Српски и француски симболизам


Симболистичко песништво у Француској било је веома разнородно, а његово зрачење захватало је и друге европске књижевности, где се везивало за песнички модернитет, па га многи, попут Пола Валерија, који сматра да је групна ознака симболизам неприкладна, не сматрају за књижевни покрет или школу са прецизно формулисаним естетичким начелима, него више као стање песничког духа и кретање поезије која почиње са Бодлером и води њеној модернизацији.

Први значајни наговештаји будуће ослобађајуће револуције у поезији јављају се у песмама и теоријским списима тзв. декадената, који одбацују речитост и теже ка идеалној музици, отварајући тако слободан пут симболизму. За стварног претходника овог покрета, како тврди Жан Мореас – аутор Манифеста симболизма (18. септембра 1886. године, у листу Фигаро), треба сматрати Бодлера (поводом чије поезије је први пут употребљен израз „декадент” од стране Теофила Готјеа), који своју теорију синестезије песнички обликује у песму Везе, захтевајући од уметника да стиховима одгонета „шуму симбола”.

simbolizamУзимајући у обзир разлику између симболистичке школе, која се око 1885. ствара око Стефана Малармеа, и симболистичког покрета који се продужава у ХХ век, могло би се уопштено рећи да се у симболисте сврставају песници који у својим поетичким ставовима следе Бодлера, Рембоа, Верлена и Валерија и чије су тежње најјаснији израз нашле у поезији Малармеа. Симболизам је означио победу духовности над материјализмом и у први план је стављао индивидуализам, слободу, мисаоност и одушевљење лепотом.

Наши песници који су се позивали на француске симболисте и наследнике симболизма нису припадали само једном књижевноисторијском раздобљу. Везе између нашег и француског симболистичког песништва успостављају се на дијахронијски начин. Наиме, у време када симболизам у Француској доживљава прави процват, наша књижевност је, будући неспремна да у потпуности прихвати симболистичке тековине, још увек у знаку реализма, носећи у себи и клице романтизма. Још од Јована Дучића, који већ наговештава неке симболистичке тенденције, али не иде до препуштања иницијативе речима, како је то чинио Маларме, преко представника српске авангардне поезије, па све до неосимболиста, у исказима песника јављају се експлицитни или имплицитни цитати француских симболиста и носилаца симболистичког наслеђа, тако да овакав начин повезивања постаје нека врста дијалога са француским симболистима, пре свега, у највећој мери са Малармеом и Валеријем.

Српска поезија је француски симболизам прихватила у неколико етапа. Прву етапу представља почетак ХХ века, када се наши песници значајније приближавају симболизму, али опет остају далеко од симболизма једног Малармеа. Као и Бодлера, и Дучића опседа координација чула. Његову парнасо-симболистичку, а посебно трећу и завршну – постсимболистичку фазу развоја, карактеришу неконкретност, недостатак непосредности, доминација апстрактног и сентенциозна уопштавања у стиху. Јован Дучић, ипак, у начелу склон јаснијем изражавању, не одлази екстремно у симболистичку херметичност. Милан Ракић, без обзира на све песничке и књижевно теоријске утицаје француских симболиста, није постао симболистички песник са метафизичким језама и слутњама оностраног, већ трезвен и реалан песник с овога света. По томе што је у Дисовим стиховима било црних боја, смрти, труљења и распадања, на поезију овог песника, који можда није ни познавао дело Бодлера, у то време гледало се као на одсјај „балканизованог бодлеризма”, или, како ју је видео Скерлић, ,,поезију отровних и перверзних цветова зла Шарла Бодлера и језивих халуцинација Едгара Поа”. (Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности). Утицаји француског симболизма препознатљиви су и у поезији Симе Пандуровића, која их преображава кроз интелект, разумски прихватајући суровост овоземаљског живота.

Тек у периоду након Првог светског рата, српска књижевна и културна средина постаје отворенија и спремнија за малармеовски симболизам, који постаје одлучујући ослонац за све оне који дотадашњу српску књижевност желе да ослободе ланаца епске традиције. По свом односу према музици, песник Момчило Настасијевић се такође може сматрати изузетним сиболистом. У основи његове поезије је родна, матерња мелодија, а она произилази из симболистичког схватања музике као бића поезије – „Најчистије, најобилније, најмоћније поезија се остварује музиком”, пише он у есеју „За апсолутну поезију” (1924).

maskaДајући примат језику у песничком стварању, симболисти утиру пут надреалистима, који верују у стваралачку моћ језика ослобођеног од уобичајене комуникативне функције. Mеђутим, између симболизма и надреализма постоји суштинска разлика, која лежи у томе да надреалисти одбацују дуализам, односно аналогије између видљивог и невидљивог, карактеристичне за симболисте, и залажу се за монизам који укида све разлике. Наиме, надреалисти превазилазе екстремно затварање у унутрашњи свет, својствено симболистима, и уносе дозу активизма; међутим, са друге стране, чак и малармеовска путовања у празнину, сан и самоћу, махнито и нихилистичко поигравање Рембоове лађе без кормила на путу напуштања реалног, свакодневног живота (Пијани брод) или Валеријеве утопијске жеље за изједначавањем са Апсолутом и Вечношћу, оличених у мору и Сунцу (Гробље крај мора), ипак полазе од реалности, тако што представљају подстицај у решавању животних проблема.

Трећа и најважнија етапа у прихватању француског симболистичког наслеђа у нашем песништву започиње педесетих година ХХ века, са неосимболизмом и песницима као што су: Бранко Миљковић, Борислав Радовић, Иван В. Лалић, Милован Данојлић, Драган Колунџија, Јован Христић, Алек Вукадиновић и други. Многи од њих, као изврсни познаваоци и преводиоци француске поезије – на првом месту Бранко Миљковић – у својим есејима и критичким текстовима разматрају симболистичке теме и дефинишу своје поетичке ставове, позивајући се на Пола Валерија и Стефана Малармеа.

Одбацивши надреалистичку „збрканост”, али и симболистички „мистицизам”, српски неосимболисти, повлачећи разлику између песничког и свакодневног говора, стављају акценат на језик и имају искрено и неограничено поверење у моћ песникове Речи. Док Маларме подређује смисао звуку, тј. ритму, рими, метру, Бретон у први план ставља аутоматизам речи кроз који долазе до изражаја сакривени психички садржаји. Давање предности речима, међутим, заједничко је и надреалистима и симболистима, а на томе инсистира и неосимболизам Бранка Миљковића, који је хтео да помири ова два правца.

Бранко Миљковић, као ученик француских, али и руских симболиста са једне, и београдских надреалиста са друге стране, у послератну српску поезију уноси изузетну лирику малармеовско-валеријевске инспирације. У складу са Миљковићевим тежњама да измири симболистичку и надреалистичку поетику, његова поезија читана је и у симболистичком и у надреалистичком кључу. Од првих тренутака своје појаве, па све до данашњих дана, стихови Бранка Миљковића изазивају невероватан читалачки и интерпретативни интерес. Поред поезије од невероватне вредности, други велики поклон, који је за собом оставио Бранко Миљковић, представљају његови есеји и књижевне критике, у којима пише, колико о песницима чију је поезију тумачио, толико и о себи и о својој поезији. Критички текстови Миљковићеви значајни су за разумевање песника о којима је писао, али и за подробније упознавање и разумевање његових личних поетичких начела.

Бранко Миљковић: садржај и облик песме>>

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.