Suvišni ljudi u ruskoj književnosti


Puškinov Onjegin (Evgenije Onjegin) i Ljermontovljev Pečorin (Junak našeg doba) otvaraju galeriju takozvanih suvišnih ljudi, čija je pojava u književnosti uslovljena posebnom društvenopolitičkom i duhovnom klimom u Rusiji tog doba.

Ruski kritičar Nikolaj Dobroljubov je u članku Šta je to oblomovština? Onjegina uvrstio u poseban književni tip ruske literature 19. veka, u tip takozvanih suvišnih ljudi, zajedno sa Ljermontovljevim Pečorinom, Hercenovim Beljtovom, Turgenjevljevim Ruđinom i Gončarovljevim Oblomovom. „Suvišan čovek je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zbog toga što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Suvišan čovek se prema ljudima odnosi visokomerno. Potcenjuje ih i drži se nadmeno. U odnosu prema ženi je egoista: uživa u igri ženskim srcima, ali ne prihvata obaveze i, po pravilu, izbegava bračnu vezu. Obrazovanje suvišnih ljudi je površno. Njihov odnos prema radu je nesistematičan. Nedostaje im upornost. Zbog toga su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka u ime pozitivnih promena u društvu” (M. Sibinović, Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina).

suvisni-ljudi

Godine 1785. Katarina II je Podarenom poveljom propisala prava i dužnost plemića. Za vreme vladavine Katarine II visoko plemstvo, koje je činio prosvećen i obrazovan stalež, dostiglo je najviši stepen u svom razvoju. Odmah za visokim plemstvom formirala se klasa srednjeg plemstva. Za vreme vladavine cara Aleksandra Blagoslovenog, plemićki ugled je sve više rastao, pa se tako obrazovalo društvo za koje su plemenita uživanja već postala životna potreba, kao obeležje novog duhovnog života. Plemićka klasa je bila ne samo glavni predstavnik društva, već i glavni neposredni izvor obrazovanosti čitavog društva. „Dvadesetih godina 19. veka ruska književnost, koja je bila podražavalačka, počinje težiti za originalnošću: pojavio se Puškin. On je voleo stalež u kome se skoro isključivo ispoljio napredak ruskoga društva kome je i sam pripadao – i odlučio je da nam u Onjeginu prikaže duševni život toga staleža, a zajedno sa njim i društvo, onakvo kakvo je bilo u eposi koju je izabrao, tj. dvadesetih godina 19. veka” (V. G. Bjelinski, Književno-kritički članci).

Međutim, iako društveni roman u koji ulazi čitav ruski život sa političkim idejama, tadašnjom kulturom, vaspitanjem, kao i celokupna ideologija epohe, Puškinov Evgenije Onjegin predstavlja izuzetnu psihološku studiju karaktera junaka.

Dok je Puškin kroz Onjeginov lik dao sliku plemića dvadesetih godina, Ljermontov je glavnim likom svog romana Junak našeg doba – Pečorinom, dao sliku tipičnog predstavnika epohe tridesetih godina 19. veka, a književna kritika ga ubrzo prihvatila kao predstavnika takozvanih suvišnih ljudi u ruskoj književnosti. Pečorinov lik pisac izoštrava osvetljavajući ga iznutra, navodeći čitaoce da se i sami pridruže univerzalnim filozofsko-etičkim pitanjima o sreći, nesreći, ljubavi, prijateljstvu, sudbini, strasti, egoizmu, genijalnosti, koja Pečorin postavlja sebi i drugima. Junak našeg doba smatra se jednim od prvih vrhunskih psiholoških i filozofskih romana u ruskoj proznoj književnosti 19. veka.
„Junak tridesetih godina”, Junak našeg doba bio je „dekabrista” – aristokrata, vojno lice i čovek političke prakse, a „junak četrdesetih” svoje obrazovanje sticao je na Moskovskom univerzitetu – poezija, nauka i filozofija bili su u centru njegovih interesovanja i oduševljenja. Takvog jednog čoveka, „nepraktičnog viteza reči”, prikazao je Turgenjev kroz lik Ruđina, koji predstavlja još jednu od varijanti suvišnih ljudi, ali ne i ponavljanje onjeginsko-pečorinskog tipa.

