ne može da se uzdrži od koketiranja i otvara joj nadu: Ja gajim ljubav prema Vama / Ko brat, il’ veću, može biti . Bondi zaključuje da se u tim postupcima ispoljava Onjeginov ”egoizam i nepažnja prema ljudima”, tj. nepažnja prema tuđim osećanjima.

Da li je Onjegin bio iskren prema Tatjani? Može li on, uopšte, da voli? Da li je pravi uzrok njegovog odbijanja, u stvari, to što mu je Tatjana dala svoje srce na dlanu, pa je ljubav bez borbe za njega izgubila svaku draž? Ovo su pitanja čiji bi odgovori mogli biti različiti, međutim, ako Onjegina posmatramo kao člana porodice suvišnih ljudi, odgovor je jedan i treba ga tražiti u samom Onjeginu. Puškin ga daje kroz sledeće stihove:

U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom-
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.

U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;

Napuštao ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.

Da Tatjana nije potpuno otvoreno i naivno pristupila ljubavi koju je osetila, da je bila malo proračunata, tj. kako Puškin kaže:

Odložimo dok skoči cena,
Zapletimo u mrežu dublje,
Budimo nadom samoljublje,
A kad u našoj bude vlasti,
Umorimo ga sumnjom sporom
I prenimo ga ljubomorom,
Jer inače će, lišen slasti,
Lukavi sužanj rad slobode
Da zbaci okov i da ode…,

verovatno bi zainteresovala Onjegina, ali, ako imamo u vidu njegov karakter, oduševljenje ne bi trajalo predugo.

Onegin-TatjanaSukob suprotnih polova karaktera Onjegina, kao stalni pratilac njegovog delanja i kontakta sa ljudima, ispoljila se i u odnosu sa Vladimirom Lenskim. Za razliku od Onjegina, koji je naoružan skepsom i realan u svemu, Lenski potpuno idealistički posmatra stvarnost, pogrešno procenjuje ljude i ne uspeva da pronađe sebe, bez obzira na svoje poštenje i čiste namere.

Iako u razgorima koja ova dvojica vode primećujemo superiorni stav Onjegina prema svom mlađem sagovorniku bez dovoljno životnog iskustva, ipak u njemu ima i dosta pokroviteljskog razumevanja i blagonaklonosti prema nečemu što je bilo sastavni deo njegove (Onjeginove) prošlosti. Hercen ističe: „Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato što je on sam Onjegin, što je – ideal njegove mladosti. Puškin je video da takav čovek u Rusiji nema šta da traži, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo i, nišaneći, čak nije hteo da ga rani” . (I. Gercen, Sočinenija v 9-ti tomah). 

Iako prezire društvo i njegove moralne norme, Onjeginu je stalo do javnog mišljenja tog društva, pa sve to, u kombinaciji sa strastvenim osećanjem duga i časti romantičnog Lenskog, prouzrokuje dvoboj sa fatalnim posledicama. Uzrok Onjeginovog razočaranja i nesreće je u sukobu koji je zasnovan na dubokim protivrečnostima u samoj njegovoj ličnosti. On je na sopstvenom sudu strogom priznao svoju krivicu i osudio sebe, čak je i poželeo da Lenskom sve objasni i da pokaže da predrasuda sužanj nije, / ni neki deran prek i smeo, / već častan čovek i muž zreo, ali je, ipak, pucao na svog prijatelja i ubio ga, iako ga je mogao samo raniti.

