Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Čehovljeva drama Ujka Vanja počinje dolaskom penzionisanog profesora Serebrjakova i njegove mlade i lepe žene na imanje njegove prve žene. Njihov dolazak remeti život na imanju i odnose među svim ličnostima u drami.

Ubrzo po njihovom dolasku, Vojnicki (ujka Vanja) se očajnički zaljubljuje u Serebrjakovljevu prelepu ženu Jelenu Andrejevnu; isto doživljava i doktor Astrov. Njega voli Sonja – Serebrjakovljeva kći iz prvog braka sa sestrom Vojnickog. Ove ljubavne odnose možemo posmatrati kroz dva trougla: Serebrjakov – Jelena Andrejevna – Vojnicki, i Sonja – Astrov – Jelena Andrejevna.

ujka-vanja

Svi pogledi su uprti u Jelenu Andrejevnu. Ona je žena koja pokreće čitavu dramu i svojim dolaskom remeti godinama ustaljene odnose na imanju, a sama ništa ne čini, jednostavno je prisutna na pozornici. O njoj malo znamo, gotovo ništa, njena je drama prožeta osećanjima inferiornosti i dosade: Ja umirem od dosade, ne znam šta da radim.

Pored ovog osećanja, koje predstavlja njeno uobičajeno stanje,  u Jeleninom biću živi osećanje nesigurnosti, koje je pokreće da se uda za nekog ko će joj svojim društvenim statusom dati sigurnost i oslonac u životu. U takvom braku, bez ljubavi, nije moglo biti istinske sreće, ali će Jelenu osećanje inferiornosti i strah od odlučnog koraka sprečiti da napuste muža. Sonji govori da bi volela da ima mladog muža, otvoreno joj kaže da je nesrećna, ali isto tako joj govori: Ako veruješ zakletvama, kunem ti se da sam za njega pošla iz ljubavi. To nije bila prava ljubav, nego veštačka, ali meni se onda činilo da je to prava ljubav. Ja nisam kriva…

Dok u odnosu sa Vojnicikim kao izgovor da bi se distancirala koristi moralne norme, prema Astrovu se Jelena ponaša drugačije, jer joj se on sviđa i dosadno joj je bez njega, pa se zbog toga i potajno raduje što Astrov ne voli Sonju.

Ipak, Jeleni Andrejevnoj priroda, sem izuzetne fizičke lepote, nije ništa dala, pa je zbog toga i svesna da može da pobudi samo strast, ali ne i pravu ljubav. Njoj je potrebno da ljudi u njoj ne vide samo lepotu, čezne da je poštuju i vole zbog nje same: Ja sam bolja i uzvišenija nego što vi mislite! Kunem vam se!

Ponašanje Astrova prema Jeleni jasno otkriva istinu da je on ne poštuje, a razgovor koji vodi s njom, u kojem je naziva lukavim stvorenjem i grabljivicom, ima izuzetno provokativan prizvuk. Jedino što Astrova vezuje za Jelenu jeste njena lepota. On oseća da je otupeo, da je za njega sve prošlo i da se više ne bi mogao ni za koga vezati. Iako oseća da bi mu Jelena Andrejevna mogla mozak pomutiti za samo jedan dan, svestan je da to nije ni ljubav ni odanost. To zna i Jelena, i zato ne pristaje da se tajno vidi s njim; ostaje da nesrećno i prećutno igra svoju dramu u kojoj je, kao i svuda, samo epizodno lice: Ja sam dosadna žena, epizodno lice…I u muzici, i u muževljevoj kući, i u svim ljubavima, jednom rečju, svuda sam bila epizodno lice. (…) Za mene nema sreće na ovome svetu…

Sonjino psihološko stanje najbolje izlazi na videlo u odnosima prema Astrovu i prema Jeleni. Sva njena čežnja i snovi vezani su za Astrova; ona obožava sve što on čini, želi da se stara o njemu, govori mu da je divan, a sve to nadajući se da će  u probuditi njemu emocije i da će je zavoleti. Njena ljubav je čista i iskrena, toliko jaka da oseća da ga voli više od svoje mrtve majke, već šest godina svakog trenutka čuje njegov glas. Astrov joj eksplicitno govori da on, zapravo, nikoga ne voli i da neće ni zavoleti, bila to ona, njena sestra, drugarica, ili bilo koja druga žena. Nakon ovog razgovora, koji se odvija u aluzijama, Sonja je srećna, iako bi trebalo da bude razočarana, jer je pametna i u potpunosti razume Astrovljeve reči. Međutim, ona ne želi da sebe liši nade; tom potrebom za nadom i željom za srećom, pa makar to bila samo obmana, motiviše se celokupno Sonjino ponašanje.