Ličnosti poput Onjegina, Pečorina, Ruđina, Oblomova – tipovi koje su stvorili veliki talenti, žive i danas – u malo drugačijim društvenim uslovima. To su ljudi koji ne čine ništa ni za ličnu niti za opštu korist; za njih ne postoje stvari koje bi im predstavljale životnu potrebu bez koje ne bi mogli da žive.

Iako postoji razlika u temperamentu Onjegina, Pečorina i Ruđina, svi oni imaju karaktere koji su u velikoj meri sputani nepovoljnim društvenim prilikama. Možda bi njihovo besmisleno (ne)delanje dobilo neki plemenitiji smisao u drugačijim društvenim okolnostima. Međutim, njihovo (ne)delanje nisu samo uzrokovale dvadesete, tridesete i četrdesete godine 19. veka u Rusiji, već prvenstveno njihovi karakteri i njihova samoživa priroda. Oni su razmaženi egocentrici, koji misle da su centar sveta koji se oko njih i zbog njih okreće, pa, s tim u vezi, sebi daju za pravo da povređuju ljude koji to uopšte ne zaslužuju, i to isključivo radi ličnih nezadovoljstava, hirova i kompleksa.

Suvišni ljudi nisu samo po svojoj prirodi lišeni sposobnosti da se kreću i delaju po sopstvenoj volji – njihova apatija i splin rezultat su njihovog vaspitanja, neostvarenih težnji i sredine u kojoj se kreću. Svi članovi porodice suvišnih ljudi imaju sličan odnos prema ljudima – preziru njihov „sitan” rad i njihove skučene težnje, iako ni sami ne uspevaju da ostvare svoje. Oni vrlo dobro znaju za čim ne teže, ali uopšte ne znaju šta žele i kakav je njihov cilj (ako ga uopšte i imaju) i smisao njihovog delanja, što ih, između ostalog, čini aktuelnim i danas.

Oni ne znaju šta treba tražiti u životu, kao ni u ljubavi – plaše se gubitka slobode koju i ne poseduju, pa ne uspevaju da se vežu ni za žene, a ni za prijatelje. Vođeni idejom o slobodi, a ne i samom slobodom i emocijama koje su im na putu do samoostvarivanja zakržljale, nikada ne dosežu do potpune slobode. Svi su oni puni samoljublja i potpuno su svesni taštine društva koje ih okružuje. Međutim, njihove reči nikada ne postaju dela; oni imaju svoje principe, ali ne i snažne unutrašnje potrebe koje bi, zajedno sa tim principima, predstavljale njihovu pokretačku snagu, koja bi im, pre svega, stvorila potrebu i cilj, a potom i put do ostvarenja istih.

Promašeni životi u Čehovljevom Ujka Vanji>>

Autor: Dušica Čukić

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

Fyodor_Dostoyevsky_(1880)
Tajni nalog odeljenja o hapšenju F. M. Dostojevskog
25/08/2019
bulgakov_stvaralastvo
Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima
25/10/2017
otmenostpatnje
Danilo Kiš, Otmenost patnje
24/10/2017
leo_tolstoy
Tolstoj i Srbi
11/04/2016
hasanaginica
Položaj žene u Hasanaginici Ljubomira Simovića
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Dostojevski: Put do Boga
31/01/2016
murakami
Haruki Murakami se može čitati bilo kada i bilo gde
30/01/2016
uvela-ruza
Uvela ruža Bore Stankovića
13/01/2016
junak-naseg-doba-pecorin
Pečorin: Junak našeg doba
13/01/2016