Др Ранко Рајовић: Нема знања од бубања


Др Ранко Рајовић је натпросечно интелигентан човек. То није наш субјективан став, већ за то има и потврду одавно, пошто је с краја осамдесетих успешно положио Менса тест. И не само положио, већ био и у два мандата председник Менсе Србије. Овај лекар специјалиста интерне медицине, стручно се бави неуроендокринологијом и РЕМ фазом спавања, а кроз Менсу постао је аутор програма креативног учења који се данас примењује у четрнаест држава Европе.

Колико је вешт у тој материји којој је посветио године рада и истраживања сведочи и чињеница да смо делом интервјуа заправо ми били пропитивани, а на крају нам је и демонстрирао нови модел учења, кроз неколико питања и примера. Тако смо од некога ко поставља питања постали питани, и то на обострано задовољство. И ови редови које ћете прочитати испод увода су само делић неисцрпне приче која је трајала и трајала…

Још мало увода. Програм учења који се зове НТЦ (а у тексту који следи ћете сазнати детаље) довео га је у позицију да од 2010. до 2012. буде председник Комитета за даровиту децу светске Менсе, а и актуелни је сарадник УНИЦЕФ-а за рану едукацију. Гостујући је предавач на факултетима у неколико држава. Већину оног што има, како каже, управо дугује Менси, јер од ње је све почело.

– У старој СФРЈ сви смо читали „Галаксију”. То је био јако популаран часопис у то време. Док смо били млађи читао се „Политикин забавник”, а како смо већ били средња школа, то је била „Галаксија”. И 1987. године почело је да се пише о томе да ће „Галаксија” да организује националну Менсу, да долази директор светске Менсе из Лондона, да ће бити тестирање у Београду и да се млади људи пријаве. И пријавило се нас негде око хиљаду. То је било велико тестирање у Београду у Дому инжењера. „Галаксија” је онда писала да ће за најбоље који ураде тест обезбедити стипендије и рачунар. А рачунар је у оно време било као да имаш аутомобил. У то време био сам студент медицине. Отишао сам на то тестирање, прво из радозналости да видим где смо то ми и да ли ми можемо да приђемо резултатима из других земаља, да ли ћемо положити, а потајно сам се надао да ћу положити, па ћу добити и стипендију и рачунар – каже др Рајовић.

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

rajovic-1

И да ли су стигли стипендија и рачунар?
– Када сам положио, сећам се да сам, кад су ми јавили, био јако срећан, јер спадам у друштво натпросечно интелигентних. Међутим, после теста скоро ништа се није десило. Менса у Југославији није формирана, стипендије и компјутера нема, а оснивачка скупштина Менсе је одржана годину дана касније у Загребу. Ко је имао пара тамо да оде, отишао је, формирана је Менса СФРЈ, али није имала никакве значајније активности.

То вас, претпостављам, није баш одушевило?
– Кад је почела криза у Југославији, Љубомир Кустудић, који је био члан те старе Менсе као и ја, одлучио је да у Новом Саду формира Менсу војвођанске регије, јер нисмо знали како ће ићи разбијање Југославије. Ми смо имали ситуацију пре рата, да је наша Менса после четири тестирања постала доста велика. Менса Југославије била је регистрована у Загребу и печат је био тамо. Тражили смо да нам из Загреба дају папире, нисмо их добили и Љубомир Кустудић је формирао Менсу војвођанске регије. То је био доста паметан потез, јер 1995. године смо на основу тога обновили целу Менсу Југославије у Новом Саду. Ту је почетак.

Значи да је Нови Сад заправо био најинтелигентнији град у дружави?
– Највећи број чланова Менсе у старој Југославији имао је Нови Сад, више од Загреба и Београда. И када смо обновили Менсу 1995. године, онда смо почели преговоре са међународном Менсом да формирамо поново организацију у сада новој држави. Они су нам дали дозволу и 1997. године је организовано прво тестирање и то је практично почетак нове Менсе Југославије коју смо покренули Љубомир и ја, а изабран сам и за првог председника. А онда сам, сећајући се како сам био разочаран у рад Менсе 1989. године, почео са активностима. Обезбедили смо просторије у граду, формирали смо одсек за даровите, направили смо сарадњу са неколико Менси у окружењу. Ту морам да споменем Словачку и нашег суграђана Милана Струхара, који је помогао организацију првог тестирања, затим Чешку и Бугарску који су нам много помагали у првим активностима. Онда је за већ годину дана стигла из Лондона дозвола да сами можемо да формирамо Менсе у окружењу. Пошто сам имао позиве из Словеније и Босне и Херцеговине, договорио сам се са директором Менсе International, Едом Винсентом и већ за година дана организовао сам прва тестирања у Босни, Словенији и Црној Гори, а несто касније заједно са Едом Винсентом и у Македонији. Дакле, Менса Југославије је покренула Менсе у четири бивше републике СФРЈ. Ми смо постали регионални лидер и договорили смо се да једном годишње свако од њих организује већи скуп и да се тамо окупљамо. Менса је показала да можемо лепо да сарађујемо, да се посећујемо и да се лепо дружимо и да помажемо једни другима.