Astrov je nezadovoljan svojim životom, oseća kako ga sudbina kao bodljikave grana šiba po licu bez prestanka, a u daljini nikakve svetlosti. Plamen njegove svetlosti se ugasio, izgubio je ideal i okružen je osobenjacima – i sam je postao osobenjak. Oseća da više ne može da voli nikog jer se u njemu gasi svaka iskra svetlosti; on se boljem i ne nada – za razliku od Sonje, koju nada održava živom.

Vanjin odnos prema Jeleni na početku ne prikazuje njegovu očajničku potrebu da bude s njom, ali od trenutka kada ga Jelena eksplicitno odbija od sebe, jasno mu stavljajući do znanja da su joj njegovi izlivi nežnosti odvratni, on spoznaje svoju promašenost. Shvata da je prošlost glupo potrošio u sitnicama, a da mu je stvarnost strašna zbog svoje apsurdnosti, pa Jeleni širokogrudo nudi i svoj život i ljubav. Duboko žali što je nije zaprosio pre deset godina, kada je ona imala sedamnaest i dolazila kod njegove pokojne sestre. Razmišlja šta je mogao imati i šta je izgubio te, svodeći bilans svog života, shvata da je prevaren i da je izgubio i svoj ideal – profesora Serebrjakova.

Nesrećni počeci neostvarenih ljubavi ostaju gde su i bili – na početku; ostaje samo da učmali i tužni životi nastave svoje svakodnevne drame tamo gde su ih prekinuli potencijalnom nadom… Onda kada nam se učini da će, možda, doći do ostvarenja ljubavi, Čehov svoje junake okreće njihovim promašenostima, ne dozvoljavajući im da budu srećni sa onima koje vole, upotpunjujući time njihove tužne sudbine i promašene živote.

Ljubavni trouglovi u Čehovljevom Galebu

Autor: Dušica Čukić

„Komedija, tri ženske uloge, šest muških, četiri čina, pejzaž (pogled na jezero); mnogo razgovora o književnosti, malo radnje, pet pudova ljubavi. (…) Dramu sam već završio. Počeo sam je forte, a završio je pianissimo – suprotno svim pravilimia dramske umetnosti. Ispala je povest”, pisao je Čehov Suvorinu o Galebu.

U Čehovljevim dramama nema klasične dramske priče, ali ona i nije neophodna jer Čehovu nisu potrebni dramatični događaji, oštro izdvojeni od svakodevnih zbivanja u životu. Njemu su potrebni dramatični događaji, ali uronjeni u nedramatična, svakodnevna zbivanja. Interesuje ga, pre svega, odnos između te dve vrste događaja i ono što se dobija njihovim neprestanim sučeljavanjem. Govorio je da se ljudi u životu ne vešaju, ne izjavljuju ljubav i ne govore patetične stvari svakog trenutka, već jedu, piju i govore gluposti. Potrebno je da se sve to vidi na sceni.

Ljubavni odnosi među junacima Čehovljevog Galeba junake ne grupišu u parove, već u trouglove: Trepljev, Nina, Trigorin; Arkadina, Trigorin, Nina; Trepljev, Maša, Medvedenko; Šamrajev, Polina, Dorn. Ovi trouglovi prikazuju različite odnose beznadežnih ljubavi i zatvorenost života glavnih junaka. Svi su obavijeni osećanjem promašenosti i čežnjom za neostvarenim idealom.

Dve Mašine izuzetno efektne replike upućene Medvedenku na samom početku drame imaju suštinsko značenje:

Medvedenko: Zašto vi uvek nosite crninu?
Maša: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna.

Mašina tuga i patnja otvaraju i zatvaraju prvi čin.

Medvedenko je zaljubljen u Mašu, ali ona može samo da mu kaže da je njegova ljubav dirljiva, ne i da ga zavoli. To isto Maši može da kaže Trepljev, jer voli Ninu. Svi čeznu za ljubavlju koja im se ne uzvraća i ne mogu da zavole one koji vole njih. Čak i kada se želja ostvari, ne dolazi do uzajamne ljubavi. Maša se udaje za Medvedenka, ali ne prestaje da voli Trepljeva. Njene jake emocije prema Trepljevu bacaju senku na njen brak, prema mužu oseća ogorčenost više nego ravnodušnost.

