Србија и јужњачки дијалекат


У другим земљама је, као и у нашој, стандардни језик обавезан у институцијама, школству и на телевизији, али се са далеко више уважавања и толеранције опходе према различитостима и говорним карактеристикама других подручја. Лингвисткиња Тања Петровић са једног од института у Љубљани у својој студији Србија и њен југ одговара на питање како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети (јужни српски) повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву.

 

За Ђорђета, Ивана, Олгу, мог оца и све који говоре „јужњачки” са уживањем и без стида

 

srbija-i-njen-jugУ јуну 2013. године пратила сам на једној од друштвених мрежа дискусију неколико родитеља о приватним и државним вртићима на Новом Београду. Један од њих објашњавао је предности приватних вртића у односу на државне, наводећи да „у државном обданишту, сем повољније цене, у пакету сасвим извесно добијате и јужњачки дијалек[а]т, Пинк репертоар и пиљење у ТВ уместо озбиљног рада са децом”.

Ова књига покушава да уђе у траг разлозима који су довели до тога да се тако различите и на први поглед неповезане друштвене појаве као што су дијалекти који се говоре на југу и југоистоку Србије, одређене форме културне продукције и потрошње карактеристичне за телевизију Пинк и нестручно опхођење према деци у вртићу нађу у једној реченици. У средишту анализе на страницама које следе биће оно што овај родитељ назива „јужњачким дијалектом”, односно „јужњачки дијалекти”: то су говори карактеристични за југ и југоисток Србије; иако се они између себе прилично разликују, због низа географских, историјских и културних околности говорници језичких идиома са вишим друштвеним статусом класификују их као „јужњачке” и придружују им (како њима тако и њиховим говорницима) низ изванјезичких карактеристика.

Кључно питање на које покушавам да одговорим у овој студији гласи: како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву, те какве друштвене и политичке импликације има то повезивање?

У време кад се одвија ова дискусија на интернету, „јужњачки дијалекти” и њихови говорници заузимају запажено место на српској културно-медијској сцени: грозница изазвана филмом Зона Замфирова (режија Здравко Шотра, 2002), најгледанијим филмом у Србији свих времена, још увек се није у потпуности стишала; исти аутор снимио је 2005. године Ивкову славу; на државној телевизији већ неколико година доминирају серије чији главни ликови говоре препознатљивим дијалектима источне и јужне Србије – од Породичног блага до Стижу долари, од Село гори, а баба се чешља до Беле лађе. Културна релевантност „јужњачких дијалеката” неоспорна је, уосталом, кроз читаву историју модерне Србије – довољно је поменути дела Борисава Станковића (Коштана је најизвођенија српска драма) и Стевана Сремца (по којима су снимљени поменути филмови), или популарност Петријиног венца (романа Драгослава Михаиловића из 1975. године и његове филмске обраде у режији Срђана Карановића из 1980. године).

Ова књига покушава да осветли идеолошке и културне околности које доводе до коегзистенције изразито позитивног и изразито негативног вредновања „јужњачких дијалеката” и њихових говорника и да одговори на питање зашто се „јужњачки дијалекат” у неком вртићу на Новом Београду доживљава као проблем, док се романи, драме и филмови у којима је његово присуство изразито масовно конзумирају; зашто у случају новобеоградског државног вртића „јужњачки дијалекат” иде у пакету са „ниском” културом коју у савременој Србији најупечатљивије симболизује телевизија Пинк, док се књижевни текстови писани на њима попут Станковићевих и Сремчевих дела вреднују као врхунска уметност?

Да су „јужњачки дијалекти” у савременом српском друштву маркирани на посебан начин није потребно посебно аргументовати. Родитељима у Београду смета ако су њихова деца у школи или вртићу „изложена” јужњачким дијалектима, али се никад неће, рецимо, пожалити на присуство „западних” или „северних” дијалеката у овим институцијама. Категорије овог типа заправо уопште не циркулишу у популарним дискурсима о језику у Србији: јужњачки дијалекти нису део координатног система који би сачињавали и северни/северњачки, источни/ источњачки, западни/западњачки дијалекти. Друга варијанта наведених придева се у језичком осећању говорника српског језика веже за координате много шире од српског језичког и друштвеног простора (источњачка култура, западњачки утицаји…). Једино придев јужњачки означава нешто што је део српског културног простора, а ипак изразито другачије и довољно далеко. Јужни/јужњачки дијалекти (и њихови говорници) јесу, дакле, усамљени и посебни у овом систему класификације, што је поуздан знак да је у питању одређење које почива на идеолошким, а не лингвистичким (кад су у питању дијалекти) или географским (кад је у питању југ) критеријумима.