rajovic-2

Рад на унапређењу активности Менсе окренуо се у једном тренутку и младима?
– Те 2001. 2002. и 2003. године желели смо да будемо мало усмеренији ка даровитој деци, и тада смо Љубомир Кустудић, Урош Петровић и ја покренули летњу школу за децу из дијаспоре, почели смо доста амбициозно да радимо програмирања, логичке задатке, математичке проблеме… Али деца кад дођу, њима је тога преко главе у школама и видели смо да нама то не вреди, односно да нам не вреди добар програм ако неће да га раде. И ту смо, заправо, почели да конципирамо програм који ће бити мало другачији и то је основа овога што данас имамо као НТЦ систем учења. НТЦ систем се примењује у четрнаест држава Европе, а изнедрен је из наших летњих школа.

НТЦ? Можете ли појаснити мало ту скраћеницу?
– Ми смо у Менси имали договор да направимо одсек за таленте, па смо хтели некако да га назовемо. И онда смо одлучили да га назовемо Никола Тесла центар. Онда су то направили и у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Словенији. То функционише од 2002. године. Урош Петровић и ја смо радили на развоју програма и назвали смо га НТЦ систем учења. А већ 2005. године почели смо да предајемо у Словенији, па у Босни и Херцеговини и Србији и програм је тако почео да се шири, а 2007. године на Конгресу светске Менсе наш програм, проглашен је за један од најбољих програма за даровиту децу и онда су почеле да се укључују и друге Менсе.

Избором на чело Комитета за даровиту децу имплементирали сте НТЦ програм по многим државама. Коме је намењен НТЦ програм?
– Тај програм је за даровиту децу. То су људи прихватили и видели су да има резултата. Поједине Менсе су слале своје извештаје о квалитету програма и резултатима. У НТЦ програму није потребно да годинама пратимо децу, пошто се резултати виде већ за два-три месеца. Пуно смо радили и на стручном праћењу и започели смо лонгитудиналну студију, имамо анализу постугнућа ученика после 4 године рада, а резултати су изнад сваког очекивања. Из школа у Србији које раде НТЦ програм од првог до четвртог разреда стално стижу извештаји учитеља да су деца боља у односу на друга одељења која не раде. То је субјективна оцена учитеља, јер свако свом добром ученику даје четворку или петицу, али су нама за евалуацију врло важна била школска такмичења из математике. И општинска, али она крећу у четвртом разреду. Ми смо у неким школама пратили децу четири године. Добили смо податке да се из НТЦ одељења 30 одсто ученика пласира на општинско такмичење из математике, а из осталих разреда исте школе, исте генерације (уз податак да су одељења уједначавана приликом уписа) пласира се од три до пет одсто. Замислите ту разлику. Али, то није једна школа, већ из многих добијамо извештаје и види се резултат који је сад и мерљив. Наставићемо да пратимо децу и до осмог разреда. Ми смо и у оквиру светске Менсе добили пуно подршке и похвала. Ове године ће на Конференцији о даровитој деци на Педагошком факултету у Љубљани бити приказани примери рада и резултати НТЦ програма из десетак држава Европе.

