Друштво мртвојезичара (О позајмљеницама)

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

Бранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net