Бар део објашњења за идеолошку маркираност јужњачких дијалеката у Србији пружа, с једне стране, диспропорција у односима моћи између центра и периферије. „Унутрашњост”, „провинција”, „јужна пруга” најчешће су одреднице којима се означава југоисточни део Србије, за које се везују представе о руралности, економској и културној заосталости. У овом смислу југоисток Србије не представља изузетак и дели судбину многих периферних регија у Европи и шире за које се везују „чудан начин говора” и културна и економска заосталост. У Србији је та диспропорција нарочито изразита, због чињенице да је Београд скоро десет пута већи од Новог Сада и Ниша који су следећи градови по величини, али и због изразите економске и културне доминације главног града коју критичари називају „београдизацијом Србије” и „беонарцизмом” (Грухоњић 2011, Павловић 2013).

С друге стране, у моделу репродукције оријентализма на простору некадашње Југославије (о томе в. Бакић Хејден и Хејден 2006), простор на југоистоку за Србију представља унутрашњи оријент. Како наводи Сања Златановић, „унутар Србије (од стране севернијих и западнијих бивших југословенских република, она је квалификована као јужнија и источнија, а самим тим – и културно заосталија), оријенталистички дискурс помера се на њен југоисток… који се пејоративно означава као јужна пруга” (Златановић 2009, 58). У представама о оријенталном другом, културна и економска заосталост иду руку подруку са егзотиком, чулношћу и хедонизмом (дерт и мерак). Оба низа представа играју важну улогу у доживљају и идеолошкој категоризацији југоистока Србије.

Периферност других дијалеката (оних на северу или западу Србије, рецимо) нема, међутим, исте идеолошке последице по њихову перцепцију. Текстови на „јужњачким дијалектима” неизбежно подразумевају неку дозу хумора и прави је изазов на њима написати озбиљан текст, док се текстови на дијалектима западне Србије и ијекавским говорима Херцеговине и Црне Горе са овим изазовом практично не суочавају. Такође, по правилу хегемонијски однос између периферије и центра у случају југоисточне Србије подразумева и захтева језичку асимилацију: када неко из Врања, Јагодине, Лесковца или Пирота дође у Београд, после кратког времена прилагодиће се језички новој средини, у супротном ризикује да буде обележен и исмејан.

Када сам деведесетих година студирала у Београду, међу студентима је кружио следећи виц: два студента из унутрашњости чекају у реду да на трафици купе жетон за телефон. Док чекају у реду који се споро помера, један више пута понови другоме: Доста ми је ови Београђани, има да тражим жетóн за телефóн. Кад коначно дођу на ред, студент се љубазно обрати продавцу и изговори следеће: Молим вас један жèтон за телèфон (са типичним отвореним, „београдским” е). Када, међутим, неко из Ужица или Ваљева дође у Београд, до језичке асимилације по правилу не долази, или не долази великом брзином, иако начин како Ваљевци или Ужичани говоре такође одмах одаје њихово порекло и „небеограђанскост”.

Извор: Пешчаник

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

cernobililicernobilj
Чернобил или Чернобиљ
16/10/2019
sareneti
Шаренети или шаренити
08/03/2018
o-pozajmljenicama
Друштво мртвојезичара (О позајмљеницама)
28/06/2016
odredjeni-neodredjeni-vid
Одређени и неодређени вид придева
01/03/2016
izvedba
Изведба или извођење
25/02/2016
macevanje-jezikom
Стерија и Вук: мачевање језиком
24/02/2016
opasna-zamena-reci
Опасна замена речи
08/02/2016
Zagreb, 150414.
Rektorat Sveucilista u Zagrebu, Trg marsala Tita.
Tajnim glasovanjem natpolovicnom vecinom ukupnog broja clanova Senata Sveucilista na 12. izvanrednoj sjednici izabran je novi rektor Sveucilista u Zagrebu. Odmah nakon izbora novi rektor predstavljen je javnosti na konferenciji za medije.
Na fotografiji: novi rektor Damir Boras.
Foto: Marko Todorov / CROPIX
Ректор предложио враћање ћирилице у хрватске школе
19/01/2016
slovo-E
Најчешће правописне грешке (на слово Е)
19/01/2016