rajovic-3

Да ли је оно што одређује интелигенцију предиспозиција која се добија рођењем? Шта се мери Менсиним тестом?
– Потенцијал. Ми у Менси меримо потенцијал. Да ли је потенцијал висок или низак, то некад и родитељи погреше, чак ни учитељи не препознају неке велике потенцијале. То делује као да неко израсте два метра, али ако није тренирао кошарку, не зна да води лопту, он ће бити само потенцијал који није ништа урадио. Исто тако и Менса. Наши чланови имају висок потенцијал. То се мери на тестовима. А како ће га искористити, ту сад има јако пуно фактора. Од вртића, родитеља, школе, друштва, оркужења… Јако пуно фактора утиче на тај развој. Америчка Менса је радила истраживање да од двадесет генијалних на 1.000 становника, а то је потенцијал нације, у животу успева троје. А где се изгубило оних седамнаест? Е то је важно питање. И онда смо одлучили да видимо ко су ти људи на време. Хајде да им помогнемо. И тако смо конципирали програм који се управо и базира на примени медицине у педагогији и на развоју интелигенције. Можда је и касно када неко дође у Менсу са седамнаест година, те смо програм конципирали тако да почне што раније, од вртића, а ми се трудимо да едукујемо родитеље, јер родитељи направе тако пуно грешака да буквално спрече нормалан развој свог детета, ако не знају шта и како треба да раде. За њих сам и написао две књиге: ИQ детета брига родитеља и Развој интелигенције кроз игру.

А које су то грешке које родитељи праве и какве су последице по учење?
– У првом делу програма циљ нам је да научимо родитеље и васпитаче да не погреше. Ако родитељи направе грешке које успоравају или оштећују развој детета, могу да настану проблеми у кори великог мозга и то дете ће вероватно, касније у школи, имати проблеме са учењем. Не дају детету да скаче на кревету, да се врти, да скаче по блату, не дају детету да се пење на дрво да не падне… И ја имам четворо деце и све сам то прошао, али сам их пуштао. Родитељи су уплашени за своје дете и презаштићују их. Имате ситуацију да се двогодишње дете врти док не падне. Ротација активира јако велике регије у мозгу и развија их. Мозак се највише развија до треће, пете, седме године и ако то родитељи ураде како треба, дете је спремно за школу. А у школи креће учење, али морамо да пређемо на виши ниво, а не да учење почива на репродукцији. А кад дете уз помоћ учитеља оде на виши ниво, онда ће се развити и функционално знање. С тим да ми програм учења започињемо већ од треће године да би дете што пре овладало оваквим системом размишљања.

Изричити сте противник репродуктивног система учења, односно да се понављањем стиче знање. Repetitio est mater studiorum више није примењива изрека?
– Ја кажем да је то било некада, када смо имали ограничен број информација. Ишли смо у школу осам, дванаест и шеснаест година, и то што смо учили примењујемо док смо живи. А данас то више не може. Отворите „Форбсову” листу најтраженијих занимања данас. Од десет најтраженијих, осам није ни постојало пре деценију. И ако тако гледамо, то значи да ми децу спремамо за занимања која још не постоје. И шта је функција школе? Да их учимо напамет или да знају да размишљају и повезују? Јер то што уче данас можда неће бити актуелно за десет година. Ми морамо да учимо децу да размишљају, а то је рак-рана образовног система целе Европе, а не само Србије. Наша деца не повезују. Учитељ даје детету упутство да лекцију прочита више пута и више дана узастопце и да ће тако научити. Али мозак тако не ради. И онда дете дође у школу, научило песмицу на памет, чека учитељицу, седи, не помера се, зноје се дланови, лупа му срце и има сто двадесет откуцаја у минути; то је акутни стрес. А мозак је орган за преживљавање и ако смо у акутном стресу, мозак шаље поруку – бежи, спашавај се. А где дете да побегне? И на крају дете почне и да бежи из школе. И ми заправо стално детету правимо стрес. Што је најгоре, оно што дете и научи на тај начин, већину тога заборави за десет до петнаест дана. И зашто тако и даље учимо? Нама је образовни систем у Европи базиран на репродукцији, а то је застарели метод.