Bliskost koju Maša oseća prema Dornu nije bez razloga. Ona je njegova vanbračna kćerka, što se u prvom činu možda i naslućuje u njihovom razgovoru jer već znamo da postoji spona između njene majke Poline Andrejevne i Dorna, da bismo već u narednom činu saznali iz replike Poline Andrejevne da je ta spona mnogo dublja: Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi…Naše vreme prolazi, mi više nismo mladi, bar pred kraj života da ne moramo da se krijemo, da lažemo…

Čehov zna da se ne može izaći iz zatvorenog kruga jer se život stalno ponavlja i to prikazuje reprodukovanjem odnosa Poline Andrejevne prema Dornu u odnosu Maše prema Trepljevu. Maša će doživeti vrlo sličnu sudbinu kao i njena majka, udaće se za čoveka koga ne voli, nadajući se da će ugušiti ljubav koju oseća prema Trepljevu. Međutim, za razliku od Poline koja je spremna da se svega odrekne kako bi ponovo bila sa Dornom, Maša u poslednjem činu izjavljuje da ne treba ništa očekivati, da očajnička ljubav postoji samo u romanima i, ako se ljubav uvukla u srce, treba je isčupati, nadajući se da će sve zaboraviti kada sa mužem pređe u drugi srez.

galeb-2

Kod Čehova ima najviše scena sa velikim brojem lica, retke su scene sa dva lica, a ako posmatramo njegove ljubavne parove, uvidećemo njihovu jaku želju da budu sami. Njihova će osama uvek biti prekinuta ili nečijim dolaskom, ili strepnjom da će ih neko čuti ili videti. Velika scena između Nine i Trepljeva na kraju četvrtog čina protiče u strahu da će se neko od ostalih iz susedne trpezarije iznenada pojaviti ili da će ih čuti. Zato Trepljev podupire vrata foteljom. „U dramskoj književnosti malo je ljubavnih scena koje počinju sa takvim merama predostrožnosti, ali junaci Galeba mogu biti srećni što su sami onoliko koliko jesu” (Jovan Hristić).

Trepljev je zaljubljen u Ninu Zarečnu, jedva će stići da joj kaže da je voli u prvom činu, biće prekinut Jakovljevim dolaskom. Trepljev je spreman da cele noći stoji u bašti i gleda u njen prozor, da bi se u trećem činu potpuno razočarao, osetivši da je sve izgubio: Ona me ne voli, ja više ne mogu da pišem…Propali su svi moji snovi…

On je protagonist dekadentnih pravaca devedesetih godina; piše protiv stare umetnosti, a sebe smatra novatorom. Međutim, on je nepoznati pisac, bez određenog mesta u životu, okružen znamenitim ličnostima. U želji da sebe afirmiše i da ne bude više samo sin poznate glumice, kompenzuje kompleks niže vrednosti. Za razliku od Trepljeva, Trigorin je umetnik tradicionalista, izvor inspiracije nalazi u životu, a značaj određenog trenutka ili pojave u životu vidi jedino ukoliko oni mogu predstavljati siže ili fabulu za priču. Zbog toga sa sobom uvek nosi beležnicu. On je u vezi sa Arkadinom, u vezi koja se nikako ne bi mogla nazvati emotivnom, jer čistih i pravih emocija nema ni sa jedne ni sa druge strane.

Arkadina je sebična prema sinu i bratu; njena se osećajnost može videti samo u odnosu prema likovima iz romana koje čita, i to samo zbog toga što sebe vidi kao njihovog potenijalnog tumača. Ova izuzetno sujetna osoba ne govori o predstavi koju je igrala, niti o uspehu predstave u Harkovu, već samo o sebi, o svom kostimu, o cveću koje je dobila i o ovacijama koje su joj priredili studenti. U njoj postoje dva straha: strah da je Trigorin ne napusti i strah od starenja. Njoj je posebno stalo da okolina potvrđuje njen mladalački izgled, staje pored Maše koja je mlađa od nje dvadeset dve godine i želi od Dorna da čuje da je mlađa od nje. Njoj je to neophodno da bi njegovim laskanjem nahranila svoju sujetu, a i da bi bila sigurna da će svojom lepotom i mladalačkim izgledom zadržati Trigorina pored sebe. Kada joj Trigorin bude govorio o mladalačkoj ljubavi prema Nini, Arkadina će iskoristiti oružje na koje je Trigorin najslabiji – svojim laskanjem i veličanjem nahraniće njegovu sujetu: Ti si tako darovit, pametan, najbolji savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije…(…) O, tebe čovek ne može čitati bez oduševljenja… Ona će ga na taj način i zadržati, jer je on podjednako sujetan kao i ona. Iskrenoj ljubavi ovde nema mesta.

