Дијагноза градске деце: недостатак природе


Јован Мемедовић, др Ранко Рајовић и писац за децу Урош Петровић осмислили су и реализовали експеримент: одвели су градску децу, којима је природа потпуна непознаница, у дивљину. Градска деца „болују” од недостатка природе. Ова дијагноза не предстваља болест, али је свакако опасност која ће у будућности узроковати велике проблеме у развоју деце.

Јован Мемедовић

Ово је прича за родитеље, па после за васпитаче, наставнике и тако даље.

Родитељи треба да буду свесни да њихова деце, пре свега градска деца, имају једну дијагнозу – то је недостатак природе. Недостатак природе, доказали су, проузрокује недостатак пажње за учење, недостатак самосталности, оскудност у комуникацији; све то проузрокује физичке недостатке, на пример: лоше држање тела, равне табане, лош имунитет, подложност алергијама… Дакле, деца која не иду у природу остају неактивна и, самим тим, нема стимулације, нема природног искуства и нема практичног учења. Родитељи осете проблем, и онда децу брже-боље шаљу на неке спортове, али то није то. Ми смо биолошка бића; тек када смо у природи, ми смо оно што јесмо.

Направили смо један експеримент тако што смо планирали да окупимо што више деце, градске деце, без родитеља (они би остали код куће), и изведемо их у једну сеоску средину, а онда и у потпуну дивљину. Међутим, одмах смо наишли на проблем, јер родитељи не желе да пусте своју децу тек тако у дивљину, плаше се. Општи однос родитеља према деци је – превише их штите.

О томе како је овај експеримент протекао говори и Ранко Рајовић.

Многи су били уплашени: како ће у шуми, какве ципеле да понесу, да ли има змија, буба, како ће спавати у шатору, шта ако падне киша и сл., јер никада раније нису били у природи.
У Србији свако друго дете од шест година има поремећај фине моторике, равне табане има око 70% деце, ту је успоренија комодација… Кад се све то сабере, кад то дете крене у школу, не може да чита дуже од десет минута, јер има поремећај концентрације, не може да пише како треба, и ти проблеми се касније много теже решавају. Зато је важно да дете већ до 7, 8. године буде што чешће у контакту са природом.

Дечји писац Урош Петровић

Ја се трудим да код деце направим извесну гимнастику мозга. Физички и ментални развој су уско повезани. Опште је познато да се боље размишља док се шета; зато кад обављамо неки важан телефонски разговор углавном шетамо.

Дијагноза „недостатак природе” није болест, али ће једног дана представљати велику неспособност. Зато, родитељи, наставници, васпитачи, изведите децу у природу.

Извор: Јутарњи програм, РТС

 

3 коментара

Igor
Одговор 18/11/2015

Joca je car. :)

Igor
Одговор 18/11/2015

Odlican tekst.

    Писменица
    Одговор 18/11/2015

    Хвала, Игоре. Поздрав.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

pisma-jednog-profesora
Мојим матурантима на дар (писма једног професора)
13/07/2016
dnevnik-jedne-mace
Дневник једне Маце, носиоца сертификата
13/07/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
nastavnici-glagolaju
10 наставничких глаголања
09/02/2016
rajovic-ranko
Др Ранко Рајовић: Нема знања од бубања
02/02/2016
rajovic
Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?
18/01/2016
kriza-u-obrazovanju
Криза у образовању
29/12/2015
vrlodobar-ili-vrlo-dobar
Закон или Правопис: врло добар или врлодобар
17/12/2015
marina-cvetajeva
Поуке деци: Ако вам кажу да тако нико не ради, кажите: Ја сам неко!
16/12/2015