Postavlja se pitanje zbog čega je Onjegin uopšte prihvatio izazov na dvoboj sa čovekom prema kome gaji prijateljska osećanja, kad i sam zna da ne postoji pravi razlog za taj dvoboj. U literaturi o Evgeniju Onjeginu postoje različita tumačenja ovog dvoboja koja se mogu sistematizovati u tri grupe najzanimljivijih. Prvu grupu predstavlja već navedeno Hercenovo tumačenje. Prema drugom tumačenju, Onjegin prihvata izazov na besmisleni dvoboj, jer, iako ima visoko mišljenje o sebi i prezire sve što ga okružuje, ipak ne uspeva da se oslobodi društvenih predrasuda – boji se da će biti ismejan i proglašen kukavicom. Takvo tumačenje zastupa i Bjelinski . Prema trećem tumačenju, Onjegin prihvata dvoboj iz egoističke težnje da sačuva svoj mir. Ovo tumačenje obrazlaže Tamarčenko, koji polazi od toga da je Onjeginova ohlađenost prema životu rezultirala težnjom da se izoluje od života, da ogradi svoj mir. I Bondi smatra da je do besmislenog dvoboja i do nesreće došlo zbog egoističke prirode Onjegina, koji prema svima i svemu odnosi pasivno i ravnodušno, osim prema narušavanju sopstvenog mira: Onjegin pasivno ide za događajima: dolazi na mesto dvoboja, ne rešava se da Lenskom objasni svu neosnovanost njegove ljubomore i, uopšte ne misleći šta čini, ubija na mestu svog mladog prijatelja…

Ipak, ishod ovog dvoboja Onjegina duboko potresa i izbacuje ga iz dotadašnjeg životnog koloseka. Pritisnut grižom savesti, Onjegin gubi svoj mir, a u seoskoj sredini biva za svagda žigosan kao nepoželjan i opasan čovek.

Dok je Lenski primio smrt i u tome našao izlaz, Onjegin, kao podeljena ličnost prezasićena praznim bitisanjem, gubi spontanost u životu i naoružava se skepsom, jednom od njegovih najdominantnijih crta. Pogibija Lenskog je stvorila uslove da Onjegin i Tatjana prošire svoja iskustva o životu – Onjegin na širokim prostorima Rusije, a Tatjana u visokom moskovskom i petrogradskom društvu. Ponovni susret sa Tatjanom, doduše sada novom i drugačijom, učiniće preokret u Onjeginovoj svesti i životu, prouzrokovaće iznenadni, okrepljujući emocionalni preporod na planu zakržljalih osećanja. Međutim, to će se desiti tek pošto Onjegin sazna da je ona sada tuđa žena koja prema njemu više ne pokazuje nikakve emocije:

Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrene;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći…

Savremeni analitičari Evgenija Onjegina uglavnom se slažu u tome da je na kraju Onjegin zaista doživeo iskrenu i duboku ljubav prema Tatjani.  Posle njenog neodgovaranja na pismo i odbijanja njegovog udvaranja u razgovoru, besmisao i krajnja bezvoljnost dobijaju vrednost nepobitnih činjenica. Psihički stabilna i moralno jaka Tatjana kojoj je još uvek stalo do Onjegina, odbija njegovu ljubav delom i zbog toga što, verovatno, ne veruje da je on zaista voli:

A šta je sada vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete sitnoj strasti?

Glavni junak sebe konačno pronalazi u redu ljudi koji su suvišni na svetu i, da bi pobegao iz mučne praznine, kreće na putovanja u Nižnji Novgorod, Astrahan, na Kavkaz, Tavridu. Onjegin ostaje bez tako potrebne mogućnosti da pronađe cilj u životu, da vidi svrhu svog postojanja, osećaj da je suvišan na svetu, i po tome postaje preteča suvišnih ljudi, koji će biti predmet postpuškinovske književnosti, poput Pečorina Ljermontova ili Ruđina Turgenjeva.

Autor: Dušica Čukić

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Ilustracije: en.wikipedia.org, krasnov.tv, illustrada.ru.

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

bulgakov_stvaralastvo
Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima
25/10/2017
otmenostpatnje
Danilo Kiš, Otmenost patnje
24/10/2017
leo_tolstoy
Tolstoj i Srbi
11/04/2016
hasanaginica
Položaj žene u Hasanaginici Ljubomira Simovića
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Dostojevski: Put do Boga
31/01/2016
murakami
Haruki Murakami se može čitati bilo kada i bilo gde
30/01/2016
uvela-ruza
Uvela ruža Bore Stankovića
13/01/2016
junak-naseg-doba-pecorin
Pečorin: Junak našeg doba
13/01/2016
Janko_Veselinovic_Milovan_Glisic_Aleksandr_Sumbatov__Branislav_Nusic_Stevan_Sremac_stoje_Dragomir_Brzak_i_Janko_Veselinovic
Ko je bila Zona Zamfirova?
11/01/2016