Сваке суботе у Конаку кнегиње Љубице, Наташа Поповска, историчар уметности и виши кустос Музеја града Београда, на оригиналан и веома интересантан начин прича причу о славној српској владарки.
Кроз животну исповест кнегиње Љубице Обреновић, уз турску кафу и ратлук, посетиоци Конака имају прилику да упознају прву владарку обновљене Србије и чују чињенице о најзначајнијим догађајима из времена кнеза Милоша Обреновића, као и детаље о односу кнеза и кнегиње, њиховом брачном животу, и друге занимљивости из приватног живота овог пара.
Писменица је разговарала са Наташом Поповском, ауторком ове монодраме.
Како сте дошли на идеју да напишете ову монодраму? Шта је била Ваша инспирација?
Сматрајући то великим изазовом, одазвала сам се позиву Музеја града Београда и Туристичке организације Београда да осмислим програм „На кафи код кнегиње Љубице”. Накратко сам се повела размишљањем да задату тему испратим вођењем публике кроз Конак, уз пригодан текст о историјским приликама које прате XIX век, визуелно обогаћен костимом кнегиње, као и традиционалним послужењем кафом у тренуцима предаха. Међутим, врло брзо одступила сам од првобитне намере и, ношена истраживачким надахнућем, престројила сам се у улогу писца, редитеља, глумца, постављајући причу у „време садашње” (тј. кнегињино време), чиме је програм све више постајао својеврсни вид монодраме, смештене у интерактивни концепт.
Процес грађења текста и његова визуелизација нису избегли моја честа преиспитивања: у којој мери је овакав вид представљања историје и њених тековина ван домена рада у музејима и ангажмана кустоса, пре свега стручњака музеја. Лик кнегиње Љубице, превасходно сагледан са аспекта жене, мајке, супруге, а свакако не мање важно, владарке, била ми је главна водиља у раду на пројекту, и моја основна инспирација. Бити близак са кнегињом, бити примљен као њен гост, захтевало је брисање времена, што сам постигла помоћу текста, а посебно је помогао амбијент Конака и добродошлица послужења кафом у филџанима и ратлуком. Начин на који кнегиња казује најосетљивије делове из свог приватног живота, откривајући своју снагу, али и слабости, и најуздржаније посетиоце дотиче причом или их макар покреће на размишљање, колико у неким ситуацијама чврстина и моћ лако могу да устукну пред емоцијом и рањивошћу.
Колико дуго наступате са овом монодрамом? Да ли се текст мењао са временом или је исти као и у тренутку његовог настанка?
Представа „На кафи код кнегиње Љубице”, чији сам аутор, промовисана је септембра 2009. године у Конаку кнегиње Љубице, а у склопу „Дана европске баштине”. Први је museum theatre код нас, и до данас се изводи уз несмањено интересовање публике. Највећим делом реализован је у Конаку кнегиње Љубице, који је у саставу Музеја града Београда. Поред редовног извођења, био је укључен у бројне значајне градске манифестације, као што су „Ноћ музеја”, „Дани европске баштине” и „Дани Београда”. Својим садржајем прилагодљив сличним, али и другачијим просторима, био је укључен у пројекат „Под крошњама топчидерског платана”, који се у летњим месецима реализује испред Милошевог конака у Топчидеру, а у организацији Туристичке организације Београда. Такође је редован учесник у „Данима кнегиње Љубице”, који се традиционално одвија сваке године у Враћевшници, у организацији Туристичке организације Горњи Милановац.
У склопу неких од горе поменутих манифестација, лик кнегиње Љубице води дијалог са глумцем у улози кнеза Милоша, што указује на бројне могућности текста прилагодљивог другачијим амбијентима и ситуацијама. Учесник је разних промотивних музејских и туристичких дешавања, такође гостовања у иностранству, као и хуманитарних акција. Бројна су и гостовања у водећим позориштима широм Србије, док позиви за нова дружења кнегиње са њеним народом стално пристижу. Волела бих да истакнем да се представа изводи и на енглеском језику, чиме смо нашу историју приближили страним посетиоцима, који су чести гости.
Шта је то што нам монодрама, за разлику од историјских података, говори о Милошу и Љубици Обреновић? Колико је у њој историје, а колико уметничке слободе?
Ово је пре свега прича о смелој и храброј кнегињи Љубици, једној од најцењенијих српских владарки XIX века. Оно што сви примећујемо јесте да се интерпретирање наше историје, најчешће везује за подвиге владара и великих војсковођа, док се о нашим владаркама јако мало зна. Реализација овог интерактивног музејског програма представља моју дубоку потребу да укажем на значај жена кроз историју. Прави пример за то је кнегиња Љубица, која је била у стању да цео свој живот жртвује за породицу и своју домовину. Њена снага да поднесе све недаће, да сачува породицу, и у тренуцима кључним за Србију бодри мужа и устанике, што ће касније предодредити Милоша за другог вожда, као таква не сме бити заборављена у историјским казивањима.
Цео њен живот исписан је сменом победе и бола, а 1842. године задао јој је можда и најтежи ударац, поред губитка деце, а то је да је морала да оде из Србије. Ту долазимо до тренутка када кнегиња Љубица напушта своју вољену земљу, додуше не из Конака кнегиње Љубице, већ из Милошевог конака у Топчидеру. Дала сам себи уметничку слободу те сам последње тренутке живота кнегиње Љубице у Србији сместила у њен Конак.
Шта је то што је посетиоцима најинтересантније?
Присност која се природно ствара током трајања програма, између замишљеног лика кнегиње и посетилаца, најуочљивија је када она говори о тужном чину убиства Петрије, од њене руке, што чини у налету љубоморе и због чега ће се кајати до краја живота. То свакако не оправдава њен поступак, али ствара посебну атмосферу саосећања код посетилаца, уз неретке сузе. Везивање за прошлост остварено је и чином добродошлице, када кнегиња своје госте дочекује у диванхани, како се то иначе чинило у њено време. Потом сви заједно обилазимо и друге просторије Конака, у којима су собе намештене под утицајем истока. Кнегињина прича се тада базира на објашњавању обичаја из њеног времена, начина становања, васпитавања деце, дворења мужа, одевања, где је визуелно и нараторско у потпуној спрези, тако да се изложени предмети у простору уклапају у причу и повратно, предмет у простору је повод за причу о њему.
Да ли сте некада били у дому нашег нобеловца? Писменица вам је припремила виртуелну шетњу кроз Спомен-музеј Иве Андрића. Погледајте ОВДЕ.