Sima Pandurović: Samo ne ovo, samo ne banalnost!


DANAŠNJICA

Samo ne ovo, samo ne banalnost!

O dani jada, potucanja, blata,
O moja mržnjo na očajnu stalnost,
Na dane kad se paučina hvata!

O odvratnosti spram sitneža ljudi,
Sitneži rada, ništavnosti svega,
Života koji za komadom bludi!

O, kako guši, k’o nesnosna stega,
Taj život gde se laže, puzi, plaši
Svačega što je svetlije i jače.

O, kako trunu bedni dani naši
U opštoj vlazi što i mene tače,
Pri posrtanju napora i volje,

Sumraku nada. Ali očaj naš će
Velike bune biti plodno polje,
A ovaj trulež nepovratno pašće.

O, kad bi doš’o taj dan kom se nada
Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja:
Veliki dan taj velikoga pâda;

I kad bi preš’o dah opustošenja,
Mač večne Pravde preko sramnog doba
Prljavih duša, srozanosti jadne!

Što mari što će na dnu istog groba
Ležati trulež što pravedno padne
S mladošću tužnom jednog pokolenja!

Izdanici slabi ovog veka gnjilog,
Mi ćemo biti tvorci kobnog vrenja,
Savesti griža jednog doba bilog.

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom,
Završićemo bar jad ovih dana:
Bićemo, ipak, temelj svojim grobom

Novom životu, bez današnjih mana,
Boljem životu što bar nečem vodi
Ako ne časnom miru ono ratu,

Ako ne sreći, a ono slobodi.
Nećemo biti u kužnome blatu
Sastojci bedni ćivtinske sredine

Niskih vidika a uvela srca;
Gde nit’ se živi niti časno gine,
I gde se kopni, povodi i grca;

Gde crna čama stalno sipi na nas,
K’o sitna kiša, k’o strašna fatalnost,
Nekad k’o juče, juče kao danas …

Samo ne ovo, samo ne banalnost!

 

SVETKOVINA

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. – U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti.

Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
–Lance života što zveče i stežu; –
jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! Očima im trepti rosa nemo…
Mi, po milosti božjoj, deca ovog stoleća
I posle ručka tako mnogo jela
I pića stoji na stolu. Kroz stakla
Prozorska, jesen, uvela i bela,
Srca se naših, izgleda, dotakla.

Pa ipak nismo mi ni za šta krivi,
Gospodo. Jesu protekla proleća
Nemirna, lepa; ali neka živi
Sumorna mis’o i našeg stoleća!

Zamagljen pogled, bled oblak na čelu
Naših dama, jednu malu tajnu krije:
Odricanje nemo, jednu čežnju svelu,
Strast što je buktala i koje sad nije.

Izgleda da danas više ne zanima
Nas, umornu decu ovoga stoleća,
Drugi i lepši pol – da se ne prima
Nas nada i čednost budućih proleća.

Neosetno, tiho, došli smo pod vladu
Drukčijeg, grubog, moćnog suverena:
Alkohol tupi živce, ruši nadu
Na čistu ljubav budućih vremena.

Proklamovan vladar, nečujno, u meni
Protivnika ima, ma da ga se plaših;
I čašu što se preliva i peni
Dižem u slavu tradicija naših,

I lepih žena! Nek’ njin nagon ima
I sad u nama svoje stare žrece;
Nedostojno makar uživajmo s njima,
K’o žalosni oci nemoguće dece.

Sve to neće dati on što je prošlo;
Al’ pohodiće nas dah sreće nam stari,
I to što je tužno i s nategom došlo
Imaće opet nenadmašne čari.

Osetićemo miris ljubičica
Starih, i ljubav, i nadu proleća,
Pa ma i mlada, a uvela lica, –
Mi, po milosti Božjoj, deca ovoga stoleća.

 

REZIGNACIJA

Opet je ponoć sumorna,
Opet je ponoć budnom mi promakla
I mekim krilom, tugom srce takla;
Opet je duša umorna,
A s grudi
Teret se nije sišao. Šta mari?
Ponoć je prošla – Zora rudi…
Treba nam leći, snovi moji stari.
Često smo puta ustali;
Često smo puta duge noći bdili
I prkosili nevidljivoj sili.
Danas smo tužno sustali;
Pa neka!
Ko će još pep’o srca sad da žari?
Najbolji odmor još nas čeka.
Treba nam leći, snovi moji stari.
Svi ćemo proći ovako;
Svi ćemo brzo prebroditi vale
ludog života, nepojamno male,
A teške za nas tako.
I tada
Doći će dobre sudbe večni dari:
Spokojstvo, mir, bez bola, jada.
Treba nam leći, snovi moji stari.

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

bulgakov_stvaralastvo
Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima
25/10/2017
otmenostpatnje
Danilo Kiš, Otmenost patnje
24/10/2017
nastasijevic
Momčilo Nastasijević, pesnik i mislilac
22/02/2016
hasanaginica
Položaj žene u Hasanaginici Ljubomira Simovića
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Dostojevski: Put do Boga
31/01/2016
murakami
Haruki Murakami se može čitati bilo kada i bilo gde
30/01/2016
nerazumljivost-poezije
Branko Miljković: Nerazumljivost poezije
29/01/2016
uvela-ruza
Uvela ruža Bore Stankovića
13/01/2016
junak-naseg-doba-pecorin
Pečorin: Junak našeg doba
13/01/2016