Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.
Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura pak stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko correggere i englesko correct.
Različiti pogledi na lektore
Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora verovatno su stari koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti od toga koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?
Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.
Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt veb-sadržaja.
U kontekstu hrvatske jezičke politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.
Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, veb i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.
Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu onlajn izdavaštva i veb-marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene veb-kulture? Da li veb utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš veb i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?
Jezik ili biznis – ima li sredine?
Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno veb okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.
Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojmovi IT, e-mail, web, SEO, online itd. potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.
Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge onlajn oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Guglu kroz pojmove onlajn marketing Niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design Beograd, nego veb dizajn Beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.
Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.
Čemu onda lektori i korektori?
Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i veb-autorima u našoj sredini.
Pored gramatičke tačnosti, veb-rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisan tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih veb-pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje već se na takav sajt i ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko, nesumnjivo, ostaje lektorima i korektorima.
Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda veb pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u veb-okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja, doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.
Nemanja D. Milinović
Tekst je preuzet sa www.prevodioci.co.rs.
Pojedinim blogerima ni 100 lektora ne moze da pomogne.
🙂
🙂
Online, na ćirilici? Netranskribovano ime iz engleskog? Prćića u šake!
Jasno je da je ime ostavljeno u originalu da bi neko lakše našao knjigu i autora, ali to je moglo da stoji i u zagradi. 😉
R. Dragićević je tom anketom o selfiju samo htela da istakne tvorbeni potencijal srpskog jezika, koji se zanemaruje.
Naravno da lektor ne sme biti purista (i svakako ne sme menjati sadržaj teksta), ali čini se da previše udovoljavamo zahtevima potrošačkog, kapitalističkog i savremenog poslovnog sveta (koji opstaje na klišetiranim frazama, birokratizmima i anglosrpskom jeziku). To često radimo na uštrb srpskog jezika. Ako mi, kao lektori, ne vodimo računa o jezičkom izrazu – ko će?
Kad se Vi zovete Lektor, neka meni bude ima Etnolog. No, to nije kulturno, zar ne? Svojim primerom ste pokazali onu najgoru vrstu nabeđenih lektora, koji će se u jednom tekstu koji je lep, sadržajan i pametan, obrušiti na jednu reč i napraviti dramu oko nje. Ako ste već lektor, mogli ste upotrebiti crtu umesto crtice. Ovaj tekst ne umanjuje ulogu lektora, naprotiv. On govori o kompromisu, koji neće iskvariti jezik. Takođe ne predlaže pisanje online. Svaka čast, Nemanja, na tekstu. Treba naći sredinu, svakako. Pozdrav za autora teksta, a i za Pismenicu.
Tekst je u suštini veoma dobar, zamerka nije bila cinična, već dobronamerna i sitna. Znam da treba crta, ali je nemam na telefonu. Uopšte nisam nabeđen niti konzervativan, naprotiv, imam stavove vrlo slične Nemanjinim (da treba biti otvoren prema jezičkoj dinamici, različitim varijetetima), samo imam neke poglede malo drugačije – na njih sam se u komentaru osvrnuo.
Uostalom, postoji nešto što se zove konstruktivna kritika. To ne umanjuje vrednost teksta, istina – nisam to pomenuo, sad to ispravljam.
Hvala što komentarišete i čitate Pismenicu. Srdačan pozdrav.
Uživam u čitanju ovako smislenih, konstruktivnih, neuvredljivih, a ipak pomalo provokativnih komentara. Hvala za čitanje, pa do susreta! Nemanja (autor).
Hvala, Nemanja. Pozdrav. 🙂