rajovic-4

Па како учити децу? Можете ли нам навести неки пример?
– То је други део НТЦ програма, односно учимо их да на један физиолошки природнији начин, памте лекцију, да добију информације на начин који личи на игру. А кад то науче, онда долази најважнији део програма – функционално знање, где они повезују информације. Ми комплетан програм постављамо тако да дете размишља кроз загонетке и асоцијације. И деца у школу иду мислећи да је то квиз, играју се, решавају питања, а касније сами постављају оваква питања. Ми им у ствари дајемо да мисле. Ево за пример једно од таквих питања које постављамо деци: У каквој су вези уплашена кртица и слово М? Онда деца кажу да је то зато што кртица бежи у мрак. Па кажу да бежи кад види мотику. Па онда кажу да бежи кад види мачку. Онда кажем да то није почетно слово речи, већ само слово М. И онда тајац у учионици. Ја их питам, шта значи реч „уплашена”? Не спомињем кртицу овај пут. Они врте по глави ту информацију, па се сете да када смо уплашени, срце лупа убрзано. Онда им кажем да преформулишу мало то у каквој су вези уплашена кртица којој лупа срце и слово М? Онда се неко сети да је М заправо ЕКГ уплашене кртице, али им кажем да још нико није снимао ЕКГ уплашеној кртици. Крене смех, а заправо, они се смеју, уживају, дају идеје и једна, друга, пета идеја… Сви покушавају да одгонетну шта значи М. Онда им кажем да су сви то учили у четвртом разреду. И онда се неко сети да је М римски знак за 1000. И дођемо до одговора да уплашена кртица има толико откуцаја срца у минути. Дакле, успут деца науче и друге информације о кртици. А репродуктивно питање би гласило отприлике овако: Колико откуцаја има уплашена кртица у минути? Јави се неко дете које је то прочитало и добије пет. Интересантно је да када се постави репродуктивно питање увек се јави један до два ученика. Шта раде друга деца? Ако је за оцену, спуштају главу и поглед да их учитељ не прозове и они су под стресом. Ако није за оцену, онда се досађују. Њима се у том случају чини да школски час траје не 45, већ 55-65-75 минута и никако да се заврши. И досада је врста стреса. Како год окренемо, то репродуктивно учење нама прави стрес. А овај други модел, који личи на игру, у њему сви желе да учествују. Урош Петровић је аутор овог дела програма (Загонетне приче и питања), а заједно настојимо да научимо учитеље да све лекције претворе у загонетке попут ове поменуте и када за месец или три месеца тестирамо децу, онда она знају све што су учила на овај начин.

Колико се цени знање у данашњем друштву?
– Мислим да се код нас не цени довољно. Изузетни људи из Менсе који су хтели да остану овде да раде, нису могли да нађу посао, па су отишли у друге земље и тамо нашли запослење и то на високим позицијама. Ако гледам из тог угла, онда се овде не цени знање. Мада, последњих пар година се дешава да неке фирме желе да запосле нове људе, а међу њима да су чланови Менсе. И онда нас контактирају да се додатно распитају о њима. Јер ако је неко члан Менсе то не значи да је генијална особа, већ да има висок потенцијал. Ако је та особа завршила факултет и бави се науком и истраживањима, онда је та особа стварно добра да га препоручимо у сваку фирму. Али и у Менси имамо људи који још студирају у четрдесетој години, не раде ништа… То су људи као и сви остали, с тим да су неки људи искористили своје потенцијале, а неки нису.

Има ли међу политичарима чланова Менсе? Да ли представници власти долазе да се тестирају?
– Политиачари који су већ афирмисани никад нису дошли на тест. Вероватно не желе да их неко види, јер ипак су то јавне личности, па да се постави питање да ли је положио или није. Али имамо чланова Менсе који су положили, па су били добри у својим пословима, бавили се неким другим стварима и ушли у политику. Али, пошто они неће да говоре да су чланови Менсе да то неко не би изокренуо или злоупотребио, о њима не причамо. Тако да имамо чланова Менсе који су активни у политици.

Јел има високопозиционираних?
– Има.

Сада, у овом мандату?
– И у Републичкој и Покрајинској влади.

Дијагноза градске деце: недостатак природе>>

Извор: mojnovisad.com

 

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

pisma-jednog-profesora
Мојим матурантима на дар (писма једног професора)
13/07/2016
dnevnik-jedne-mace
Дневник једне Маце, носиоца сертификата
13/07/2016
dete-cita
Како да ваше дете заволи књигу и стекне читалачке навике
25/03/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
nastavnici-glagolaju
10 наставничких глаголања
09/02/2016
neuroticne-smetnje-studenata
Владета Јеротић: Најчешће неуротичне сметње студената
28/01/2016
rajovic
Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?
18/01/2016
kriza-u-obrazovanju
Криза у образовању
29/12/2015
vrlodobar-ili-vrlo-dobar
Закон или Правопис: врло добар или врлодобар
17/12/2015