Nina Zarečna je mlada, još uvek neafirmisana glumica, toliko željna slave, prave, bučne slave, da bi bila spremna da zbog nje podnese prezir svojih bliskih, nemaštinu, razočaranje, živela bi na mansardi i jela samo suvi hleb. Nina se divi Arkadinoj i Trigorinu, i iz tog divljenja prema njemu javlja se i „ljubav”. Međutim, to je mnogo više opčinjenost, divljenje nego prava ljubav. Doći će do ostvarenja, ali ubrzo i do fijaska.

Kod Čehova, čak i ukoliko dođe do ostvarenja ljubavi, isključivo dolazi do ostvarenja ljubavi koja nije iskrena, pa samim tim i brzo propadne (Nina i Trigorin), ili pak do ostvarenja braka u kome je jedan vrlo nesrećan (Maša i Medvedenko, Polina i Šamrajev).

Diveći se Trigorinu, Nina mu poklanja medaljon sa uklesanim njegovim inicijalima i stranicama njegove knjige na kojoj piše: Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga. Trigorin je to i učinio, isto kao što je i Trepljev ubio galeba. U ovom mrtvom galebu Trigorin neće videti predivnu pticu koja više nikad neće poleteti, već samo siže za malu priču: Na obali jezera od detinjstva živi mlada devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i srećna je i slobodna je kao galeb. Ali slučajno je naišao jedan čovek, video ju je i prosto iz dosade upropastio…Kao ovog galeba.

Tako će i on upropastiti Ninu, ali ne iz dosade, već iz potrebe da napiše priču u kojoj će glavni lik biti mlada i interesantna devojka, ali pre svega istinita. Trepljev je Trigorinu dao motiv za priču kojoj je, iz njegove sebične perspektive, neophodna istinita ličnost

Sunovrat i smrt ubijenog galeba predstavljaju budući život Nine Zarečne i kraj života Konstantina Gavriloviča Trepljeva. Kasnije, galeb će se javljati u prećutno duboko nesrećnim pismima Nine Zarečne umesto njenog potpisa, da bi na kraju svojim skamenjenim životom bio lažno zaboravljen od strane onog koji je sam naredio njegovo prepariranje.

Između trećeg i četvrtog čina prošle su dve godine, mnogo se stvari desilo i promenilo: Nina je otišla u Moskvu i živela sa Trigorinom, dobila je dete koje je ubrzo umrlo, postala je osrednja glumica, Trepljev je počeo da objavljuje svoje priče i doživeo manji uspeh, a Maša se udala za Medvedenka i ima dete.

Na kraju četvrtog čina pojavljuje se Nina Zarečna. Ona svake noći sanja kako je Trepljev gleda, a ne prepoznaje je. Nina oseća potrebu da je se neko seća, jer je Trigorin napustio, pa san doživljava kao Trepljevovu osvetu. U razgovoru sa Trepljevom Nina sebe naziva glumicom, ali mnogo češće galebom; ne galebom koji je samo bio motiv sižea za malu priču, već galebom poleta i pobede, iako duboko u sebi zna da to nije. Trigorin nije verovao u njene sposobnosti, smejao se njenim snovima, pa je i sama klonula duhom. On je i dalje voli, i dalje odlazi ispod njenog prozora kao prosjak; njegova se mladost prekinula kada je ona otišla i nikako nije bio u stanju da je zaboravi. Pisac nije postao jer nije imao talenta za to, pa se i u tome vidi njegova tragika i razlog za samoubistvo.

Nina nestaje sa scene u crnom šeširu i ogrtaču, potpuno drugačija od Nine u prvom činu, koja je bila sva u belom, a Trepljeva Čehov „odvodi” da iza scene izvrši samoubistvo. Trepljev se ubija jednog kišnog dana, sličnom danu u kome Sonja i Vojnicki (Ujka Vanja) ostaju sami da nastave svoje puste živote.

Ljubavni trouglovi se raspadaju, neodrživim ih čine nezadovoljstvo u sebe same, neostvarenost, neuzvraćena osećanja i kompleksi, kao i emotivna labilnost i nesklad između želja i mogućnosti (Trepljev, Maša, Nina); a sa druge strane – prevelika okrenutost ka sebi samima (Arkadina, Trigorin).

 

Autor: Dušica Čukić